Црњански, Милош - Сеобе 2
Кад би окренуо главу од ње, Павле би сусрео тамни поглед очију госпоже Евдокије. Она је све то гледала и слушала, непомично.
Горела је само једна. Исакович није намеравао да учини посету, која му је била понуђена од стране госпоже Евдокије. Стајао је код прозора, загледан у баштенски мрак, у који је падао само танки млаз светлости те једне свеће, поред
Није волео да чује сову из мрака. Био је још увек запрепашћен бестидношћу госпоже Евдокије, која га је позвала, а био је, уопште, уморан од тог батргања до Вијене, од коцкања и пијанчења при вечерама,
Плач госпоже Евдокије, због те Чрногорке, у лазарету, које се случајно сетио, и коју је, случајно, ни сам није знао зашто, поменуо, био му
умео, за живота, довољно да воли, била је сад присутна, и у Божички, у Божичкином шапату, у загрљају, у очима госпоже Евдокије.
Хтео је да се госпоже Евдокије отресе, ослободи. Надао се да ће та олуја, летња, луда, док се са пута врати, проћи. Да ће га госпожа Евдокија
Иако се био, допола, обукао, понављао је себи да би најбоље било отићи, без збогом, изоставити ту посету код госпоже Евдокије, избећи несрећу, срамоту, сузу. Чему да иде, уочи пута, тој упаљеници? Било му је боље док њу није знао.
Па доста. А ако је он не слуша, значи да њему није стало ни до њене матере! Није њему стало ни до Евдокије. Сав је он саздан од лажи и притворства. Слаботиња, који је слаб пред женама. Удовац, који не уме да влада над женама.
Она га на то загрли, обема рукама, и поче да љуби, као да је у госпоже Евдокије учила. Исакович је одгурну и хтеде да отвори врата. Она је стајала пребледела и задихана.
А сад ће имати, и са мајком, да се, очи у очи, погледа. Свађа није између ње и њеног оца. Него између ње и Евдокије, око њега. Она осећа да у тој свађи са рођеном мајком, милости нема. Јутрос је била тако сретна и весела.
Ништа није питао. Исакович се беше сакрио, под црне, кожне, арњеве, као да се бојао да га очи госпоже, Евдокије, од које је бежао, не сагледају, с неба.
сусрео, Исакович је, приликом свог првог одласка из Вијене, у Митровицу, почетком августа 1752, отишао, од госпоже Евдокије, без збогом. Крио се од ње, и кад се вратио у Вијену.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
подигнем, изиђем пред врата келијска, метнем је на један каручни сандук, а ја седнем доле и почнем читати житије свете Евдокије, први дан марта месеца. Прама овима стварма, које у овој књиги нађем, остану пролози за ништа.