Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ивану оде памет. Он виде да Турчин баш воли његовог Лазара. — Па гледаћемо... — А, то мораш учинити!... Кад се дјеца воле, нека се и узму. Нема већег гријеха него раставити мило и драго!... То мораш учинити...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим није рођено да копа и оре, а то би било и срамота за оволико село; а вашој кући
— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети. Тамо иду сва дјеца, и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло да ће и по селима почети, па је гри'ота да дијете задоцни.
Она отвори у сриједи. Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају: Маче војску старац Југ-Богдане, У Богдана силна војска била... — Стани! — рече владика.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
веку. Овај славни путописац пише: „Дјеца се по древноме народном обичају перу у хладној води, па Морлаци доиста могу за себе рећи што и стари становници
О томе сâм Вук каже: „Кад се каквој жени не даду дјеца онда надјену детету име Вук, јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука да неће смјети ударити (за то су и мени
, па да јој то наниже на ланац, а онда она дете у тај ланац повије. У Босни жена „којој се дјеца не дају подгојити“, нађе срме од три удовице, од три распуштенице и од три девојке.
У Вуковом Рјечнику под „глота“ стоји: „1. (у Ц. Г.) панпресс, 2. чељад, тј. жене и дјеца, фамилиа: ђе је твоја глота?...; не мари глота за једнога скота. 3. некако ђубре у житу...
Реч „робље“, према Вуку, значи: „1. серви белло цапти. 2. жене и дјеца, фамилиа: — А како ли робље остависте!“⁵ Петар Скок сматра да је реч „роб“ свесловенска и прасловенска и да има четири
¹⁹ А. ДЕТЕ Дете и његове особине — Дјеца су неверна дружина. (Јер само једу и троше а ништа не помажу. У Рисну) (Вук, бр.
98, бр. 198) — Ђеца, будале и пијани правду говоре. (Вук, бр. 1255) — Пијанца и дијете бог чува. (Вук, бр. 4245) — Дјеца су сухи град. (Сиромаху су чоеку честа дјеца тако на досаду како гођ да га највећи град — сухи тј.
(Вук, бр. 1255) — Пијанца и дијете бог чува. (Вук, бр. 4245) — Дјеца су сухи град. (Сиромаху су чоеку честа дјеца тако на досаду како гођ да га највећи град — сухи тј. чист, само без кише — бије. У Дубровнику) (Вук, бр.
и важност учења угледањем на родитеље (старије) потврђују и многе народне пословице: „Што стари чине, то млади уче“; „Дјеца говоре што чују од оца и мајке“; „Пример чини више него реч“; „Што год дете зло и погано говори, од оца и од матере
представљено као нејако, непослушно, неразумно, слабо, недорасло, незрело биће (Ђе си видио лијепу бабу и мирно дете; Дјеца су нервна дужина).
Ђе си видио лијепу бабу и мирно дете? (Где ты видел красивую старуху и смирного ребенка?); Дјеца су неверна дружина (Дети — неверные товарищи).
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Сам је од себе полудео и шетао »по васцијели дан кроз оне двадес' и четири собетине. Дјеца, колонистичка, полупаше му оне ђавоље кугле, у башти. Дјеца ко дјеца! Срећа им се усмрдјела!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Ниједан од те тројице не бјеше још „мрчио пушке“ против непријатеља, јер бјеху готово дјеца, за вријеме пошљедње војне; али, на жалост, сва тројица се огледаше у међусобицама с Бајицама и ту се показаше
— Тако, све с кољена на кољено. — Боже, свашта ли има у свијету! — рече Стане. — У нас дјеца мушка све дијеле. — Тако је и право. — А је ли што сестри отац дао? — пита Крцун.
Бог зна кад, чак ваљда у дјетињству, смијао се тако и толико. А, с друге стране, већ и невјесте и дјевојке и дјеца понашаху се с њим каогод и с другим млађим браствеником, те се сваки час чуло: „Јанко! наш Јанко!
Ђаци, њих шест, махом поповска дјеца, из различитијех племена, сјеђаху одвојено, те се припадом и задиркиваху. Кад пјевац заврши као обично: „Вама пјесма
Де, Ђузино, поспи Јанка. Крцун је дера брава објешена о дрвету у дворишту. Рамо и још њека дјеца гледаху работу. Ђуза, полијевајући руке Јанкове, започе причати новости у браству, догађаје, који се њему чињаху
— Подне је већ! — рече Марко Јокашев. — Ако буду она дјеца поспала! Дедете ви, Лабуде и Перо, замијените их! Лабуд, син његов и Перо Пуров без ријечи отидоше у шуму.
Стега бјеше, дакле, попустила и сâм вођ одломи комад погаче и стаде јести, гледајући шта дјеца раде. Усред тога, допадоше Лабуд и Перо и јавише: — Ето њеких Турака од Никшића!
— И... Милице што се тиче и Јанка! — Како то!? — поново он у већем чуду. — Па, брајо слатки, загледала се дјеца једно у друго, а ви их раздвајате! — Шта! — викну кнез... — Да није он теби што говорио?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
или интуитивном спознајом, она је таква, кад је истински жива: Даљине су звале тајанственим шапатом, који само дјеца могу да чују.
Милићевић, Вук - Беспуће
друго тицало, не би можда осјећао оволико празнине и пустоши у животу; у кући би га чекала жена и полетила у сусрет дјеца.
Испред кућа трчкарају неумивена дјеца. Иза кућа извири која жена, повезана рупцем, и брзо се склања. Пси на ланцу трзају се и лају.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
а давно би њему Цигани смрсили конце — чуло се, уз пут, од људи, па би се истом неко пожалио: — Ето, а мене рођена дјеца хоће да проћерају из куће, тако ти је то.
на врата, а Миланчић се окрену лијево-десно по својим штаблијама и поче да ружи све среда као да су пред њим недорасла дјеца: — Е, баш сте нашли себи красан посао: мећете катанце на туђе ...хм!
Ех, кад би људи читавог живота остали дјеца. Командир боцну прстом узнемирен замотуљак и осмијехну се. — Шта је, матер те оставила.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Њена је кћи била још мања од царева сина, па се дјеца лепо сложе те су се сваки дан у бога играла и добро пазила. Што је цар добивао најљепшега, то је дјеци давао, те су
Кад он то чује, дође изван себе, велећи: — Откуда мени жена и дјеца кад се нијесам никад ни женио. Она онда почне наново викати и грдити га, велећи: — Кад ме нећеш да беслеишеш, а ти
Она му одговори: — Ево дукати, али дјеца одоше! Кад хаџија то чује веома се сневесели, али није могао ништа учинити.
Кад хамал види да је вријеме у хануме ићи, спреми се и оде. Пошто је у хануме дошао, рече му ханума: — Ево ти ова дјеца, па их води у чаршију и подај телалу, па нека их виче сто дуката, а ја ћу тамо доћи па се надметати с хаџијом, а кад
Све је спомињала што барем њих двије нису близу, и често би говорила: Кад би ми нешто њезина дјеца била пред очима, лакше би ми било. Најпослије ти некако она измами од своје старије сестре мало женско дијете.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Његове стопе знају одрасли, ловци, дјеца: то је траг — зеца. Одједном, за трагом зеца, гле, нове шапе журе, изгледа — зеца јуре.
Једног дана, испод крошње драге, заувијек се разиђосмо, друже, по свијету, к'о ракова дјеца, са бајкама, рђавим оружјем. Оста орах, у сумрачја млака шуми лажи малог чаробњака.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
— “Пошљите ми малу дјецу да ме превезу.“ — “Ма су дјеца враголани, утопиће те.“ — 21. У Божића три златна ножића: С једним реже месо печеницу, А с другијем танку
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Двојица, Марко и Петар, бјеху рођени синовци сердареви, дјеца неког му млађег брата те је давно погинуо у Дуги. Њих смо већ поменули у почетку ове приповијетке, јер су били са
Док они стојаху око стабла, с одигнутим главама, један лијепи хрт доигра међу њих и заштекћа. Дјеца се тргоше и поплашише, али умах умирише кад хрт стаде лискати по руци некога од дружине, машући својим танким репом.
„Станите — који се с мјеста не устави убићу га!“ викну човјек ческим језиком. Дјеца се уставише од страха. „Ходите сви амо, ја ћу вам скинути гњездо!“ рече и насмија се.
Дјеца се уставише од страха. „Ходите сви амо, ја ћу вам скинути гњездо!“ рече и насмија се. Дјеца се сад бојажљиво стадоше окупљати.
„Што ће вам гнијездо, кажите ми, па ћу вам га ја одмах снимити?“ Дјеца сва гледнуше у Јана, као да је на њега да одговори.
“ Како му се мали каза, он га је дуго гледао право у очи. Мала Елвира, као да заштити брата, загрли га руком. Остала дјеца муком гледаху господу. „Не ваља дирати тичија гнијезда“, рече свима.
У току његова говора, лице постајаше пријатније те се дјеца брзо припитомише. Да их развесели, нареди вижлету да се премеће, да скаче око одигнуте пушке, да иде на задњим ногама.
Кад се од њих растаде бјеше већ сунце нагло. Дјеца у гомили пођоше пут села, обзирући се пут странца и брбљајући о њему и његову псу.
Тај је старац познат био због своје велике глупости; он носаше сјекиру у руци. Дјеца му приповиједе све. Он им каза да је тај ловац главом гроф Павле Пшенел.
Света Богородице! а они сједили ш њим и причали мишљаху дјеца и говораху сви једнак. „Стрико печени“ уживао је у њихову страху и још им га придаде додавши много којешта о
„Стрико печени“ уживао је у њихову страху и још им га придаде додавши много којешта о страшноме грофу. Дјеца се разиђоше куд које једва чекајући да дома повиједају страшно прикључење. Јан и Елвира пођоше мучећи пут двора.
И он пође за псетом, које лискајући дјецу по рукама и играјући око њих у витлац, штекћаше као да им се умили. Дјеца се збунила. Јан једнако држаше капицу у једној а ножић у другој руци.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Ништа. — Јеси ли се оженио? — Јесам, валај! — А имаш ли дјеце доста? — Јок, валај! — Имају ли дјеца крува? — Јок, валај! — У зли час се оженио! — Јесам, валај.
(Казало дијете којега је отац био турскога закона, а мати хришћанскога). — Што чине дјеца? — Што виде од оца. Г) ПОСЛОВИЦЕ-ПРИЧИЦЕ О БИЉУ Рекла ива: „Не квари ми жила, од мртва ћу направити жива!
гласовити јунак и велики хајдук именом Рамо, па када је веома остарио и почео већ о штапу ходити, пристала би мала дјеца за њим, говорећи му: „Аџе Рамо, добар ти си“! — а он би им на то одговорио: „Хвала богу, јер не могу“!
у дубинске дубине, у морске пучине, ђе кокот не поје, ђе крава не риче, ђе во не буче, ђе се бог не моли, ђе се дјеца не крсте. (Трипут).
Расточили црви! А камо ти црви? Позобала кока! А камо та кока? Снијела је јаје! А камо то јаје? Изјела су дјеца! 3.
(Ватра и дим) 73 — Дрвена кучка у потоку лаје? (Пратљача за прање рубља) 74 — Дрвена мати, жељезна дјеца? (Дрљача и клинци на њој) 75 — Друге зове, себе не чује?
Б) ПОКЛАДНЕ 1 МАШКАРЕ У Црној Гори, уз бијелу недјељу, дјеца се нагаре и објесе о себи звона и свакојако друкчије нагрде се, па иду по селу од куће до куће, те ишту сира, масла,
Та бојиш ли се бога великога што сам врат искривио, а могу нам и дјеца бити кривоврата! Дер ми сиђи са чардака свога на авлијска врата!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
У Далмацији има католичког народа око четири стотине хиљада душа; ова је сиромашна, те се њезина дјеца кланчају на све четири стране свијета ради хљеба насушнога, па ко то зна, тај би могао рећи да у томе винограду
Не само што сваке боговетне ноћи понављаху исте мисли, него понављаху исти истовјетни низ ријечи, тако да им дјеца научише напамет те разговоре, баш као какве молитве. По вечери жена би започела: — Чмањак није за то!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Мила к'о златно небо после туче, У тиху хладу старе крушке оне, Сједе ти дјеца и задаћу уче. Над шедрваном лептири се гоне, И сјајне капи, са безброј рубина, Расипају се, док полако тоне Јесење
Лако се таласа Измирне прамен и благослов таји. Сва окађена мирише нам соба. Около жуте лојане свијеће, Ми, дјеца, сјели, к'о какво вијеће, Радосни што је већ грудању доба.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
У те собе ми дјеца ријетко смо улазили; а кад бисмо ушли, говорили смо шапатом и ступали на прстима. Одмах иза куће почињала се пењати
Њихово је плаветило било замућено, а у средини као да се назирала рана, попут црва у срцу јабуке. Ми дјеца говорили смо да је у њима убијен живац.
Такви људи није ред да имају дјеце. Поред свега другога, још и зато што та дјеца бивају отприлике оваква какав сам ја. А то није добро. Не, такви људи никако не треба да имају дјеце.
Лијеп и ведар дан предосјећам дуго унапријед. И спремам се за њ, као што се сеоска дјеца спремају за недјељу, за бијелу недјељну кошуљицу и за кротку звоњаву звона с цркве на главици кроз проријетки ваздух
Ја сам редовно присуствовао тим сијелима и слушао те разговоре, у дане кад није било сунца па дјеца из родбине и сусједства не би дошла на игру с плавим јабукама у ходнику.
Био је прилично неуредан, немаран, нимало амбициозан, и било му је готово сасвим свеједно како тавори. Ми дјеца (јер убрзо сам с њим упознао и другу дјецу из својте и сусједства и причао им сваки дан понеку нову згоду о њему)
Дијете је заштићено од ње, заогрнуто у плаву хаљиницу бесмртности. Ипак, у облачне дане, кад су дјеца шутљива и тиха, она неопазице уклизи у малено срце и јавља се у нејасној ствари бивствовања.
Алда, Ђордано Бруно, Аздрубале, Танкреди. Убога дјеца, слинава, рахитична, големих ошишаних глава, гацала су по малом каменитом дворишту, а танке су им се ногице повијале
(Тад сам још пред величанством „стварности”, „објективне стварности“ , имао оно дјетиње страхопочитање с каквим дјеца слушају старије људе с дугом сиједом брадом и с дубоким искусним гласом.
наивности, пјесничке несвијести о самом себи: што своје визије живота и свијета шарају савршено озбиљна лица, као дјеца кад ришу.
Око њих се окупила дјечурлија и бленуо по који беспослењак. Заинтересирана до потпуног заборава себе, дјеца су се приближавала женама, стопу по стопу, полуотворених уста и без трептаја у погледу, примицала им се толико да су
и пуни суздржаног једа, да уклоне деришчад или да их бар задрже на некој удаљености остали су потпуно безуспјешни: дјеца би само пренијела своје испитивачке погледе и своја отворена уста са жена на мушкарце, да их час затим, с одмореном
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
див сустао, сав се у голу воду учинио па, отворивши врата од млина, хукну колико може више, а од оне његове силе сва дјеца разлећеше се куд које, неко на панту, неко напоље кроз баџу, еле ниједно не оста у млину.
Кад дође дружини, исприча им чудо невиђено. — Бе, — вели — какав је јунак он, још су већи јунаци дјеца. Чим мене угледаше, скочише на панту, хоће кућу да сруше на ме, а једни кроз баџу да ми не дају побјећи, једва сам жив
ОЧЕВ ТРС Оно био у старо доба старац и имао три сина. Дјеца се замјере нешто оцу, и то њему било тако тешко да је саградио себи малу кућицу одмах до велике, заједничке, и ту
Тако то трајало три године да ни ријечце проговорили нису. Кад прошло три године, запазе дјеца на своме оцу да му лијево око плаче а десно титра.
Ћипико, Иво - Приповетке
Стари Никола види да су се дјеца почела љутити, а није их лако одљутити кад им прекипи, па, да не буде зла, одреди да се с духаном кући поврате.
До тога времена живјела је као и остала дјеца што су се купила близу њихова стана, испод мрачнога, нискога свода. Увијек у сутону, између високих кућа гдје нигда
У селу их дочекаше школска дјеца, одмах сазнадоше о чем се ради, па, бучећи, прате их до господареве јој куће, гдје сватови чекају.
—А што ћу ти? —Ништа, ма воља ме је да устанеш! — и стаде је потезати с постеље. Уто се дјеца почну помијешати по кревету, а оно из зипке заплаче.
Тако дуго стоји и забавља се са својим мислима, а што би од ње било да њих нема?... Дјеца се око ње весело играју, а уто и маестрал јавља се; поступно пучина је набранија, живља, модрија, а свјежи лахор, као
, , —А куда су вам дјеца? —Раштркаше се једно за друим по свијету... Ко зна гдје су сада! Антица часом умуче, но затим одмах настави: — Није
је прислоњену уз бор—самац, на удару вјетра, раскиданих грана, посрнуо, — а пред њом, на врућему жалу, рибарева дјеца, прогорјела као земља од сунца, скачу и усрћу у валове; — и све је гледам онако прислоњену уз онај бор—самац, док
Већ је крст сишао на шири пут уздуж морскога затона што на гробље води; дјеца пријечцем истрчаше испред њега, нагањају се, буче.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
овде од речи до речи и онаквим истим правописом као што је у оригиналу: ЗВАНИЧНА ИЗЈАВА ВИСОКЕ ПОРТЕ »Срби, »Ви сте дјеца оних отаца и дедова, који цијели пет стотине година су живили под покровителством Високе Порте у савршеном спокојству
своју милост и правцу, исто тако није престала оделовати благодетелство и покровителство и вама, који сте нихне дјеца.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— смије му се пркосно, заједљиво Лујо. — Маните се, људи, празна разговора! На страну дјеца и жене! — викну кнез оштро, готово званично. — Поведите бакове на ову раван ниже плота! Изведоше их.
Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. 'Оћу да и' ожалим. Нико и' неће онако од срца ожалити нô ја... Силом је одагнају с
Симеун изврну чашу, стресе се, па настави: — Кад сам дошô у Мајдан, све се дигло! Јаучу жене, дрече дјеца... Људи моји, мене обузе некаква жалост.
То ти је награда.“ „О, добре царевине, крст јој љубим!“ — лијепо ја од радости, а жена и дјеца заплакаше. „Брате, кнеже, врати ти та три воринта царевини.
“ „О, да добре царевине, милостиви Боже!“ — занесô се ја и лијепо јаукну' од некакве силне милине, а жена и дјеца од велике радости зајецаше. „Гони, брате, љубим ти стопе твоје, гони!
Давид: Не мере бити да не знате? Како ви то не би знали? Ја сам, болан, начукнô доље у чаршији да се у тој школи уче дјеца највјернији' службеника вашег цара, која ће послије, кад одрасту, управљати и дрмати цијелом вашом царевином.
Зато је синове и послô, код толики' наши' школа, у ту вашу школу, терезијанска што се зове, па кад та дјеца, мајчин сине, поприме вашу учевину, по'ватају ваше планове, списе и протокуре, па се онда врате у очеве дворе, тешко
Него ви одма', овог часа, ударите тел на царство да се та дјеца одстране из те ваше школе, терезијанска што јој се вели. Судац: Ја овог човјека не разумијем.
Ћипико, Иво - Пауци
Петар му потанко исприча зашто је дошао, и наглашује: — Мени је, онако ми дјеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни Нико, док је боловао, кад би му натукнуо да су њему моји синови што му је и
сјетим; али то овога часа испуштам ради наше слоге, јер сам и ја и моји сумишљеници „за слогу добрих у добру”, дјеца једнога народа двају племена и, у славу наше красне домовине, испијмо наше чаше наискап и запјевајмо „Липа наша
Раскући их неколицину, а сада дјеца му настављају и иду за његовим стопама! ... Што не осуде газда—Николу? Сви се они обогатише, а чиме трговаху?
— Пусти ме, Машо! ... одговори Раде. — Убила ме брига и потреба! Код куће дјеца ме гладна чекају. Не знаш ти, Машо, што је то кад су дјеца здрава, а гладна... прође те воља од свега. — Збогом, Машо!
одговори Раде. — Убила ме брига и потреба! Код куће дјеца ме гладна чекају. Не знаш ти, Машо, што је то кад су дјеца здрава, а гладна... прође те воља од свега. — Збогом, Машо! — и насмијавши се на њу, оте јој се из загрљаја.
Није, откада му два сина узеше у војнике, плаћао редовито тез и пропио се човјек, а остала дјеца нејака .... А у варош дошао Јовица— тако су газду тада звали и многи се тога свају у уским гаћама на каиш и с црвеном
Газда се насмија, и на први мах мишљаше да се жена шали с њиме. — Што си побудалила ..... Какова дјеца? Шалиш ли се? Па што би ти дјеца? — Нека их, наша су... а ви и онако немате другога порода... — А куд су дјеца?
— Што си побудалила ..... Какова дјеца? Шалиш ли се? Па што би ти дјеца? — Нека их, наша су... а ви и онако немате другога порода... — А куд су дјеца? —Знам ја кому су дата на село.
Шалиш ли се? Па што би ти дјеца? — Нека их, наша су... а ви и онако немате другога порода... — А куд су дјеца? —Знам ја кому су дата на село. Газда ућута.
Али сада највише жао му Божице, послушне, бескарне и старе, паметне мајке. А кад му дођоше на памет дјеца, окрете се нагло да их види, као да се за њих од чега боји, и сједе уз ватру.
И дођу му на памет његова дјеца... —Али — трже се, — о чему ја сада премишљам? И паде му на ум: Да га убијем, што би тада било?
Око пете уре изиђе пред дућан. По путовима, уз сву жегу, чуо се смијех и хихот млађарије. Дјеца се играху на буче и на плохе. Он се заклони иза куће у хлад. Час је гледао у сунце, час стајаше тако к'о бесвјестан.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Лако се таласа Измирне прамен и благослов таји. Сва окађена мирише кô нам соба. Около жуте лојане свијеће, Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће, Радосни што је већ грудању доба.
Мила, кô златно небо пошље туче, У тиху хладу старе крушке оне, Сједе ти дјеца и задаћу уче. Над шедрваном лептири се гоне И сјајне капи, са безброј рубина, Расипају се, док полако тоне
Ја, наслоњен на зид, прекрштених рука, Гледам како доли, о хридину шупљу, Неретва се ломи, а с високих кука Нага дјеца скачу и с виком се купљу, Док најмање једно по пруду се ваља Галебови круже.
Само, прахом огрнути, Низ друм с кљусадима одмичу чергаши. — Уз чупаве мајке гола, црнпураста Прикаскују дјеца... Цврчак цврчи с храста, И караван миче. Стари друм се праши. 1918.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Хајде, хоћемо ли сад кући. Дјеца су још прије пола сата изишла из школе. — Хајдемо ... Уз пут ћемо се договорити кога ћемо примити у нашу чету.
Стриц се нададе за њим. — Ето га тамо! Држ, не дај! Још увијек лармајући као да траже бјегунца, дјеца се дадоше у бербу презрелих љешника, који су већ сами испадали из својих пожутјелих чашица.
Иван-Вањка био му је најмлађи син, дјечак плавокос као зрела раж и тако крупан и темељит да су га сва дјеца звала Вањка Широки. Тако је сад мала дружина, на велико Јованчетово задовољство, имала свог „Американца“и свог „Руса“.
— А ја ћу се на дрвету и оженити, па кад ли те моја дјеца појуре штаповима кроз Гај! — запријети Стриц. Николица забринуто погледа уз дрво и замишљено чупну носић, па се истом
Иако мали, они су ипак били дјеца своје земље. Због тога се, док су стајали око хајдукова гроба, нашем Јованчету наресила суза у оку.
Кнез Ваљушко шикну као гусак: — Шиии, будале једне, ко би знао куд се они скитају. Ви мислите да су вам дјеца у школи, а они — шиии! — перјају кроз село. — Ма зар и мој Николица? — зачуди се Николичина матер.
— Е, то су већ игре од прије шездесет година — одмахну пољар. — Сад се дјеца играју Француза и Нијемаца, али ових дана не видим их на пашњаку. — Сакрили се, значи, негдје — закључи кнез.
— Какав Гај? Тамо не смијем ни ја због дрекавца, а откуд би се тек дјеца усудила. Наставио је да се скита пољима и да размишља, а кад му Прокин гај поново паде на ум, он мудро закључи: —
све оне занимљиве објешењаклуке какве изводе сви дјечаци на овој планети и какве су радили сви пољари док су били дјеца. — Јадни дјечаци! Баш им је красан онај логор. Штета што сам ја већ мало поодрастао па не могу да им се прикључим.
— злурадо дочека кнез. — Их, алај ће бити дреке! — Јест ми и то неки кићен учитељ кад му толика дјеца од школе побјегоше — забрунда Николетина чешући уво.
— повика кнез Ваљушко. — Добро каже мој брат Стриц — дочека Николетина. — Никад из нашег села нијесу дјеца 6јежакала из школе све док није дошао овај пијанац, који више вири у ракијску боцу нег у књигу.
— Охо-хо, плашиш мечку решетом! — гракну Ниџо. — Дај брзо пуштај те дјечаке па да се иде кући. Нијесу дјеца ни ручала. Хајде, развезујте! Пољар Лијан једва дочека да се прихвати ослобађања дјечака.