Црњански, Милош - Сеобе 2
При вечери, у трпезарији, после тог свог разговора са госпожом Евдокијом, Исакович је био сасвим изгубљен, као после оног доживљаја, са њеном ћерком, на путу у Гран.
Тако су и остали, нежењени, сирмијски хусари живели, кад су били удовци. Ово, међутим, што се, са госпожом Евдокијом, десило, потресло га је и осрамотило, а то, што му рече, на растанку – да је нека врста белог зеца – од тога му се
Нашавши се у небраном грожђу, са госпожом Евдокијом, није знао шта ће, нето само да понавља да та жена, са зеленим очима, не постоји.
Она слуша, каже, Евдокију, како плаче у мраку. Не би требао да се шали са Евдокијом! То је створење лудо! У фамилији Деспотович се зна да је Евдокија готова на све. Кад нешто науми, удара главом о зид.
Павле је тако, путујући, наставио да дрема, а у том дремежу да гледа дрвеће, које је гледао и кад је, са госпожом Евдокијом, путовао.
Кобила је прешла, и у траб, мирно. Било је доцкан, сад мислити на то, шта се све у Бечу збило, са госпожом Евдокијом, па и на то, шта ће све с њим бити, у Кијеву.
Све је то лепо, болан, брајко. Зна и он, лично, госпожу Трандафилку. Он је са њом, као и са госпожом Евдокијом, у неком далеком сродству. Само није сад неки Бркич у питању.
Жена њихова тражили су да буде, док је млада, танка у пасу, а витка као јела, у стасу. Шта се то, са госпожом Евдокијом, зби, да је постала као буре, није знао, али тај случај није био непознат Павлу.