Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Где му је од користи, показивао се да је простране руке, али је у срцу циција прве класе. Госпођа Евица Гледићка има око триест пет година; прилична је, особито удесно се зна облачити.
Но, ко се често с њом састајао, тај је мало помало приметио лукавство из њених речи и из црта њенога лица. Госпођа Евица је имала ту слабост да је радо била проводаџиница. Срце и душа јој је било женити и удавати.
је њу познавао, па која је мати имала кћер, или сина за женидбу, та јој је морала ласкати, јер благо оној коју госпођа Евица похвали, а тешко оном кога она покуди!
Ако је госпођа Евица с каквом кућом била у кавзи, а у интересу јој је да се помири, а она пусти тек издалека да има ваљана младожењу за
Била је умиљата, разговорна, отворене памети, и сваки је радо у њеном друштву био. Но госпођа Евица није њу баш најволела.
Једва је чекала да се једаред уда, да би остала сама у кући; јер премда је Марта целу кућу водила, опет је госпођа Евица хтела да се зна да је она свуд на врху; а овако, док је Марта ту, сваки каже да она кућу води.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
У Вршцу, месеца септемврија 1837. Ј.С.П. ЛИЦА: ФЕМА, богата удовица ЕВИЦА, њена кћи МИТАР, Фемин брат АНЧИЦА, служавка ЈОВАН, шегрт САРА, чанколиза код Феме СВЕТОЗАР РУЖИЧИЋ ВАСИЛИЈЕ ДЈЕЈСТВО
ФЕМА и ЕВИЦА ФЕМА: Једанпут за свагда, ја нећу да си ми таква као што си досад била. Какве су ти те руке, какав ти је образ испуцан
Опет ти кажем, девојко, ја оћу ноблес у мојој кући. ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?
Зато је бог створио пединтере да они раде, а ми да држимо у једној руци звонце, а у другој лепезу. ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила. ФЕМА: Твој уја... Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја?
ФЕМА: Твој уја... Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја? Немаш ти никаквог од рода чизмара. ЕВИЦА: Зар он није ваш брат? ФЕМА: Девојко, ти ваљда ниси сасвим изгубила мозак.
видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери
ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица? ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила.
тај твој уја и други њему подобни; но ја теби кажем, девојко, учи се по моди говорити ако мислиш да останеш моја кћи. ЕВИЦА: Мени је уја... ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род?
Нек најми слушкиње ако је рад имати послуге, а не да му ти диринџиш. ЕВИЦА: Он ме нигда није терао радити, али ја сама имам вољу. ФЕМА: Ето ти, исти отац!
Иди, кукавицо, на огледало, погледај се каква си, стојиш као ступа, без мидера и неутегнута. ЕВИЦА: Ја не могу мидер да трпим, кад се заптијем у њему. ФЕМА: Така дрнда и не може, него које су добро воспитане.
ФЕМА: Така дрнда и не може, него које су добро воспитане. (Затеже се.) Ја могу, видиш, а теби је тешко. ЕВИЦА: Кад се стегнем, морам да стојим као укопчана, не могу да се сагнем, нити што да приватим.
ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек они раде. ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке? ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
). Ево имена његових драгана — он их је неуморно засипао стиховима: Ружа, Милица, Елиза, Раша, Лина, Терезија, Евица, Милка, Анче, Персида, Роза, Фани, Мими, Јулча, Лула, Анђа, Савка, Злата, Наја, Стана, Рокса, Илка, Вилхелмина, Маца,