Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Али обадвоје људи темељити. Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју. Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.
ИИ Наша школа била је у једној простој дашчари. У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина у којој је и фамилијаз спавао.
Жао нам га је било. Био је, сиромах, некако прирастао за село. Лијепо смо га сахранили. Послије распустисмо дјецу, а школу затворисмо. Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.
Ућута и исхракну се, па једва чујно настави: — Ни ви, браћо, узимати попа који није учеван. Школу одмах зидајте и дјецу учите... Настаје други свијет! Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде: — А њој... њој опростите!...
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Није већи од лакта, а већ се пење по дрвећу, лови птице, мишеве и зелембаће, на крову дјецу гледа. Кад понарасте, хватаће медвједе, вукове, зечеве, коње и остале звијери.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
дјевер своју снаху мушким пâсом опаше по кошуљи, да би му мушку дјецу рађала“.⁴⁹ Обичај је у нашем народу да се млада при уласку у младожењину кућу провуче кроз савијен мушки појас.
ваља да девојка уђе у мужевљеву кућу, осим мушког појаса, треба ставити и „мали ножић црнијех корица, да би мушку дјецу и јунаке рађала, пише Вук⁵¹.
уочи венчања пошаље вереници подвезу са своје десне ноге, да она њоме подвеже своју десну ногу, па ће имати мушку дјецу.
жена сједи на праг од куће а човјек поред ње улази у кућу, док се она не дигне с врата, јер му се не би хтјело у мушку дјецу“.
О томе сâм Вук каже: „Кад се каквој жени не даду дјеца онда надјену детету име Вук, јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука да неће смјети ударити (за то су и мени овако име надјели).
²¹ У неким крајевима дете се доји и по две до ти године. „У Србији мајке доје дјецу обично двије године; трећијех поста несмију га више дојити без допуштења попова.
У Црној Гори доје их три године, и тек четврте морају имати допуст од цркве; када то добију, доје дјецу и пет до шест година“, пише Вук. У Крагујевачкој Јасеници сматра се да је најбоље дојити дете до три године.
32 Овај обичај Вук је описао овако: „Кад почне дијете ићи, онда умјесе погачу, па скупе сву дјецу (која могу трчати) и момчад из куће, те је изломе дјетету више главе: како које одломи комад, а оно бјежи оданде (да
у околини Бара, „на Ђурђевдан, мати излупа дјецу, док су у постељи, са граном тополе, да расту и напредују као топола“.
(Мартиновић, Н., 1969, с. 73) — Ископала ти се кућа од мушкије’ глава! (Кнежевић, М. В., 1937, с. 39) — Дјецу повијала, а змије развијала! (Мартиновић, Н., 1969, с. 73) — Чума ти децу позобала! (Милосављевић, С. М., 1914, с.
, 1927, с. 308) — Едно дете имам, живо да гу не најдем! (ако лажем) (Тановић, С., 1927, с. 308) — Тако ми Бог дјецу сачувао! (Вук, бр. 5220) — Тако ми житног рода и кућног порода! (Драгићевић, Т., 1908, с.
(Драгићевић, Т., 1908, с. 496) — Тако ми Бог мој пород смирио! (Вук, бр. 5221) — Тако ми Бог моју дјецу пропутио и на добри пут намјерио! (Вук, бр. 5222) — Тако ми главе децама! (Радуновић, М., 1988, с.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Мене ради — рече кнез, чудећи се. — Да, синовче! Ето имаш унука, хвала богу, дијете напредно мимо дјецу, па чисто сви страхујемо е би га могло кобити оволико наше туговање! — О, сачувај, боже и Божићу!
како бјеху оба ожењена, баш те године роди се Милица, а Радоје већ имађаше мушко дијете од четири године, вјерише ту дјецу, по старинском обичају. Радоје погибе биће десетак година.
На средини бјеше огњиште, око којега затекоше женске и дјецу. Десно бјеше преграђена одаја, и врата на њој бјеху отворена.
То је будило већину домаћих, дјецу пошљедњу; сви се крстијаху, а многи одмахнуше главом, рекавши: „ђаво ђетињи!“ Клепање затече владику будна: на први
тако од срца, просто, очински, њиховијем језиком, па кад видје гвоздене самовољне горштаке укроћене и заплашене као дјецу, владика се одједном преобрази, од блага оца постаде оштар, неумитан судија, рече им да тога дана хоће умир без
Старији људи сијеку дрва за зимницу или тешу грађу. Домаћице по гладама имају пуне руке посла; треба њивити дјецу, треба сирити, скоруп одвајати, готовити јело и свршавати све остале домаће послове, јер им је до Малога госпођина дне
Крстиња лако врисну и додаде: — Аман, човјече, не ломи ту руку која ти је дјецу одњивила. — Чујш, бабо! — рече он кроза зубе. — Није она дјевојчина, но моја чиста и добра кћи!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Змајеве дечје песме издаване су и латиницом: Златна књіга за ђецу (Загреб, 1889) и Жіва књіга (Загреб, 1890), где је велики део Змајевих састава.
Милићевић, Вук - Беспуће
руке, откида нокте и набија жуљеве на дланове, — да извади, отме, истргне из ње комад сувог, мршавог круха за се и за дјецу; у ту земљу он сахрањује своје мисли, наде, бриге и стрепње, и он је не да, јер је воли себичном, грубом љубављу, што
Једног јесенског јутра, пред свитање, док напољу непрестано пљушташе густа и бујна киша, тргао је дјецу иза сна неки чудноват немир у кући. Они су скочили боси и необучени из кревета.
Умрије, иза боловања од осамнаест мјесеци, једнога јутра у мају. Гавре Ђаковић памтио је како је њих дјецу пробудила мати у зору, плачући и љубећи их, како се кућа напунила свијетом, како је касније изишао, сав уплакан и
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Добила малу кобилицу. Велика је то ствар била и за одрасле, а за нас дјецу — мани га! — већ смо хтјели тога чаробног јутра а у школу да не идемо.
— Еј, жено, овамоде, шта сте урадили с Вилсоном ? Изгалами се домаћин на жену, извика на дјецу, паде и нека ћушка, преметну се читава соба, кад у зло доба опази стара Ђуја изгажено цвијеће, напољу, испод прозора.
Главно је да ће тамо у селу остати оно чељади. Партизани не дирају дјецу ни женске, то им је тако у закону. Око банде у троуглу све се више згушњава и стеже обруч народне армије.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Од тридесете до педесете, оженивши се, изродивши дјецу, навали радити и мучити се да би што стекао, те зато живи онако као онај за чије се године прво пограбио.
Кад су пред кадију дошли, запита кадија хануму шта хоће од њега. Она одговори: — Драги ефендија, нека мене и дјецу беслеише или нека ме пусти.
Кад је дошао оној хануми, запита га она шта му је опет те је невесео, а он јој почне све по реду причати за жену и дјецу, па да је дошао да дукате даде те да је пусти.
кад то чује рече му: — То је хаџијина жена, то је сасвим добро за те, већ ево ти сто дуката те јој нићах плати, а на дјецу нека ти кадија хућум — мураселу даде да су твоја, па их онда доведи к мени.
Он тако и учини: однесе сто дуката, плати нићах, а од кадије узме потврду и дјецу, па их узме и хануми поведе, а хаџиница почне викати да јој дјецу не узима, и да их не да, али кадија њему рече да их
сто дуката, плати нићах, а од кадије узме потврду и дјецу, па их узме и хануми поведе, а хаџиница почне викати да јој дјецу не узима, и да их не да, али кадија њему рече да их слободно води.
Хамал узме дјецу па их одведе у чаршију и преда телалу, казавши му да виче сто дуката. Телал узме дјецу, почне их по Стамболу водати и
Хамал узме дјецу па их одведе у чаршију и преда телалу, казавши му да виче сто дуката. Телал узме дјецу, почне их по Стамболу водати и продавати, вичући сто дуката.
Вичући тако наиђе испред хаџијине магазе, а кад хаџија спази дјецу, истрчи и рече: — Ево још један! На то се телал поврати натраг, вичући: — Сто и један дукат!
Телал оде и нову цијену огласи, а кад хаџија то чује зачуди се и рече: — Докле ће то више трајати? Па не могавши дјецу пустити наметне још дукат.
наново повиче цијену, и кад је до хаџије дошао опет са вишом цијеном то хаџију врло порази, али опет не могавши своју дјецу пустити, наметне још дукат. Ханума онда дозове хамала и рече му нека дјецу претеслими, јер је више доста наметати се.
Ханума онда дозове хамала и рече му нека дјецу претеслими, јер је више доста наметати се. Хамал на то телалу рече нека их теслими што овај одмах и учини.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
— “Пошљите ми малу дјецу да ме превезу.“ — “Ма су дјеца враголани, утопиће те.“ — 21. У Божића три златна ножића: С једним реже месо
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Према другој ластавици, виђаше се дрвени пребој са затвореним вратима; ваљда је била клијет за млађе женске и дјецу. Према пријебоју бијаше тара, а над таром о чукљама повјешано одјело. Дуго су тако мучке сједили.
“ Марко узе дијете па га пољуби, па Петар, па Милија; сви га изгрлише. Ко видио није како Црногорци, уопште, дјецу милују особито дјецу познатијех јунакâ, а особито пак ако је јединче, тај појма нема о њежности тијех (по изгледу)
Ко видио није како Црногорци, уопште, дјецу милују особито дјецу познатијех јунакâ, а особито пак ако је јединче, тај појма нема о њежности тијех (по изгледу) окорјелих брђана!
Владика сад заче питати свакога редом за његово браство, за чељад у кући, за дјецу наособ, о потрицама, о љетини итд.
Про рамена висаше му дугачка шиба на кремен. Човјек се тај устави сучући шиљату брадицу, погледа дјецу па гнијездо. „Шваб“, викну њеки деран, а на то сви нагоше бјежати. „Станите — који се с мјеста не устави убићу га!
“ запита гроф Јана, одигнувши главу с књиге. Гроф је сједио под оним истим бријестом гдје дан прије бјеше дјецу затекао. Лијепо псето лежаше крај њега; пушку положио крај њега с друге стране.
Павле хитро шчепа за огрлицу пса, који се лајући љутито трже да скочи на дјецу, па тако држећи хрта омјераше дјецу. Видје како се маломе груди убрзано надимаху и слијегаху, у котлацу му поиграваше
Павле хитро шчепа за огрлицу пса, који се лајући љутито трже да скочи на дјецу, па тако држећи хрта омјераше дјецу. Видје како се маломе груди убрзано надимаху и слијегаху, у котлацу му поиграваше јабучица; лице му ублиједило, као
Не смједоше потрчати јер се бојаху да се псето не отисне за њима. И он пође за псетом, које лискајући дјецу по рукама и играјући око њих у витлац, штекћаше као да им се умили. Дјеца се збунила.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Пропао се на њега Содом и Гомор! Рђа га убила као чавао на путу! Рђом кап’о док му је кољена! Своју дјецу на огањ некâ! Сува га муња покосила! Сунце га не грејало, док мене не видио!
је дијете које умре некрштено, па послије (као што се приповиједа) у гробу оживи и из гроба кашто излази и малу дјецу мучи и дави.
(Ето баучине!). КАРАНЂЕЛОЗ Каранђелоз је вас шарен, свијетлијех очију, носи велику штапину, па бије непослушну дјецу (Изјешће те каранђелози).
ГВОЗДЕНЗУБА У Сријему гвоздензубом плаше дјецу, а особито младе преље, говорећи да она носи у лонцу жара и да ће спалити прсте онима које добро не преду.
КУЧИ-БАБА И Кучи-бабом страше мајке дјецу, да не иду по мраку. Кучи-бабу представљају као стару женетину, која има двије врећетине, па непослушну дјецу купи и
Кучи-бабу представљају као стару женетину, која има двије врећетине, па непослушну дјецу купи и некуд у некакву јамурину баца. (Однешће те Кучибаба).
дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, у кокош или у ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу дјецу.
Бу! Бу!“ — и ово се зове баба-коризма, којом жене плаше дјецу да не ишту мрсна јела... Б) ПОКЛАДНЕ 1 МАШКАРЕ У Црној Гори, уз бијелу недјељу, дјеца се нагаре и објесе о себи
Чауш виче непрестано и збија шалу; тјера сватове у ред и гони дјецу около куће, ова бо као зоље (осе) нападају у кућу гдје су сватови.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— рече Бакоња, па извади из торбице погаче и сира и поче јести. Мати отклони дјецу, испричавши му шта је било са Чмањком. — И то му је стрина Цонтрона даровала. Нико нег она!
и Кркота изнијеше ракију из куће да часте народ, а примљена уздарја стављају пред Брну, који већину тога подијели међу дјецу. Онда се ухвати коло, а старци се с парохом склонише у врт, гдје га узеше на испит, онако, сељачком лукавошћу.
То је био једини начин да се парох обезбиједи. Цонтрону пак није могао зауставити да не лијечи дјецу по селу од сугреба и урока... И тако село имаде прилику да позна готово сву родбину Бакоњину.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Небројено пута остао сам без јабуке, јер сам се увијек јагмио за онима на сунчаној страни. Оне су и осталу дјецу више привлачиле.
удовица и рибарских невјенчаних жена што су сједиле на прагу сучући међу мрким прстима пређу или дојећи голуждраву дјецу. За мојим проласком дизао се шапат оговарања.
умро, већ да живи, под кривим именом, негдје у Јужној Америци, гдје се поново оженио, основао нову фамилију, изродио дјецу.
и мужевим наваљивањима да обађе своје старе гојенце и да искамчи какву помоћ и штогод одбачене одјеће за своју рођену дјецу. Њена спорост и стрпљење дјеловали су благо на мој немир.
Ми дјеца (јер убрзо сам с њим упознао и другу дјецу из својте и сусједства и причао им сваки дан понеку нову згоду о њему) често бисмо му се наругали, понекад и обијесно,
скупљања лоптица од чоколадног станиола за откуп црних робова, попут шивања оних хлачица без тура за сиротињску дјецу на којима се вјежбају у кројењу скоре удаваче. Једно угодно филантропско иживљавање, једна права мала страст.
Наставио је мијешати батићем у порцеланском авану. — Ти би морао писати приче за дјецу, драги мој! Јеси ли икад на то помишљао. Говорим сасвим озбиљно. Не би ли се упослио у редакцији каквих дјечјих новина?
Необично оригиналне идеје! Аутор тврди да су све те приче за дјецу, те пустоловне догодовштине, пробијања кроз прашуму, експедиције у стратосферу или на морско дно, ракетна
У књижицама за дјецу, каже даље уважени аутор, требало би подстицати дјечју мисао и дјечју фантазију у сасвим другом правцу.
Нека га покопа, ако већ толико држи до формалности”, Антигона кад би се сретно вјенчала са својим Хемоном да одгаја дјецу у поштовању државних закона?
Не смијеш тако! Мораш вољети више маму, она то несумњиво више заслужује”. Долорес се бунила: „Не ваља тако учити дјецу.“ А ја сам одмахивао руком: „Остави то крају! Лаж је оно што малформира психу.
Јер је ријеч „сасвим искључено” за дјецу (а и за одрасле) болна, страховито болна. Болна већ тако само по себи, без икаквог даљег дометка.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
А бог рече: — Нека мори малу дјецу. Солдат закала па ван, а кад изиђе, пита га смрт шта је рекао бог, а он рече: — Рекао ти је да идеш на оно највеће
Она рече: — Шта, господе, поморила? А бог рече: — Најприје дјецу, па онда средовјечни свијет, а најпосле старе људе.
Кад је једанпут била гладна година, а старац није имао нигдје ништа, молио се богу да му дјецу сачува и да им даде хране; али то бог не хтједе чути, него му помру синови.
СИРОМАХ И МУДРИ САВЈЕТИ Био један човјек веома сиромашан, па рече жени: — Жено, мени ваља некуд ићи, а ти гледај дјецу и то мало ајвана. И тако он оде, па дође у једног човјека на конак.
Ћипико, Иво - Приповетке
У томе слуша жамор с улице и гледа дјецу која потрчавају поред врата и учини јој се да би ваљало да буде и она весела, јер су јој се жеље најпослије испуниле.
По тијесним улицама пролази сваковрсна чељад, а понајвише сусреће дјецу, слушкиње и војнике. Ваља да прође поред саме касарне, а увијек, када се између војника нађе, преда да јој што зла не
у свијет, гледа за њим и с лаком сјетом сјећа се пута у Америку и Лазина веселога лица — и од срца сажаљева снажну дјецу која остављају родни крај. Па снуждена, с кошарицом у руци, враћа се у тијесне улице засјенутог града.
А кад погледа око себе, у сакупљену дјецу и жене, чисто се засрами. И, онако застиђеној и сметеној, бесвјесно учини јој се да је ово данас ситно и смијешно,
Али се Марко не брине за њена унутрашња чуства; једнако је осорљив, а није се промијенио ни када му је почела дјецу рађати.
Враћају се истом путањом, а у путу хвата их мрак, и хвата се киша. Антица се погдјекад натраг обазре у ноћ; жене носе дјецу јој у наручју, а једном бјеше и мјесец помолио, и прве зраке заиграше на немирној пучини.
нећу их ни спомињати, и онако им очеве не познајете . .. Ма немојте мислити да сам запустила своју дјецу: све сам их једнако одгојила, сви су били од моје крви..., , —А куда су вам дјеца?
Али је превршило, — похватао сам вам крајеве... Казуј што сте данас утаначили, кад ћете се срочити? —Мучи, дјецу ћеш пробудити!... —Нека се пробуде, нека знаду што им је мајка..... Могу се тобом подичити.... — Илија, не љути се!
Прегледаће колибу и говеда. — Чувај ми дјецу! — прикричи Илија жени с кућнога прага и, загрнувши се пространом кабаницом и покрвши њоме главу, изиђе из куће.
И изнебуха застаде. —Павле, брате, иди ти! — вели му, не гледајућ у њ. Пусти, човјече, хваташ души гријех! Има она дјецу, кућу... — 'Ајде ти, Павле! — вели му и Цвета и кришом мигне на Илију. А Павао, пијан, тетура се цестом.
Ћипико, Иво - Пауци
Чините ви, нећете се преварити! Војкан се врати из вароши кући по навади пијан. Те вечери грди дјецу и псује Петра, а сјутрадан кад се растријезнио није пошао да жање, већ ћутке пође у варош.
Помислите: два сиромашна учитеља! Помислите, докторе, на њихову јадну породицу, дјецу... коса се диже... а ви као да их извињавате? —Ја? — чуди се доктор.
скленицу масла, прегршт уштипака, угојену пилицу, неколико пачица духана и шест јаја, чиме ће даривати кума Марина, дјецу му и жену. Марин ће одвратити вијенцем смокава, ракијом и којом јабуком и наранчом.
„Да, лијело, да не усрну покојни отац у дуг” Жена му рађа мушку дјецу: двоје их је, два сокола. Вриједна Божица и милокрвна, мајка као душа, а Цвијета с Павлом смирила се, и за њу вели
Јесенас узе газда све себи: и кућу, и земље. Војкан оде у свијет да потражи дјецу .... Бог зна куд, и живе ли још? .... Стрица Петра чека што и Војкана.
Газда ућута. Злата, осокољена његовим ћутањем, настави: — Тако бих се умирила, живила бих само за вас и за дјецу, и радила бих, а било би и мање трошкова, — били бисмо сретни...
—Нијесам, — одговори жена. Диже се и пође к огњишту. Отпрета ватру и угарцима испири је и наложи. Па леже уз дјецу, што су обгрљена под кабаницом уз баку лежала. Раде даље премишљаше ...
на моје земље, да њима загосподари ова његова јараница, „шињора”, а њено копиле, бјеснећи да стијенама с њих гони моју дјецу!... А неће, бога ми! — откиде се Ради из душе. — Неће, док је живе главе... Неће, човјештва ми!
Добро! Али што ради закон да одбрани оне који не умију? Што ради да заштити сирочад? — и помисли на своју дјецу. — Гледа и мирно пушта да раде од нас они што могу и умију што их је воља!.. Тако је!...
сувотни смо остали, Раде, као нигда! Раде се упрти и прије но ће из куће изићи, погледа на дјецу што обгрљена под кабаницом спавају; млађе је одгрнуто.
С њима је родбина, пријатељи и остарјели им отац и мајка. Угрожени мишљу хоће ли своју дјецу икада видјети, наглас јецају, а и друга чељад сузних је очију.
ријечима циљали су на управитеља политичке власти, о којему се говорило да је у кући горопадан, да злоставља жену и дјецу.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ума и облагорожденије сердца премиле и прељубазне јуности сербске (три свеске, преводи из Вајсова листа за дјецу Клиндерфренад) 1817. Рођен Јован Суботић 1818.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Моји су очеви из колиба груби', Гдје се гусле чују, приповјести, бајке, Гдјено дјецу уче просте, добре мајке, Кам рођени како брани се и љуби...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
и родбину хајдучку да се траже хајдучки јатаци и да се хватају хајдуци (а осим тефтиша у хајдукову родбину и у жену и дјецу, ако их има, није нико дирао, него су код својијех кућа живљели на миру).
Уставише коње уза двора. Своју дјецу л’јепо даровала: сваком сину ноже позлаћене, свакој ћери чоху до пољане; а малому у бешици синку, њему шаље убошке
из Рисна ришћанлук — хришћански свет роб — „Турци су досад”, — каже Вук — „кад су с киме ратовали, водили у ропство дјецу и жене гдје су год које могли ухватити, а и људе које нијесу сјекли.
Сви господари од робова навраћали су и нагонили робље да се турчи, особито дјецу и младе жене и дјевојке, и многи су се женили робињама, и тако је од робиња било (и сад још има) највећијех турскијех
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
поручише по чокањ некакве лоше ракије, зване „брља“, учитељ се пожали: — Газда Ваљушко, ови твоји шумњаци не шаљу дјецу у школу. Погледај, ето ти списка. Нема их већ данима ни да привире у разред.
куће, дебели газда Ваљушко строго их погледа свију редом и запита: — А је ли ви, репоње једне, зашто ви не шаљете дјецу у школу? „Репоње“се зачуђено згледаше.
— па по дјеци. Вија их штапом око живица и плотова и пријети: — Кожу ћу вам одрати, чим вас укебам! Јури пољар дјецу и с туђих воћака, из винограда, брани им да лове рибу (јер он је, донекле, и чувар риболова), а кад би чобанчићима
Први дјечаци које је јурио око живица већ су били одавна зрели људи, а сад је пољар јурио њихову дјецу. Наравно, није ухватио ни једне ни друге, али се тјешио да ће бар њихове унуке једног дана стићи и похватити.
Тамо још нијесу излијепљени ничији огласи. Тројица дјечака кренуше уз пут, мрки, озбиљни и ћутљиви. Личили су на дјецу поробљена, а непокорена народа. ВИ Окупаторска власт, Нијемци и Талијани, нису знали за шалу.