Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
На овоме свијету, изгледа, нема у исто вријеме мјеста и за бомбардере и за опчињене дјечаке, који роне испод сјенки и нешто траже кроз тишине опепељене тугом несмирених предака.
— Зашто баш од њих зазиреш? — Ма у једној ми је син, а у другој синовац, брате мој мили, па да не осрамотим дјечаке. — Ено га сад. — А бојим се и Тринаесте бригаде, тамо ми је кум командант. Невоља једна, па ето ти.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
а његово туђење од друштва и самотарство нису имали баш ништа од оне унесрећене, нијемо патетичне издвојености која на дјечаке у пубертету зна да врши толик ути- сак. Шутио је онако као што шути јаје или столица. Звао сам га ујком Бертом.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Одасвуд си је могао очекивати као некаквог чаробњака. Једном је дјечаке летња киша затекла изненада на пашњацима под самом планином.
— У јазавчеву јазбину да се увучем, тамо би сигурно Луњу нашао — увјеравао је остале дјечаке Стриц, њезин комшија. — Видио би је гдје сједи и буљи у кума јазу оним својим гаравим очурдама.
(Добро је!) Кад се поведе ријеч о колиби за дјечаке, Стриц повика: — Лазаре, начини и нама исту као Жуји! То ће бити најљепша колиба на свијету. — Исту, исту!
— Ми се стидимо највише од наше дружине, од чете. Тако је чета преконоћ, неопазице, постала за дјечаке нешто много моћније, вредније и драже него икоји појединац из ње. Шта је према њој био чак и вођа Јованче!
— Гаси! — прошишта му Мачак у само уво. Прекидач кврцну. Тама потрпа дјечаке. Истог трена из дубине ходника зачу се јасно и поновљено: — Еј, еј!
Приђе само сумрачном отвору, неповјерљиво помирише непознату јазбину и забринуто се огледа на дјечаке као да пита: — Куда сте ви ово са мном наумили, је ли?
— Ту сам, кнеже витеже. — Дедер, пољару, би ли нам знао казати, јеси ли у посљедње вријеме опазио неке дјечаке да се скитају око воде и лове рибу? — упита кнез. — Дјечаке, дјечаке, дјечаке! — узе да се присјећа чувар поља.
— упита кнез. — Дјечаке, дјечаке, дјечаке! — узе да се присјећа чувар поља. — Не, не! Видио сам доста коња, говеда, двоје-троје магаради,
— упита кнез. — Дјечаке, дјечаке, дјечаке! — узе да се присјећа чувар поља. — Не, не! Видио сам доста коња, говеда, двоје-троје магаради, понеког
— упита кнез. — Дјечаке, дјечаке, дјечаке! — узе да се присјећа чувар поља. — Не, не! Видио сам доста коња, говеда, двоје-троје магаради, понеког мачора
Кренуо је, дакле, стари Лијан да уходи дјечаке у самом Гају. Поставиће засједу на згодну мјесту и одатле осматрати. Ни птица му неће промаћи.
Он је био стуб читаве завјере, а њезина десна нога и десно око био је лукави пољар Лијан. Он је тражио и уходио наше дјечаке. Једног дана пољар је дојурио кнежевој кући бучно као јужни вјетар.