Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ФЕМА: Рифтик, опомињем се, кад је тео за пединтера стати. ВАСИЛИЈЕ: Какав пединтер, кад сте ми обећали Евицу? ФЕМА: Шта, мамзел теби обећала? То је гурбијанство. Јокан, Јокан, кумте писли хер, вирфте гурбијана хинауз.
ВАСИЛИЈЕ: Та немојте се шалити, мајсторице, него ја сам дошао да питам какве ћемо аљине за Евицу. ФЕМА (подбочи се): Молим те, кажи ми, с ким мислиш ти да говориш? ВАСИЛИЈЕ.
Слушкиње тражи, а не дирај у кћери ноблеса. (Повуче Евицу за собом и отиде.) ВАСИЛИЈЕ (снужден такође изиђе). ПОЗОРИЈЕ З.
Не завидим, на част сваком своје, Моја је сва слава стихотворство моје. ПОЗОРИЈЕ 4. ФЕМА и САРА доведу Евицу лепо накићену. САРА: Ово је мој рођак Светозар от Ружичић, који је... РУЖИЧИЋ (дигне руку): Станте!
(Ружичићу.) Коми фо! РУЖИЧИЋ (поклони се). ПОЗОРИЈЕ 5. ЕВИЦА, РУЖИЧИЋ РУЖИЧИЋ (гледајући час горе, час у Евицу): Шта је живот без љубови Него неми стубови? Него очи без вида, Ил’ девојка без стида.
ФЕМА: Мајсторица, ниткове, ваљда сам ти коже чинила. МИТАР: Него ниси. Знаш шта је, Фемо, Васа нек узме Евицу, а ти пођи за филозофа. ФЕМА: Нек иде бестрага, ја га не требам. МИТАР: Зашто?
) ВАСИЛИЈЕ: Милостива госпоја, коми фо, коми фо, ја имам дванаест иљада, могу бити нобл, само ми дајте Евицу. САРА: Шармант, ма шере. ФЕМА: А, комифо, зашто ниси одавно казао да си нобл, пак би добио Евицу.
САРА: Шармант, ма шере. ФЕМА: А, комифо, зашто ниси одавно казао да си нобл, пак би добио Евицу. ВАСИЛИЈЕ: И она је моја? ФЕМА: Уј, само под тим уговором да ш њоме француски говориш.