Матавуљ, Симо - УСКОК
Својима викну: — Милице, дај видјела! Похитајмо, вјере ви, прије другије! Ђецо, хо’те за мном! Он, пристав и дјечак, сви гологлави изидоше. Јанко скиде фес и капут, остаде у бијелу мундиру, плавим хлачама и чизмама.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
С БРДАРА 34 МАРИЈАНА 40 СВЕТИ РАДЕ ЛОПОВСКИ 46 МУЧЕНИК САВА 53 ДАНЕ ДРМОГАЋА 60 СЛИЈЕПИ КОЊ 69 ДАНИ ЦРВЕНОГ СЉЕЗА 76 ДЈЕЧАК С ТАВАНА 77 ПОСЉЕДЊИ КАЛАЈЏИЈА 80 СУЂЕЊЕ 86 ДОБРИ МОМАК ВАСИЛИЈЕ 89 СТОРУКИ СЕЉАЧАК 93 БРАЋА 98 БОМБАШИ ПРЕД
— Хоће да докучи мјесец. Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше. — Па нека, има дјечак право. — Шта има право? — Па нек опроба.
Хе-хе, а оно за чакшире баш ми добро испаде. Ејвала ти, Ђуро, живила ти кубура. ДАНИ ЦРВЕНОГ СЉЕЗА ДЈЕЧАК С ТАВАНА Пролазе године, кажу (никако да се уживим у ту непријатну причу!
Ту, иза сваке справе и суда, канда се крио још неки дјечак, наш вршњак. Он вјероватно умије да прави пуцаљке од зове, носи капу чудна облика, говори „амерички“ и џепови су му
Изуо само ципеле, легао на креветац, окренуо се зиду и, скупљен као дјечак на свом лежају, чини се да само спава и да ништа не прати и не чује. од онога што се ради у соби.
Још је мој дјед, причају ми, као дјечак од једанаест година, уз ону велику буну, носио устаницима воду на Црним Потоцима.
— Куме Перајице, јесмо ли оно ми? — пита усукан тршав борац, још дјечак, и показује испруженом руком према хоризонту. — То, то, милени кумићу. Хајде, шта ти вриједи гледати.
Тршави дјечак ујутру допаде до кућерка у коме је коначила кухиња, унезвијерено се загледа у натрпану мрачну собицу, па кад спази
— Богами сам и ја одмах познао Гојков митраљез — чисто се обрадова тршави дјечак. — А нема ту више шале, нагазили су буразери на засједу — јави се водни делегат, строго и пријекорно.
— Види га, како зна лијепо ружити, чисто човјеку мило слушати — похвали га четно спадало. Тршави дјечак приби се још више уза свога кума, ударајући му уз пут у ноге као ждријебе кобили.
Прошао дјечак свијета, видио штабове и команданте, па свашта зна. Командир станице, шепави Душан, човјек већ у годинама, душу је
— Добићеш ти по глави! — попријети Цар. — Хајде, ожежи! Дјечак разви писмо и поче: „Драги ђедо, друже Василије, буди здраво ти на двору своме, а ја одох Врбас-води ладној, Врбас
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Шумом се шуља лукави Ћосо, мудријаш тешки, нема му мјере. На вису расте чаробно просо, уза њ се дјечак на небо вере, док једна коза, погледај биједе, стабљику проса безбрижно једе. Бездана ево ко поноћ сушта.
На њој ће људи једном да језде високо горе гдје трепте звијезде и куд се дјечак, по послу свом, пењȏ по стаблу просеном. А свака бајка, ма како чудна, није ни празна ни узалудна.
“ Весело пара сину у трави, а дјечак скочи, повика: „Стој! Ово је цванцик сребрни мој!“ И опет чу се кроз облак сив: „Унуче добри, био ми жив!
почиње дуга како су пошла четири друга да траже Врапца и његов дом: магарац Сивко и мачак Марко, псетиште Жућа и дјечак Жарко пођоше Врапцу Црвеном.
Код врапца, кажу, то није варка, тражени дјечак чекаће Жарка. Путује друштво кроз горе стране, дивљином страшном без стазе, пута, над њима шуме прастаре гране и
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Док она тако чаврља, излази ми пред очи сваки детаљ катедрале коју сам као дјечак, дуго сједећи на каменој клупи сучелице, небројено пута проматрао.
Допуштало се (јер свијет ипак напредује!) да дјечак из млађих генерација може да учи клавир; нарочито ако је такав инструченат, насљеђе неке умрле тетке, већ лежао код
Врата која су се за њима затворила пресјекла су моме уху повишене гласове изненађења и поздрављања при сусрету. Дјечак се кратко задржао у соби.
У једној ћелији негдје у дну малог мозга, не већој од зрна горушице, проклија давно укопано сјећање. Као дјечак, у сну је открио како се плива зраком.
Стисну јаче вјеђе — и пође свим стазицама одједном. ЛВИИ Има у болници једао мали слијепац. Дјечак са села, од осам или девет година, коме је одузела вид експлозија некакве праскалице начињене од старе ручне бомбе
Била је прошла једна мала вјечност откако сам као дјечак из њега отишао, а много година откако сам посљедњи пут у њ летимице навратио и наразговарао се са старим фра Анђелом.
Ћипико, Иво - Пауци
Један дјечак, комшија, поцрњео, аљкав, купи балегу испод коња; загледа се у једну, још живу: пуши се из ње и осјећа оштри воњ.
За њом дотрча дјечак, огрнут кабаницом. У шуму пада слапа над млиницама и у заваљалој јужини губе се њихове ријечи: не може да их
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Ехе, биће то нешто друго. И заиста, из љескара, умјесто птице, испаде дугоног бос дјечак и трком јурну у сјеновиту дубину старога гаја између голих и правих букових стабала.
Куд ли то дјечак отрча, на чији знак? Прокин гај, запуштена, густа и прилично велика шума, на сат хода удаљен од подножја планине, био
А шта ће даље бити — брр! — страшно је и помислити. Тако, вечером, поред огњишта, казује бака забленутом унуку, а дјечак само шири очи и од мачка у ћошку чини му се да је незнана огромна звијер с ватреним очурдама.
Па ипак, ипак... чим је из Гаја чуо глас кукавице, дјечак је главачке јурнуо у шуму. Како се само не боји и ко ли га то зове?
Кад се спустите на то пољанче, већ сте заклоњени од свачијег погледа. — Ку-ку! — опет се тихо огласи дјечак. — Ку-ку!
однекле одозго, као с неба, и истог тренутка низ глатко стабло витке букве на ивици заравањка спузну исти један такав дјечак. — Охо, мајсторски се спушташ! — похвали га дјечак дошљак. — Од тебе сам научио, Стриче — насмија се путник с букве.
— Охо, мајсторски се спушташ! — похвали га дјечак дошљак. — Од тебе сам научио, Стриче — насмија се путник с букве. — Ех, још само да имам тако дугачке ноге и руке као
Све узалуд. Стриц отвара очи, а нови учитељ, стоји ли стоји, и мршти обрве. Дјечак огорчено пљуцне. — Пхи, баш су ми и то неки кићени свеци!
— Не дам да ме на правди бију. Крићу се у Гају, тамо гдје је некад била колиба из које си се ти борио. Дјечак је од старијих чуо тек понешто о правди, али слути да је добро и праведно то што је покушао да заштити свог друга
а зими, богме, и стричеве старе цокуле, крут црн гуњ и дугачак шал којим би се омотао око врата једно четири пута. Дјечак је био сироче, без оца и матере, стриц га је отхранио и подигао уз помоћ дјечакова дједа и никад га није, колико се
Наравно процесија се покварила, Ђоко добио батине и надимак „Потрк“. Лазар Мачак био је омален пргав дјечак, готов увијек на свађу и бој, ако га само неко наљути.
Идем с њим у млин па кад се будем враћао. Тога послијеподнева, док су Лазареви радили у пољу мислећи да је дјечак у школи, Јованче и Лазар превукоше с тавана сав онај крш од разне старудије и алата који је Мачак с поносом називао