Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
У Црној Гори „када се дјевојка роди, ваља они дан главње на огањ преврнути, да се за дјевојком роди дјетић“.⁵³ Када се роди женско дете, у ђевђелијској кази „одмах окрену наопако ону асуру на коју је дете први пут од мајке
(Вук, бр. 1256) — На дјечји труп не мећи човечију главу. (Павићевић, 1937, с. 214) — Дјетић је кратковид, старац далековид. (ЛМС, 1859, књ. 99, бр. 73) — Ђе си видио лијепу бабу и мирно дијете? (Шаулић, А.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Медик се диже, те се стаде протезати. „Ха, како ти шклопћу кошчурине!“ рече му један дјетић. „Крупне, богме, па их стане прасак кад се протеже“, прихвати онај други. „А колико их имаш, медиже, вјере ти?
“ рече старац, па узе дијете у наручије. „Е очева лијепа глава — да га Бог поживи!“ „Сердарева тазбина!“ шапну дјетић што је пециво обртао, своме другу. На двору затутњи неколико метака и неколико поздрава чу се.
„Ха, то ми је крешево најмилије!“ рече медик улазећи. „А коме није?“ рече један дјетић, па се тако смијешно облизну, да се сви насмијаше. „Е, Боже помози!“ рече сердар скинувши капу.
Мајка му, добра жена, ама туђа жена! Шта је веже уза нас! Веже је тај дјетић, а да њега Бог узме, једва би чекала да од нас побјегне, ако с ништа другог а оно од јада.