Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Добар ти је Лазо, бог му здравља дао!... Откад памтим, онаког дјечака нијесам видјео!... Оно се види да ће бити кућаник и домаћин. Миран, послушан, поштује старијега...
Миран, послушан, поштује старијега... Дина ми, велим ти, врло сам заволео тога дјечака!... Турчин је знао како треба говорити с родитељем.
Милићевић, Вук - Беспуће
И погледа поново. То је био његов брат Милан, слика одраслог, голобрадог дјечака, с укрућеним, пуним, дјетињим лицем; са безазленим, озбиљним очима, у кадетској униформи; то је био он на кога није
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука. — Е, Раде, Раде ...ако је за нас двојицу касно, није за овога дјечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда.
Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу дјечака од кога је мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом. Хм, нема?! ...
Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом. Хм, нема?! ...Па заиста нема таквог дјечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја ...
Кад ме изведоше пред наредника, он зачуђено подиже обрве, очекивао је, ваљда, много старијег дјечака, а онда се намршти и строго упита: — Име и презиме? — Бранко Ћопић. — Аха?
Интендант, овако у пролазу, надгледа свој „добитак“ и помало се инати с пролетерима. — Оставите ви дјечака на миру, то је мој Василије.
— кличе Видак. — Ово је мој Милан, а није Васкрсије. Васкрсије је твој ћаћа — виче цура. — Зар нам однесе дјечака? — чуди се командир. — Не би ви знали! — галами луда.
— Пст, лакше, тражим ту једног дјечака. — Аха, сакрио се, ваљда, објешењак, шали се? — А, не, не, није то — објасни чича завјереничким шапатом.
Регулисао сам пензију, окућио се ... — Па шта сад? Откуд овдје? — Кажем, пошао сам да нађем једног дјечака, каквог плавушана, што би најбоље било. — Побогу, човјече, објасни ми зашто их тражиш баш овдје, у овој пустолини?
Еј, нема више дјечака! Та посљедња реченица „еј, нема више дјечака“, која ми се умало не оте из уста, и самог ме уплаши.
Еј, нема више дјечака! Та посљедња реченица „еј, нема више дјечака“, која ми се умало не оте из уста, и самог ме уплаши. Погледах зато старца саучеснички и чврсто загризох усну.
Америку, еј, а никад је ни видио није. — Па јесте, тачно је. — Да, да. А ја сам дјечака и видио и познавао, чак се и понеког имена сјећам, па зашто да не кренем у потрагу за њима.
! — Ништа ти не брини — шапатом упозори старац. — Треба само увече овдје наложити ватру и одмах ти ето неког од мојих дјечака. Озебло је то, насмрзавало се, ватра ће га увијек привући. То ћу ја урадити колико вечерас.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Таљиге чудне подижу буку, с камена на пањ точкови бију; буљук дјечака магарци вуку, кажу — земљу Дембелију; кочијаш јарац, брадати Гига, свакоме успут значајно мига.
Ту сунце јутром дјечака буди, с Прољећем коло играју људи, а љети прави ватромет гром. Слобода цвјета, широка, права, затвора није и нема
Само је Жарко мрштио чело, пекла му душу потајна туга, нису га вукли пиће ни јело, жељан је био дјечака-друга. Код врапца, кажу, то није варка, тражени дјечак чекаће Жарка.
Тамо за ланцем планине сиве, Жарко и Жућа и сада живе, весели, срећни у крају том. Чета дјечака, брзих ко чигра, ту се на пијеску крај воде игра, проводе живот лијеп.
Зима им дојади јака и сила Симе дјечака. Жали се такав лав, тужан, очупан сав: „Страшна је, каже, зима, кад стегне снагом свом, а још је гори Сима,
Таласима, низ поље зелено, изгуби се момче нежењено. Добро знадем путеве дјечака, пошао је у године бурне, да потражи, с четом и барјаком, златно зрнце среће несигурне.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Замишљала је, можда, свог дјечака с учитељем и двама старијим друговима гдје се веру по зеленим пропланцима и скупљају биљке за школски хербариј.
XXВИИИ Зажмирим, и видим слабуњава дјечака, с једним раменом нешто вишим од другога, издигнутим због позамашне виолинске кутије под пазухом.
Петар их је слушао прелазећи омашним дланом по четвртастој ошишаној глави. Довели су му дјечака на превијање ране. Пришуљао сам се на прозор канцеларије и кроз решетке, вирио унутра.
Ћипико, Иво - Пауци
Зажели Љубица, и дјевојка Злата носила би му свако јутро китицу што би од варошких дјечака куповала. Миришући љубице, разговара са Златом и подуже не пушта је од себе.
Жена, ухвативши дјечака за руку, оде од Васе. Раде гледа како хода по дворишту; витка је и висока, а прати је очима док се у кућу не поврати.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Како се само не боји и ко ли га то зове? Дуге ноге брзо су донијеле дјечака до једне мање заравни усред Гаја. Личила је на дно какве плитке чиније или тепсије у којој се пеку пите.
Саме од себе пружише се Стричеве ноге-дрвенлије и зачас изнесоше дјечака напоље из разреда. Пролазећи уздуж зида он се огледну на прозорчићу од нужника и сам удари себи жесток шамар.
Господин Паприка сину попут муње на дјечака подносећи му под нос патрљак од прута. — Је ли ово та твоја шиба, а? — Па то је само половина моје шибе — збуњено
То је понекад чинио само дјед, а добри стрико, ако би се кадгод и наљутио, тукао је прутом стари гуњ у коме није било дјечака, и карао га: — Ево ти, неваљалче, сад си добио што те спада!
Многи бивши ђаци те школе читавог живота замишљаше земљину куглу у ономе положају у који је постављена вјештим рукама дјечака Мачка на полумрачном тавану сеоске куће, уз опасно зузукање оса, које су малишану сметале и поквариле му мајсторију.
Због тога је читаво село, па и ђаци у школи, дјечака звало Ник. Ник је носио плаве панталоне прекројене од очева радничког комбинезона и каубојски шешир широка обода, па
— Ништа се ти не бој, не дамо ми тебе. Има нас овдје... Их! — Ех, има вас, а тјерате једног малог дјечака да га вуци растргну. Стриц хитро спузну с дрвета, загрли малишана и узе да га тјеши.
— нису то приче Ђоке Потрка. Чак и навече, кад би се који од наших дјечака затекао негдје подаље од куће и морао да се враћа сам, по мрклу мраку, није се више плашио као некад.
Јаруга је вијугала, тајанствена, сумрачна, пуна распуцалих кречњачких стијена, испуњена гргољењем црне воде. Дјечака подиђе лака језа. — Овдје, кажу, живи дрекавац!
Тек затвори очи и већ се нађе у непознатој сумрачној пећини. Иза каменита стуба вири лисица, кези се. Дјечака хвата страх: ево је, сад ће скочити! Уто однекле испада Николица с кујом. Јованче му, сав срећан, ђипа у сусрет и...
— Ехе, док само уловим онога дјечака који је обрао попове крушке, ноге ћу му пребити! И журио је друмом на својим кривим ходаљкама да „пребије ноге“ономе
изгубио сваку наду да ће ишта открити и уморно размакао грање на једном жбуну, спази пред собом у трави неког заспалог дјечака. Како му је шешир био намакнут на лице, пољар га није могао препознати.