Црњански, Милош - Сеобе 2
И госпожи Евдокији поче да говори, сажаљиво, да меће свој живот, своју чест, своје име, на коцку, долазећи у трактир, удовцу, самцу.
Павле се био нешто разнежио, према том одвратном човеку, ваљда зато, што га Божич није ништа о госпожи Евдокији, и њеним посетама фамилији Зимински, питао. Или зато, што су били доста попили, при фараону, па их је вино веселило.
како јој је ћерку госпожа Монтенуово позвала, у своју ложу, и помиловала, и, слатко, као девојчицу, пољубила, госпожи Евдокији било се срце стегло. Осећала је, како је од неког страха прелази језа.
Причао је и о ћерци Божичевој, али ни речи о госпожи Евдокији, нити о оном покушају да га, коњма, прегазе, на друму. О Петру и Варвари није више питао.
После тог Агагијанијановог писма, то јутро, спремајући се у аудијенцију Костјурину, Исакович је, према госпожи Евдокији, и њеној кћери, осећао сажаљење, неизмерно. Божич је био рђа, која продаје ћерку, и која баца на улицу жену, миражџику.
је своју кобилу, брисао је, намештао јој, понова, седло, и говорио јој нешто и гукао, нежније, него што је госпожи Евдокији тепао. Коњушар, Рус, који је ту кобилу тимарио, причао је, после, да је Исакович био напит, кад је узјахао.
додаде да то, свакако, није чудо, кад се узме у обзир лепота, коју је Бог ћерци Деспотовича, лепотици, госпожи Евдокији, дао. Чувена је и нема јој равне. Зар не?
У коју је то кућу капетан улазио? Јер у кућу, у коју је он улазио, нико не иде, ради Евдокије. Чест и част, госпожи Евдокији – она му је рођака. Није, не мож’ се рећи да је ругоба, у лицу, али је дебела као топ.
Да би прекинуо разговор, о госпожи Евдокији и њеној кћери, Павле поче да прича, како је он, у Будиму, провео лепо, у кући једног сретног човека, почтенородног
са фенриком Ракичем – и Павле је био јако збуњен, па је неколико дана лебдео, између облака тамне жуди, да се госпожи Евдокији притаји и не јави никад више, и сажаљења, што је, као кад залази Сунце – а које га је вукло да госпожи Евдокији, још
Евдокији притаји и не јави никад више, и сажаљења, што је, као кад залази Сунце – а које га је вукло да госпожи Евдокији, још те јесени, оде. Да је у Кијев доведе, па како им буде.
Доцније, увидео је и сам, да није била географска удаљеност, што га је задржала, да се госпожи Евдокији не врати, нити тешкоћа, да добије отпуст од Костјурина, него то снебивање, да, на место своје умрле жене, доведе другу