Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Помели се, болан, дјечаци као ждралови у љутој мећави ...Као ждралови, ето то. Какви издајници, мили мој кумићу! РЕЛЕЈНА СТАНИЦА Чим се
— Добро, добро, знам ја то купање. Дедер сад видите је л нешто стигло за ђеда Васу. Дјечаци се јагме ко ће прије до писма. Милорад је стигао први и радосно објављује: — Ево га!
— А, шта велиш, Сајане? — Жалобитно, брате Милошу — заводни Џакан очима — као да смо опет они некадашњи дјечаци. Е, само да није доље оне црне коке која је уперила овамо онај свој гвоздени кљун.
— Човјече, аман, човјече — немушто завапих у шумној паници, скоро глув — па ти су твоји дјечаци данас одрасли људи, прошло је отада преко двадесет година. Еј, нема више дјечака!
— Стани, човјече, па гдје су ти већ данас ти исти дјечаци?! — Ништа ти не брини — шапатом упозори старац. — Треба само увече овдје наложити ватру и одмах ти ето неког од мојих
— Видиш, сви данас кажу, луд је чича, какви дјечаци! Е, мој друже, зна стари шта ради. Треба само наложити ватру. ПОТОПЉЕНО ДЈЕТИЊСТВО Прије много и много година, на
Ипак, ипак ...иза овога посљедњег рата остаде нешто у ваздуху, нешто тако ...нијесу узалуд чак и недорасли дјечаци бјежали од кућа у чете ...Било је ту нешто.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Гле пашњака, познати дјечаци, сложна чета под гором стасала, колико им слава иде широм, не би гица репом опасала. Прича друштво, пролазе
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
и да за свој рачун рјешавам и ту малу загонетку око смрти, с оним страсним уношењем и богатством замишљања с каквим дјечаци у пубертету себи дочаравају тајне оријенталних алкова.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
– јечи са свих страна. – Не предајем се! – тврдо враћа невидљив хајдук. Шћућурени у сјенци, пуни чудне треме, дјечаци очекују кад ће да груне гарав топ, али све је уоколо тихо, над Гајем се смјешка златно љето, а пуцањ никако да се чује.
— Ех, још само да имам тако дугачке ноге и руке као ти, па да могу обухватити свако стабло. Дјечаци се спустише на малу зараван и сједоше под прастару дебелу букву која је расла у средини и својом широком крошњом
пријетили јој и чак је тјерали камењем, али тиха радознала дјевојчица склонила би се само за кратко вријеме и тек је дјечаци сметну с ума, а она већ вири иза неког жбуна или шушкајући излази из висока кукуруза. — Ено је опет, ђаво је однио!
Галама одмах престаде. — Нешто се спрема — прошапута Стриц. — Дјечаци! — поче Јованче. — Ми се морамо заклети да нећемо ником казати гдје се налази наш логор, да један другог нећемо издати
— Ја сам нешто друго смислио. Заклећемо се на гробу хајдука Јованчета. Сви се дјечаци напречац уозбиљише. Сјенка давног хајдука промину сјеновитим Гајем. Бљесну његово сребром оковано оружје.
Окупљени око гроба слободарског хајдука, који је смјело пркосио свакој сили и неправди, ови недорасли дјечаци, истински узбуђени, зарекоше се да ће један другом бити вјерни и да се мећу њима неће наћи издајник, који ће учитељу
То ће бити најљепша колиба на свијету. — Исту, исту! — заграјаше дјечаци. Чак се и Јованче сложи: — Нема боље од Жујине. На посао, момци! Почеше да раде брадве, сјекире, пила.
Морали су најзад да је вежу за кочић пред њеном кућом, јер је сметала у послу. Дјечаци су се били толико загријали за посао да умало не заборавише да пођу кућама у вријеме кад се и остали ћаци враћају из
— Права хајдучка! — шапутао је Стриц. Да су дјечаци читали књиге о Индијанцима и о америчком Дивљем западу, њима би њихова грађевина личила на колибу неког трапера ловца
— Хајде онда да се тражи каква погодна сламчица, травка или тако нешто слично — рече Јованче и дјечаци се разиђоше по Гају чупкајући и купећи пажљиво као птице кад траже материјала за гни-јездо.
Јованче је праведно дијелио сву донесену храну. Кад би сваком дао његов дио, питао је: — Је ли право, дјечаци? — Право је! — обично је једногласно одговарала весела братија и наваљивала на јело.
— Шта је?! Ко је?! — поскакаше дјечаци. — Она! Она главом! — Зар лисица? — ускликну Ђоко. — Да пуштам Жују? — пожури Николица. — Какву Жују!