Употреба речи ево у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

својим неприродно хладним поступањем сваку су наду у души мојој следиле, и ја немам наде и немам будућности. Ево, погледај у мој дневник, преврћи лист по лист: све сам у животу побележио, све — али све саму тугу, све онај големи

Један старац, блед као крпа, диже се од земље и загушљивим гласом повика: — Ево бесних, наоружаних Маџара! Гомила занеме од страха, изгледаше као да сања страшне снове; бледа и чисто бесвесна лица

И сада могу, као овај несрећник са раширеним рукама, рећи: „Нема га! Не! И никад га више видети нећу!“ — Ево, па читај! И он ми пружи својом сувом руком лист беле хартије.

Ох, кад би се то заборавити дало!... Ал’, ево, човек често у несрећи желео би да и саму срећу заборави, па, гле, где не може!

Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?... То ви’ш, Маро, није лепо од њега! А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!

Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ „А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке? Оне све у свили, а ја?...

„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили

Глас му дрхташе од раздражености: „Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо

па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ После је дубоко уздахнуо. „Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...

Ал’ она нешто тамо обаја, те, хвала богу, ено је и сад, жива и здрава... Тек, ево, кажем ти: све је у божијој руци, и људи и животиње, ал’ онаку поган не треба ни снити, а толи на путу видети...

— Зато што нећу! — Е, ту смо сад, ха, ха, ха! Знате, господо, а нећете ми веровати, а, ево сâм се одао!... — После се окрете к мени, па сасвим сигурним гласом, кâ оно судија коме је испит над кривцем добро

добро дете!... — Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!... Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!... Па каква вајда?...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

искуство, просвештених народа подражаније, а сврх свега трудољубно и добродјетељно једнога општества житије: ево што саставља његову праву храброст и јунаштво, и без тога или је у рабству или ће с временом бити.

од бога всеопште согласије и соједињеније у познању јединога преблагога бога творца, у правди, поштењу и добродјетељи. Ево какав је христјански бог кога Христос проповеда.

Дакле, не мора ли луд бити ко мисли да му је ово чувствованије залуду дато? Ево како о овом пре неколико хиљада година старац Исиод мудрује: „Ιχθύσι μεν και θηρσί και οιωνοίς πετεινόις έσθειν

| Наравоученије Ево добитак злонаравија и неправде! Пакостан и сасвим зао човек, ако ће не знам у какву невољу пасти, и ако ће се колико

Хајде да се право један другом исповедимо и да већ не тајимо да смо свакојаки и чудновати! Како то? Ево овако, слушајмо само.

бити да се он усуди рећи да то јест и да може бити, — он није за нас, он неће да нас вара, нек' иде куд му драго! . Ево, браћо, по вишој части какви смо, или из слабости, или из незнања, или из самољубија, | или, што је најгоре, из

„Проклет час кад сам то рекао!“; „Да сам врат сломио кад сам на тај пут пошао!” - ево како млоге чујемо да говоре. А зашто?

Ибо истинито и право благополучије из просвештенија ума и добродјетељи рађа се и происходи. Ево како мудрује сврх тога најпросвештенији у Европи народ (нек ми се дозволи њиховим језиком казати): „Не тхат

Блажен је само они богат који општеству добро твори и после себе лепо име оставља, а без тога ево што му вели Евангелије: „Безумне, у ову ноћ ћеду душу твоју од тебе искати! А што си сабрао, кому будет? Остаће деци?

Ухвати је овчар, ишчупа јој крила, и дâ је деци да се с њом играју: „Ево вам, децо, чавка” — рече „која хоће да је боља и од орла.

Кад смо здрави, сами се о себи и с штетом другога старамо; ко ће нам дакле у невољи пријатељ бити?”| Наравоученије Ево право состојаније онога који у време благополучија и здравља сам о себи мисли.

Што та лажа, — почне говорити — мал' не учини с нами! Каже нам да смо само ми страшиви, и зашо неуостојни живота. Ево сад сви виђесте да има и од нас страшивијих створенија. Која их се сила утопи од нас уплашени!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Задижем пртену сукњу изнад главе: ево овом те алом терам, ало! Ако више себи желиш добра но што нама мислиш зала, ало, бежи, ало, главом без обзира, да

ХОДОЧАШЋЕ СВЕТОМЕ САВИ 1. Ево у каквом мраку остаје свет кад се угаси света ватра! По хлебу хвата се буђ, хвата се лед по путевима пуним блата.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја одем оним Турцима што су са мном патролирали и кажем им: ,Није вајде, не могосмо сачувати, Немци ево де пређоше, но ви идите у Ваљево и поздравите аге да ја више не смем доћи у Ваљево, јербо од ови’ каура не смем

̓ — Учиним темена и одговорим: ,Истина је, честити пашо, то ми видимо сами даје тако: но ево муке и невоље: у народу новаца нема, и нема откуд да нађе, а не жалимо.

Но ево муке, Хаџи-бег и Асан-ага ископали на броду (с оне стране) шанац и напунили га Бошњацима. Види мој отац да ће сва српск

Ја пошљем за мог стрица, да час пре иде овамо. — Људи кажу: „Ево војске, но нама треба џебане; откуд ћемо добити?” Ја кажем, нека се они само купе, а за џебану нека се не брину, ја ћу

Сетим се ја: помози Боже, ево новаца! Поменем овој двојици да даду полицу на Хаџи-Бајиће у Митровицу, да исплате 300 талира Живковићу.

„Јербо се — велим — он туче с Турцима тамо, а ми горе, а ништа се не договарамо; а ево и писма која морам да му прочитам и на њи̓ одговор да пошљемо.” И њима прочитам писма.

а Кучук Алија уграби црвени ћурак Црнога Ђорђа, однесе у Крагујевац и каже: „Рајо, ја сам Црнога Ђорђа погубио, и ево му ћурка”. И тако људи му верују и заиру му донесу, и он оде к Јагодини и к Нишу, покупи крџалије и доведе у Јагодину.

сам на Врачару, како сам носио мур мога стрица Јакова, у хитњи, кад сам пошао, заборавио оставити, но у џепу однео и ево га.

у нашим рукама оставио; но смо права раја царева, који смо то све на Дрину одвезли и Турком предали преко Дрине, и ево турски тавил (писмо) итд.

— Карађорђе: „Е, мој чича-прото, ево и горе невоље: ударили Турци од Шапца, и наша се војска побила и Катић Јанко погинуо; а друго, ништа не знам куда је

Јаков и Милан броје паре и подељују коње, а мени дају једнога врло добра хата под добрим такумом и рактом. Но ево сад нешто новије! Нећу ја тога хата, него хоћу онога хата кога је Осман-ага Фочић дојашио у Ужице, тј.

Сад Карађорђе рече: „Ајде, вели, да бирамо куће за синод”. Нађемо једну прилично лепу кућу. „Ево ти, вели, куће за синод, а ево около други̓ за ноћивање синоџија; но иди у Боговађу, и све пренесите овде у ову кућу”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Потру смо видели и наше је да осечемо... — Много је четири, чича-Стеване, вере ми! — упаде му у реч Сима. — Ево у живот, ако су моја назимад и два струка оборила. То му је све стара потра.

— Добро, добро, газда-Радоване — Викну Сима одвојивши се мало од потричара — ево ћу ти дати двије вреће. Не могу само за атер ових поштених људи а не бих ти дао ни зрнца, па макар се терали по свима

Сима хајде те к њима: — Шта ви то дељате? Они се згледаше, па се мало насмехнуше. Ђура одговори: — Ево градимо рогу; хоћемо да ударимо на једнога брава. Чини нам зијан — па се опет осмехну и погледа испод ока у Спасоја.

— Ђаволи деца! — рече Ђура, осмехну се и махну руком. — Кад ево ти учитеља, па удри! Стоји писка јадне деце! — Гад! — рећи ће Спасоје.

— Натурално! — потврђује учитељ. — Па како ли се то види? — упита Максим и погледа још за један корак више. — Ево, господине, вино! — рече механџија и метву полоканицу на сто и три чаше.

Па још оно његово званично понашање! Ево, смео бих се с вама опкладити у што год хоћете да нисте досад нашли таквог капетана да му се и у говору, и у смеху, и

А не знају они, јадни, шта би било од нас! Ево, дошао би лепо Немац или Инглиз те нас све овако купио и одвео на море да лађе вучемо... Хоће републику, комуну?!...

!... Што ће ти то?... Јес баш она — ево окрњена!... Куме, шта ће ти ово? — Та хоћу сутра капетану да ми потврди неку тапију, па узех... — Од Ђуке, је ли?

— Зар ову главу? — Ту, баш ту исту главу — познајем је добро!... Ја сам је и набавио капетану. Ево, где је окрњи црно дете на броду више Петрова вира!... Виш, па девет пута, мој куме, и — ево докле сам доспео!...

Ево, где је окрњи црно дете на броду више Петрова вира!... Виш, па девет пута, мој куме, и — ево докле сам доспео!...

— А не играм ти ја момче! — рече Милун смешећи се. — Иди тамо оној момчадији. — Ево на! — се крупан глас општинског писара и бади момчету у капу десет пара. — Немој да се претргнеш, ћато!

Утом се помоли на врата газда Милун, а за њим се увуче полако и Голуб. — Баш добро! Ево и газда Милуна! — повика Видак. — А шта то? — упита Милун градећи се невешт.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Могу ја и стајати, честити ефендија! — Сједи, Машо, сједи!... Ево ти духана. Ти пушиш, чини ми се? Маринко диже главу и исправи се тек упола; приђе миндерлуку и спусти на и само један

Брате! Човјече!... Ако то урадиш, бићеш ми брат!... Учинићу те најчеститијим човјеком!... Хоћеш духана?... Ево! Дај дуванкесу!... Тако!... Треба ли ти пара?... Чега хоћеш има у Суље, и све је твоје!... Ево!... Нај!...

Хоћеш духана?... Ево! Дај дуванкесу!... Тако!... Треба ли ти пара?... Чега хоћеш има у Суље, и све је твоје!... Ево!... Нај!... Беше скочио. Очи му сјаје као жеравица, а лице се смеши озарено радошћу. И Маринко се подиже.

Удариће сила на силу!... Мој Суља ми већ више не може рећи: ти пушиш џаба мој дуван!... Ево му и база (платна) и маказа, па нека реже како му је драго!... И пун задовољства оде низ дубраву... 4.

— Знате ли где је ударио куршум? — викну Шокчанић. — Где? — заграјаше са свију страна. — У капу, ево!... И пружи му капу. Станко не беше присебан, па није могао ни назрети опасност која му је претила.

Сенке дрвећа беху огромне; чак и сенка човечја беше већ као грм... Од Дрине је пиркао свеж поветарац. — Ево ноћи!... Хоћемо ли кућама? — викну један. — Можемо! — рече неколицина. — Хајде ко хоће!

Иди, нађи га!... Хоћеш мало духана?... — Па... ако је бог дао... — А дао је, ја!... За тебе свега у Суље има!... Ево, нај!... И даде му пуну прегршт. Маринко напуни дуванкесу, затим запали лулу, па се диже у шуму...

Наста жагор као у кошници... Из тога жагора једва се разабра један глас: — А коме је учињена крађа? — Ево! — рече кмет. — Иване, опричај сам лудима шта ти се десило. И ухвати Ивана за руку, па га изведе напред.

— Ко је? Ко је? — загрмеше са свију страна. — Чекајте, казаћу!... Ево како је то било! Јуче, после подне, враћам се ја из шуме. Тамо сам носио марви помам...

Алекса јој рече: – Иди у кућу! Она послуша и оде. Људи се упутише ару. Маринко се истаче напред, па рече: — Ево, кмете, ево, попо!... Овде је био он и копао нешто. А ја сам иза оног грма гледао... И оп показа један грм напрема се.

Она послуша и оде. Људи се упутише ару. Маринко се истаче напред, па рече: — Ево, кмете, ево, попо!... Овде је био он и копао нешто. А ја сам иза оног грма гледао... И оп показа један грм напрема се.

За њу беше само чудно то: што толики свет стоји. — Што не седнете, људи!... Хајте овамо, ево совре!... Седите, да бар по једну попијете... Али се ужасну од оних бледих лица.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Нема је нада мном ширина небеска, Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен. Ево једно гробље. Ту леже сељаци, До суседа сусед, другар до другара; А док се у своду бришу задњи зраци, Побожно

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Од то доба и мајка је морала распитивати за њега, и ево свега што се о њему знало: Ђорђе је тада почео парчетарити, али кад се покупи вересија, он поче опет за се радити.

Мени није нимало криво ни жао, напротив: мило ми је! Нека, нека, узмите се, будите срећни, ето вам новаца, ево вам и мог благослова! Ево, да вас овако по старински благословим, овако као владика унакрст!

Нека, нека, узмите се, будите срећни, ето вам новаца, ево вам и мог благослова! Ево, да вас овако по старински благословим, овако као владика унакрст! Само што ми је нешто хладно по листовима. Гле!

То о Ђурђеву дне. Дошао Прока у дућан да му се наново потпише буквар. Бабо извади деведесет гроша, па каже: „На, ево ти ајлука! Мени више не требаш; иди па тражи где се може играти крајцара!

— Богами, не знам. Не знам — бадава! Писао ми је, истина, његов друг Јоле, али ја сам заборавио. Смешна имена тамо. Ево писма! У две борбе — у две...

Али ево баш у овај пар учини му се да ни сама лађа неће више доћи. Он постаде нестрпљив као и Благоје. Преврташе мисли да проси

Капетан поскочи и дохвати га за руку: — Стани! Он је тешко рањен! Здраво тешко! — Како тешко? Ко то каже?... Ево, ево писма!... Његов друг Јоле...

Капетан поскочи и дохвати га за руку: — Стани! Он је тешко рањен! Здраво тешко! — Како тешко? Ко то каже?... Ево, ево писма!... Његов друг Јоле...

— Тата! — викну војник милостивно, окрећући се на једној нози и подупирући се штаком. — Тата! Та ево ме! Благоје се као муња брзо окрете. Стаде пред сина. Гледа га, гледа — па онда тресну о земљу.

— Ето ја, — рече капетан — ја први дајем... — он стаде претурати шпагове, али нађе само неколико крајцара — ја ево дајем сахат и ланац. На! — Хвала, господин-капетане! — рече војник, исто онако поздрављајући капетана. — Држи, тата!

На! — Хвала, господин-капетане! — рече војник, исто онако поздрављајући капетана. — Држи, тата! Ја немам руке. — Ево и ја ти дајем моју ћилибарску лулу. Вреди два дуката — рече Стево, практикант. — Хвала, браћо! Држи, тата!

— Ево и ја ти дајем моју ћилибарску лулу. Вреди два дуката — рече Стево, практикант. — Хвала, браћо! Држи, тата! — Ево ти да купиш дувана! — рече Маринко магазаџија, и пружи му неколико дуката.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Е, знате, кад би само могли добити какву добру, масну парохију; као на прилику ево ова што је у нашем селу. Бољу вам не бих знао пожелети.

унуче Савицу, који је ове исте године са две радости већ обрадовао бабу; пре три месеца је први пут понео гаће, и сада ево први пут чита апостол! Већ две су недеље како га баба преслишава, онако стара, цео апостол напамет!

Чорба је била пилећа, баш што он воли, и допала му се. За часак покуса из тањира. — Ево вам и ноге... да вас воли пуница, што кажу! — смеје се гђа Сида и сипа му у тањир. — Благодарим — клања се г. Пера.

— Ух, — хукну госпођа Сида — та је л’још коме овако врућина? — Ви фурт шмајхлујете. Ево вам и обрста, знам да ви то волете! — рече и спусти му још два грумена шећера и седе до њега.

, само да што дуже мислите на мене. — А да не би заборавили, ево вам овај пукет цвећа. Он нека вас подсети на моју молбу и на ваше обећање — вели Меланија. — Сећаће ме на вас...

А Шаца узе задовољан тамбуру и запева, онако ради свога задовољства, ево ову песму: Сека-Јуцо, што гледите? Ала сте ви смешни! Ако мене не љубите, Душе ми сте грешни!

к’о и ми, па баци капу од себе, па запита друге цареве од друге вере (јер он је српске вере): »Ко ’оће да се бијемо? Ево, ту сам, нек ми изађе!

— Ди ли је то, да ми је само знати, било ноћоске ово берберче?! То ја фурт штудирам, па ево никако не могу да искумстирам! Ди је то само, лола једна, до ово доба мог’о бити?!... Ако не бидне код Аћимови?!...

— зева и наставља. — Чисто ме већ заболела глава од ови’ силни’ мисли. Дај да се то мало прилегне и продрема, ево већ и петли!

— Молим, молим..., не устручавајте се ни најмање... ни најмање... К’о да и нисам ту! Ја ћу ево овде на канабе! — рече Габриела, и седе иза њихових леђа на једно канабе, и извади свој штрикерај.

«... »Ево ви’те, — кажем ја госпоја-Сиди, — шта каже госпоја Перса!... И зар мислите, — окрену се гђи натарошевици, — да сам је

— Молим вас, само малко. Уф, уф! како то да ми се деси! Молим вас, слатка, ја сад немам каде, него ево вам сукње, а ја ћу послати сутра моју малу. Уф, уф, кад ја највише посла имам, онда ми баш пасира какав малер.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Она ево двадесет година како не излази из куће, нити се појављује у свет. Па и сада, ма да од старости обневидела, поштапује

— О, мајчице моја. Зар ми те опет ти наколници уплашили. Не бој ми се, не бој. Ево, ја, ја идем... утишавала би га идући к њему.

А сви су знали зашто она тога, Парапуту, ево већ целога века надгледа, чува. Муж јој, као што у она времена доликоваше јединцима и наследницима богатих очева, тако

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба је млађи, а чика Гавра младолик. Дође госпођа Перса са синчићем. Слабо, чађаво дете од године и по. — Ево мог сина. — Драго ми је! Колико му је година? Нешто је слаб. — Сад му је друга година.

— Господар отац, као што сам чуо, у Пешти је на вашару? — Јест, и тек до пет дана ће доћи. Ево и фрајла-Милеве, обучена што може бити. — Добро јутро, фрајлице! Како сте спавали? — Врло добро.

— Херајн! Врата се отворе. Напред чика-Гавра а за њиме Чекмеџијић. — Госпођа-Макро, јесте л’ ради гостију! Ево мој сродник, Љубомир Чекмеџијић, трговац и гвожђар из О. — Чула сам за њега, драго ми је, рече госпођа Макра.

— Могу одмах, ал’, опет, нек изволе за по сата доћи, док се мало приправи. А теби ево мало ракије, па ако добро испадне, добићеш чизме. — Ал’ је ово добра ракија! Дакле, сад збогом! ’Вала! Дабогда срећно!

Он једва чека да чика-Гавра дође. Напослетку, ево их. Мати погледа на девојку, па с њом у другу собу оде; остане Чекмеџијић са чика-Гавром.

На такав начин до вечере сви троје прилично се одобровоље. Ево и вечере. Јела — не могу боља бити! И Марта и Гледићка трудиле су се да све што боље зготове. А и вино је особито.

Чивутин оде у Пешту, па тепсију прода. Марко се са Свилојкосићем светује. — Ево, аміце, све је у реду. Ту су две акције.

И то је за госпођу доста. Још нешто. Ево ти у малој кутији аутентицирана кришка баклаве коју си ти Мици донео. Који су били код Алке о свечарима пред

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Сигурно, сигурно шпијун. Па пун је Београд шпијуна. — Шпијун заиста? — Зар већ? — Доле, доле, долееее! — Ево шпијуна. Је сте ли видели шпијуна? — Људи, по Богу, мој бакалин са Грантовца.

— Господо, ево вам последње, најновије, ево господо... Ево шта Париз јавља само пре десет минута. Текст је депеше, ево од речи до

— Господо, ево вам последње, најновије, ево господо... Ево шта Париз јавља само пре десет минута. Текст је депеше, ево од речи до речи: Ла ѕітуатіон, каже, ѕе

— Господо, ево вам последње, најновије, ево господо... Ево шта Париз јавља само пре десет минута. Текст је депеше, ево од речи до речи: Ла ѕітуатіон, каже, ѕе троуве ау поінт де

— Господо, ево вам последње, најновије, ево господо... Ево шта Париз јавља само пре десет минута. Текст је депеше, ево од речи до речи: Ла ѕітуатіон, каже, ѕе троуве ау поінт де ѕ'аррангер, каже. Чисто и јасно.

Чисто и јасно. — Па протолкујте то, брате ви рођени, да сви разумемо шта му је то чисто и јасно. — Ево, све ће це, вели, уредити без рата.... слободан превод. — Врага ће се уредити.

Два рата и једна побуна, ти тек што данусмо душом, ево ни ране ми нису још суве, а, врага, шта се понова спрема. И онај бле сави свет тиска се тамо око Министарства, чека

Дакле, напред у неизвесно, у коме је само смрт извесна! Ево осећам лепо, како ме милује црно крило гавраново”. Два дана иза тога, пред вече двадесет петога јула, Јуришић је

„Како је то све и чудно и смешно са том човечијом душом — помисли Јуришић. До мало час понизна, понижена и јадна ево је како се накострешила, горда, пркосна, неустрашива.

Е па, да ли би онда оно урадио? Дакле, ево у чему је ствар: ја то не знам баш сигурно Али знам ово: да сам у свом животу често сретао многе људе чија ме је

А код мене, ево, све је нешто збуњено, испреметано и замршено и сва је моја интелигенција некако грозно унакажена. Међутим, више него

Не знам шта би ово наједанпут, тек видим, ево, како опет седим ту на топу (само сад према другој униформи) као да се с њега никад ни скидао нисам; и пуним, палим,

Африка

То је дрво прелазних степа између пустиње и саване. Ево прве афричке пироге. Танка и дуга, ишарана црвеним и плавим, са ниским четвороугластим једром разапетим на виљушци од

С времена на време ајкула сече равну пучину својим оштрим леђима. Разгледамо бродски дневник. Ево како у њему изгледа наше пловљење до данас: 8 дец. полазак из Марсеља, 6 часова увече.

Шаљемо још по две-три девојке из кућа кроз које смо прошли, и ево је пуна мала просторија, њих и дечака којих се у почетку нико не стиди.

Између стабала је шећерна трска. „И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели. Ево да не морају ни прстом мрднути да би помогли да ове рађају, гране им дају хлеб, чоколаду, шећер, млеко, воће и цвеће

„Ево, мислио сам, човек који је за ово кратко време био за мене што и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мис

Међутим тумач ми преводи речи те песме, и оне значе: „Здраво, здраво, ево белог госта, ево белог госта, дошао! Смемо да играмо, смемо да га поздравимо, здраво, здраво!

Међутим тумач ми преводи речи те песме, и оне значе: „Здраво, здраво, ево белог госта, ево белог госта, дошао! Смемо да играмо, смемо да га поздравимо, здраво, здраво! Играјте, играјте, дајте нам ватре!

не труди да пуца и ми мирно пролазимо кроз овај тамни рај где нас све животиње радознало гледају и ниједна не мрзи. Ево брзог шикања великих зечева, пацова и змија.

Ево брзог шикања великих зечева, пацова и змија. Ево се опет, са стране пута, у чести, пале и гасе, као лантерне, очи мачака–пантера, антилопа, хијена, које и не дајући

Гњилу, као пуну крви. Ево звезда по земљи, отелотворених, огромних, меких, врелих, пуних задаха. Ми им видимо још само очи, које су дух неба и

Смеје се, задиркује цео свет, нуди им своје сасушене груди и трбух. Најзад ево правих свештеница Нои и Сати, на раменима младих фетишера.

Потпуно ме заборављају и сад су само око хипопотама ту, проучавајући сваки његов покрет. Ево он игра страшну игру Ге, удара левом ногом у земљу, што значи да зове све болести које су ту у земљу закопане, нека се

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

О, оћи да умри Јања, оћиш да вичиш: „Јао, мајки моја, да правим Јању од блато!“ ПОЗОРИЈЕ 2. БИВШИ, ПЕТАР ЈУЦА: Ево Петра. Можемо га послати по жице. ЈАЊА: Да ти дјавол носи сос твоју жицу, да ти узми памет, да заборавиш! (Петру.

ЈАЊА (узане): Сирома Јања, мора да пострада чрез неваљало свет! ПЕТАР: Господару, ево једно писмо на вас... ЈАЊА: Ко га шиљи? ПЕТАР: Таки. ЈАЊА (продере се): Гајдарос! Ко е посло ову писму?

ЈАЊА: Шта ћиш да кажиш? ПЕТАР: Да вам је по вољи. ЈАЊА: Сметено, глуво! Изиђи у поле, кад ти кажим Ево вако, ја! (Узме га за руку, па га изведе напоље и забрави собу.) Проклето посла! Сад да изборим новци...

(Покаже столицу.) ЈАЊА: А господин нотариус нећи да си дуго бави! (Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!) МИШИЋ (Јуци): Кад ме тако лепа госпоја нуди, не могу одрећи. (Седне.

Будући да толико новаца засада у каси немамо, зато смо наумили добре људе у помоћ при овоме претпријатију позвати. Ево, дакле, листа! Изволите записати колико вам је могуће. Што више, то боље! ЈАЊА: У!

Нема људи новци. То не можи да буде. Нећи нико да дâ ниједну фенику. МИШИЋ: Ево, хвала богу, скупљено је већ хиљаду форината. Дајте и ви једну хиљаду, пак ћемо лако намереније достићи.

) Господар нотариус, дајте то цедуља. Видим да морам да пропадним. (Узме перо и спупајући к асталу.) Ево да жертвуим пô форинта. МИШИЋ: Охо! Мање се не прима од десет форинти. ЈАЊА: Од десет форинта, господар нотариус?

Оћим да запишим, оћим да си убиим; нећим да запишим, оћи да дођи, безобразно, више пут). Господар нотариус, ево да даим цело форинта. МИШИЋ: Ја не могу примити, кир Јања. ЈАЊА: Ама, ми убите: немам више сад!

МИШИЋ: Та, кажем вам, не мора од часа бити. Могу ја доћи и други пут. ЈАЊА: (Ето, мигнила му Ево да дођи код ње!) Господар нотариус, ево да си убиим да дам два форинта на то проклето шпитал.

Могу ја доћи и други пут. ЈАЊА: (Ето, мигнила му Ево да дођи код ње!) Господар нотариус, ево да си убиим да дам два форинта на то проклето шпитал.

ЈАЊА (пружи му листу): Господар нотариус, ево ваша артија, ево моја Јуца! Макар сто пута дођите, ја немам да дам. МИШИЋ: Та добро!

ЈАЊА (пружи му листу): Господар нотариус, ево ваша артија, ево моја Јуца! Макар сто пута дођите, ја немам да дам. МИШИЋ: Та добро! Ви нисте такав човек да ћете се затезати.

Теодосије - ЖИТИЈА

Зар вам доликује да у цркви са оружјем нападате на такве људе? Какво су вам они зло учинили? Ако ли мене тражите, ево ме где сам. Сада сам заузет, ујутру ћете ме видети, а ове оставите!

и земаљску славу н све красоте презревши као непостојеће, сиромаштво Христа ради и да живи заједно с нама заволе, и ево, како видите, Богом послан обилази пустињу и поцећyјyћи теши оне који Христа ради страдају у горама и пропастима и у

уздасима призиваше у помоћ Вишњега, говорећи: „Избави ме, Боже, од непријатеља мојих, и спаси ме крвника, јер ево, уловише душу моју.

подижући и веселећи га рече: — Више не тугуј и не жалости се због мене, сине вазљубљени, него се радуј и весели, јер ево по молби твојој јавио ти је Бог о мени, родитељу твоме.

“ Пришавши ка часноме гробу свога преподобног оца, у ноћи насамо рече му: — Ево сви ми, народ твој и деца твоја коју ти је дао Бог, у твојој цркви сабрани чекамо твоје отачаске дарове.

И ми ћемо слично пророку рећи: ,Овај дан који створи Господ, обрадоваћемо се и узвеселићемо се у њ̓. Јер ево, отац наш који је пре мало времена био с нама, и који је духом отишао ка Господу, опет је данас духовно дошао к нама и

Јер ево, молитве и милостиње и сва остала добра оца нашега узиђоше у сећање пред Бога, и према добрима примио је добра од њега,

Јер ево, вазложише на ме зло за добро и мржњу за љубав. Онај који једе хлеб мој подигао је на ме пету своју, и да ми запне зам

пак Сава ка самодршцу брату све начелне војводе његове сазва, и њих од божаствених речи много поучивши, рече: — Ево Господ молитвама пречисте његове Матере и молитвама својега угодника, светога и преподобнога оца нашега Симеона поможе

светога и преподобнога оца нашега Симеона поможе нам, и без коњске силе и снаге људске, и без икаквог оружја, као што ево видите, противника вашега уби.

је потребно божаственом влашћу свештенства, не престајаше дан и ноћ ца цyзама приљежно да учи свакога, говорећи им: — Ево сада, послушавши ме, иако то нисте хтели, Божје благодати удостојисте се.

Због тога молим вас да будете послушни у свему што год вам о Богу, на вашу корист, будемо говорили. Ево вас је Господ Бог ваш молитвама свога угодника светога и преподобнога оца Симеона утврдио, умножио и распространио, и

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

и затворености, губи се оно урођено презање и страх, уколико више осећају да им не прети ништа животу и имовини. Ево неколико примера овог преиначавања.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

не види, јер се налазимо у џаку, али се зато понешто чује (ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА) „Јао мени, црну и кукавну, ево ме ухватише и у џак завезаше. Сад ме мој чича Тришо некуд вози, а сигурно на добро мјесто доспјети нећу.

! — Однио је миш — кажем ја. — А зашто је ниси отео? — пита чича. — Отео сам је, ево је у трбуху! — одвратим ја, а чича на то млац, млац! брезовим прутом. Ето, тако ти ја прођем, а ни крив ни дужан.

— А има ли на твојој крчми сличних огласа? — Охо, још да видиш! Ево, гледај, сав се зид шарени од њих. Крчма је заиста била облијепљена најразличитијим огласима.

Јао, да ме неко не украде заједно с џаком! Пст, шушти трава, неко долази! Ево га, зауставља се поред самог џака. — Здраво, рођаче! — чује се један дебели глас. Аха, то је водени миш.

— Не би било згорега да га прогриземо — рече водени миш. — Тако ћемо најлакше сазнати шта је унутра. Ево га, почео је да гризе џак, и то управ уз моје лице. Сав се задихао од посла, у само ми уво дува.

Сав се задихао од посла, у само ми уво дува. Морам да зауставим дах, јер... јер... Охо, ево га, стао је. Шапатом зове пољског миша: — Рођаче, попни се овамо да помиришеш. Овде нису чиста посла!

Куку мени ако ме Жућо нађе овако у џаку! Одједном онај други зец пропишта најтишим шапатом: — Шшш, буразеру, ево једног џака! Кладим се да је унутра купус. — Овамо га!

Врбе се нешто сашаптавају. Знам, причају о скорој киши. И ја почех да дријемам, али ево људских корака! Ко ли је то? Знам само толико да није мој чича Тришо. Његове кораке и одвише добро познајем.

Спасавај се ко може! — Ватру табанима, народе! Ево лава! Узбуни се и у бјег нагну читав вашар. Водич медвједа стругну уз прво дрво, а неки чобанин у забуни узјаха

— Из невоље се можемо извући само кроз рупу на овоме џаку, а ту рупу треба проширити — скромно закључи миш. — Ево, ја ћу се подухватити тога посла. Бијели миш поче марљиво да гризе џак.

Угледах над собом човјека великих бркова, а изнад њега чађаво поткровље украшено са двије сланине. — Ево, жено, донио сам ти једног ловца мишева — забрунда Брко, а његова срдита жена само ме погледа и викну: — Па то је

Истог часа Сланинко престрашено цијукну: — У помоћ! Скочи коњ на мене! — Позор, браћо, ево коња мишоловца! — дочека с вреће миш Брашнов. — Сијевај, бјежи, хитај, коњ скаче на миша!!!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

(Спази Рину на вратима.) Уосталом, ево моје жене, она ће вам објаснити. ИИИ РИНА, ПАВЛЕ и АГЕНТ РИНА (у елегантној јутарњој хаљини): Господин је од

Знам, немате излишних пара. (Вади из буђелара.) Ево вам 500 динара. АЉОША (буни се): Али, господин инжењер... ПАВЛЕ: Сматрајте то као хонорар за прековремени рад;

АНТА: Хоћу, али кажем вам, само пажљиво. Седите, молим вас. РИНА (седне). АНТА (кад она седне): Чаша воде ево је овде! РИНА (нестрпљиво, узнемирено): Говорите, говорите! АНТА: Реците ми, дакле, сећате ли се ви свога девојаштва?

РИНА: Посаветовати. С ким ћу се врага посаветовати кад ево пола сата звоним и тражим свога мужа, а њега нема у канцеларији; отишао је бог те пита када, а још није стигао.

РИНА: Стрпљење! Као да је то тако лако бити стрпљив. МИЛЕ: Најбоље: немој мислити на то. Ево ја ћу ти скренути мисли на друге ствари.

Похитај, ствар је врло хитна и врло озбиљна; ја ћу излудети очекујући те... Пожури, молим те! (Оставља слушалицу.) Ево га иде! XИ СПАСОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ СПАСОЈЕ (новопечени богаташ): Добар дан желим! (Љуби руку Рини.

Врло је корисна, човек се много чему научи из ње. То су тако рећи упутства за живот. (Нашао је страну.) А ево: §144 кривоклетство. (Чита у себи.) Дакле, година дана робије и година дана губитка грађанске части.

СПАСОЈЕ: То мора да је нека позамашна сума? ЉУБОМИР: Да, тако нешто! НОВАКОВИЋ (увек задубљен у новине): Е, па ево и тачног описа како се све то десило. Читав интервју. СВИ (прибијају се око Новаковића): Читајте, читајте!...

Не може он вама дати логику и паре, је л' те; то двоје не иде заједно. Он је мени дао ово, а вама оно и рекао: ево вам, па се ви сад размењујте. Ти стави газдаСпасоју у службу твоју логику, а он ће теби ставити у службу своје паре.

” СПАСОЈЕ: Па ово је много јасније. ЂАКОВИЋ: Рећи ћу му, дакле: „Ти си, брате, умро, а да си умро, ево ти доказа: прво и прво, ти ниси жив... СПАСОЈЕ (прекине га): Али он је жив. ЂАКОВИЋ Ко је жив?

СПАСОЈЕ: Не! ЂУРИЋ: Јер шта ће урадити закон? Ево шта: ово је моја греда и ја молим да ми се врати. Закон као закон, нема где па вели: твоја је греда, узми је!

(Оде.) ИИИ АНТА, СПАСОЈЕ СПАСОЈЕ (чита поново Ринино писмо и смешка се). АНТА (долази, с прага): Ево ме! СПАСОЈЕ: Е, нађе ли? АНТА: Па нађо', дабоме! СПАСОЈЕ: Је л' онако кô што сам ти рекао?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Рекох јој како смо се договорили да ми покаже рибњак, а она се прво намршти, па шапну: - То сте ви! Ево кључ! Треба га три пута обрнути у брави!

- Ти више немаш права да гледаш на друге, нити да разговараш с њима, нити било шта. Ево ти Грете и, докле год је она код тебе, значи да се придржаваш уговора. - То није договор, Рашида!

На сунцу су јој очи биле као две капи живе. Узех једини преостали лист хартије и подметнух јој га под нос. - Ево ти мог Фудбалера, Грета! - рекао сам, али се она није ни померила. Можда је више волела граматике. Боже мој, граматике!

Оставих јабуку и комад хлеба у кабаницу и осмехнух се. Знао сам да ће их појести док ја будем у води. - Ево нешто за Грету! - рече Бароница стављајући крушку на под скеле. Изјавих како не верујем да корњаче једу крушке.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Е бадава, људи смо, заљубио сам се. Мучно чекам трећи дан; кад ево баш трећи дан пред вече пошље госпођа Татијана једног свог рођака к мени, и јави ми да дођем, да ће ме пре подне у

Из очију девојке не познаје се ни жалост ни радост. — Добар дан, госпођо Татијана, ево мене, хоће л’ бити штогод? — Свршено је, моја Софија од своје воље пружа вам руку. Је л’ тако, Софија?

— Друго баш ништ’, само још новац, па је све готово. — Дакле хоћемо ли, Кречару? — Свршено је. — Дај руку. — Ево, ја носим десет хиљада! — Ја двадесет. — И ја двадесет. — Ја тридесет. — И ја тридесет. — Дај руку. — Ево.

— Ево, ја носим десет хиљада! — Ја двадесет. — И ја двадесет. — Ја тридесет. — И ја тридесет. — Дај руку. — Ево. Господар Софра пљесне Кречареву, и договор је свршен.

— Драга Соко, ја идем сутра на велики, дугачак пут; ако умрем, ево ти тестамента, ја сам се за све побринуо. Господар Софра угушава бóљу, срце му се стеже, усиљава се да му не позна

Сутрадан ујутро сва четвора кола су већ у авлији код господар-Софре, па ево долазе и Кречар и Чамча. — Добро јутро, Софро, јесмо л’ готови? Ми смо већ сасвим преправни.

Дођу до првог назначеног села. Господар Софра пробуди Чамчу. — Хеј, Чамчо, ево села! Куда ћемо сад? — Шта си ме будио?

дâ му знак да је време уталожити господара Софру. Армицијаш извади новце, хиљаду форинти, и пружи господару Софри. — Ево новци, амо квиту натраг. Ми Пољаци живимо, а покрај нас и други. „Нех жију Венгри”!

Хоћеш доћи? — Ако по ту цену продаш „ауспрух”, ево руке да ћу доћи. — Ја сам задовољан. Но још једно: морам ли онда доћи обучен у парадно?

С тим буде крај. Благодаре, поклоне се, и оду. Кад дође у механу, а Чамча све игра по соби. — Ево, Софро, новаца, Кречар вади новце и броји, па пет стотина метне на страну на сто, а друго подели на поле.

— Ево, Софро, новаца, Кречар вади новце и броји, па пет стотина метне на страну на сто, а друго подели на поле. — Ево твоје, Софро, ово је моје, а ово је Чамчино. Господар Софра, смешећи се, новце диже, па тури у буђелар.

Изброји му три хиљаде форинти. После му још да један материн прстен. — Од мене, већ имаш прстен, ево ти један од матере; ако си волео и поштовао матер, ако поштујеш и волиш мене, то нек’ ти буде залога, да кад на њ

Црњански, Милош - Сеобе 1

Поноћ је била одавно прошла. „А кад се погледа овако у ноћ? Кад се стане, ево овде, у мрак, на вратима? Кад се погледају сва поља у месечини? Сва она брда у даљини... град, кровови... тамо облаци..

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

манипулисања (одређеним предметима, поступцима и појавама), симболички протумачен, недвосмислено даје жељени одговор. Ево једног од уобичајених „магијских тестова“: „Уочи Ђурђева дне девојка, желећи дознати хоће ли се, те године, удати,

¹³ А ево како сазнаје девојка из околине Сарајева хоће ли се удати за момка или удовца: „Уочи Ђурђевдана узме девојка мотовило,

Да би речи погодиле свој циљ, да би изговорена формула била делотворна, она мора бити песнички снашжна и лепа. Ево једног примера љубавне басме која је истовремено и лирска песма необичне лепоте: „Добро јутро бел пеленче!

плодност наглашава се заједничка улога мужа и жене у справљању лековите мешавине коју би нероткиња требало да попије. Ево једног примера: „Жена узме чанак с водом, и стане под какву греду, или под кутње рогове, где пада црвоточина, а муж

трудна жена на магијски начин, по начелу имитативне магије, предупређује тешкоће и компликације процеса порођаја. Ево како то изгледа у магијској пракси.

да открију пол још нерођеног детета, изводе извесне поступке чији ће исход указати хоће ли дете бити мушко или женско. Ево једног таквог поступка који је забележио Милићевић: „Која је (трудница) рада да зна: носи ли мушко или женско, та нађе

је и само изговарање магијске формуле довољно да васпостави стање у којем су дете и породиља били пре заразе бабицама. Ево неких басми забележених у Алексинцу: „Кад нестану на овај свет леб и вино, квасац и петлови, онда се детету досадило“,

¹⁵⁵ Средства одбране од „рогуља“ јесу и извесне магијске вербалне формуле: клетве, басме и молитве. Ево неких клетви које се упућују вештицама: „Зла им субота“, „Цревима се опасале!“, „По дну мора пржину купиле!

на басме, и вероватно су се развиле из њих, задржавајући своју основну функцију: да се детету поврати изгубљени сан. Ево једног примера успаванке-басме: „Мајка сина у ружи родила. Ружица га на лист дочекала.

“² У Херцеговини: „Кад дјете први зуб извади, треба да га баци преко каква дрвета и рече: ’дај ми виле гвозден зуб, ево теби коштан зуб. Зуб колик зуб, а ја колик дуб’.

Тек на крају процеса содијализације, младићи и девојке уче да обављају послове који су заједнички за оба пола. Ево како се, према речима Стјепана Митрова Љубише, у Црној Гори током развоја подучавају раду мушка деца: „Тек момчић да

дете изграђује и тиме што му родитељи, често у виду нормативних пословица и изрека, сугеришу да се рад мора ценити. Ево неких од тих пословица и изрека: „Птица је створена за лет, а човек за рад“; „Како радиш онако ћеш и проћи“; „Виноград

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

У септембру се пријавих за војску. Господе, шта све нисам чинио само да се домогнем Европе! Колико мука, низашта! И ево, сад сам овде, а Европа је, кажу, на умору.

Далеко је земља у којој су успели! Дуг је пут до ње. И, ево, испуњавам обећање. Пишем причу о успелим момцима и лепим на њу гомилу марака, па је шаљем тамо где су ми рекли; можда

(На вашем језику та безазлена игра зове се исто тако безазлено: то плау таг!). Ево. из пепела пепељаре на мом столу, из њене пепељасте дубине, почињу да ничу полусрушени градови кроз које трче дечаци.

само шуга, једна од најнесрећнијих и најпоетичнијих игара које су улепшавале наше ране године на планети Земљи. Ево, стојимо у кругу, дечаци ратних година, преозбиљни и стармали и бирамо ко ће да буде шугав.

оно место када Принцип пуца говорећи са папучице аутомобила: »Дошао си Босну походити, српски не знаш добро говорити, Ево Тебе наша граматика, из мојега авутоматика!« Али стари В-ићи помреше, а млађи се разиђоше по свету.

Како су се звали сви они филмови? »Оркански висови«, »Песма мртвих љубавника«, »Ребека«... А ево је, жива и релативно здрава, каже келнеру бифеа »Шанса« на Ташмајдану: – Молим вас једну вотку са швепсом и мало

На сунцу, у таквим локвама се понекад појављује бензинска дуга.« И, ево, сигурна госпођа од четрдесет година испред бифеа »Шанса«, у пет и петнаест по подне, навлачи у мислима нове ролшуе на

Слушала га је пажљиво. Ох, како средовечни мушкарци воле да их слушају! Ево, дакле, једног човека који има све, и једне девојке која нема ништа.

Како узбудљив предео! У једном тренутку срце му снажније закуца кад угледа искошену Калемегданску тврђаву. Ево Београда! Ту, изнад ушћа, побијен је први словенски колац и прикупљено разбацано камење римског утврђења. Сингидунум.

И ево, она — све мамино на свету, пролази грациозно преко простора за игру, а онда елегантан окрет, добро је, овај пут држи б

– Не вичем. – Вичеш! – Знам тај трик: кад немаш никакав паметнији одговор, онда ме набеђујеш да вичем... А ја, ево, шапућем! – Опет вичеш! Ако не престанеш да вичеш, искочићу сад из кола! – Ја ћу искочити из коже!

– Што се не разведеш? – Зашто се не разведем? Због деце, ето зашто! Иначе, развела бих се сутра, ево већ сутра ујутру! – Добро. Мислим да смо рекли све једно другом! – Пази како возиш! Видиш да онај кочи...

Матавуљ, Симо - УСКОК

Биће најприје да је црногорска војска под градом! Други прихвати: — Па чему онда ови не лумбардају? — Ево наше господе — опази трећи. — Сад ћемо дознати шта је. Опћински начелник конте Пијеро Б.

Ваистину, ваљаста Србља, као најбољег Црногорца! Ево ови је с нама и са својијем барјаком узимао Будву, Нови, Цавтат, био се на Каменом, рвао се с царевима, па сад му се,

Е, моја банино, давно није било, ђе и кад се познадосмо и састасмо, ђе и кад се ево опет нађосмо! Али човјек мисли једно, а бог друго, а божја је најпреча!

Но ми причај, молим ти се! — Зло ми причање, Марко! Чим се вратисмо из Боке, наста поклаће међу нама и трајаше ево двије године!

Људи мучаху. Гдјекоја би од жена под бременом хукнула. Једна старија шапну: „Куку, ево омркосмо, прије но што стигосмо на Крстац! А ево ће и божје вријеме на ови час ударит’!

Једна старија шапну: „Куку, ево омркосмо, прије но што стигосмо на Крстац! А ево ће и божје вријеме на ови час ударит’!

Удовица и Шуто такође приђоше му руци. Кнез рече Крстињи: — Ево ни, бабо, једнога госта из свијета! Она прихвати: — Добар ни дошао и с анђелом дошао! — Уђи, господине — рече кнез.

Бог дâ да одмах омилиш владици господару. Ти си велики кућић и човјек учеван, те можеш господару и требати, али, ево одмах ти кажем, ако хоћеш, остани одмах са мном, или, ако ти се не буде стојало на Цетиње, врати се: мој дом биће и

Ето! — И још што? — Да сте дочекљиви, а о томе се ево одмах увјерих; да сте побожни; да држите задану ријеч; да сте поносити. — А о владици нашем шта си чујао?

— Ништа. — А колика мислиш да је Црна Гора? И то не знам. Е, ево ћу ти ја казати, колико ти треба. Права Црна Гора има седам племена: Цетиње, Његуше, Ћеклиће, Бјелице, Чевљане, Цуце и

с њекаквом великом златном медаљом на грудњаку, скиде капу, што и сви учинише, те започе: — Синовче, крило наше, ево нас свијех твојих брата да те овако за њешто молимо!

— Ти знаш да се на вечерашњи вече не долази на посјед, но да има бити друга работа! Ми смо умолници! — Ако је тако, ево ћу и ја вас слушати гологлав! — рече он и скиде калпак.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Тако је, богами, и ми нисмо имали млого кад смо се узели, пак ево сад, фала богу! ОТАЦ: Та изволте, пијте. Дед море, пуницо, шта си се ти улењила. МАТИ (точи): Заповедајте.

Зато да знамо напред, колико девојка има. ОТАЦ: За то ћемо најлакше. Само нек су од Бога срећни! Ево све што видите овде, то је њино и Божије. ПРОВОДАЏИЈА: То је лепо.

ДЕВОЈКА: Молим, престанте од тога јер ћу побећи. МЛАДОЖЕЊА: Само један. ДЕВОЈКА: Ево ми иде неко. МЛАДОЖЕЊА: Ах, какви сте! УГЛЕД З.

(Одлази.) УГЛЕД 4. (Друга соба) МАТИ И ДЕВОЈЧИНА ТЕТКА ТЕТКА (гледа у карте, које су по асталу разређане): Ево млад момак у кући с мислима и персоном; води венчање у глави. други један црномањаст држи се смртан. (Броји.

Бацам ја, кашика је у кући. Кад, шта је било: украла слушкиња. (Дигне три карте са стране, па и паказује матери.) Ево, млад момак с венчањем стоји у кући. (Разгледа друге карте.) Цела истина! Ала је овај други смртан; но јошт се нада.

МАТИ: Ја знам, али кад нема, добро је и ово. Видиш како и мени добро стоји. ДЕВОЈКА: Само да се сврши. ТЕТКА: Ево, карте кажу зацело. МАТИ: Како би било да одемо каквој врачари? ДЕВОЈКА: То, мамо, то!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Њена омиљеност условљена је, бар делимично, несвесним читалачким отпором према текућим струјањима књижевним: ево једног вида поезије у коме свако налази оно што може или хоће, ево песме у којој је вртоглавица пред бескрајним и

отпором према текућим струјањима књижевним: ево једног вида поезије у коме свако налази оно што може или хоће, ево песме у којој је вртоглавица пред бескрајним и недостижним битно ублажена, ако не и излечена.

и оштру осуду ондашњег секретара Комсомола — наводи једну народну попевку која се може уврстити и у дечју књижевност. Ево како се врачарица Кубариха, у преводу Лоле Влатковић, поистовећује са ушатим: Што ли бежи зечић по белом свету,

То није било то! Примера ради, ево неколико библиографских јединица који не обећавају уживање: Глодари Берберије (1928), Обичаји зеца (1948 Зечеви и

С дететом он разговара још од колевке, нежно, матерински: Таши, таши, танана, Ево једна грана, А на грани јабука Као молована.

није изгубио привлачност и поетску вредност, али он делује у супротном смислу од оног што је „песник хтео да каже”: Ево, децо, то је онај Пура-Моца, Што је већем трипут бежао од оца!

Свет је заносан зато што је такав какав је: Онде поток, Онде цвет; Тамо њива, Овде сад; Ено сунца, Ево хлад. Толиком здрављу, толикој радости и добродушности, ми данас можемо да верујемо само у дечјој поезији.

Изгледа да онај дубљи, чисто поетски подстицај није био довољно јак. Грађа није за озбиљну песму, али је, ево, ни дечја не прима; можда, просто, ни за какву песму није била зрела.

речи овде први пут прешло праг дечје песме, а да то увођење није ишло уз блесак поетског посвећења сваке од њих. Ево неких од тих речи: Плус-половина, пирада, менаџерска муха, потрошачка пажња, супер-искушења, волшебни скок, монтажа,

на псима: заборави се ко им је кувар, почну нередовно да их поје и хране, остављају их беспослене и - мало-помало - ево видиш, проскитало се нечије пашче и сељаци га каменом гоне из свога дворишта.

(Прича о Римљанима) Имућније сељачке куће некад су, за сезонске послове, узимале слуге, тзв. најменике. Ево песниковог записа о тој врсти кућних помагача, о томе како се срођавају са кућом у којој раде: Набаса когод и на

Оно што доиста знамо, научили смо ко зна кад, нехотично. Ево како се самарџија Петрак, један од најузбудљивијих ликова тог дечјег сна о срећи, споразумева с коњем о величини и

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

СМРДИЋ: Да се збаци. Имамо ми бољи патриота у вароши. Ево господин Жутилов био је нотарош у вармеђи; зашто не би мого бити биров?

ГАВРИЛОВИЋ: добро, господине, тешко сваком, који не жели своме роду добра. Само, како ће то бити? ЛЕПРШИЋ: Ево како.

) Живио!... 4. НАНЧИКА, ПРЕЂАШЊИ НАНЧИКА (поклони се): Господа се веселе, како ми се види. ЛЕПРШИЋ.: Ево, госпођа Нанчика биће тако добра да нам начини српске кокарде. ШЕРБУЛИЋ: Да, ми молимо, ми молимо!

НАНЧИКА: Што нисам досад знала, то ћете ми казати ви. ШЕРБУЛИЋ: Ја... ја... опростите, то мој посао није, него ево господин Лепршић, он је од ученог реда. ЛЕПРШИЋ да! (Забуњено.

ЛЕПРШИЋ: Ништа зато, и фес је турски, ал је опет наша народна ношња. 5. ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ ШЕРБУЛИЋ: А, ево госпође Зеленићке, и она ће знати што казати. ЗЕЛЕНИЋКА: Јесте ли чули, господо, да је Диштрикт сав у пламену?

Нама се јасна зора отвара. Јошт је нужно подерати све оне аљине које су странонародне боје. ШЕРБУЛИЋ: Ево и госпоја Нанчика има зелену. ЗЕЛЕНИЋКА: Ја се надам од њеног родољубија да ће је одма поцепати.

СМРДИЋ: А нас могу потући батинама. ЛЕПРШИЋ: Да се уверите како љубим слогу, ево пристајем на све; и за љубов вашу скидам и кокарду.

(придевајући кокарду): Чекајте док буде душаново царство, пак ћете видити. 5. ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ СМРДИЋ: Ево и господина Гавриловића. ГАВРИЛОВИЋ: Добар дан желим. ШЕРБУЛИЋ: Јесте ли и ви чули да долази. ГАВРИЛОВИЋ: Јесам.

То је плод слободе. Да и нису ни уводили, те би боље било. Али ко ће против лудости! ШЕРБУЛИЋ: Ево Нађ Пала; добро би било да га на своју руку приведемо. ЖУТИЛОВ: То је конзервативац. ШЕРБУЛИЋ: Тим боље. 6.

6. НАЂ ПАЛ, ПРЕЂАШЊИ ЖУТИЛОВ: Јо напот, Пали пајташ! НАЂ: Слуга, господо. Како сте? ШЕРБУЛИЋ: Ево се разговарамо како лудују наши Србљи. НАЂ: Заиста лудују. (Извади новине.

СМРДИЋ: У војводини стоји лепо што је народно. 4. ШЕРБУЛИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЖУТИЛОВ: Ево и господина Шербулића. Добро дошли! ШЕРБУЛИЋ: Ја верујем да је вама добро.

ЖУТИЛОВ: Кад нас сама реч „мађарон“ не дира у срце, онда тешко народности! 5. ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЖУТИЛОВ: Ево и господина секретара. Зашто тако снуждени, господине Лепршићу? ЛЕПРШИЋ: Није добро; кваре нам одборе.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

А ево како је то било. Знам да ће вас интересовати прича, зато ћу мало поиздаље почети и нећу прећутати ни поједине ситнице,

му се надгробно слово још и сад памти у чаршији и почиње се овако: »Човек је тврђи од камена, а мекши од стакла, а ево зашто.« Затим следују примери, и похвале мртвом и утеха живим.

— ’Ајде, седај већ једном! — осече се на њ домаћица. — Ево, ево! Тако! — рече Јова и седе. Отпоче ручак. Ја нећу описивати шта је све било.

— ’Ајде, седај већ једном! — осече се на њ домаћица. — Ево, ево! Тако! — рече Јова и седе. Отпоче ручак. Ја нећу описивати шта је све било.

»Ама види, види, прико, какво је само ово ребарце! На, узми га, ево и ово, па ево ти, прико, и ово уво; на прико, и овај бубрег, на ево ти, прико, да ти осечем и ово друго уво!

»Ама види, види, прико, какво је само ово ребарце! На, узми га, ево и ово, па ево ти, прико, и ово уво; на прико, и овај бубрег, на ево ти, прико, да ти осечем и ово друго уво!

На, узми га, ево и ово, па ево ти, прико, и ово уво; на прико, и овај бубрег, на ево ти, прико, да ти осечем и ово друго уво!

— Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке. — Верујем — вели г. Паја.

— Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке. — Верујем — вели г. Паја. — Јок, јок; увери се на лицу места!

Е, тако је некако и наш полаженик изгледао. — Ево, прико и побратиме — храбри га Јова, — само форме ради, да се испуни та њихова формалност!

Био је леп мајски дан. Не знам како је тога дана било по целом срезу и округу, али у селу где је учитељ Максим већ ево четири године, у том селу баш беше освануо красан дан.

Не смем ни за живу главу да нагазим на трулу даску, па да поетизирам, јер, ево, реч је о учитељу Максиму, па куд смем ја у поезију, кад је то душевна онанија, како баш сам он рече ономад Саватију,

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ „Секо, селе, дивна ли си, Око твоје красно ли је, Ал' за мене, душо, ниси, Кад за другом срце бије.“ Ево сада годиница Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега јоште овде нема, Низа лице роним сузе, — Да

Он је грли млађан жарко, Он је стиска уза себе: „Мила моја, сунце јарко, Благо мени поред тебе!“ Ал' му ево боно паде Уједанпут чедо красно, Боно паде, не устаде — Зађе њему сунце јасно.

мојој, Кад на руци млађана Лежаше на мојој, Кад јој срце куцаше Да пробије груди, Кад јој усна муцаше: „Та ево те туди!

Али ево још већега чуда. Лађан ветрић од истока пирну, Па запару, па сунце отпирну, Скочи сунце ка западу доле, Зађе сјајно

Ој Карловци, лепо л' живе туде, Ал' што мора бити нека буде, Та и мене нешто даље вуче, Ево пружам свога раја кључе.

А са стране брда мирисава, А овде се поток пошалио Па нам пута младим препречио, Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни, А одавде све још убавије: Како само долина се вије, Како гора подигла се густа, А по гори

дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране љуте, Па дукате повадио жуте, Па говори: „Ко излечи Марка, Ево њему пљада дуката!“ Сину дукат кâно сунце јарко, Плану Марко, па дукате вата: „Вина амо, крчмарице драга!

Сада удри прави рупетине, Бацај у њи турске трупетине, Али ево ни српска ледина Не привата српска душманина: Онде рука, онде вири нога, Онде комад плећа душманскога.

Тамо, брате, ено сунце седа, Једна љуба на војна изгледа, И ево га, на ножу му, побре, До две турске, до две главе добре, Она преда њ: „Здраво, мили друже!

Е је така плена задобио, Скаче, уче, врти се и креће, Али учас ево лоше среће: Преко јера некаквог посрну, Паде нице о земљицу црну, Пружи руке да се не убије, А да главу дивну не

Тамо, тамо наша мајка живи, Ми би преко, ал' ево не смемо, Боже мили, па да не плачемо!“ Но док тако ми ту говорамо, Уједанпут страшна бука амо, Ја ти брже онамо

Али видим ево тужан сада Њену главу насред Београда, Она с' диже, па гледа да нађе Оно своје смрскано комађе, Да с' напије једа

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.

Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда,

Ја први дигох руку. — Ево га, Бранко ће нам казати. — Вук је зелен! — окидох ја поносито. Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве.

Остао би тако који дан, напио се, напричао, испрегледао дједове самаре и једног јутра, ево ти га обувена и потпасана, љуби се с дједом и утјешно пророкује: — Брзо ћемо се ми опет срести, побратиме, округла је

Једне године тако, растајући се с дједом, он му пружи повелик излизан џепни сат. — Ево ти, побратиме, ово ћеш ми сачувати за догодине.

Дај да се прикучим ближе да ми штогод не измакне. Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо. — Их, парипина! — пријекорно каже самарџија.

Чим га видим, а мени срце заигра: ево га, пљунути Раде Ћопић! Ђе си ми, Раде, побратиме мој! Дједу стадоше очи. — Па баш твој Раде, а?

— Ђеде, нема га. — Добро је, ево га у мом џепу. Ех, у џепу! А мени због њега промаче добар комад. Дај да бар чујем шта је даље било.

Замисли, узмеш три-четири комада дрвета, стару врећу, сламу и цап, цап! — ево га, готов самар! Е, мој брате ... Тек много касније, кад се самарџија одавна расплинуо у сјај и тишину бабљег љета, ја

Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти — мјесеца. Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем,

Ха, ту су грабље, само га замачимо и повучемо, ево га зачас у крилу. Из низине, од малене тужне дједове ватре, одјекне повик: — Ехеј, будале, враћајте се!

кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман мјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам: — Ево га? — Аха, видиш ли?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХУСО: Хасанага? СУЉО: Исти Хасанага! Поцрвенио, запенио, па му од беса и она гласина дошла некако пискава. Ево овако се устобочио, луд, кад ти кажем, па просто вришти: „Женско!

Кад је ага најурио оних осам лепотица, није закино само мени! Него шездесетпеторици војника! Ево долазе, распитај се шта мисле! Сваки зуји као кошница! Ајде, опипај било аскерима!

Рана до ране, не знаш којој ћеш пре да притекнеш! Је ли ико верово да ћу преживети? Па те ране видам овде ево већ четири месеца, а моја госпа за та четири месеца ни једанпут не нађе да ме обиђе!

Е, па, ево јој садево! Има одма д идеш, да кажеш да ми се губи из куће! За свагда! Па сад нек види колко ће је коштати њена

(У собу, усплахирено, скоро трчећи, улази мајка Хасанагина) МАЈКА ХАСАНАГИНА: Ево долазе! ХАСАНАГИНИЦА: Да није Хасанага? Хасанагини гласници? Да кажу да није истина?

Могао је да стигне одавно. Већ сам стрепела где ли је одјахао. У оној првој љутњи, свашта је могао... Ево га, фала Алаху... ЈУСУФ: Сад се прибери, Хасанагинице.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Рекао сам да те без илми-хабера кући не водим. И то врло енергично! Ево погледај, ово је илми-хабер од Хасанаге, написан пред сведоцима; доказ да ниси отерана, да нема твога брака са

пред сведоцима; доказ да ниси отерана, да нема твога брака са Хасанагом, да је поништен, да мош да с удајеш. Ево и потписа. ХАСАНАГИНИЦА: Шта кажеш? Нема мога брака са Хасанагом, не постоји? Избрисан?

Виде само оно што плива на врху воде. (Враћа се Јусуф са колевком) ХАСАНАГИНИЦА: Ево моје молитве, сија у колевци... Посло ми Алах колевку пуну светлости... Јабуко моја...

Има човек и право. Хасанага, опет, са своје стране, реко: добро, у реду, ево ти тај илми-хабер! Закити се! Кад је већ неће, што да јој стаје на пут? Нека се удаје, ако хоће. И то ти је све!

Ко нешто не зна на време, тешко њему! Ако се нешто крупније није замутило између аге и бега, ево главе! Ко зна шта је све однела вода Док је и ово испливало на видело! Пази шта сам ти казао.

пресамитим: „Извинте, погрешио сам, јео сам бунике, био сам луд, опростите, нећу више никад, сад сам се опаметио, ево и потврде, набавићу и добру карактеристику, оћете ли да клекнем, да вам се поклоним, да л бисте можда нешто и у

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Кад коме што он затреба, тај само изиђе на улицу и викне: — Димитријо! — Сад, сад!... Ево! — Чуо би се Димитријин оштар глас из неке куће, макар на крај махале.

Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај. Ове недеље треба да буде венчање, а сама гозба, свадба, ево већ је од среде отпочела и Бог зна кад ће се свршити.

— ’Ће идеш? — рече он с Муком и погледа упитно по осталима. — ’Оћу, али не бој ми се ти! Ево мама, тата, сви они чуваће те и пазити као ја... Не бој се ти...

— Ах! Ево ме! — велиш стајући преда ме — шта си ме звао, а? — Мајка те зове! — И ти не гледајући на мене, брзо, превијајући се

Ти се љутиш. — Немој. Сад ћемо заједно да једемо. Ако ли не? — нећу ни ја! Ево, чекај! — Па брзо, хитро, узимајући тако озбиљно улогу домаћице, доносиш ти пред мене велику тепсију.

— Ево, узми! — велиш ти озбиљно и пружаш ми. — А што ти не једеш? — питам те, гурајући оно у уста што ми дајеш. — Па такав

Пружи ми руку а она ти беше врела и сва ознојена. — Ево ме — шану плашљиво и врело. — Ти, ти, ти?.. — Па се загрцну, паде и бризну у плач. — Стано?! — тргох се уплашен.

— И застаде. Знао сам куда је циљала. То ме жацну, планух и скочих љутито. — Зар сам ја крив што смо ми сиротиња? Ево, баш кад хоћеш — викнух и бацих табаке. — Баталићу школу. Ето, свршио сам! — Не, не... не бој се ти, чедо. Имамо још.

Ја сам само дрхтао и стрепио. — А јавља ли се који? — упита је мати. — Јавља се. Сваки дан. Ево баш јутрос опет онај Никола послао наводаџику. Вели: само ако хоће, па одмах, до вечер, испит... — Момак добар?...

— А зар нам је зло мислила и говорила: „Николо, синко, немој бре чедо тако! Ви сте сами, никога свога немате, а ево Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој синко!“... А он само удри, псуј, вичи. Мене већ што...

Ми никоме не сметамо. Ево, ако хоћеш, још ћемо да се помакнемо, још више ћемо да се сакријемо и склонимо, ако смо коме на сметњи...

“... Од треће мантафе чух само свршетак: „— — — Драги, драги! дођи довече, бићу на капиџику. Ево већ три дана како чувам јагоде за тебе. Дођи, куцни на капиџик, пусти кроз рупу свој глас, те да осетим дах ти врео.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Гра(х) и купус земљом управљају. Ево време златно и весело, Кад нам није забрањено јело! Евангелска царствује свобода, Збацивши јарам с чловеческог рода.

Оксенстерна «Театар» плитически» и «Телемаха» с(а) својим иждивенијем на штампу издати и свом отечеству поклонити. Ево ти, брате, моје намереније у Лајпцигу.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

»Госпођице, добро вече!« Жеља моја цури рече: »На тој зими, леле мени, Тако лако одевени! »Ево моје шубе црне, »да вас мало заогрне!

бељена, прана, народа клана, поисисана, а усред мреже крсташ паук: у препреденој, големој мрежи, српски лепирак — ево га лежи!

Преврнем лист, преврнем и други, пред очима ми главе пролазе кô лубање коштане мртвачке; сад ево већ „откровенију” ред.

Отвори књигу!” Ја је отворим. Ја преврћем, ал' и он пажљиво у главама уплетен вреба стих. „Ха! ево га! гле! ја сам алфа и — окренем се, ал' — нема госта мог. Гле проклетника! преварио ме!

Ал' ево, боже, прими ме бедну, прими ме бедну, худу невредну, Води ме, драги, Христову лицу, покрсти грешну потурченицу!

” „Невоља беше, добри мој оче, невоља беше, ал' сада се доче, јер ево нађох уточиште наше, из харема мрска Османа паше: ропство ми дође несносно, мрско.

И ево паша испуши лулу, по бради се глади, погледа булу: „Добро ми дошла, верна моја љубо! доцне ми дође, ал' ми није скупо,

Ја подиђох том удару, ал' од жешћег од удара, од очију, од недара, оста рана без видара! — ох ал' ево што је вида, што је скида!

” Набрекну роба, роб с' удаљује и тамница се одмандаљује. „Ој сужњу, робе, робе неробе, ево ти носим гусле кедрове, ако ти глас од песме ослаби да уз њих сутра певаш о слави.

Крунисана седа брада младожењи тихо смета: „Не синовче! немој тако, не скрнави света реда! Израиљски свећеници ево т' седе до колена, а ти скидаш главу глави израиљска рода цела. Не, синовче! немој тако, не скрнави света реда!

” Хтеде старац дале клети, ал' у грлу стаде клетва: ево с' онај слуга враћа што га посла круна светла. Послани се враћа слуга, за њим воде једног слепца, стаде дрека

Један цик тек, један скок тек, и ево га врх степена, и ево га до невесте и царскога војна њена; без показа вида свога, без очију дана бела, тек поведен

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

И тако ево најприје нашијех народнијех приповиједака, за које мислим да ће у своме роду бити тако знатне као што су народне пјесме

наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе! — па извади уши и на сто их баци.

и он рече: — Ја сам, кад сам чувао стражу на другом конаку, посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од обје главе! — па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути.

изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја повадим сабље и главе јој све три одсијечем; ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе.

једном цар пође у лов, а њему каже: — Остани ти ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш — вели — да отвориш три четири одаје, тамо ћеш виђети да имаде и сребра и

— Боље тебе нашао, зете. — Гдје си? — Ево ме. Па му прича од краја до конца. Онда му цар рече змајски: — Та куд идеш, бога ти, прекојуче Баш-Челик прође и

и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га дâ у руке, и овако му рече: — Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и БашЧелика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме

Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси коликогођ хоћеш. Али царев син вели: — Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него

Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове.

Онда она цару каже: — Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види. Онда цар заповједи да га преда њ доведу, дочека га на ноге па

— Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па којигод изиђе на језеро, ни један се не врати, а он ево два дана како се с аждајом бори, па му ништа не науди.

Те онда седне и препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: — Ево, како је ово дете, онаки је и онај човек. Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЈЕВРЕМ: Е, са мном се могло командирати, како си хтела. Зато сам доцније и мого авансирати. Но под приклад, ево команданта! 4. МАКСИМ И ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ (Софији): Седиш, седиш! СОФИЈА (устане): А да шта ћу забога?

Двапут, трипут тако, па ће се одучити. СОФИЈА: Само да не учинимо горе. ЈЕВРЕМ: Горе не може бити, нег што ти је. Ево га гди виче, сад да ме не осрамотиш. СОФИЈА: Браца, на вашу ризику.

МАКСИМ: Ево паметне и ваљане газдарице. Шта си ти данас кувала, Маго? МАГА: Богами, нисам ништа. Ето, мрзило ме ићи на пијацу.

Псовка, велиш, не помаже, батина не помаже; шта дакле помаже? КУМ: Песма. МАКСИМ: Песма? Како то може помоћи! КУМ: Ево како. Она почне: „па, убио га бог; ђаво да га носи, како сам се усрећила, боље да сам цркла“.

Моја не виче по кући, али опет мора да буде све по њеној вољи. 12. СОФИЈА (с еспапом), ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ: Ево је; но, јеси ли купила? СОФИЈА: Јесам, и врло јевтино, Максо; не би се надала.

Та пипава је, та млитава је; од кад сам је узео, нисам ручао на време. Ајде, Маго! „Ево сад ћу“. Ево сад ћу, па у том и сат прође. Та ајде, за Бога! Једва ми у зло доба донесе што.

Та пипава је, та млитава је; од кад сам је узео, нисам ручао на време. Ајде, Маго! „Ево сад ћу“. Ево сад ћу, па у том и сат прође. Та ајде, за Бога! Једва ми у зло доба донесе што. МАКСИМ: Хеј, хеј, само кад не троши.

(Виче): Соко, о Соко! 5. СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ. СОФИЈА: Ево ме, Максо, шта ме зовеш? МАКСИМ: Ходи, слатка жено моја, ево ти кључ од сандука с новцима, ево ти кућа; располажи,

(Виче): Соко, о Соко! 5. СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ. СОФИЈА: Ево ме, Максо, шта ме зовеш? МАКСИМ: Ходи, слатка жено моја, ево ти кључ од сандука с новцима, ево ти кућа; располажи, уређуј како знаш, кувај, пеци, држи балова колико оћеш; ја видим

СОФИЈА: Ево ме, Максо, шта ме зовеш? МАКСИМ: Ходи, слатка жено моја, ево ти кључ од сандука с новцима, ево ти кућа; располажи, уређуј како знаш, кувај, пеци, држи балова колико оћеш; ја видим да си ти паметна жена.

СВЕТОЗАР: Како ће се у томе поступити, данас се решава. СОФИЈА: Требало би и мужеве упитати. Ево мој би Макса баш истину казао. МАКСИМ: То би заиста. Тешко би слагао. СОФИЈА: Више се од мужа не може захтевати.

Завиди да добијеш сто дуката. СОФИЈА: Ја не завидим, него кад велите да није право. СВЕТОЗАР (устане): Ево дакле: (Чита) „Ја долепотписани по чистој мојој совести, сведочим, и готов сам на сваком месту потврдити, да супруга

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Оћеш и ја да почнем? Ниси чула ко сам ја? ПОЗОРЈЕ 7. ПЕРСИДА, ПРЕЂАШНЕ ПЕРСИДА: Ево лимунаде, милостива госпођа. СУЛТАНА (тргне јој из руке): Да се не усудиш за мном доћи, јер ћу ти сву косу почупати!

Шта ће бити ако дође милостиви господин? Ево некога! Еј, тешко си га теби, Пело! (Пребаци вал преко шешира.) ПЕРСИДА (ступи на прстима): Шта, устала и обукла се

Пасуља, па и то ако скувам сама, ако оперем сама. Али, забога, гди ми је милостива госпоја, ево већ дан увелико. Што му драго, ја ћу да се возам, а она кад дође, нека обуче друге аљине; знам да није спала само на

Што му драго, ја ћу да се возам, а она кад дође, нека обуче друге аљине; знам да није спала само на ове. Ево опет некога. (Навуче вал.) ПОЗОРИЈЕ 3. ПЕРСИДА (дотрчи), ПРЕЂАШНА ПЕРСИДА: Таки ће готово бити, милостива госпођа.

ТРИФИЋ: Је л’ то твоја жена, мајстор Срето? СРЕТА: Требало би да је моја, али ево ушло јој у главу да је она милостива госпођа, гди млого на милостиву госпођу наличи. Неће да преде, неће да кува ћириш.

Кући! СУЛТАНА: Окани се, Срето, мене, молим те, као мог брата! СРЕТА: Ни речи више, него кући! ТРИФИЋ: Станте, ево долазе каруце. Срето, сад ћемо видити која је чија жена. СРЕТА: Ја сам моју изровашио, те ће памтити док је год жива.

ТРИФИЋ (Пели): Молим те, извести ме управо. ПЕЛА (покаже му руке): Ево, милостиви господине, по овим се познаје да сам ја Пела. СРЕТА: Да ти ђаво носи и такав посô и такав ред. (Пели.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Блаѕ Де Отеро Упорне кише, благе киселине, Боже мој, ево нагризају лето; Данима тек по лишај паведрине, Сунце у мрли, једва започето; Као да неки ослепели зограф Икону хоће

липе, а ја им шапатом велим: Добро је што је тако; добро је што постоји Несразмер, кад се узрок сретне са последицом; Ево вам благослов, липе; а ваш је благослов мени Прерастање мог чина, прерастање мог часа. (4—5.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

били гадни: као да се односе на краве или жирафе: гравидна, трудна и у другом стању, у ком то стању, кеве ти? Ево ти сад предмета „Познавање друштва“! Ево ти га сад! Никог не познајеш у вароши, а свугде около замке.

Ево ти сад предмета „Познавање друштва“! Ево ти га сад! Никог не познајеш у вароши, а свугде около замке. Добила си петицу из „Познавања друштва“ а не познајеш ни

На крају, ево те књиге која ће коначно покварити ваш однеговани књижевни језик. Два бела медведа из Зоолошког врта и ја тонемо у

Хоћу да кажем: више волим да седим у некој кухињи где ме нико не види. Да седим с пријатељима и клатарим ногама, ево овако (не, нећу пасти, не плашите се), па да после десетке одвајам увце и слушам радио.

Хоћу да кажем — није лако уватити слатку птицу младости. Ево зашто: ако се, на пример дружите с неким месечарем из свог оделења који је цакан и све што уз то фура, то вам

На оне масере који увек почињу говоранцију чувеним фазоном: „Не волим да говорим о себи, али, ево, узмите мој случај ...

Мислим ... А, ево стиже и мој бифтек! Богами, већ сам помислила да овде немате никаквог угледа код келнера! А шта је ово? Кечуп?

мислим, ако вам поклонимо нешто, то јест овде ми је у ташни, само се негде затурило... Боже, чега све нема унутра! А, ево је! То сам вам донела на поклон! Јесте, то је она фотографија из фиоке — стари Фокнер, лично!

“ Описала бих све њене мане и врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако млада остала удовица, није још имала ни

“ Описала бих све њене мане и врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако млада остала удовица, није још имала ни

бакути), док појма немамо о нашим драгим сусеткама, за којима се по најмање стотину пута дневно окренете на улици. Ево, ја исправљам ту грешку, испуњавам болну празнину и, да онај тип на портирници Академије наука није непрекидно будан,

је на једвите јаде подигао још после онога рата, „одвајајући од уста“, као што често има обичај да каже мој бакута. Ево како се одиграла читава та ствар и како се догодило да ми извисимо и останемо без дома свог. Ево како!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

БУДИМ І Ноћ це свукла до колена: пања ево - нема клена. Жути лишће по брдима: стара кућа крај Будима. Заиграла луда карта: двапут Олга - трипут Марта.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: О, о, о, немој тако жустро! МИТА: Музику нећу да трпим, знаш ли? АЛЕКСА: Па чекај, ваљда се може помоћи. Ево ти који тантуз. МИТА: Проклети твоји тантузи, и ту си ми изварао форинту! АЛЕКСА: Ал’ су нам доста и помогли.

ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, имала би ја доста хасне од тога. Какви романа они имаду! Ево и ова је с француског иберсецована, па да се сакрију сви немецки романи пред њом...

МАРКО: А, и ви сте од књига! То сте се рђаво на мене намерили, него ево моје Јелице, од ње нећете моћи утећи. Збогом! Разговарајте се док ја неки посао свршим. (Полази.

— Али кураж, Алекса, алат чини занат! ЈЕЛИЦА (донесе једну лепо везану књижицу): Ево овде, молим. Једва сам научила читати. АЛЕКСА: Шта? Ви знате и читати? ЈЕЛИЦА: Само не знам да л добро изговарам.

АЛЕКСА: Ви весма благородно чувствујете; и ја би волио десет пута умрети, него да вас се лишим. Но засада доста, ево ми бединтера. 9. ПРЕЂАШЊИ, МИТА МИТА: Господин барон, једно писмо на вас и вексла.

АЛЕКСА: Апропо! Јеси ли ти, море, што јео? МИТА: Богме, ваше сијателство, ја нисам. АЛЕКСА: А оно ево и теби један дукат, кад си ми такови глас донео. МИТА: О, господин барон, бадава ми дајете.

АЛЕКСА: Но, ја губим време. (Марку.) Господине, ви сте желили ваш прстен натраг имати; ево ја вам га доносим, и желим да тако шчастљив успјех принесе као што се помислити може.

Мој лепи трбуве, нећеш ти мени више музике правити! МАРКО (врати се): Ево овде имате две хиљаде форинти. Ако вам устреба јошт, само ми јавите. АЛЕКСА: Ја ћу имати чест вами вратити.

Ако вам устреба јошт, само ми јавите. АЛЕКСА: Ја ћу имати чест вами вратити. МАРКО: Нашто? Све је ваше. Ево и Јеличиног прстена, можете га носити. Ово је соба ваша, у њој будите као у својој. АЛЕКСА: (Но сад је време).

6. МИТА, ПРЕЂАШЊИ МИТА (за себе): Ког врага, нашла га је. МАРИЈА: Ево, и овај је с њим заједно око мене облетао; сад ме неће ни он познати. МИТА: Ја? Господин барон, тко је ова персона?

БАТИЋ: Ми род? МАРКО: Присни род; ево питај господин барона. БАТИЋ: Барона; дакле и то је барон учинио? Ми нисмо знали да смо род, него он да нас научи!...

(Извади марамицу и почне се брисати, но у исти ма испадне му писмо.) БАТИЋ: Ха, ево пасоша! (Зграби писмо.) АЛЕКСА: Сапрмент, то су тајне корешпонденције из Америке; не усудите се читати!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Бездана ево ко поноћ сушта. Доље се јунак у корпи спушта. Небојша прави! Зар није, кажи?! Подземно царство кроз таму тражи.

Прошла је мала Црвенкапица. Старино ловче, гдје ти је пушка? Ево језера, правога раја, на њему утва ватрених крила, ту јунак чека троглава змаја, над њим се воћка чаробна свила.

шешир, и торба нека, а глас му мио и замеђен: „Пјетлићу драги, пјевачу јасни, зелени репе, фесићу красни, пшенице ево од сваке феле, румене, крупне, ситне и бијеле, изићи мало, сада си сам, пуна је торба да ти је дам.“ „Пшеница!

репу четка, кад, ето, споља — Лисац се јави: „Пјетлићу драги, пјевачу јасни, зелени репе, фесићу красни, пшенице ево од сваке феле, румене, крупне, ситне и бијеле, пуна је торба да ти је дам, изиђи мало, сада си сам.

Зањака Сивко: „Ово тек ваља, ево и чкаља!“ Залуд га даље другови вукли, упорни Сивко не диже главе, звали га, звали, скоро и тукли, ал пусти ждера

Пребрали врапци са много воље живицу сваку, шуму и поље и, ево, сваки у кљуну носи понеко зрно доброме Ћоси. Зрнце по зрнце капље из кљуна и за трен ока торба је пуна.

Диву је Брки скувао чорбу, па више посла у шуми нема. Иде и пјева: „Ево ме жива, одсад се, људи, не бојте дива.

Гостију била читава киша, разноси брашно братија разна. На концу ево сурога миша, и он би дио, а торба празна. Зацвили мишић: Закасних вај, макар ми торбу на поклон дај!

„Ипак ћу ући! — цурица рече и смјело врата отвори уска Куда бих даље, долази вече, сијева и грми, ево и пљуска.“ У кући неред, не може већи, читава соба дуби на глави: чизме на столу, јастук на пећи, куд око бациш —

“ У писму пише: „Јежурка, брате, сањам те често и мислим на те. Ево ти пишем из камењара гускиним пером. Дивно ли шара! Доћи на ручак у моју логу, пожури само, не жали ногу.

Ниже се ручак четворосатни, затегнут трбух ко бубањ ратни. НОЋ Ево и ноћи над шумом целом надви се сутон са модрим велом.

“ ДИВЉА СВИЊА Све троје јуре ко дивља река, одједном — ево — каљуга нека. Дивља се свиња у њојзи бања, поспано шкиљи и — јело сања.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Је ли вода дубока овде? — Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар. — Ево села, — рече жена. Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже. — Добро вече.

— Где налазите трску за плетење кошева? — О, свуда је на језерским обалама има доста. — Ево наше куће. Добра ноћ, млади господине. — Добра ноћ. Пролазим поред ковача и обућара.

Волим украсе везене код куће и домаће фотографије. Има ли и слике ваше матере? — Да, да, ево овде су моји родитељи; ту сам и ја сасвим мала. Смешно? — Личите више на оца.

— Али ја мислим да је заиста главна срећа погодити шта треба чинити, у општу и у своју корист. Ево, има две године да сам уписан, али моја жена Марија може вам рећи да сам ја у ствари, по убеђењу, то још од првога

— Ја сам, кад су још они пре почели против отаџбине, викао; ево овде сам баш викао, доле у кафани; има света који се тога сећа.

Отварам прозор. У авлијици, између позадине крчме и језера, послуга при слабој светлости пере судове: — Васкес! — Ево ме, господине! — Немам воде. — О извините, господине, ја сам сасвим заборавио. Ево, трчим.

— Ево ме, господине! — Немам воде. — О извините, господине, ја сам сасвим заборавио. Ево, трчим. Пет минута доцније ломњава по степеницама и деран куца: — Смем ли ући? — Слободно, Васкес!

Јесте ли видели како је лепа? Обукао сам се, увио девојчицу у мараму и отишао право у ноћ. Ево по овој истој води сам газио.

У чамцу је сад само његов син, усправан и ослоњен лактовима о моло. — Ево вас натраг! Како се све свршило? — Врло добро. Као што видите, могли сте слободно поћи.

Чак и кад човек има да живи и умре у Хуенти и иначе. — Сигурно, сигурно... Али ја сам увек... Ево оца! Причекасмо неколико тренутака док нам стари не приђе. — О, добро дошли, господине. Како вам се допало на Острву?

Али морам признати и пред Пипом да је то данас тако ретко. Ја сам можда једини који је задовољан са синовима. „Ево шта окива најчвршће тог младића за Хуенту мислио сам у себи, увиђа ли он то овога тренутка такође?

Ја сам узео билету; од својих сопствених новаца — ево сви ће вам у селу потврдити — узео сам билету, отишао у Толедо да видим како се то догодило.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

У БЕРБИ Оживели виногради, Хитамо им, ево, сви; Ту се јури, трчи, ради, Од песама поље ври — У захлађу доле, усред густе сенке, Поређане висе румене евенке, Па

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, И сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру. Отвр'те ми, часни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина к'о

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ГОВОР КНЕЖЕВ УОЧИ БИТКЕ Нико још није проклео то поље где су нам косидбу косови спремили, ево ја га проклињем пре но што га угледах и нико то не чује, у самоћи зборим.

Сутра, сутра тек, иза седам брегова прићи ћy дворима обећаним, сиротиште је тамо за сироте чију поворку водим ево за руку кроз ноћ. РАЗГОВОР НА БОЈНОМ ПОЉУ Беше то празник.

Сва царства су иста и сунца, и вид без сунца. А злата ми нико није дао да речи своје извезем. Ево се утроба моја са подземљем сложила, а до пролећа плода дуги су векови чекања.

Сава стане пред мене каже: ко си овде је вече никога нема сенке све раде по својој ћуди гладуј ево ти хлеба врати се кући проповедај друге исцељуј себе лечи Атос ће да остане где је што ти тражиш дубоко је у пећини у

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

То је онако, само примера ради. Ал' ако ти то примаш срцу, ево не морамо ни говорити о Проки. Можемо узети за пример Трифуна. ТРИФУН: 'Ајд' баш да чујемо?

ТАНАСИЈЕ: Не можемо, дабоме! Ево ја, на пример, ја не могу да чекам. И да хоћу, не могу. АГАТОН: Е, бога ми ћеш да причекаш, јер ту своју жељу да се

(Чује се галама.) Ево их! Ја ћу се радије удаљити. Довиђења! (Пође.) ДАНИЦА: А теткини рачуни? АДВОКАТ: Рекао сам вам већ, имамо времена

ГИНА: И мени то паде у очи! ВИДА (прилази Танасију, поверљиво): Ево, сеци ме где сам најтања, ако не знам шта су шапутали Агатон и Симка. ТАНАСИЈЕ: Ама, и ја бих као рекао.

Не слушам ја тебе, него ћу кући, да спакујем мало прњице, а и ови да се разиђу, па ево мене, а ти, ако хоћеш, дођи! (Гласно.) Право каже Агатон, нема шта више да чекамо. 'Ајде, Танасије, 'ајдемо.

ГИНА: Шта кажеш? ТРИФУН: То што ти кажем! ПРОКА: Има право Трифун, то је и ништа друго. Ево главе да ће се Агатон уселити. ТРИФУН: Е, ако ће Агатон, онда ћу и ја, бога ми! САРКА: А што ти опет?

САРКА: Ама, није, кад ти кажем; нисам ја ваљда електрична батерија па да звоним. АГАТОН: Ево, слушај, Симка. СИМКА (приђе ближе Сарки да чује). САРКА (да би загушила глас будилника, пева): Трај, ла, ла, ла!

САРКА: Па боље, дабоме! АГАТОН: И јесте! Рекох, боље, Симка, да понесемо служавник. А ево и да ти кажем зашто је боље. Другоме не бих, али теби ћу да кажем.

МИЋА (који је стално извиривао кроз стаклена врата не би ли спазио даницу): Није потребно да иде пријатељ Агатон, ево га адвокат иде овамо! СВИ (изненађено): Иде? МИЋА: Да, иде с њом. ГИНА: Је л' с тетком?

АДВОКАТ: Шта то? АГАТОН: Волео бих да знам шта ја наслеђујем? АДВОКАТ: Па кад ме већ тако издалека питате, ево да вам издалека и одговорим. Ја не знам шта пише у тестаменту. АГАТОН: Ех, не знате, па ви сте писали тестамент?

ТРИФУН: И, дабоме, ти да председаваш конференцији? АГАТОН: Не морам ја, зашто ја? Ево нек председава Трифун. (Седне.) Он те ствари боље зна, ето нек председава он. ПРОКА: Ти, ти, Агатоне! СВИ: Па дабоме!

Тако је! АГАТОН: Е, видите, то би имали још сад да решимо. ТАНАСИЈЕ: А како мислиш да би се то могло? АГАТОН: Ево како: да се прво ми лепо, поштено и братски поделимо у ближе и даље рођаке.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Спартанци су све оне са физичким недостацима убијали, да би сачували расу. Добро, такав закон у нас не постоји. Али ево ти сад прилике да са тим шкартовима рашчистиш... Прво бих њих пустио у борбу.

Готово да заспим, када ме пробуди неки шум око шатора. Неко задиже шаторско крило. — Поднаредниче, ево, нашли смо. — Шта то? Траило се пробуди. — А-ха, је ли све? Добро, оставите и одмах лезите.

И целу ову масу здравих и снажних људи воде на губилиште. Ево, баш онај мали пешак са забаченом шајкачом, погнуо се грешник и иде можда да погине. Не можда, већ сигурно...

и опет ништа... Него, имаш ли једну цигарету? Рекох му да сам последњу попушио ноћас. — Господин потпоручник, ево имам ја — наврати се Танасије и маши се за џеп, одакле извади пуну мараму крижанога дувана.

Заустави га потпоручник Александар. — Друже, где су Аустријанци? — Ево их одмах иза брега... — Како, како! Ми се загледасмо као да се чудимо овој тишини што је свуда око нас владала...

Или, брајко мој, када се нама нареди покрет у четири часа, а ево сад је девет часова, и ми заједно са овим коњима дремамо или коњошемо. — Рок службе, господине капетане!

људи су већ забринути и са страхом погледају у мост који још није готов, а ево већ је три часа после подне. Војници почињу да бивају неспокојни при помисли да сада треба прећи на ону обалу.

Неки се већ дижу и неодлучно прилазе топовима. Онда се одмичу, као да некога траже. Ево... једнога воде, нешто разговарају... Двојица дохватише лафет!... Окрећу топ! Да ли је могуће...

Али када возари појахаше, нареди командир да окрену уназад и пођосмо истим путем... Ево га и село где смо синоћ били, изиђосмо изван села и идемо право у средину Мачве.

И мало спуштеним гласом он запита: — Шта вам је то? — Кафа, господин потпоручник... врућа, ево видите! — па му поднеше готово под нос, да би га одобровољили. Александар махну главом, расположен.

— Море, пустите ви мене кући, ја бих знао где бих отишао. — Пуштамо те. И вас двојица га пуштате... Ево, Милутине, Мићо, Микуле, слободан си. Пожури, воз само што није пошао.

И кад већ мора тако да буде, онда нека буде, јер тако и ја хоћу. — Ево, овде је командант — показа ми руком онај Изворац на једну јазбину из које је зјапио мрак.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за школу. Ево је, брате... право на ову капију. Путник га не саслуша даље, но окрете право вратницама и отворивши их уђе у школско

— Хм, досад смо куповали од Смиљке, по седам за грош. Даће ваљад’ и сад тако... — Ево ти грош, па купи и спреми. Чича изиђе весео, а Гојко се спусти и леже на своју нову постељу... »И овде оно исто!

сваке године само по десетину нових ђака, па се нису ни узимала деца из инокосних кућа, а сад нам треба нових педесет. Ево учитељице, видим, па она тражи ђаке...

Гојко и Љубица се згледаше и насмејаше. После подне таман почеше рад, а уђе Стојан и јави с прага: — Ево иде учитељ брезовички.

Али шта ?« И њега опет стадоше потресати некакве топле, пријатне струје, које потицаху отуд од некуд од срца... — А, ево мог стана, узвикну Љубица, дигнувши главу. Да је раније па да свратите, али је већ мрак...

Од тада му Гојко изгуби траг, и ево сад му би суђено да га види у пуном сјају господства, у положају од кога и сам по мало зависи.

настави Веља. И како их не би срамота, макар оне тамо у Министарству!... Три разреда, толики рад... и ево ти сад још један разред, да би се олакшало залудној учитељици! Досад се то није дешавало никоме.

запита Љубица, гледајући га некако чудно и тужно. — Разуме се, у моју уписницу. — Ево вам списка, па узмите озго или оздо редом... Тако је најбоље. — С краја ћемо, оздо.

— Погледај мене, видиш... сто закрпа, а на опанцима десет подлога. — Ево ти динар да купиш Станки опанке одмах, а ја макар и не јела за дан-два.

— Аха, понео сам га... ево!... И писар, дрхћући рукама и тресући вилицама, стаде вадити из џепа неку малу кутицу. Извади је, али не може да

И сада, ево, стоји као опчарана и једнако обрће и посматра часовник зажарен очима. Прикачи га на груди да види како стоји, али

— Стој, смрдибубо!... Умеш да чиниш пакости, а после бежиш као стрина... Ево како се бојим твога шарабатања, ево гледај... Министров потпис...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

цркви на јутрењу, Сусрете је свети Петар На јелену златорогу, Златорогу и парогу: “Врн’ се натраг, стара мајко, Ево су ти гости дошли, Добри гости, колеђани, Који оде, Бога моле За старога за Бадњака, За младога за Божића“ Слава

“ 38. Јавор ишетао, Девојке гледао, Пак је говорио: “Која је ту моја, Јави се, девојко, Измеђ’ девојака.“ — “Ево ме, јаворе, Ал’ ти не ћу доћи, Док ми не сакројиш Од мака кошуљу, Од свиле рукаве!“ 39.

Луду ђецу подизати, прекукала! Трајат младост у нерадост, знаш ти, доме! Ево идем кукавица у дом куку! Када дођем у дом тамни, тамној мене! Шта ћу ђеци каживати, ђеци леле!

Ал’ што ће ти тужна љуба, О за Бога! Но ћу тебе прекорити, Мој болећи пријатељу! Што се болан не подигнеш? Ево дошли пријатељи И одиве, благо, твоје, Што не речеш: добро дошли! Не фала ти, не ваља ти!

Кад ја видим свога драга очи, Ев’ умријех, ево душа скочи. Кад му видим руку у мишици, Пане мени мука на зличици.

На те ми је драги долазио, А сада се другом оженио.“ Драги јој се са пенџера јавља: “Ево мене, драга душо моја! Нијесам се јунак оженио, Веће ’оћу с тобом о јесени, О јесени која прва дође!“ 168.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

) ГИНА: Шта гледаш тамо? БЛАГОЈЕ: Да ли је опет наилазио Дробац? ГИНА: Због чега да наилази? БЛАГОЈЕ: Ево му трагова... Да ми је знати шта још тражи овуда!... Јеси све спалила? ГИНА: Спалила сам!

МИЛУН: То ће се виђети! Још траје увиђај на лицу места! Још ни лешеве нисмо изнијели! (Враћа се Гина) ГИНА: Ево, дај му ово! И, молим те, кажи му... Шта да му кажеш? Кажи му да ништа не брине! И кажи му...

МИЛУН: Дај да ја видим! ЈЕЛИСАВЕТА (с веранде): Зашто му не покажеш, неће је појести! ВАСИЛИЈЕ: Ево... Писана је на српском и на немачком! Милун: Видим!... Које је овде српски? ВАСИЛИЈЕ: То тамо десно, ћирилицом!...

ДАРА: Покажи где си му видела трагове! ГИНА: Нисам видела ја, него Благоје! Ево их, долазе довде! А одавде се настављају... и иду горе уз реку!

СОФИЈА: Чиме? Чекићем? Будаком? Иглом и концем? Пекарском лопатом? ДРОБАЦ (покаже волујску жилу): Ево чиме! СОФИЈА: Ти си кочијаш! ДРОБАЦ: Батињаш. СОФИЈА: Шта? ДРОБАЦ: Батињаш... Батињам људе...

СОФИЈА: Што то говорите? Па зар вас није стид? ДАРА: Пред ким да ме је стид? Пред бестидницом? ГИНА (Благоју): Ево ти твоје ослободитељке! ТОМАНИЈА: Закитила га, ђилкоша, видовом травом!

ТОМАНИЈА: И перја! ГИНА: Боже, шта остаде од онолике лепоте! БЛАГОЈЕ: Ево ти и георгина, закити се! ТОМАНИЈА: Знаш ли колко ћеш да уштедиш на чешљевима, на укосницама, на папилотнама?

ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Скинула би, да немам синусе! ПРВА ГРАЂАНКА: Ево их, излазе! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Износе ли их? ДРУГА ГРАЂАНКА: Износе! Двоја носила!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Пијем у славу кола Банаћана. Нек се у мом вину, што га ево просипам пијан, на ваш бео чаршав, затресе сила очајне радости, и стида, затресе коло уз бесне поскочице.

Господо, једну чашу поскочици друга мог. „Држ’ се, секо, за кајиш, ево тоциљајка!“ Једну чашу поскочицама пре смрти.

Ову чашу женама што миришу на жито. Нек ово вино, што ево просипам, зарумени лепше него оне ране на браћи њиховој, што су били виши него косе, тврђи него мотика и веселији него

Пијем једној венеричној болници, из које се целе јесени орила бећарска песма. Нек моје вино, које просипам ево бесно по овом белом, свечаном, чаршаву, зарумени у славу друга мог, каплара Проке Натуралова, кога су стрељали, 916,

Видим себе пред вратима кућа где сам становао; пред кућама у које сам се враћао зором. Ево једне улице, где су се гужвале руље пијаних, побуњених војника. И весео сам. Залазим у једну малу улицу.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Бог је нас више пута употребио за своје божанске намере а на човеково добро... Шта? Не верујеш? Ево чуј! — код нас мушица има предање, које прелази с колена на колено и чува се као свето у данашњим нашим нараштајима:

Једног јутра дозва к се би мудрог слугу. — Ја сам ти — рече му — обећао награду ако ми купиш магарца по вољи. — Ево ти — рече — награде што си ми с вашара донео причу о магарцу с пауновим репом. И богато обдари слугу.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

да не бисте сматрали да вас овим наговарам на читање, ево одмах, у самом почетку, најискреније изјављујем да није вредно читати, и да чича (тај писац, шта ли је?

) лаже све што је причао; али, за дивно чуДо, ја лично верујем у ту његову лаж као у највећу истину. Ево како он даље прича.

Али, тражећи домовину моју, наиђем на интересантну земљу и луде, о чему ћу вам, ево, причати. Дан летњи. Сунце припекло да мозак проври, од силне запаре чисто осећам вртоглавицу; нешто ми зуји у ушима,

узвикнуо пред судом: — Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите. Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!

— Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.

скучени, бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ неделу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био уздрман, као што то желе

— Нека важна ствар, ако смем питати! — Врло важна. Управо неодложна; и ја сам учинио потребне кораке. Ево, видите рече и пружи ми у руку табак хартије.

Од јутрос сам пуна три часа на томе радио. држим да ја имам права, и да заступам праведну ствар... Ево, показаћу вам чланак који сам приредио за штампу.

— Колико је милиона годишње буџет ваше земље? — Преко осамдесет милиона. А ево како је распоређен: За бивше министре, који су сад било у пензији, било на расположењу, тридесет милиона; за

— рекох одушевљено. — Разуме се, — продужи господин министар — велика и значајна утицаја. Ево, на пример, откад је установљена штедња, моја ћер је већ преко сто хиљада уштедела за мираз себи.

Ово сад с вама што сам уграбио да проведем у пријатном разговору! — Долазе послом? — упитах. — Имао сам, ево видите, баш ту на нози грдно велики жуљ, па сам га пре четири дана оперисао, и операција је, богу хвала, испала врло

Ако температура није као што треба, војска нам неће ваљати ништа... Цело јутро сам спремао распис свима командама... Ево, баш ћу вам га прочитати: „Како су у последње време учестали упади Анута у јужне крајеве наше земље, то наређујем да

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Говеда замакоше, а за њима и чобан, са тојагом и недоплетеном котарицом. Кола се већ спустила у осоје; ево шумарице, ево три дивљаке, ево брдашца и — пред тобом се ствара пространо поље...

Говеда замакоше, а за њима и чобан, са тојагом и недоплетеном котарицом. Кола се већ спустила у осоје; ево шумарице, ево три дивљаке, ево брдашца и — пред тобом се ствара пространо поље...

Кола се већ спустила у осоје; ево шумарице, ево три дивљаке, ево брдашца и — пред тобом се ствара пространо поље...

Страшно је видети — њихов ратоборац побеже, а противник после неколико скокова, напушта га гордо и прилази њима. Ево га на два корака пред њима, стао па се преча, пита их да нема још кога, који би желео опробати његове рогове.

узора, посеја, повлачи, окопа, прегрте; колико страшних и мутних облака испрати он са дршћућим срцем и смртном зебњом: ево, сад ће се провалити!... Сад ће смлавити све до тла...

му ову плодну гору, и он се сад, срећан и задовољан, лаћа најмилијег и најлепшег посла: бере плод трудова својих... Ево нас у њиви. Кола стадоше под велики брест.

Знаш, моји су војници малко стидљиви. — Е добро, кад није друкче. Ево ја ћу овде, за вашим леђима. — Бога ми је то поблизу.

викну Анђа и шчепа једну руку, која је залутала на њеним недрима. Зачу се мумлање. — Аха, орлушино матора, ти ли си! Ево ви и Танасија, девојке; пош'о тамо вама, па залут'о... Осу се смеј и жагор. — Пушти ме, вештицо!

зачу се шапат иза њихових леђа. — Ко си ти? пита Милица. — Ја сам. — Јес' ти, Мићо? — Ја. — Ево је, до мене. — Ћути црна, ако Бога знаш, шапће Миленија и ћушка се напред.

Незгода је за пушке: далеко ми кућа, од других не смем сад да тражим — поквариће, а без пушке не ваља. — Не брини, ево ти мој револвер; шест метака доста је до куће... — Их, да си ми по Богу брат, одсад па до века...

— Не могу, брате, већ промукох; ево нека ме одмени ћата, — вели учитељ и пружа новине општинском писару. — Не, не, Ви боље читате, — брани се ћата.

Ми да полудимо од изненађења. — Дошле новине! — Ево исправке! — повика неколико гласова. Свет јурну гомилом и све се згрува око једног стола.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

А ко ће је и испребијати ако неће муж? ПАВКА: Ја не знам о чему ти то говориш? СИМА: Ама, ево шта је. Одбегла ми, знаш, жена. Вели: тучем је, а није, бога ми! Јест, дигао сам руку, није да нисам!

ПАВКА: А, то је? (Чисто јој лакне.) ДАНИЦА: Ти си погрешио врата. Не седи овде адвокат. СИМА: Него? ДАНИЦА: Ево овде, ова друга врата. 'Оди, показаћу ти. ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими.

СИМА: Него? ДАНИЦА: Ево овде, ова друга врата. 'Оди, показаћу ти. ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими.) Ево овде, исти ходник, само она друга врата. СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим...

(Чита даље у себи.) ДАНИЦА (доноси кафу и ставља на сто). ЈЕВРЕМ: Дедер, бога ти, кад си ту; прочитај, ево, ово! Нешто ми много замршено.

ЈЕВРЕМ: Добро! ШЕГРТ (сретајући се на вратима са Јовицом): А, ево га! (Оде.) ИX ЈЕВРЕМ, ЈОВИЦА ЈОВИЦА (с врата): А ја свратио у дућан, па кажу момци отишао кући. ЈЕВРЕМ: Откуд ти?

да ме пустиш прво мене једно две године, колико знаш да се помогнем, па после ти иди, ако хоћеш, у скупштину. Ево, ако хоћеш, и уговор такав да правимо. ЈЕВРЕМ (шеретски): Јок, море, што ће мени то!

ЈЕВРЕМ: Добар дан! ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама. МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме, те да вас као човека и грађанина запитам:

) Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу... Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар... Виси овако, ево овако, на прозору, а онај ћосави потпоручник под прозором. Она, знате, њему све овако, овако, овако.

ЈЕВРЕМ: Па то, знаш... Велим, могли би разговарати, на пример, о политици... ево, избори су, што кажу, на прагу. СРЕТА: Јест, богме на прагу су!

А треба да знаш, господине мој, да је та нумера баш учинила да мени скочи нумера у овој вароши. Дедер, реци, ево, ти мени: који је то посао који би се могао свршити без мене? 'Ајде, реци ми?

Ти, видиш, не можеш сам за себе да учиниш ништа, ја ти требам, је ли, то признајеш? Е, лепо, онда ево: ја бацам кеца! Је л' ме разумеш сад? ЈЕВРЕМ: Не разумем. СРЕТА: Не разумеш? Добро, сад ћеш ме разумети.

А за долажење, ево, сад ћу ја да дођем. ЖАНДАРМ: Разумем! (Салутира и одлази.) ИВКОВИЋ: Па хоћете ли се, најзад, газда-Јевреме, и мене

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Нијесам, господине, зар ти не реко’ малочас?! А не знаш како ми је сад криво. Гледам ову ђецу ево овђе, нема ги шака јада, а чита ка’ игуман ђе му отвориш. Криво ми, до бога ми криво!

— Е, зар?! Е, онда ти остани, а ја ћу се сад вратити. Остани те ми мало кајгане за вечеру зготови. Ево на, купи јаја, а ја одох мало у ту механу на једну ракију, па ћу се одмах, к’о што рекох, вратити.

Приђе му Срета и пробуди га, па га запита је л’ вечерао? — Не ја, богме, него тебе чекајући и задремах ево. — Е, па извини, ја сам вечерао; задржао ме газда Ђорђе. А ти онда седи па повечерај.

— А-ја! — рече Макса и баци цигару па леже опет. — Море, господине, лези ту па спавај! Немој да се млатимо овђен, а ево смо се дигли у глуво доба, па ка’ вампири! Напољу запеваше други петли. — Он и нико други! — вели Срета.

Да си имам неку прилику па да нађем некога човека да му теслимим ову кафану са све једик, па да му кажем: »Ево ти, брате, ја сам видеја једна штета; а ти берем хаир да видиш од радњу, да да господ!

Моћи ће, само, наравно, треба и ти да ми помогнеш. — Да помогнем, џанум, ама како? — Ево како. Место Милисава треба други да дође, је л’ тако? — Да дође, да дође! — уситни ћир Ђорђе. — Треба наћи човека.

А ево каква је то срећа била. Кажи »Драгичка!«, драги брате Србине, петстолетни паћениче од Косова, јер знам да ће те овај н

— И пиле у љусци је, море, пропиштало од зулума и тиријанства његова. Изишао беше свима тамо на перчин ка’ прибогу ево нам’ вођена овај наш Милисав, анатема га!

Он оде, а они осташе. Не потраја много, а ево ти Вујице натраг. За Срету се баш не може — као за једног учевног и школованог човека — рећи да је празноверан и да

се утешио јер му је одмах пала на памет једна лепа идеја, коју ако изведе одужиће се лепо и свести и савести својој. Ево, дакле, како се Срета лепо довио.

знали да одсвирају, утезао се и дотеривао Мића, а кад сврши тоалету, приђе Ђорђу па рече: — Е, побратиме, није вајде. Ево ме и јопет да те замолим за домаћицу да је и ја онако по јевропејски »митмонђа-асмонђа« окренем једном око себе.

наљутио кад је чуо за то и читали би једну лепу сцену како је ћир Ђорђе хтео да осуди Срету за опорочавање власти. Ево једног фрагмента из двадесет прве главе: — Што рече пцето ниједно?! Зар он па да опорочава влас’?!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

А шта ако ју је нека рђава жена украла?! У неко црно доба, на крају улице, Плану боја познате хаљинице: — Ево Цице!

Дигнутих глава, горд војник до војника, Збијени као речи у добро сложен стих! А ево, сад се вуку поред самог плочника Спуштених лествица: мотор је спор и тих.

Хладно је тле, Магла се завлачи у сувосплет жбуња. Гле, Ко ли се то са оне стране шуња? Приђимо ближе, ево га где стиже Тај што ноћу као месечар луња; Преко дворишта гмиже ко мува преко риже Јан Неопран, зван Мики, иначе

КУВАЈТСКОГ ЕМИРА Страх кувајтског мира Од социјалних немира: Кад гром пред кишу груне, Он помисли: „Ево побуне, Устају стари и млади, Да шију заврну влади!

Научио да лови, да се туче, да краде, Па, вођа дружине, или члан неке банде И не помишља да се врати оданде. Ево и зиме: прве без доброг мачора...

Веска Весић, госпоја београдска, Самој себи честита и поласка: „Ево меда, без цвећа, без полена, Муви до грла, а мени до колена!

” „Ево гозбе, ево вечног благдана, Ево мени преслаткога мајдана, Док ме власт из града не избаци, Богме ћу се хранити на

” „Ево гозбе, ево вечног благдана, Ево мени преслаткога мајдана, Док ме власт из града не избаци, Богме ћу се хранити на пијаци!

” „Ево гозбе, ево вечног благдана, Ево мени преслаткога мајдана, Док ме власт из града не избаци, Богме ћу се хранити на пијаци!

Тако натрапах на старог лимара. — Молим, имате ли какву фуруницу? — Како да не! Ево! Најмања. Број 5. Само је узми за рукуницу И води је у бели свет. — Чиме да је ложим?

И загледа се у небеса бела Као да за нечим изгубљеним жали. Тиња задњи пламичак-пијавица; Ево је, враћа се, одлази у ћоше. Кашљуца. Трепће. Па да: кијавица! Прехладила се. Осећа се лоше. Уснивам.

И ево, већ треће поколење, Прилазе јој на поклоњење Звер, птица, бумбар, гуштер жедан, Мрави, у колони, један по један.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

фотографисање по околини Бахамских, Бермудских и Азорских острва, и они су се одмах показали као потпуно успели. Ево како то живописно описује сам Виљемсон: »Изволите, сиђите са мном под површину мора.

Пошто сте се мало одморили, продужимо силажење, сиђимо још за 40 стопа и ево налазимо се у посматрачници на доњем крају цеви на неких педесет метара морске дубине.

да малочас избегнемо опасност од судара са њоме, али овога пута ствар је озбиљнија; судар нам доводи живот у опасност. Ево, ја телефонирам онима горе у броду да нас уздигну за дваестину стопа и...

»А ево сад наилазимо на живи песак. Знате ли да се на дну мора налазе пространа поља живога песка? Ја сам једном приликом извр

»Ево нам јављају се они одозго са брода; јављају да се горе приближује бура. Али немојте се за то узрујавати. Доста пута сам

Малочас сте могли назирати сунчану светлост а сад су густи облаци замрачили сунце и ево крупних капљица плаховите кише што почиње падати на морску површину и које одавде изгледају као пушчана зрна што

смо били окружени мноштвом риба, а сад, осетивши на дну таласе, оне су се разбегле тражећи по дну заклоне и рупе. Ево где беже и ајкуле, узнемирене хуком и буком на површини, и таласима који већ допиру и до нас и љуљају нашу

беже и ајкуле, узнемирене хуком и буком на површини, и таласима који већ допиру и до нас и љуљају нашу посматрачницу. Ево га и један гигантски морски ђаво који, бежећи, носи на својим широким леђима неколико мањих риба приљубљених уз њега

Обратите пажњу, јер ћете видети што никад нисте видели. Велика риба додирује њушком наш прозор. Али... ево је где бесно насрће на стакло на коме се огледа као на огледалу и по свој прилици мисли да је то каква друга риба која

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Тако сам и ја ево већ три ноћи Блажен и бујан, док се песме хоре, У музици, у цвећу, и самоћи, Сисао срећу све до саме зоре.

Но ја сам ипак реткост међу њима: Не истичем се радо. И сад, ево, Да ритам буде звучнији, и рима, Уступам место оном што је пев̓о Роксани некад, нека место мене Отпева опет песму

Ти љубавници с лажним ореолом, И што се увек лажним перјем красе, Мањи су од нас и срцем и болом. Сви Грци назад! — Ево вече пада, Сва разнобојна, мирно тече Сава, И тамномрка над њом, Мала ада, Ко цвет водени над таласом, спава...

Ах, збогом, Госпо: ево вече пада, Сва разнобојна, мирно тече Сава, И сивомрка над њом, Мала ада, Ко цвет водени над таласом, спава...

ИИИ И данас, да мени Господ рече: ''Ево, Ја ти сада дајем силу и моћ, створи Свет нови и бољи о коме си пев̓о, И отвори широм врата новој зори.

ОПРОШТАЈНА ПЕСМА (Последња објављена песма, штампана у ''Српском књижевном гласнику'' 1929) ОПРОШТАЈНА ПЕСМА Ево ме, Госпо, након триест лета Са проређеном, прогрушаном косом, Ко привиђење са другога света, На Пегазу олињалом и

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне труди; од витештва одвикнута у њим' лафска срца буди.

СТАДЕ ВЕЛИКА ГРАЈА НАВРХ ЦРКВИНЕ, НА СЈЕВЕРНОЈ СТРАНИ ВИШЕ ЈЕЗЕРА. СЕРДАР ВУКОТА Што грајете, који су ви јади, а ево сте гори него ђеца! ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Полеће ни јато јаребицах, и свакоју живу ухватисмо.

Просте наше жертве свеколике кад је наша тврда постојбина силе турске несита гробница. Што је ово ево неко доба те су наше горе умучале, не разлежу ратнијем клицима? Почину ни рђа на оружје, остаде ни земља без главарах.

А ево смо као они миши те за мачку звоно приправљаху. ДОЂОШЕ МАРТИНОВИЋИ. ВУК МИЋУНОВИЋ Ево и ви, већ се начекасмо!

А ево смо као они миши те за мачку звоно приправљаху. ДОЂОШЕ МАРТИНОВИЋИ. ВУК МИЋУНОВИЋ Ево и ви, већ се начекасмо! А ево се, људи, окупљамо кâ сватови пјани што се прича.

ДОЂОШЕ МАРТИНОВИЋИ. ВУК МИЋУНОВИЋ Ево и ви, већ се начекасмо! А ево се, људи, окупљамо кâ сватови пјани што се прича. То је вама доиста срамота, јер је вама понајближе доћи.

Кад онамо, имаш што виђети: Мујо Алић, турски кавазбаша, одвео нам Ружу Касанову и утекâ с братом најмлађијем. Ево има више но година откâ нешто међу собом главе. Али ко би мога помислити да ће узет Српкиња Турчина?

На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко поколење. СЕРДАР ВУКОТА Бог са нама и анђели божи! А ево си удрио, владико, у некакве смућене вјетрове, кâ о марчу кад удри вјештица ал' у јесен мутну вједогоња.

Кâ је носиш, Бог-ти-братска, Станко? ВОЈВОДА СТАНКО Теке, брате, што се дерем њоме, ево неко доба не ваља ми. СЕРДАР ЈАНКО Како сам се синоћ исмијао!

Па сам стога на крај и утекâ, е близу њих не бих освануо. Ево видиш како смо далеко, и опета она тешка воња од некрсти овде заудара. МРТВО ДОБА НОЋИ, СВЕ СПАВА.

Обећа ми и што му не исках. И помислих кад од њега пођох: благо мени јутрос и довијек, ево среће за све Црногорце, дајбуди ћу повест доста праха да с' имају чим бити с Турцима.

Чије ово плеће те га гледам? Његова се кућа угасила, у њу неће кокота појати; а ево је насред њега шупље кâ да си га шилом прошупљио, а по њему двадесет гробовах, и ниједан није изван куће.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

А оно ево преваре се! Видео њу, Софку, и матер, која ма да је била превалила четрдесету, ипак је још изгледала млада и свежа.

— Они моји на селу ухватили ме тамо, па де ово, де оно. Не може човек да их се отресе. Једва донесох. Ево... И не показујући јој што им је донела, као да није вредно њихне пажње, поче да трпа у ковчеге бело брашно, а у

— Ево, на, Софке! — поче је Магда нудити њим, показујући главом. — Ово ти је послала тетка Стоја и молила ме, Бог зна како, д

— Знам ја. Зар ја не знам? Видим ја све. Па зар | то? Зар она (јамачно Софка) да дочека? Ево ја ћу, ја ћу да је храним и чувам. А ти, ти? (То се сигурно односило на матер, њену сестру.) Уста немаш, језик немаш.

И уводећи госта у капију, поче му показивати на кућу. — Ево, газда Марко. Ово је мој серај. Ово је та, „ефенди-Митина кућа“.

Брзо спремај! Ево нам гости! А Магда тамо сва смушена. Не зна куда ће. Кад испаде пред оца и пољуби га у руку, већ гласа није имала.

Он је сам то тако некада мислио да је лепота и младост најпреча, највећа, сада ево због тога дошао дотле, до сиромаштва; а да није тако мислио, не би њену матер узео, не би због тога оволико претрпео,

И када је тако у ствари било, зашто да се сада, кад ево то дође, толико џапала, бунила и тиме се само показала и она као свака, обична девојка, шипарица а не она Софка која

Она, задижући шалваре, да јој не би сметале, а и косу склањајући иза врата, потрчала би одозго к њему. — Ево ме, тато. И љубила би га у руку.

се Магда, досетивши се да због глади можда Софка не може да заспи, јер се сети да она, од како је дошла с купања па ево чак ни до сада, ништа није јела. — Па хоћеш да ти донесем? Да идем и донесем штогод? — Нећу! Не! — врати је Софка.

— Ево ме, тато! — дотрча Софка до њега и | пољуби га у руку. Он као да осети како Софкин пољубац запахује на купање, и, сав с

А сад, не само да то не би, него ево Софка сада њу и два пута и то пред свима, наочиглед свију, пољуби у руку, и то тако усрдно, од срца, да | ова,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Он је човек честит, добар...“ Глас музике неке јечао је тмуо. „А ја га волим; Ја морам с њиме ићи, видиш ево...“ Глумац је неки у дворници пев’о; Жагор живота таласа се свуда, Радости, бола, а не зна се куда.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Милица оста стојећи, држећи високо луч. „Ево нас, сердару, твојијех брата, да ти тугу из куће ишћерамо, јер, богами, нити нам је Божића ни весеља док је теби тако!

“ то рекавши, Радоје узе дијете са Станина крила па га сједе на своје и пољуби у главу. „Ево нам Милуна, ако Бог да! Глава је иста Милунова а и срце ће бити очево! А да како!

“ „Ваистину, брацо Радоје“, умјеша се Ивана, „нама је и до сад криво било, што браство коротује толика времена! Ево је минула година и у њој Божић један, па ево дође и други, мину и Ђурђевдан, наша лијепа слава, а гусле не загуђеше

Ево је минула година и у њој Божић један, па ево дође и други, мину и Ђурђевдан, наша лијепа слава, а гусле не загуђеше нити се орô поигра нигдје у пламену, као да је

„А, гле!“ удари се сердар дланом по челу, „а камо нам ускок?“ „Какав ускок?“ упиташе браственици зачуђени. „Ево га, ми га и сметосмо с ума! Дижи се, братко, дижи. Ходи, сједи да пијеш!“ рече Ивана љубазно, повукавши га за кабаницу.

„Ваистину, ако не умијем у пјесми, умијем овако да вам кажем шта је затијем било!“ „А да кажи!“ „Богме, ево што: „Гранајлије пушке дохватисте, „Пааа... дођосте ево овдје... трес.

“ „А да кажи!“ „Богме, ево што: „Гранајлије пушке дохватисте, „Пааа... дођосте ево овдје... трес. Добро јутро и сретна ти нова година, Господару, теби и Црној Гори. Но ми смо, Господару, и погладњели...

За њим још тројица. Онај први поглêдаше на све стране; видјело се да некога тражи. „Ево нас Његуши! Прилазите слободно!“ викну Оташ. „А јесте ли ту Озринићи?“ поврни онај први. „Што би те западосте?

„Ево вечерњи хлад“, примјети Радоје, „но имамо ли ми часова договора око ове наше работе, јер смо ми и уморни па би мало поч

Пробудише и ону тројицу који тврдо спаваху. „Јесу ли?“ запита Радоје онако сањив, дижући се с натегом. „Нијесу, но ево божије вријеме удари“, одговори Оташ. Оташ, не изговори још а облак се просу врх њих, пљусак као из кабла.

би да што радиш рукама, да се оснажиш; а, као властелину, најбоље би ти доликовало да се научиш руковати сабљом. Ево, на примјер, узми ти овај штап а ја ћу други па да се сијечемо!“ Венцел, смијући се пристане. Одмах укрстише штапове.

Види е је у томе нешто чудно, а може бити да и начуо бјеше што, те из даљега околиши, па опет на ствар. Ево ’вако поче: „Фала Богу, брзо ли расту дјевојке! Ето скоро минула година, од како лијечах покојног Милуна.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Два краја и сриједа. — Одговори се у шали кад ко запита: има ли још много неурађено од каква посла. Ево ме на двије ноге као кокот. — Одговори се ономе који пита: где си или како си? Ето, не могу даље од капе!

некаква жена имала сина Милутина и три пасторка, па умијесивши три колача, дала свакоме пасторку по један, говорећи: „Ево вама свакоме по један колач, а ви моме Милутину подајте само по полутину“. Мини га сабља, мини га пушка!

— а он би им на то одговорио: „Хвала богу, јер не могу“! Благо мене, ево мога кума, самљеће ми без ујма. — Казао некакав у себи, који је ишао у воденицу, па нашао кума воденичара; али

који је ишао у воденицу, па нашао кума воденичара; али воденичар опазивши њега са житом, помисли у себи: Благо мече, ево мога кума, даће ми два ујма. Да грдне цркве! а бијесни светаца! грдна мјеста за јагњиво!

9 Питала жаба корњачу, кад се превалила преко једног камена: — Што ти би, бона? — Ево моја луда глава, јер се нијесам научила полако, па све у хитњи, а враг узео и прешу!

Ако је прео горе, ево му ножа нека расијече. Ако је прео воде, ево му кашике нека се превезе. Ако је прео поља, ево му српа нека раскоси!

Ако је прео горе, ево му ножа нека расијече. Ако је прео воде, ево му кашике нека се превезе. Ако је прео поља, ево му српа нека раскоси!

Ако је прео горе, ево му ножа нека расијече. Ако је прео воде, ево му кашике нека се превезе. Ако је прео поља, ево му српа нека раскоси!

ОД ВЕТРА 1 Ево иде (име бајалице) да избије ветрове валовите, нагазне, натрапне, намерне, водене, пљускане, црвене, беле, морасте,

Ја одох старцу, Да ми старац штап да, Да истерам врапца Пипца из бобца. Мени старац рече: — Ево има три године дана Како нисам окусио млека.

Крава мени рече: — Ево има три године дана Како нисам окусила сена. Ја одох пласту, Да ми пласт сена да, Да ја сена крави дам, Да ми

Мени пласт рече: — Ево има три године дана Како мене подгризају миши. Ја одох мачки, Да ми мачка маче да, Да ја маче пласту дам, Да ми

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

! — Прођи је се, ако Бога знаш! Остави је ту, ђе је; а ево ја ћу тебе учинити честита, што си ме од ње избавио (па ишчупа из земље једну травку, и пружи је човеку): на ти ову

“ — „Бог ти помогао синко.“ — „Били и ја могао ту мало самљети?“ — „Би, зашто не би; ево ће се моје сад изамљети, па онда мељи колико ти драго.

“ А човек крстећи се повиче: „Па шта ћеш овђе, анате мате било?“ А крад- | љивац одговори: „Ћути, ево сам ти донијо једну сланину.“ А човек, још већма уплашен, повиче: „Иди без трага, анате мате и тебе и твоје сланине!

с Вама се видјети и познати, једнако наговарали и опомињали да наштампам што и Српскијех народнијех приповиједака: ево Вам овом књижицом испуњујем ту жељу.

ђевојци: „Ето овђе ме нешто уједе”; а Међедовић опет буздованом на друго мјесто, а Брко опет прстом на оно мјесто: „Ево овђе ме опет нешто уједе.” Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне онђе и срдито повиче: „Та зар си слијепа?

” Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне онђе и срдито повиче: „Та зар си слијепа? Ево овђе ме нешто коље.” Онда му ђевојка каже: „Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије.

Ево овђе ме нешто коље.” Онда му ђевојка каже: „Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије.” Кад Брко то чује, он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ бацио свој буздован па бјежи преко поља, а

бјежећи тако дође на једну воду, и нађе код ње људе на гумну ђе вију шеницу, и повиче им: „Помагајте, браћо, за Бога! ево ме ћера Брко. Шта ћу сад? како ћу пријећи пре- | ко ове воде?

ћера ме Брко, и ево га сад ће ме стићи! Него што ћу чинити? Сакриј ме ђе!” А чоек одговори: „Богме Брко није шала. Али не знам ђе ћу те

па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: „„Шта да се мучите тако далеко? Ево има у мојој плетивачи нешто соли што је претекло кад сам мрсила овце, мислим да ће вам свима бити доста.

са свијем, и тако тумарајући овамо онамо, док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче: „„Овамоте браћо! Ево сухоте!

Овај је господар био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: „Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И ево пишем вам да радост ваша буде испуњена. И ово је вест који чух од њега и поведам вам да је Бог светлост и да таме у њем

своје целовање дарујући ми, поче говорити: „Чедо моје љубљено, светлости очију мојих, и утехо и чувару старости моје! Ево, већ приспе време растанка нашег.

Ево, већ приспе време растанка нашег. Ево ме већ отпушта Владика с миром, по речи његовој, да испупи се речено: ,Земља си и у земљу ћеш поћи'. (Пост.

Једанаестог дана тог месеца видех га како се спрема за одлазак и рекох му: „О, блажени господине Симеоне! Ево већ благи твој спрема се исход у покој твој.

Молбу њихову примих, која каже: „Ево, у земљи тој ускомешаше се народи, а блажени отац наш, господин Симеон, бивши нам господар и учитељ, тамо лежи.

А ево, и по успењу његовом пречасно тело његово двапут се сахрани — прво у Светој Гори, где и уснуће његово би, и опет отуд у

Писа милошћу Божијом први архиепископ све Српске земље, Сава грешни. И ево што се у Овом месту нађе, на благослов дајем ти крстић, да ми га носиш за спомињање, и појасић, јер сам га полагао на

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Ноге ми се осекле кад ме запросио! Венчаћемо се петнајстог овог месеца! Нема више треће смене, ево им шипак! А купио ми свилени веш, код Митића, црно и розе, много даје на мене!

А пре тога морам још и на станицу, шаље ми цимерка пакет са гардеробом! А ево и киша, видите, како пљушти! Колко вам имам? ЦМИЉА: Седамсто. ЈАГОДА: Колко је народа!

СТАВРА: Стоји на говорници и одолева природним појавама! МИЛЕ: Како ти то мислиш? (Враћа се Иконија) ЦМИЉА: Ево ти комовица, стави на кутњак! ИКОНИЈА: На кутњак? Боже ме прости, па мене сасвим престало! Нисам ни опазила!

Девојке. Манијак! ЦМИЉА: Куку мене! Прво поинте! ЈАГОДА: Јурио ме. И преко куфера! А пљусак! Ко из кабла! Ево, још пада! Стиго ме. Стего за руку. Страшно. Ко да је клештима. Ево. Још ми се познаје. Погледајте. Гледа ме.

И преко куфера! А пљусак! Ко из кабла! Ево, још пада! Стиго ме. Стего за руку. Страшно. Ко да је клештима. Ево. Још ми се познаје. Погледајте. Гледа ме. Ево овако! Избечено! ЦМИЉА: Немоте да ме препадате!

Ево, још пада! Стиго ме. Стего за руку. Страшно. Ко да је клештима. Ево. Још ми се познаје. Погледајте. Гледа ме. Ево овако! Избечено! ЦМИЉА: Немоте да ме препадате! ЈАГОДА: Види се лудило, ненормалан! Да сте му само очи видели!

Цмиља држи свећу и кишобран.) ИКОНИЈА: Не види се ни прст пред оком! АНЂЕЛКО: Ево! Погледај! ИКОНИЈА: Шта си то нашо? АНЂЕЛКО: Једну ногу! ИКОНИЈА: Анђелко, ништа не дирај! Можда је и убиство!

Оћеш да зато прекидам вечеру? СТАВРА: Има на месту да те изгазим! МИЛЕ: Прво погледај каки су ми налази! Ево: крвна слика, урин, крвни притисак, столица, екаге, — све ми дибидус негативно! Ош сад дудриш на болесна човека?

АНЂЕЛКО: Слушај, мош ти то мало брже, оће ови шкембићи да ми се оладе! МИЛЕ: Са тим Илићем ја стојим ево овако! Могу да ти пролонгирам шта оћеш!

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Шта ти то причаш? ПРОСЈАК: Слушај... Ево овако... (Њихов даљи разговор се не чује) ИКОНИЈА: Што ли он толико око Вилотијевића? ЦМИЉА: Мене питаш!

Овог ми момента синуло. СТАВРА: Па наравски да није страшно! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Сад ћу да ти кажем шта ћу! Ево овако: прво ћу да признам погрешке, самокритички! А и неке везе су ту, ваљда се нису све испрекидале! Је л тако?

(Уморна, уплакана, неуредна, држећи у руци џемпер који се вуче по поду, улази Јагода.) ЦМИЉА: А, ево наше удаваче! ИКОНИЈА: На шта то личиш? Оћеш нешто да попијеш? ЈАГОДА: Најбоље отрова!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МИТА И то, и то, ја! И то с кафанским женама почео, па ће какву болест да навуче, па ће то у кућу да донесе и ево, и кућу, и нас, фамилију, да упропасти. АНЂА (очајна и погледом моли га, пориче). МИТА То је, ја!

ВЕЛА (отрчи брзо горе Јовчи): Тато, ево владика иде! ЈОВЧА Ако је. Сигурно први пут долази. ВЛАДИКА (попео се, иде Јовчи).

Теби не треба. Бог ти је и иначе дао све што желиш. Него, ја, јутрос, у цркви, за време службе, чух, па ево. (Седају на миндерлук.) А зажелео сам те се, одавна те нисам видео. Колико већ година како ниси дошао?!

ВАСКИН ГЛАС Младене, јеси спремио пиће и јело? МЛАДЕН (трза се, прекорно себи): Ех, мало не заборавих. Ево, сад! (Одјури лево.

МАРИЈА (из кујне, забуљена, држећи се рукама за главу тетурајући, сметено се пење): Ох, ево, ево! ЈОВЧА (кад је спази горе, издиже се више још, једва се уздржавајући од беса): Овамо ти!

МАРИЈА (из кујне, забуљена, држећи се рукама за главу тетурајући, сметено се пење): Ох, ево, ево! ЈОВЧА (кад је спази горе, издиже се више још, једва се уздржавајући од беса): Овамо ти!

Кажи, па да те убијем. Говори да то није истина или, ох, све ћу да побијем! Говори брзо, брзо, јер ево већ ме души (хвата се за прси, врат), стеже, хвата... Говори, кажи да можда, можда... (Измиче се, престрављен.

шаре на њој; сасвим му се приближила те заједно саставили главе и зуре у прст њен који шара по кости и тумачи знаке): Ево, газдо, ево га то дрвце... а ево одовуд као неки млаз... па као пошао да га освежи, напоји...

сасвим му се приближила те заједно саставили главе и зуре у прст њен који шара по кости и тумачи знаке): Ево, газдо, ево га то дрвце... а ево одовуд као неки млаз... па као пошао да га освежи, напоји...

а ево одовуд као неки млаз... па као пошао да га освежи, напоји... али, ево где си и ти (куцка ноктом на једном месту).

а ево одовуд као неки млаз... па као пошао да га освежи, напоји... али, ево где си и ти (куцка ноктом на једном месту).

ЈОВЧА (се стреса, хтео би да не гледа, устрепти очима, зажмури, опет прогледа оштро). НАЗА Ево, ту, између њих... и — не даваш... пречиш... ЈОВЧА (се хвата за главу). НАЗА И зато си грешан.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

ГРЕЧЕСКЕ КЊИГЕ 16 КАКО САМ ПОСТАО КАПАМАЏИЈА И ТРГОВАЦ 18 ПОЧЕТАК МОЈЕГА ПУТОВАЊА 32 ЕВО МЕ МЕЂУ КАЛУЂЕРИ; ШТА САМ ТРАЖИО, ТО САМ И НАШАО 36 ЗАКЉУЧЕНИЈЕ ПРВЕ ЧАСТИ 47 ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ДИМИТРИЈА

усред блата и колико га ко више шиба и боде да се из блата извлачи, он, наместо што би напред потегао, натраг узмиче — ево, у какво су ме состојаније довели били моји без расужденија пролози.

” Нисам нимало сумњавао уподобити себе апостолу, говорећи: „Ко ће ме одлучити од љубави Христове? Ево, какову силу имају прве науке с којима се младо срце напоји и напуни!

Пак се чудимо зашто су неки младићи пуни ветра, самовољице, високоумија и упорности! Ево ти узрок. Из прве младости чују којекакве преповетке, то врло упамте.

Нипошто и никако! Ја ћу девство моје хранити, анђелом ћу подобан бити! Ево, браћо, људи, какав сам вам ја онда светац био!

И нарече бог првој жени име живот, јер је она мати свију који на земљи живу. Ево ваша слава и високо достојинство, која чини да сви народи краснонаравни и просвештени вам свако високопочитаније

ˋ Ево, мој Маленица, и прочи који ме слушате, добродетељно и богоугодно богатства употре|бљеније; ево којега ја богата — срећ

ˋ Ево, мој Маленица, и прочи који ме слушате, добродетељно и богоугодно богатства употре|бљеније; ево којега ја богата — срећна вмењавам и наричем.

И, ево, како ти се увео савршени и општи обичај док су се људи и народ обикли мислити да у неженидби стоји велика светиња.

Како ћемо и[х], дакле, искушавати? Ево како. Ваља одбацити сваки детињски страх и по правому и здравому разуму расудити - оно што се учи, је ли могуће?

од живе ватре, и да бежи од ње док је год жив, без сваког обзира; име ни [х]аљина женска да му никад на памет не дође. Ево, каква жестока правила они сами на себе налажу; и овако су први монаси по египетским и по ливијским живили пустињама.

и сиромаси нашли су се с време-ном у толиком изобилију и богатству да цари и краљи у потребам помоћ су од њих искали. Ево, дакле, моја децо, што чини мало помало обичај.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

зафратрио, дакле, кад је умро за свијет, а два крста значе годину у којој је збиља умро, онако као што и ми мремо. Ево тијех биљежака у буњевачком говору, сасвијем као што је у поменутој књизи: „Фра-Брне ИИ (†† 1519).

Пошто би се Кушмељ исплакао, узела би она Шкемба преда се, па му почне овако тепати: — Ево, ко ће бити наш редовник, наш бискуп, наша круна!... Је ли да оцес, мој копицане (копрцане)?

, опет је више то тражио од ђака, но марљивост у науци. Ево како је Бакоња проводио вријеме прве године свога ђаковања.

„Камо те, Букару!“ — „Ја? Је ли? Ево ме, ја! Пушти ме, вире ти, да испијем по луле! — одговарао је обично. Једнога вечера засијала мјесечина кроз омеч, би

— пита Тетка тобож преплашен и узе га под руку. — Та није зар? — Б-б-б, бижмо! — Ма од кога да бижимо? Та ево нема никога за тобом! А онај је Пивалица зар остâ у камари. Је ли се исповија!

— питају сељаци. — Јест, браћо! Бог увик чини чудеса над добрим људима. Ево нашег фра-Брне здрава. Сад ће с намикарци у цркву. Ајдемо, брате Брне. Није му било друге, но пође.

— Тако! Шта је то? Шта... — Ево шта је. Слагâ сам вам да нисам пушија, али нећу више — рече и разби лулу о праг, а дуван просу кроз прозор, па ста

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где? Ево већ тешке руке сна Прибијају те коцем за тле. Куда побећи у овај час Кристално празан, слеп и чист? О где су врата?

Још тешко нам је да признамо да је вече Иако се мешају близине и даљ. Ми застадосмо (тек за пуки трен) Ал — ево где стојимо. Тама нас пресвлачи У другу ризу и ми постајемо сен.

Већ кријемо и очи, као да сакривамо љагу. Из ваздуха, из таме бачен, ево га како ниче И пробија крик и из нас. То чуј: пред хладним нечим Небо и земља живински криче, криче.

Веверице, измишљена на грани: што ме дрско Гледаш, кад те ево нема нигде у ваздуху? Чуј: мехур у води напет облом опном Прсну од мог ока дирнут сјајним шиљком.

Ноћ је тако дуга, скоро с бојом гроба, У њој моја глава ево већ се љуља: Ја укочен стојим с каменом сред зглоба. СЛОБОДА ЈЕ УСАМЉЕНОСТ Сâм сам.

Празан сам и бео као дно кречане. Најзад, црни свете, ево твога белца! Међ ребрима смет ми снежно грање зида. Из мозга низ ждрело усов леда клизи.

Од ње се више одвојити нећу. Чим завесу макнем: већ на мене слећу Димљиве латице цвета кога нема. Ево бежим кроз њу, из ње, али споро. Мање ми се ноге као у корњаче.

Лик свој сенком цртам и на древном зиду. Сива шкољко трга прастаре Сиене И ја ти ево стигох на руб, ломан, Да руком и оком: у време одевене Такнем мрачне цркве и торањ огроман.

Очи траже видик где је страна пета. О — ја срамно падам у шарени песак Туробан и таман а — играчка света. Куд ћу: ево лежем док ми вали Нуде шупљу пену место правих речи.

Песме — исказане из грла да их чује Велико уво света — ево натраг хује. Зар је ту јужни крај и једино им жало? Близу је празнина и руб се приближује: Речи ове песме издржите

И мисао се ево тањи, А воља чили, срце грчи. И већ сам двапут, трипут мањи. И клечим ко на некој срчи. А до пре само трена два-три Се

Ја чиним тај корак: ал са њиме гле Као да вучем корење и вреже Из нечега што сам досад звао тле. Ево ме где лебдим у ваздуху сад Тренутак један ван земаљске теже. Мој повратак нови биће опет пад.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

„Ево, и сад лепо видим мајку и оца, своју браћу, сестре, а около тушта и тма народа. Не умем да ти испричам, али вадим“, гов

— Што си ме звао? — осорно упита Аћим. — Прво седи, чича-Аћиме. Ево ти столица — устаде и принесе му столицу. — Нисам ја за тебе чича.

— Једна као Симка родила је дете с две главе шапуће Анђа. — Ево, скоро ће поноћ, у бакрач воду опет морам да долијем, а још ништа. — Биће женско.

— Морам да идем. Шта ћу ја да радим ако ми Адам... Сви су отишли. Сви. — Ђорђе се сагиње, руке му миле по цигли. — Ево ти! — Андра му пружи гуњ.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Насмеја се старац, све му се стомак тресао. Ђаволак сав претрну, а Поглавица га потапша по образу, па рече: — Ево ти чичак! Свако на кога га бациш, стећи ће, истог трена, и рогове и реп, јер то је зачаран чичак.

Изнад њих трепериле су звезде. Плачку се учини да види како се неке од њих спуштају ка земљи. Ево их, ту су! Кад би бар био звезда! Звездама нико ништа не може.

му склизну суза, он подиже руку да је обрише, кад крај самог узглавља чу нечији танушни глас: — Ко каже да нема? Ево ти воде! Неко мајушно, светло биће стајало му је крај јастука и нудило чашу воде држећи је обема рукама.

— одговарале су птице. — Три дана летења су далеко, али журе, стићи ће... А када прођоше та три дана, ево малих свирача! Скупи се цело рибарско село. Весељу никад краја, али и уходе су путовале, прерушене.

— Не могу ти то рећи! — шапну озбиљно. — Далек је пут до ње, време ми је да пођем, али ево ти моја кошуљица и све што зажелиш биће ти испуњено, ако није бесмислено или зло. То запамти.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

И, ево, упорне недоумице опстају у вековима: немоћан пред њима, Господар Јеврем наставља да јаше поред куће у којој је живео

од чуђења, јурили су са бакљама, Васин лик је севао на њиховим светлостима, оковане двери велике капије цy це, ево, расклапале и Змај од Авале се, у скоку, нашао на улазу у Београд.

(Туђа доброћудност је, ево, особина која прати и Узун-Мирков живот и Узун-Миркову смрт.) Питале су се: — Шта ли је то узун?

) Изгледао је све сумњивији, а гризло га је осећање кривице: уместо да изглади један неспоразум изазвао је, ево, и други; уместо да га избави, Проту је морао да остави у његовој невољи у коју га је он нагнао; он сам је морао да се

И даље је препознавао: неко је, ево, протрчао, то су мала, боса стопала, још трапава, а у траговима тих стопала остаје прах ведрине.

њега, правог кривца, није ни могла да прихвати опроштај; највише зато што је тај већ свемоћни Господар, пред којим се, ево, клањају и високи свештеници, и његова браћа, и сав народ, пред којим ће се, за који трен, поклонити и она, ипак

дубоко, пред оним који је сад био само Господар, не и Милош, и изговорила речи које је давно припремила: — Господару, ево две пуне пушке! Или праштај, или убијај; овако се више не може!... Али Милан Ђ.

Гробље се простирало нешто изнад овог парка који се данас зове Студентски а у којем је, ево, и његова крупна бронзана прилика, споменик Доситеју.

Вртешка са непредвидљивим окретајима, живот му је, ево, опет припремио изненађење: Доситеј је осетио да ће у овој кући још једном, моћи да одахне, јер је умор, за час, био

А ево како је то било: на један договор са земунским трговцима он је, у Земун, случајно стигао нешто раније; онда је, опет сл

Сад је морао да призна јер је ово Здање, наочиглед свима, удруживало моћ и доброту и то је била подвала коју је себи, ево смислио. Сам себи?

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

трава, А са стране брда мирисава, А овде се поток пошалио, Па нам пута младим препречио; Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни. А одавде све још убавије Како само долина се вије! Како гора подигла се густа!

Дижите школе, Деца вас моле! Јер има л' гора срама и стида Нег' своме чеду не дати вида! Јер ево светлост свету се спрема, А ваш да пород очију нема! дижите школе, Деца вас моле!

Преврнем лист, преврнем и други: Пред очима ми главе пролазе, К'о лубање коштане мртвачке. Сад ево већ „откровенију“ ред.

Отвори књигу!“ Ја је отворим. Ја преврћем, ал' и он пажљиво у главама уплетен вреба стих. „Ха! ево га! гле, ја сам алфа и - -“ Окренем се, ал' - нема госта мог! Гле проклетника! преварио ме!

И, ево, усамљен сада, Он сања о бајној земљи и њеним пољима цветним. У дому разврата гнусног он сања обале пусте, Где стоје

Ал' нашто све то? да ли води чему! Можда светлости будућности нове?... Да ту изречем празну анатему, А живот, ево, обиљем ме зове!

У грлу глас ми трепери и грца! К'о врело гвожђе душа ми се кали У огњу крви, и сузи што врца! „И ево Ти се тешком клетвом кунем; Звезданим плавим небом нада собом, И земљом, где ћу мртав сам да трунем, Животом својим

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

ти које је име свуда свето до границе зраках свијетлијех, заштити ме штитом могућијем од олујах корабљекрушнијех! Ево жертва с олтара чистога! Не даду јој право к небу ићи, на кога је славу сажежена.

пламтећ величеством неба, подобно сам њима урадио: некакво ме својство дигло тамо, некакав ме свети магнет тегли. Ево слабе и малене искре међу сунца пламтеће свјетове што богатством лучах бесмртнијех потапају простор и мирове!

Гле, идејо, искро бесамртна, досад су те струје и потоци океана овог заносиле, сад нас ево на извор чудесах, сад нас ево у царство свјетлости, на валове тихе бесконачне, запаљене огњем бесмртнијем, вјечним

идејо, искро бесамртна, досад су те струје и потоци океана овог заносиле, сад нас ево на извор чудесах, сад нас ево у царство свјетлости, на валове тихе бесконачне, запаљене огњем бесмртнијем, вјечним огњем свештене љубови; овђе

„Ево, - рече слаткогласни ангел - сад ће време бити од одиха, што ви код вас ноћу називате.“ Напријед ми расказа јављења

" Михаил му тихим гласом рече: "Он је теби једноме извјестан; ево како ја о њему мислим: шар небеса престолодржнога најсјајни је и највећи, зна се, - средина је он простора свега.

из хаоса здробљених небесах поче мале стварати мирове, слабима их пунит житељима, како ће му све покорно бити. Ево случај - са ужасом крикну - с којијем је смјели владац неба свемогућства име получио, ал' Сатана открива таину!

Зли владалац кад се са злом вјенча, поздрави му одсвуд загрмјеше - он вјерности гордо захваљује. Ево Адам, ево Ноелопан, ево Разец и ево Аскела: од њихова несретњега лика отпадника неба поздрављају, куну му се бит

Зли владалац кад се са злом вјенча, поздрави му одсвуд загрмјеше - он вјерности гордо захваљује. Ево Адам, ево Ноелопан, ево Разец и ево Аскела: од њихова несретњега лика отпадника неба поздрављају, куну му се бит дружина

Ево Адам, ево Ноелопан, ево Разец и ево Аскела: од њихова несретњега лика отпадника неба поздрављају, куну му се бит дружина вјерна, само

Ево Адам, ево Ноелопан, ево Разец и ево Аскела: од њихова несретњега лика отпадника неба поздрављају, куну му се бит дружина вјерна, само своју ријеч да

Адам пређе небесну границу са својијем жалоснијем ликом; ставише их пред врата вјечности. Ево Адам у плот обучени са подругом у поља едемска.

Попа, Васко - КОРА

никне И одмиче недостижна пред нама Чујеш ли метак Који нам око главе облеће Чујеш ли метак Који нам пољубац вреба 2 Ево то је то непозвано Страно присуство ево га Језа је на пучини чаја у шољи Рђа што се хвата На рубовима нашега

ли метак Који нам око главе облеће Чујеш ли метак Који нам пољубац вреба 2 Ево то је то непозвано Страно присуство ево га Језа је на пучини чаја у шољи Рђа што се хвата На рубовима нашега смеха Змија склупчана у дну огледала Да ли ћу

се хвата На рубовима нашега смеха Змија склупчана у дну огледала Да ли ћу моћи да те склоним Из твога лица у моје Ево га трећа је сенка У нашој измишљеној шетњи Неочекивани понор Између наших речи Копита што тутње Под сводовима наших

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Зато ме је изненадило и зачудило што је Виланд олако прешао преко њега, а дуго се задржао на безначајним збивањима. Ево што он о томе каже. „Разговори тих двају природњака били су, вероватно, доста занимљиви да би заслужили саопштење.

Тако морам, годинама, подешавати свој посао према средствима којима располажем и, ево, чиме сам отпочео. Моја лична библиотека која ми, једина, стоји на расположењу добро је снабдевена литературом

Можда би ти списи могли и другима послужити за забаву и поуку. Зато их, ево, предајем јавности. Када сам, радећи на својој докторској дисертацији, учинио први корак на путу научничке

Поћи ћу - тако сам одлучио - право у Кротон. Ево ме већ овде. Пала је ноћ. Цела варош спава дубоким сном праведника, јер је њен васпитач Питагора, својим личним

- Но ево да ти испричам како ће се све то догодити и одиграти. „Када после моје смрти моји суграђани, који радо путују по свету

И тај прашак, колико год да ти његови делићи изгледају сићушни, можеш раздвојити у још ситније делиће. Ево погледај!“ Он узе прегршт соли, сасу је у воду и размути је једним штапићем.

„Погледај ову дивну мирноћу мора!“, рече Демокритос. „То ти је верна слика праве среће!“ „Како то мислиш?“ „Ево како.

Преписах све што пронађох, вратих се у Стагиру, а кад мој отац умре, продадох своје имање и дођох ево овамо да пођем у коју од овдашњих филозофских школа“, „Овде си, синовче, на правом месту, јер овде има учитеља и

„Он је и астроном, и то у најбољем смислу речи, онакав какав треба да буде“. „А какав, ако смем да знам?“ „Ево видиш, синко.

Неписмено, управо неукусно написана, без стила и песничког полета“. Он спусти глас и поче опет да шапуће: „Ево нас тројица, како овде на окупу седимо, можемо, мислим са правом, рећи да смо нешто урадили и створили.

Пут који сам при том ишао био је овај. Он показа руком на таблу која је висила иза њега на зиду. „Ево овде видите три слике којима су Земља, Сунце и Месец предочени у три разна међусобна положаја.

положају тих трију тела, виде над својом главом становници онога дела Земљине површине где је ова модра линија, ево овде на овом месту, продире, тотално помрачење Сунца. Месец се нашао између тих становика и Сунца, и заклонио им га.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Сад напротив: малочас суморан и снужден мењам се за трен ока и ево ме веселог. Је л' те, просто невероватно? Зато и кажем: чудна и можда само за мене необјашњива нека нервна појава по

„А зар је мене тешко упознати? Ја све кажем што ми је на срцу. А ево ти по чему знам да сад волим исто онако, како да ти кажем, безумно као што сам волео кад сам био студент и још више...

— Па, знаш какви смо данас. У оном узбуђењу ја несмотрено пожурих да га обрадујем: — Молим те, пре свега, ево новца, донео сам ти. Он ме погледа благо-прекорно па ми хитро задржа руку којом сам се машио да тражим новац.

А ја сам рекао... али ево читај оптужни рапорт и кажи сам. Па узе са стола једну малу групу ак[а]та, потражи нешто и кад пронађе: — Ево, молим

али ево читај оптужни рапорт и кажи сам. Па узе са стола једну малу групу ак[а]та, потражи нешто и кад пронађе: — Ево, молим те, чуј шта сам рекао: „Ми се данас бијемо и гинемо да би срећније живели будући нараштаји; наши су очеви

“ Ја не говорим о изванредним природама... И, ево, како је даље навео моје речи, ево шта сам још казао: „И да не смем говорити када се без потребе наређују крвави

“ Ја не говорим о изванредним природама... И, ево, како је даље навео моје речи, ево шта сам још казао: „И да не смем говорити када се без потребе наређују крвави јуриши и напади што редовно стају живота

Али да ми ..је само та мука! — Ја видим, ја осећам да имаш крупнијих брига — рекох. — Зашто ми се не повериш? — Па, ево — рече он — прво: отац ми је обешен. — Јадни Никола — крикнух изненађен и зграбих га за руку. — Шта ми кажеш?

Ја га загрлих и плаках заједно с њим, али одмах затим он се прибра и стаде ме умиривати: — Ево — пружајући ми једну дописну карту коју узе са стола. — Читај ово.

Ја сам уверен да ти братски делиш моју радост. А ја ти се заклињем да ћу све преболети, ње ради. Јер, ево, мој пут беше трновит, ужасан.

рајском врту, где смо се замишљали непрестано загрљени, ми смо гледали нашу срећу непомућену, непрекидну, апсолутну. Ево, често узмем њену фотографију, гледам и мислим: колико сам јој пута, држећи је на грудима, обећавао рај у који ћу је

јаче од човека, тврд је као камен: и ране и тифус, један па други, и сто несрећа и опет се не дам, стојим, живим, ево ме.“ Напићемо се, богами. Она ствар мора да је изравната.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

(Рођен сам у поморачкој обитељи, а ево ни дан-данас не знам што те двије ријечи право значе: оне и сад за мене имају неку тајанствену, помало митску

озарује кратким бљеском ко зна какве далеке шимере или утјехом ко зна какве неизвјесне наде, сваки пут сам помишљао: ево се несмиљена рука демијурга игра с овим невољницима, одразује им свог ћудљивог миша на лицу, заварава им глад среће

— Што радиш, Анка? — Ево чистим рибу за вечеру. — Чисти, Анка, чисти! Положила би затим руку на раме старој слијепој Лукрици, која је сједила

— Како је, моја Лукрице? — Добро. Ево сам узела да размрсим ово нешто вуне. — Нека, нека, Лукрице! Онда би завирила к мени, који сам размазивао акварелом

Понекад ми се чини да ми је баш та звоњава и разбољела душу, и да је баш одатле и проносим ево свеђ разбољену кроз живот.

Али ипак своје врсте луксуз! А ево сад као да сам послушао њихов савјет. Та није ваљда да сам под старост добио и такве амбиције?!

Само, за то би требало да откупим још и онај троугласти комадић терена, дођи амо, постави се овдје, ево овдје, видиш: равно овом линијом горе до цесте. Али власник, сељак, неће да прода.

Слично је и ово... Покуша опет ићи двјема стазицама у исти мах, па трима, па четирма: стварно иде! Ево, читава делта је моја! Само да се не пробудим, само да се не пробудим!

А колико ли зла знаде нанијети људима! Ево како то изводим: малобројне су радости примитивна човјека. Оно што ме код примитивца највише растужује, то је крајње

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Видео је да се попа још решава, па стаде да чека. У том кнез проговори: — Ево Милошева Срете. Шта велите људи? — Нек му је срећно!

— Ко, зар Јевђовић?... Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«... Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.

Пође му срџба уз груди, али се он уздржа. У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: — Ево ме, Перо, сад ћу. Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.

— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем. Видећи да је Вујо расположен, он

— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а

Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.

»Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прик

— Па... како коме. Некоме бих се, може бити, и дао. — Гле јако! А коме ли то? — Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме.

Толико је пута она слушала од момака разне изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан. То није обичан човек...

— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! — Не, душе ти; само њега немој. Ево пара, ено их у вајату. Зликовци је потераше пред собом у вајат.

— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката. Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.

— Хоћу ја, али на лисице. Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. — Ево ти, брате — рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи новога барута

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар им сад подели њихове ствари и рече: — Задржите, децо, смрт која за мном ево јури, и не пуштајте је све донде док ја мало одавде не одмакнем.

Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде. Кад дође унутра, пита га господ бог што је дошао, а он рече: — Ево пита смрт што би радила. А бог рече: — Нека мори малу дјецу.

Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити. А бог рече: — Нека мори средовјечне људе и жене. Кад он то чује, изиђе ван, а смрт га

Али јој солдат опет не даде, него отиде сам, па каже: — Ево је дошла опет смрт, па пита шта ће сад радити. Бог рече: — Нека сад мори старе људе.

он, а кад изиђе, каже ми да си ти рекао да онај сав камен наситно стучем, те ја отидем, па опет девет година удриде, ево све досад, па видиш каква сам се начинила. Па ме још ни сад не би пустио, да нијесам утекла.

— Бог помогао! — одговори старац. — Па шта радиш? — пита га свети Илија. — Ево ложим ватру — изадре се старац онако љутито, а свети Илија му рече: — Немој се љутити, јер ти не знаш с ким имаш

Кад замало ал̓ дође враг, па га пита: — Шта радиш, стари? А стари се изадре: — Ево ложим ватру. — А кад ти је година? — пита га враг. — Данас, — одговори стари опет љутито. — Па хоћеш ли још служити?

Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: — Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао. Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с отим благом.

Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук, и кад буде готов, метне га пред кућу, па каже жени: — Ево, сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети.

до оца, све му исприча шта је било и како је било, како је ово момче кутарисало и како га је побратила, и како га је, ево, довела њему да га за то дарује.

— Ето видиш, мати, то сам ти стекао за коња. — А што ти то не каза својој матери циноћ, него те онако избих? — Ево ти кажем сад, него кажи ти мени јесмо ли се сад помирили. — Јесмо, сине, јесмо, — па га стаде грлити и љубити.

— Заповиједам да ми донесете султанију, царску најљепшу кћер. Они се поклонише и нестаде их, и за тили час ево их гдје донесоше султанију.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г. Оче, ево опет мене. Твоја цура тражи тебе: Сад је болна, нагло вене: Не познаје данас себе. Откад нисам била овде!

Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова, светлости и душе.

Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова, светлости и душе.

ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ Ево данас умор пао на ме. У очима поглед заборава, Моја свест ми, у даљини таме, И дух, к'о цвет у јесени, спава, И дух

Ја спавам по идејама ево, С мирисом облака и прашине, Али ти, којој сам некад пев'о, Када уздах твој се за мном вине На последњем звуку

И ја не чујем сузе, ни славује, Ни кад је дош'о облик заборава. СА ЗАКЛОПЉЕНИМ ОЧИМА Понова ево ја налазим себе У плодном крају старога незнања; Понова ево осећам потребе За пали тријумф бола и надања И илузија, и

СА ЗАКЛОПЉЕНИМ ОЧИМА Понова ево ја налазим себе У плодном крају старога незнања; Понова ево осећам потребе За пали тријумф бола и надања И илузија, и за све потребе, Сарану цвећа, жеља и страдања.

имам ићи, И какав мени гроб поднебље крије, Да ли ће дух ми из тела се дићи, И где ће бити када мене није, — О томе ево ја не мислим сада.

Сам у тој ноћи како опет бега И како јури за првим пољупцем. 1912. РОБ Књиго моја свију снова, ево роба! Око душе, зоро дана, боје зрака, Ја сам тебе пронашао до свог гроба Да те гледам, да те волим из свог мрака.

Књиго моја свију снова, ево роба! Око душе, зоро дана, боје зрака, Ја сам тебе пронашао до свог гроба Да те гледам, да те волим из свог мрака.

Небо мије твоја љубав, твоја соба, Вера ми је твоје лице без облака — Књиго моја свију снова, ево роба, Да те грли, да те воли из свог мрака. 1912.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Исто тако, не могу да прећутим своје играрије с праћком, са којом сам запањивао гледаоце на хиподрому. Ево, споменућу једно од мојих јуначких дела с тим античким ратним оружјем које ће се читаоцу учинити готово невероватним.

У периоду од неколико недеља, задобио сам Едисоново поверење. Ево како се то догодило. На пароброду “ Орегон”, најбржем путничком пароброду у то време, покварила су се оба погона за

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

засновано на слепим предрасудама, створило је између њега и мене јаз који је сваког дана бивао све дубљи о томе ево неколико података. Причао сам му, како сам, као и хиљаде других на дан избора 1876.

Често сам размишљао о једној старој идеји на коју сам први пут дошао кад сам био студент у Кембриџу. Ево у чему је та идеја: наши, амерички колеџи и универзитети морали би прослављати дане посвећене успоменама на оне људе

Никад није било научне експедиције којаје кренула у трагање за научним благом и која се вратила са већим богатством. Ево те аналогије: Ако прстима стиснемо кракове неке звучне виљушке, а онда је пустимо да слободно вибрира, њени кракови

које је лепо интерпретирао доктор Вернон Келог, стални секретар Савета и председник његовог одељења за просвету. Ево како је он приказао једно одељење: „Он (Национални савет за научна истраживања) ће стално настојати да подстиче жељу

Ћипико, Иво - Приповетке

А треба ли ти још ко? —Не треба други. Доста си ти! Дакле, хоћеш ли? —Не знам ја... Питај брата, ево га! и покаже руком на њ. —Што ће ти брат? — умеша се други и поче се церити. —Да ко ће?!

Унеке успрене и опет сам собом говори: — Ево звијезде трепере, ено брод стоји усред мора као закован, нема ћуха од вјетра, тишина је као у леду. —Устани!

— Ево га к мени, — вели, — биће да му је што потреба — Диже се и пође му у сусрет. А он, и не гледајући на ме, рече јој: .

И мисао се извину чак у оно доба кад Исуса Назаренина свјетина мучијаше; чини му се да је то јуче, било, и ево сваке године неминовно понавља се.

Ко ће покупити перушину кад је вјетар разнесе? — Па погледа у друштво отворено: — Ето мене, а ево вас: ако ме ухватите у злу дјелу, радите од мене што хоћете...

—Води га! — вели Илија Анђи и мрко преда се гледа. —Ево, добар човјече, нека му повежем рану! —одговори жена. — Али што га нагрди?...Њој, брате, њој требало би да ископаш очи!

Окривљеници одричу. — Добра комшиница, господине, — вели Павао, па сврнуо к њој, онако на разговор... Ево, рецимо, да сам ја њега нашао онако у мојој кући, бога ми понудио би' га ракијом, кад би' имао, а шта би друго?

Вала, охладниће и она; — насмеја се преко воље Илија, и даље раскидано о нечем говори: — На, ево ти, — вели старој, сетивши се, — ево ти спаситеља! — и пружи јој скленицу вина. — Наздрави, стара!

и она; — насмеја се преко воље Илија, и даље раскидано о нечем говори: — На, ево ти, — вели старој, сетивши се, — ево ти спаситеља! — и пружи јој скленицу вина. — Наздрави, стара! —Фала ти, сине, ваљаће ти за душу!

—Чуо сам.... —Па?... Ти знаш да волим тебе. Поведи ме собом среће ми, ево ме са стопе, одмах... Хоћеш, Павле? — Не могу! — одговори момче, премишљајућ.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

комуницирању потичу управо из оне друге, неформалне сфере у култури, које нису свесни ни сами њени носиоци. Ево једног Холовог примера: кад је амерички пољопривредни стручњак упитао неког египатског сељака колики принос те године

А ево како га Матић сече и разбија: Нашто ми иначе сад ове ми очи? Кад песник полази од извесне задате метричке схеме, онда с

И ево још само један пример како се ритмичкомелодијска „искра извија“ из језичкога „камена“ кад се у песми „Само пева тајни п

позлате и предрасуде које се плету око овога мита, а при томе ништа није изгубљено од његове универзалне људске мере. Ево, на пример, како локални, затворени националномитски симболи царице, њених слугу и њенога царског сребра прерастају у

Почетак журног корачања друмом преобраћа се у: „опасах бедра друмом журним“. Ево најпре целе, уосталом изврсне строфе, с подвученим примерима: Чим у жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе, Стид

дедова („Бози су моји дедови“), то јест до словенских богова: И ко тур мрки, преко пландишта, Кроз житна поља ево долазим, И газим класје и зрна газим. – Гледајте, бози, мене младића! („Гледајте, бози!

Најпре ево стиха у коме се први пут почело назирати присуство песника који је, по свему судећи, пресудно утицао на Драинца: „О та

могућност претеривања и злоупотребе метафоре, што и само за себе у авангардној поезији постаје – ево и код Драинца – нови и прилично учестали троп.

код Драинца ипак има примесе космичкога, и то у једном тако тананом виду да целој књизи даје високе песничке валере. Ево још једног примера: „У опроштајним поздравима остаће отисци звезда на рукама.

„три звезде девице“) губи девичанство, и то га губи исто онако – ево још једне, шире паралеле са песмом „Небески прстен“ из нареднога циклуса – као што се и сјај небеског прстена „пропио“

чудесноме свету у усменоме књижевном предању, а тамо је небо вишеспратно, може се чак откључавати и закључавати и сл. Ево три десетерца из песме о Огњеној Марији из Вукове збирке: Молићемо бога истинога Нек нам даде кључе од небеса, Да

Сва су објашњења привремена, док не дођу боља или другачија. Ево, и ја сада у овом разговору мирно износим објашњења, као да не знам да су ризична и условна, а јесу.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

(Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа.

Дајте ми шешир, идем сама!... ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ДАРА: Боже, мама, откуд то иде! ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја! РАКА: И ја ћу (Дуне на врата.) ЖИВКА (Чеди): Али немој да се забијеш у кафану.

Мајка јој је издавала квартире за самце, а она намештала кревет тим самцима... ДАРА: Немој тако, мајка, па ево и ти можеш постати министарка. ЖИВКА: Па шта, има ваљда неке разлике између мене и Нате.

XXИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА: Ју, ју, ју, ала ми заигра десно око... наједанпут заигра. ДАРА (која је била код прозора): Ево га Чеда. ЖИВКА: Је л' трчи? Је л' се смеје? Је л' маше марамом? Питај га, питај га шта је.

РАКА: Доле влада!... ЖИВКА: Куш, кад не умеш да говориш као паметно дете! РАКА: А нисам ти ни казао! Ево га иде отац! ЖИВКА: Иде? Па што не говориш, марво једна, него брбљаш којешта. (Збуни се.

– Лепо, ја ћу рећи, а ви изволите! (Затвара телефон.) ШТАМПАРСКИ ШЕГРТ (доноси пакете): Ево, молим, визиткарте. ЧЕДА: Је л' плаћено? ШЕГРТ: Јесте! (Предаје му шест кутија.) ЧЕДА (ишчуђава се): Охо!

Није – него још нешто! Ја му лепо кажем: „Ви не можете па не можете да ми дате обећани мираз, е па ево вам сад добра прилика: израдите ми један привредни зајам код Класне лутрије”.

Могу да нађем за њу бољу прилику, па ето ти. ЧЕДА: Тако! Е, сад разумем! ЖИВКА: Па нема ту, брате, шта да се буниш. Ево, размисли сам, шта си ти и ко си ти: једна обична вуцибатина... ЧЕДА (увређен): Госпођо министарка!...

” 'Ајд' нека изговори то десет пута, па ево ја пристајем нека ми опсује и оца и мајку. УЧИТЕЉИЦА: Пфуј! ЖИВКА: Марш, стоко једна! Зар је за тебе васпитање!

ВАСА (вади једну цедуљу): Па и нема нас баш тако много. Ево, ја сам направио и списак, па нема нас више од деветнаест.

Она је рекла за мене да сам алапача. ВАСА: Па немој тако, Живка; то је рекла пре, док ниси била министарка, а сад, ево ја те уверавам, не би тако нешто за жива бога казала. А после и немој тако да мериш речи у фамилији.

Окупили ме као да сам ја министарка. Одох, ево из ових стопа, да их обиђем и да им уречем састанак. Дакле, тако нека буде, за сутра? ЖИВКА: Јесте!...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Отприлике када је Нечиста крв већ била штампана, Андреј Бели започео је писање Петрограда. 52 И ево о чему се овај романописац и у исти мах значајан теоретичар исповеда у писму упућеном другом такође значајном

Уосталом, ево како би она гласила кад се о њиховим не би заменило обликом о њеним: „Више се знало и причало о њиховим чукундедама и

је најзанимљивије, и једно и друго - и топло приказивање у интимноме тренутку и иронију - налазимо у истој реченици. Ево двеју таквих реченица, са карактеристичним уломом по средини: (1) „А она тамо у кујни, као обично, пре но што леже,

103 Па и кад ефенди Мита доведе газда-Марка, прво што ће му рећи и показати биће кућа: „- Ево, газда-Марко. Ово Је мој серај. Ово је та, ефенди-Митина кућа' ”.

чак толико да каткад запажамо извесне „деформације” на гледаноме објекту, које знају да унесу и покоју комичну црту. Ево, уосталом, како се појавила „деформација” на Магдиноме изгледу: „Доле Магда се узрујала.

проткива се јунакињино опажање црквеног простора као подлога из које допире један елементарнији људски страх. Ево издвојених кључних места Софкинога опажања црквеног простора за време венчања: „Тада први пут у животу, тако пред

и песама” које је ваљда у детињству слушала, долазе на памет они зли људи што харају и грабе, па су тобоже и њу сада ево уграбили: „[. . . ] тако да се Софки не тек поче него сасвим учини све ово као логор.

Исто као што од оног њиховог хаџи-Трифуна њени почели да пропадају, тако, ево, и овде почиње од свекра јој, Марка, мужа, Томче, и саме ње.

Чак јој и уста слатка. Сваки час их облизује. Од бескрајне чежње за нечим осећа да би јаукала. Овде се, ево, опет појављује неодређена, мутна чежња као и код Јовче.

зато што Чарнојевић дословце изјављује - као што је то иначе волео да чини сам Црњански - да је „суматраиста”. Ево како то описује наратор Рајић: „Све је мрмљао нешто неразговетно о небу.

Кад се стане, ево овде, у мрак, на вратима? Кад се погледају сва поља у месечини? Сва она брда у даљини ... град, кровови ...

све дубље у препирку” преокренуо у „падали су са својом препирком кроз врата све дубље у природу, до звезданог неба”. Ево те реченице: „Опкољени са три жута зида, нагнути над столом, пуним јела и пића, уморни и отежали, падали су све дубље

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

То је чинио и Суљ-капетан, те му је дете већ одрасло као каурин. И он се нечему надао. Али ево већ неколико година како су Призренски одговори тужни. Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан.

— Тако, жено! — А да, богме!... Окрени, Господе, на ону другу страну! Тако... Ево још по једну — дим у дим: овесели Боже, а здрав си, Мој Милоје!... — Шта?... Какав Милоје, жено?...

— Ћути нијесам ја више Милоје! — Бићеш опет, бићеш. Ево, молим те, кумим те. Смилуј се! Дођи к себи! Какав си ми ти Турчин!.. Мој драги, мој мили, по Богу брат, кум.

Е, нећеш, Божја вјера! Нити ћу бјежати!.. Ево сад идем натраг у моје планине, па нека судбина пресуди између мене и тебе са твојим савезницима!..

„Забога, није Косово то што ти мислиш, пријатељу! Ево, живи смо још, те како!..“ Окрећем се около и гоним коња насумице, а он осећа пут за брда и отимље ми се да пође брже.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ал’ у то се неки лептир Лудо наврзао, Па на свећу, па на свећу — А мени га жао. Чим ја почнем, ево ти га Да скочи у плам; Бацим перо, од свеће га Даље отерам. Ја хартији, лептир свећи.

* * * Не прође дуго, много, Ал’ ево гробу гост: Четири млада ђака Донеше мален лȅс. За лȅсом кука мајка: „Та дете ј’ — зар у гроб?

Једно јутро ево га пред краља, Донô дела трудбе самосвојне: „Господару, ја дело доврших, Ево мене, ево слике двојне.

Једно јутро ево га пред краља, Донô дела трудбе самосвојне: „Господару, ја дело доврших, Ево мене, ево слике двојне.“ „Подигните превесе са слика!“ Краљ изусти, а слуге су брзе, Прискочише...

Једно јутро ево га пред краља, Донô дела трудбе самосвојне: „Господару, ја дело доврших, Ево мене, ево слике двојне.“ „Подигните превесе са слика!“ Краљ изусти, а слуге су брзе, Прискочише...

У СПОМЕН ЈЕДНОМ КАЛДРМЏИЈИ (име му је Петар Томић) „Смрт долази, опомиње Да се на пут вечни спремам. Ево двеста форината — Више немам. Куцкао сам по камену Целог свога трудног века... Тика-така, тика-така — Нека, нека.

Грбио сам, клечао сам — Калдрмџија. То клечање није било Пред ћудима зле господе; Ал’ што скуцках, ево теби, Српски роде! Све што имам теби дајем Жуљне руке дланом грубим — Не рад’ славе: само зато Што те љубим.

Ви’те л’ алу ближу, која Само нама прети? Што се свести нашег рода И имену руга — Према њој смо ево сами, Без помоћна друга. Док ми мача изоштримо Против општих âлâ, Наша мала, ближа ала Нас је прогутала.

Руковат’ се с тобом, Тог сам жељан јако! Промисли па реци: Када, где и како. Ја бих да ми дођеш — Ево те позивам. Не можеш ли тако, Све и свашта примам. Београд 9. априла 1891. »Јавор« 1891.

Ех, радуј се, Светли Кнеже! Црно ти је небо било; Ево сад се разведрило, Враћа ти се свет. Ех, радуј се, Петре стари, С унуцима, с унукама, Пред вама се не пролама

Прекосутра сневаћемо Да нам с неба поздрав шаље. Зимње ј’ доба; — а гроб његов Под снегом је ево веће; Ал’ за мало, — дан за даном, Ослáвиће и пролеће: По гробу ће нићи трава, А по трави цвеће сија Што мирише

мирише као душа, Као душа најчистија; А у руци српској књига Красних мисли и песама, И сви кличу: „Није умро, — Ево Љубе међу нама!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет, ни шта је кокет. Ево, новаца је оставио доста; али шта то помаже кад је оставио после себе краву.

Како оно рече? Аха! Коми фо!... (Виче.) Евицкен, Евице! ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА, ПРЕЂАШЊИ ЕВИЦА: Ево ме, мајко! ФЕМА: Опет она „мајко“; чујеш, девојко, немој ме једити! Каква мајка?

ПОЗОРИЈЕ 6. ЈОВАН (весео трчи.) ПРЕЂАШЊА ЈОВАН: Ево ме, мајсторице! ФЕМА: Гледај опет овог! Сад да не свиснем од једа. (Подбочи се.) Море, имаш ли ти памети или немаш?

) Аја! Не зна паорка шта је звонити. (Виче.) Анчице, Анчице! ПОЗОРИЈЕ 7. АНЧА, ПРЕЂАШЊА АНЧА: Ево ме! ФЕМА: Да ми купиш мало хоп-хоп... како га врага зову, хопманише тропн.

Колико има сати? АНЧА: Девет прошло. ФЕМА: Сад је најбоље правити визите, је л’? Анчице, само добро уреди. Ево ти тринкелта. (Даде јој три цванцика.) АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА (успија це): Анчицкен, то је моје право име.

МИТАР: Јован, пак шта се тако наружио?... Јоване! ПОЗОРИЈЕ 10. ЈОВАН (униформират), ПРЕЂАШЊИ ЈОВАН: Ево ме, мајстор Митре. МИТАР: О, часни те крст потро; који те ђаво нагрди? ЈОВАН: Мајстор Митре, пазите с ким говорите!

Ја ћу њојзи овај весео глас однети, она ће то волети него богзна што, она ће видити да сам јој пријатељица. А, ево је, ремаркабл. ПОЗОРИЈЕ 7.

ФЕМА: Коми фо! Жан! Апорт! Јохан, Ханц, Жан! ПОЗОРИЈЕ 2. ЈОВАН, ПРЕЂАШНЕ ЈОВАН: Ево ме, мајстор... (Стисне уста.) Да ти ђаво носи такав језик, кад све на беду иде!

Не можеш сама да се сетиш? дванаест иљада форинти! Јеси ли чула? Дванаест иљада, то ће бити живот, то ће бити грљење, ево овако, ево овако. (Грли је). ЕВИЦА: Ја не знам ништа, гди су ти новци, и откуда су ВАСИЛИЈЕ: Гди су ми, откуда су ми?

дванаест иљада форинти! Јеси ли чула? Дванаест иљада, то ће бити живот, то ће бити грљење, ево овако, ево овако. (Грли је). ЕВИЦА: Ја не знам ништа, гди су ти новци, и откуда су ВАСИЛИЈЕ: Гди су ми, откуда су ми?

ВАСИЛИЈЕ: Ја се не сумњам, али... ЕВИЦА: Немој лудовати, молим те, ко би на оног бивола погледао. Ево га гди иде, баш добро. Иди се уклони, док ја с њим свршим.

МИТАР: Јеси, мој синко, ти си се увек поштено владао, и само ти је шкодило што новаца ниси имао. Но ево, фала богу, и тога си достао. Сад можеш бити мој зет. ФЕМА: Шта, твој зет, а мене нико не пита кад се моја кћи удаје.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О нежна магло која ме издвајаш, ево враћам се чист на своје првобитно место. Тишино у светој сенци што снове моје вајаш хоћеш ли примити то тело

О, у слепоочнице се своје настанити. Ево ме без одбране испред страшне самоће. Не окренути се ма колико да се то хоће. Лице без очију на пустоме зиду бити.

пејзажа закопано за оне чије су речи никле из земље ко лек и буна нека погну главе далеки сунцокрети ЈУГОСЛАВИЈА Ево како је почела у дан своје нужности Све што нема ватре у себи сагори Што сагори постаје ноћ Што не изгори рађа

Смртоносан је живот, ал смрти одолева. Једна страшна болест по мени ће се звати. Много смо патили. И, ево, сад пева Припитомљени пакао. Нек срце не оклева. Исто је певати и умирати. МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ Свет нестаје полако.

таквог песника Ни имена потпуно слободног О горко о слепо море Заљубљено у бродолом ЕПИТАФ Уби ме прејака реч ЦВЕТ Ево цвета довољно смелог да мирише На празном месту и у успомени ПЕСМА Варка продре у реч Ватра достојна

дрвеће на коме рађају електрични плодови и празна огледала и празна огледала јер нема ничега са друге стране. Ево моје љубави ево моје крви ево мојих костију ево свлачим своју људску кожу и у црну земљу лежем, ИЗГУБЉЕНА ЗА ОНЕ КОЈИ

Ево моје љубави ево моје крви ево мојих костију ево свлачим своју људску кожу и у црну земљу лежем, ИЗГУБЉЕНА ЗА ОНЕ КОЈИ ЖИВЕ Изгубљена

Ево моје љубави ево моје крви ево мојих костију ево свлачим своју људску кожу и у црну земљу лежем, ИЗГУБЉЕНА ЗА ОНЕ КОЈИ ЖИВЕ Изгубљена за оне који

Ево моје љубави ево моје крви ево мојих костију ево свлачим своју људску кожу и у црну земљу лежем, ИЗГУБЉЕНА ЗА ОНЕ КОЈИ ЖИВЕ Изгубљена за оне који живе на другим

Краков, Станислав - КРИЛА

Коритом пресушеног потока чуо се топот коња. Официри су долазили. — Склоните се, — умешао се посилни... — ево команданта. Дуги бркови су донели мирис алкохола.

Био би задовољан што још није пошао и он тамо у ватру, али ево телефон јавља све горе и горе. — Контра—напад непријатељев, изгубљени ровови... Време је пролазило.

На потоку се указао официр, и вода је пљуштала увис око ногу његовога коња. — Ево ађутанта, завикале су весело коморџије. Комесар се дигао са баквице, чак се и кувари одвојили од казана.

Петровић, Растко - АФРИКА

То је дрво прелазних степа између пустиње и саване. Ево прве афричке пироге. Танка и дуга, ишарана црвеним и плавим, са ниским четвороугластим једром разапетим на виљушци од

С времена на време ајкула сече равну пучину својим оштрим леђима. Разгледамо бродски дневник. Ево како у њему изгледа наше пловљење до данас: 8 дец. полазак из Марсеља, 6 часова увече.

Шаљемо још по две-три девојке из кућа кроз које смо прошли, и ево је пуна мала просторија, њих и дечака којих се у почетку нико не стиди.

Између стабала је шећерна трска. „И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели. Ево да не морају ни прстом мрднути да би помогли да ове рађају, гране им дају хлеб, чоколаду, шећер, млеко, воће и цвеће

„Ево, мислио сам, човек који је за ово кратко време био за мене што и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мис

Међутим тумач ми преводи речи те песме, и оне значе: „Здраво, здраво, ево белог госта, ево белог госта, дошао! Смемо да играмо, смемо да га поздравимо, здраво, здраво!

Међутим тумач ми преводи речи те песме, и оне значе: „Здраво, здраво, ево белог госта, ево белог госта, дошао! Смемо да играмо, смемо да га поздравимо, здраво, здраво! Играјте, играјте, дајте нам ватре!

не труди да пуца и ми мирно пролазимо кроз овај тамни рај где нас све животиње радознало гледају и ниједна не мрзи. Ево брзог шикања великих зечева, пацова и змија.

Ево брзог шикања великих зечева, пацова и змија. Ево се опет, са стране пута, у чести, пале и гасе, као лантерне, очи мачака–пантера, антилопа, хијена, које и не дајући

Гњилу, као пуну крви. Ево звезда по земљи, отелотворених, огромних, меких, врелих, пуних задаха. Ми им видимо још само очи, које су дух неба и

Смеје се, задиркује цео свет, нуди им своје сасушене груди и трбух. Најзад ево правих свештеница Нои и Сати, на раменима младих фетишера.

Потпуно ме заборављају и сад су само око хипопотама ту, проучавајући сваки његов покрет. Ево он игра страшну игру Ге, удара левом ногом у земљу, што значи да зове све болести које су ту у земљу закопане, нека се

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: Остан’те овде за неки дан! Чекаће паша!... Има времена!... РАДАК: Па ево, бабо, Керуше градске откад чекају Да паша липше... Па ће липсати, Макар то било и догодине!...

“ веле пакосно За сваког оног што се десницом Гараве пушке смело машио. „Бунтовник грозан!...“ А зашто?... Ево! Осмелио се човек згазити На тежак колут ланца рђавог. „Гвожђе ме тишти!...

Да је шћеде овом нашом замијенит, први да дође у везира!... А онако, ево ђе га гладни хртови облијећу!... ПРВИ ТУРЧИН: Бива, све је тако као што рекосте; ’ма никако ми у памет не иђе како да

Док јуче са зором штуче некуда, а око ићиндије ево га опет у град са некаквим Мехмедом из Арнаутлука!... Ћерим гледа, па тек врти главом...

Једнако љуби уста блеђана Потпори мртвој туђе старости!... Сад јој баш Ћерим нешто шапће... Трза се... Добро!... Ево, застаде! Сад кô да брише сузе с образа, Упознала је грдну превару...

А да си му дизген мало попритегао, шћаше бит крочији! ЋЕРИМ: И не би заборавио да је и он само рајетин. Не! Ал’ ево Колебана! (Колебан долази.) ХАСАН: Јеси ли га нашао? КОЛЕБАН: На дому беше! ХАСАН: Сам? КОЛЕБАН: Не беше сам.

види прамен њене косице — Са бичем бих му мутне зенице Одморном руком грозно шибао, Вичући силном паши на уво: „Ево ти, пашо, целог курјука!...“ (Главаш напред, а за њиме Исак, Вук и Радак излазе.) ТРЕЋА СЦЕНА Исто место.

(Подигне са патоса опаљен пиштољ, преврће га, разгледа, тура прст у цев.) Опаљен пиштољ! Ту беше борбе!... Ево и крви Где је по зиду бесно прскала... Јасно је све... Издајство! Превара!...

(Пуца.) ЋЕРИМ (чује се споља): Проклет, дабогда! ИСАК (љуби цев): Е, бог да прости! Ћериме!... Ево Исака!... Ћериме! Паша те виче... Где су томруци? Тамнице, палош, синџир, вешала? Бунтовну рају треба мучити!

МНОГИ ГЛАСОВИ (споља): Нека изгоре!... Нека изгоре!... ТУРЦИ СВИ: Ово је буна!... ПРВИ ТУРЧИН: Ево, погледај, Кô да из црне земље изничу, Сељаци јуре с голи ножеви.

И да се спрема... (Види Главаша.) О!... СПАСЕНИЈА (гледа у Стану): Ево ти дела, Рођена мајко сваке несреће! Страшан је ремек твоје старости Што га је безум мозга болесног У проклетоме

Јест, ту је пакô... Ту су грехови! У твоме недру, мајко несрећна!... Ево, погледај! (Показује на Станоја Главаша.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

« Ево шта сам нашао. Наше нападне операције свршене су још крајем месеца јуна, дакле на десет дана по објави рата, и ми смо

сам спустио две чашице добре шљивовице, па онда попио шољу црне јаке кафе — ја, знате, увек носим са собом добре кафе; ево и сад имам пуну кутију — па не можете веровати, како се сад добро осећам.

За овим првима ево још и других, то овде притрчи један, то тамо један, док се напослетку не помакне напред цео ланац.

ВИІІ Житковац, 9 августа у понедељак, 1876 год. Три је часа по подне. Мене ево где лежим потрбушке на зеленој трави у хладовини, под једном брснатом крушком.

Мој коњ привезан за крушку једе у сласт своју зоб и потреса зобницом. Штаб ево га недалеко од мене у другој авлији, само ђенерала не видим. С бојнога поља изретка се чује тек по која пушка.

Дотле ће се повући наша четири батаљона што це боре под Тешицом; ево ја им сад одмах шаљем наредбу за повлачење. Кад се сва наша војска повуче од Тешице, онда се и ви полако повлачите

« Је л те, то ви мислите? Е, варате се. Ево шта је било »затим.« Затим ђенерал даде направити од лиснатога грања заклон од сунца, при руци се нађе и мало меке

А овом јаднику неко осекао главу. Ух, како је врат утекао међу рамена, а изнутра зија грдна рупа... Ево опет једне крваве гомиле, наређали се као снопље. А гле тамо побијених коња!

Колико их има — три, шест, — па и амови су ту — та ово је читава батеријска запрега. А гле разлупаних лафета, ево једно читаво коло, а какав је ово труп: црне панталоне, црн капут; где, два прста осечена, мора да је на њима било

своју погибију на Шуматовцу песмом, код које се сваки одељак завршује строфом: »Аман, царе, изгибе фукара«, и од које ево доносимо један одломак: Шуматовца алдандан бир сари илан, Адмни сорарен — Черњајев генерал!!

лонце, па не да шегрту да носи сандук, јеп це боји да не полупа »еспап,« већ зове јака момка, даје му сандук и вели: »ево нај, али добро пази, чувај да не полупаш лонце!

« А овде ево хиљаде људи предају се на милост и немилост једном Караџићу, једном Комарову, и они их воде и лупају без одговорности;

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

„Не брини се, неће знати Да сам мученик, Кад обучем свилно руво, Приденем му слик, Створићу се малом песмом, Ево вако, глај... Сад сам песма... ко би рекô Да сам уздисај!

XВ Теби, цвете, теби певам, — Та ја досад нисам певô. Ти си мене распевала, Што је твоје, теби ево. И досад сам волô сунце, Што ме истом сад огрева; Волело ми срце славља, Кога сад тек разумева.

Ах, преварио сам се, Сагрешио сам Богу; Хтео сам све из’касти, — Па ево ништ’ не могу. Излити цело срце Није у нашој власти; — Нагађај, љубо моја, То што сам хтео касти!

XЛІІ Ала је леп Овај свет, — Онде поток, Овде цвет; Тамо њива, Овде сад; Ено сунца, Ево хлад; Тамо Дунав Злата пун, Онде трава, Овде жбун. Славуј пева, Не знам гди, — Овде срце, Овде ти!

Дај да читам ону песму Што је писах тад, Па да с’ слатко насмејемо На тадањи јад. Кад ти нећеш да се смејеш, Ево с’ смеши крин, Смеши ти се из колевке Наш првенац син. Има л’ слађе што на свету Од осмеха тог!

ЛXИВ Божић, Божић, мио данак, Ко га не би милим звао, Ко ли не би весô био, Ко се не би радовао! „Ево колач,“ старешина рече, „Колач треба сећи, ко ће с ким да сече?

ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши на те, Ево се смеши

ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши на те, Ево се смеши на ме.

ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши на те, Ево се смеши на ме.

Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши на те, Ево се смеши на ме.

Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши на те, Ево се смеши на ме. ЛXИX Шалај, луче, Не од јуче, Већ луче од лане, Бог и вера — Срце ј’ мера — Ја ти не знам мане!

Кроз смрт само ваља проћи, Па ћу с’ и ја с њима слити, Ако л’ тамо нема ништа?! — И тад ћемо једно бити. Ево венца тужна цвећа, Кој’ сам теби почô вити, А венац се шире сплео Све вас може загрлити!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

“ наређивао је поднаредник. Ја сам извукао револвер, као да ћемо сада на јуриш. При врху поче ветар да дува. „Ево смо!“ — шапну неко. И строј као по команди полете. Нешто је пиштало око мојих ушију, и ја се најзад саплетох.

„Напред, напред!“ Неке силуете промичу. Одјекују пуцњи. „Не на мене!“... Грр-у! — разлежу се експлозије од бомби. „Ево га! Удри!“ — И по четворица навале бајонетима на бугарског војника. Из таме истрчавају други.

— Да чујемо сад тебе — обрати се Предрагу. — Ево како је било — рече Предраг. Пред нама се налазио непријатељски положај, тако-звана Каменита Коса.

Ишао сам са напором, као да ми је неки терет обешен о леву страну тела. — Ево нас, друже, у земљи Србији! — стаде испред мене капетан Живојин, командир једне чете нашега пука.

— Вала, браћо, ако је за вајду, доста је. Ратујем: дванаесте, тринаесте, четрнаесте, петнаесте, шеснаесте и ево сам у седамнаестој... А сад, како је онај трећепозивац заплашио Бога, ко зна колико ћемо још ратовати.

А тамо нема врд-мрд. Испашћеш способан за вронту и утрапиће ти пушку. Него бежи док си читав!“ — Ево ти — заврши „Аждаја“ причу... Лежао је на суседном кревету, сав увијен завојима, као дете у пеленама.

Измешали смо се у овој ноћи, те не знамо где је ко. Зачух кад неко шапну: „Ево, овде је.“ „Јеси ли ти, Влајко?“ — и једна се прилика спусти поред мене. — Ко си ти?

Питам се сада, зашто се тај сељачки народ коље, ево већ четврта година? Зашто се убијају људи, иако један другом нису ништа нажао учинили...

Тек су ме тада два војника извукла. Ево, лежим већ толико времена. Из болнице ћу изићи као богаљ. — Влајко климну главом, и у очима јавише му се сузе.

Узрујан жагор испунио је павиљон, а кроз оно брујање зачу се глас капетана „Фикуса“: — У стрелце! Други вичу: — Ево је... — Терај отуда... — Сад је под креветом... — Побеже!

Али сматрам, погрешно је веровање неких, који мисле да ће после овога рата настати пропаст света. Боже сачувај! Ево, видите шта каже Живадин.

— питао сам га. — Удари ме у ногу... Јаој, браћо, полако. — Он шкрипну зубима, и завали главу уназад. — Ево овде! — један од војника показа на чукаљ ноге. Вилични мускули су му подрхтавали.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Само један, или скоро само један између њих остао је неокрњен у својој величини. Његош — и по други пут се, ево, намеће његов изузетни положај у оквиру овога доба — био је и јесте и данас једини у чијем тексту и архаична, књишка,

И ђаче ће видети да је Пачић петраркист (још увек!). Ево имена његових драгана — он их је неуморно засипао стиховима: Ружа, Милица, Елиза, Раша, Лина, Терезија, Евица, Милка,

и Крупинског, да у његовој поезији треба можда тражити и трагове Шулцеове и Чоконаијеве, и ко зна чије још, то ја ево први спомињем, и само у облику питања. А Пачић није макар ко у нашој старој поезији, и далеко од тога.

Непознати песник МАДАМЕ Сеци језик, ево, на потиљак вади, он ме, мадам, с тобом ономад посвади!

лафови, што блудите всује једити рисови, Што ловите овде со страхом курјаци, што гаврани гачу гладни под облаци: Ево мене, ево, ја сам наше јело, давно је смерт моје заслужило тело; Заслужило да га љуте змије пију и да се као лоза око

блудите всује једити рисови, Што ловите овде со страхом курјаци, што гаврани гачу гладни под облаци: Ево мене, ево, ја сам наше јело, давно је смерт моје заслужило тело; Заслужило да га љуте змије пију и да се као лоза око њега

Ја помислих у себи: — Вала, ево зиме! Благо оном кто имат чекати ју с чиме! У кога се ваљају гојани по свињцу, Кто се рујну радује у подруму

Ја се из' сна тергох, серце во мње дахти, Око не смје на пенџер, кто јест ту да чвахти. Ја у себи мислих: — Вала, ево беде! — Чини ми се да на пенџер к мени људи гледе.

Цича мени перси тако силно схвати, Да дахнути не могох ни управо стати. Ја се о'мах уплаших и вратих се натраг, Али ево гужве когда стадох на праг И спопадох браву, да отворим врата, На нову панде беду серпски брата: Мени руку за браву

Све нек' иде! Али ево моје љуте туге: Што ни пјесне нису с миром од њезине руге! Да су вкусне као сушти пијемонтски смрчак, Она б' рекла:

“ Друга на то у свом серцу: „Заљубљен си, Павле! Ја сам чек'о до најпосле то слово одавно: Што сам такав, ево, буди свему св'јету јавно. И слушати и пјевати свакојаке лике Мило ми је од сказаљке било и кавике.

Пак ево што серце моје свегда љупко креће: О љубови пјесне нигда остарити неће. Павле Соларић ЛУКА МИЛОВАНОВ НА КЊИЖИЦУ ЗА НОВ

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

И за најмањим оним каменом Што сам га некад — већ некад, да!... У палачи му холо газила!... ЛЕОНАРДО: Ево ти писма — Читај, Светлости!

— Заповедај! А бог је свемогућ. И ево ти се кунем, госпођо, Свемогућега светим именом, Заклињем ти се оним престолом Са кога свемилостивна рука

ЧЕТВРТА ПОЈАВА Кнез Ђурђе, Станиша и Јелисавета. КНЕЗ ЂУРЂЕ; Славујче! тицо! Ил’, ако волиш, божји анђелу! Ево ти водим моју жељицу, Мог милог брата — мога Станишу! ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог!

А сад?... Ал’ нека, ево, девере! Једина ћерка дужда млетачког Ропкињама се равна азијским, Да не повреди ону светињу Којој се земља дичне

СТАНИША: Па ко сме рећи — Да на Латинке рубин-усници Притворство лежи срца лажљивог, Кад ево сушту збори истину!... (Баца јој пред ноге донесене дарове.) Ево! И узми, наша несрећо!

(Баца јој пред ноге донесене дарове.) Ево! И узми, наша несрећо! Еј, брате, никад нисам мислио Да ћеју нам се и соколови У мучном лову модрих висина

Ал’ ево иде кнез!... ДРУГА ПОЈАВА Кнез Ђурђе, Шуловић, Мићић, капетан Ђурашко, војводе, сердари, капетани и пређашњи. ВЛ.

— Па да се не би залуд мучио Грабећ господство моје и власт — Из отачаства ћеш бити прогоњен! И ево сваког опуномоћавам: Да ко те нађе, види ма где У границама нашег оташтва, Слободно да те онде мушкета!...

Хоћу л’ их пуштит... А дошли су и они да те лијепо моле, господару, за Радоша, да ни га поклониш, господару!... А ево те још и у бешици служах... знаш кад те оно обучавах орлове стријељат?

СТАНИША: И ево ти се, божји престоле, Идоле бледи мухамеђана — Гробом мојега оца заклињем: Да ћу и ону љуљку рушити У којој нас

СТАНИША: А увреда? МИРА: Мене ражали.... СТАНИША: Мене распали — Ал’ ево браћа твоја, моји другови... (Богдан, Бошко и Станојло.) БОШКО: Утече! БОГДАН: И нерањен. СТАНОЈЛО: И несахрањен.

РАДОШ: Рану? А ко је рањен, дијете, ко? БОГДАН: Наш један друг — Па ако рану умеш познати, Ево је, старче, па је погледај. СТАНИША: Не боли више — Тек нешто мало крви истече.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! — трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно.

Ту мотчицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра... Ево ти ове моје 'аљине, па се добро умотај — рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го. — А ти, стриче?

Видим: весô је нешто. — Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили.

Шједи, Џибићу, шједи, мјесто се прошјело под тобом! Твој ми је ђед о глави радио, па отац, па сви твоји, али ево им!...

— Млого ме је, кажем ти, Џибо — диже се и пође у собу. — Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и'! — чује се из собе.

“ Познаше ме. Ја протрну' сав, ама се брзо сабра'. Звизну сабља са Цигана полећеше главе, а ја ободо' ата кроз Кланац. Ево ме у Мајдану! — Е, де-де ми сад једну, Мићане, уточи! — Де-де, Мићане! Нали чојеку чашу ракије. — Боже мој!

— поклонио за педесет бијели' меџедија. Ето ти и те шубаретине, а ево ти оружља, па се наоружај, штоно има ријеч, до зубâ. Чуј сад што сам ја ижињô.

Из царске је шуме, па ја млим... Судац (смијуљи се и пружа му мало новаца): Ево ти, Давиде, за штету, а овај ће лопов сјутра у Зеницу. Давид: Је ли то из царске касе?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Заразно твоји миришу олтари: Ту век врх века у стенама спава. Ево су дошли стари господари. Јеси ли сита крви што спасава? Ти ћутиш. Ветар кости развејава.

И, с пуно сунца, Нек спровод крене преко царска моста. Ево ти, Граде, старога бегунца, Ево ти славе — жељенога госта.

И, с пуно сунца, Нек спровод крене преко царска моста. Ево ти, Граде, старога бегунца, Ево ти славе — жељенога госта.

(1916) СЕЈАЧИ Кô луталице које клетве прате, С далеког југа, са судбином Јова, Ево нас к теби, наш ледени брате! Охоли, мада без рода и крова, Чекамо смели своја гробља нова.

Кô луталице, које патње прате. С чежњивог југа, са судбином Јова, Ево нас к теби, наш ледени брате! Охоли, мада без рода и крова. Спремни смо гробља да сејемо нова.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Кад се зрело размисли, има ту и увреде, господине Вићо! То не може друкчије бити, него ти си нешто погрешио? ВИЋА: Ево, да донесем шифре, па сами да видите. ЈЕРОТИЈЕ: Разрешио си доњом, општом шифром? ВИЋА: Јесте!

И... није то ваљда... како да кажем... МАРИЦА: Јесте, јесте, свршено је, ако си то хтела да питаш! Ако не верујеш, ево да ти прочитам шта сам му писала. (Извади из кецеље парче хартије.

(Извади из кецеље парче хартије.) На, ово је тај одговор од њега што сте га ви отворили и прочитали. Ево, слушај! Ово напред те се не тиче, него ово. (Чита.) „Ја сам ти већ усмено говорила да је мој отац” (Говори.

(Чита.) „Ни остали у срезу”... (Говори.) И то те се не тиче! АНЂА: Па шта ме се онда тиче? МАРИЦА: Ево ово! (Чита.) „Зато, ако ме одиста волиш, ти одмах крени на пут.

МАРИЦА: Па питај ме ако ти треба, па ћу ти казати. АНЂА (крсти се): Господе боже! Па добро, ево да те питам. 'Ајд' кажи ми: који ти је тај Ђока? МАРИЦА: Апотекарски помоћник. АНЂА: Апотекарски помоћник?

И онако, кад бих што случајно разбила, говорили би ми: што лупаш као да си заљубљена? Е па ево, сад сам заљубљена и све ћу одреда да разбијам. (Баци тањир на под.) ЈОСА (долази на задња врата): Овај...

Дође малочас један дечко па вели: где је Јоса пандур? А ја велим: ја сам Јоса пандур! А он вели: ево ти ово писмо! А ја велим: дај овамо то писмо. А он вели: да даш у руке госпођици, а ја велим...

Што год проговориш у канцеларији, чује цела чаршија. Морам овде, сигурнији сам. 'Ајде, ево их, затвори добро врата. АНЂА: Добро! (Одлази и затвара врата.

) Ово читај... ТАСА (чита): „Строго поверљиво”. ЈЕРОТИЈЕ: Чули сте, господо, „строго поверљиво”. Тасо, ево ти овде пред свима кажем: да ћу ти ноге пребити ако одавде зађеш по чаршији и истртљаш шта си прочитао. ТАСА: А!...

ЈЕРОТИЈЕ (Јоси). Где је он? ТАСА: Ево га чека. ВИЋА: Он је процуњао кроз варош, мора да је наишао на какав траг, чим се овако брзо вратио.

Тасо, дедер читај депешу. ТАСА (чита): „Према сазнању и трагу досад уоченоме”... ЈЕРОТИЈЕ: Прескочи то! Одавде, ево, одавде читај! ТАСА (чита): „Лични опис овога сумњивог лица непознат је власти, једино се зна да је то млад човек.

МИЛИСАВ: Јеси разговарао с њим? ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, јеси ли разговарао с њим? АЛЕКСА: Ево, ако хоћете, све по реду да вам кажем. ЈЕРОТИЈЕ: Па тако, брате! Разуме се да треба све по реду да нам кажеш.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем; А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал’, ево, зора свиће, И, ево, прође сан; Ал’ тебе нема, нема — Нема да сване дан! 1862.

Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем; А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал’, ево, зора свиће, И, ево, прође сан; Ал’ тебе нема, нема — Нема да сване дан! 1862.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

За гутљај по локва блуда. Прости за блуд. Знам, на истини је ово, и плеле би се у венац душе. Ал’ гњилу моју, ево, расточила пут. Из три што зададох ране, прозрем, већ лопиш у мир.

РОДИТЕЉУ Ко си? Ко и куда ја, Плод без плода твој, И судња ова у мени реч? Син, ево, прогледавам. Мрењем за живота Скидам са себе слепи рођаја знак. И не као ти Стрмоглав оплођењу Слепо на пир.

И не као ти Стрмоглав оплођењу Слепо на пир. Но вољом, те не саздала ме, Пут отварам, ево, Себи за уништење, Нерођен ма за мир. Плод ја без плода твој, И судња ова у мени реч.

Достојан споља лик и ум, унутра звер, и беспомоћно дете. ПУТ 1 Јер газило се туда, јер газило, и небога, ево, стопа утабава; — нема трага. А жеднији ходим све, а ходе; — у недохват је, ето то ужасава.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Где је нана? И тек тад би се нана одзивала: — Сад, сад!... Ево ме! — И долазила би свлачећи заврнуте рукаве. Мајка би и бабу дочекивала, поливала, додавала јој пешкир.

у дућану, трговини, није десило штогод, скрхало се, пропало, па он, не могући више да издржи, напустио, побегао и ево га где долази. А Младен то није волео. Сваког дана бивао је све бољи, све паметнији.

И, заиста, одмах чује и кроз излог види како бесно растворен Младенов тевтер подноси сину, псујући га: — Ево, слепче! Види! Види како је све чисто! У реду. А ти? Ни коме си дао, ни од кога узео! Нигде ништа заведено!

— Хајде, газдо!... Турци испраћају буле, домазлук, па ће после да се врате и све нас исеку. Јер Срби већ све узели. Ево их у Пљачковици, Крстиловици. Сад ће овде покољ. Он се реши. — Идите ви, ја нећу.

— Ево ме, бато. Младен диже главу, погледа га. Отвори уста, а већ осећа горчину у грлу. — Теби — поче он тврдо, суво — није

Ниси свој газда. А хоћеш да си свој, да се оделиш. Не можеш више код мене. — Зашто, бато? — Нема: зашто. Ево: ово од оца је остало, ово имамо, и све напола.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Ако ме не видиш, ево ти кукоља па кукај док ме не видиш« (етимолошка магија, Беговић, 220). К. је лек од дечје болести буба (»кад дете

и ГЗМ, 4, 162). Уопште, с помоћу р. врача се да менструација буде уредна (»ружо румена, дај ти мени твоје црвенило, ево ти моје белило«, ЗНЖОЈС, 7, 187). Да би порођај био лакши, пије жена цвет од столисте р. (СЕЗ, 14, 105). Сок од р.

, 382). Кад се сади, треба под први лук ставити парченце цигле и рећи црву: »Ево ти храна за годину дана, не дирај л.« (иб., 183). Ако ц. л. сади љуто чељаде, биће и он љут (СЕЗ, 48, 55).

Народ верује да је она лек од црва код стоке. Њен врх савију к земљи, притисну га каменом и говоре: »Ја те ево рештим (затварам) и нећу те пустити док не испадну сви црви из ране тога и тога марвинчета« (ЛМС, 139, 88).

загризе сваки помало и остави (на родно дрво или кров неке зграде) да преноћи, а сутра их унесе у кућу говорећи: »Ево, мечка је долазила и мало појела«, па затим сваком чељадету дâ по неколико зрна ради здравља (СЕЗ, 83, 1971, 166).

у Оребићима, кад младожењини укућани на своме прагу дочекују невесту, посипају је пшеницом и кукурузом певајући: »Ево нама невисте, Поспимо је шеницом, Да нам буде плодна« (ЗНЖОЈС, 45, 299); кукурузом је посипају да би рађала мушку

Ћипико, Иво - Пауци

али, фала богу, имате се од чега наплатити, одговори Војкан умиљато. — Знам да могу, али мени те жао! Ево видиш, таман сам тебе тражио; накупило се преко сто шездесет круна, а то ти је преко четрдесет талијера што новаца што

Тако живо, немилосрдно газећи, обоје се загријаше. —Ево, овдје нам је ложница! — окрете се цури Раде и устави се код торине, па показа на колибицу покривену дебелим снијегом,

И, тетурајући, уђе у дућан и довуче се у писарницу. —Ево невоље, — вели газди, не могу кукуруза ни продати ни даривати! ... Де, живи били, ви и сви ваши, узмите га ви! .....

— И посегне за новцима са стола — Видиш, ово и није заправо мој новац. Хтјео сам га таман послати... Ево, на! Сваку кварту плаћам ти по талијер, скупље, бога ми, но што га данас могу са стране набавити... али не мари ....

Петар их дочекао и уведе у дућан. Напоји их ракијом. Па их поведе кроз чаршију, тобоже у шетњу. —Ево, — љутито вели, — ја ћу купити ваше дијелове; знам да бацам новац на пут, — и устави се, таман као да га просипам по

—Господарица си да радиш што ти је воља, опази писар, — али .... — Ево пара! — прекиде Петар. — Ево их вама! — и уручи кесу писару.

—Господарица си да радиш што ти је воља, опази писар, — али .... — Ево пара! — прекиде Петар. — Ево их вама! — и уручи кесу писару. А писар озбиљно опоменувши их, вели: — Кад су новци у мојим рукама, нема преваре ....

— одговорише сви троје у један глас. Петар са стола узе кесу и извади из ње неколико банака, размота их и броји. Ево десет десетица! — вели. — Ево их, гледајте како су модре... Ко ће их?

Петар са стола узе кесу и извади из ње неколико банака, размота их и броји. Ево десет десетица! — вели. — Ево их, гледајте како су модре... Ко ће их? Стаоац се диже са столице, а и жене се примакоше. — Нове су, — опази писар.

— Знам ја, част вама! ... Баш то је зло што је по закону! Свугдје веле: по закону. А закон нас, ево, гули добога ! ... И ето, не можеш закону побјећи.

—Мало је... Дај шеснаест стотина ..... —Чудо је! Попусти! —Не могу ... Васо, поћи ћеш .... —Ево четрнаест стотина.. . —Дај петнаест стотина талијера...Ухвати ме у бесједе, јер, нећеш ли — нема већ говора...

А зачас закуца наглије него обично. Ево капаре! — рече Илија, одушивши од узбуђења. Извади кесу из њедара и броји новац, полажући га на сто.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Знао је да је видар спасао сигурне смрти овог истог старог човека који је, ево, само недељу дана после оздрављења изашао лично на Кулу као да пркоси. Зар се није говорило да је на самрти?

Можда се суочио са својом смрћу. Она га мами и омамљује, разјапила је рале, зинула му на живот, и ево како њена отровна пљувачка кола његовим телом, нападајући му најпре ум, ево је како загађује његову наду, ево је где

разјапила је рале, зинула му на живот, и ево како њена отровна пљувачка кола његовим телом, нападајући му најпре ум, ево је како загађује његову наду, ево је где ликује у његовим заумним световима.

живот, и ево како њена отровна пљувачка кола његовим телом, нападајући му најпре ум, ево је како загађује његову наду, ево је где ликује у његовим заумним световима.

нађе за свога раба ништа лепше међу твојим створењима, него ову љигаву ругобу која ми се, знаш, целог живота гадила? Ево је како шапицама шашољи распећа које сам с љубављу у твоју славу три године бритвицом резбарио.

Три године сам, Господе, пробдео да начиним нешто својом руком што би било достојно твога имена, а ево сада ми, уз месечину која се пробија кроз крошње старога храста, твоја крастача балави својом грозном слузавом

смо давно прежалили, још кад се разболео пред Доротејев долазак, али он се ето стално у последњем тренутку извлачио, и ево га где хрипа и кашље, чујем његово кркљаво дисање и зацењивање, као да га гледам док пљује големе, округле, балаве

Дадара Госпа наша, лепојка наша, не губи време. Прошло је пет дана од Лаушевог одласка са Куле, а она се ево побринула да покаже ко је овде господар.

И гле, ево је како га деље, ренда и тестерише, како му пије душу на сламку. На Богдановом лицу, што је дан више одмицао, разрастал

покушам с нечим другим, пожурим да побегнем што даље и зауставим се на оној успомени са краљевог свадбеног ручка и ево већ сам окружена људима и женама у празничном руху, пријатни ромор говора и звецкање путира струји око мене, лагодна

Прво што ћу сутра урадити то је да начиним тезгере. Димитрије Ево слободног човека Димитрија како се зноји под теретом препуњених тезгера, ропћући и сапињући се о замршену травуљину

А ево сад јурим ка томе страшном месту које је затровало моје детињство, јурим радосно јер не видим ништа другом осим оних св

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ах, мили друзи! Беше дан, У ком сам и ја сневô, Ал' час је куцнô, - мину сан, И сад сам будан ево! А славуј пева, кô и тад, Месецу, ноћи, ружи, И груди моје мори јад, И срце моје тужи. Ал' шта је прошлост?

1888. ОПРОШТАЈ СА ШАЈКАШКОМ Равна шајкаша поља, остајте збогом и даље, Растанка нашег куца последњи, ево, час... Син мрачних рудничких гора искрени поздрав вам шаље: Небо нек чува вас!

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру. Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина кô

ишô И узгред Кордову, Кадикс и прибрежја обишô Случајно и ове песме набавим на путу тада, И ја их преведем с пажњом и, ево, штампам их сада.

Ученик На овоме пољу Нек слобода моја сахрањена спава, Јер Истина твоја потчини ми вољу, А душу ми, ево, страхом испуњава. Каква мрачна мисô: спавати у ноћи, И знати да неко поред одра стоји, Кога не познајем.

Доспео си, ево, у рајске висине. Ево овде има блага свакојака, И учених људи, и добрих јунака. Нек те, дакле, брига и туга не

Доспео си, ево, у рајске висине. Ево овде има блага свакојака, И учених људи, и добрих јунака. Нек те, дакле, брига и туга не гуши, Но слободно ишти што ти

И, ево, усамљен сада, Он сања о даљној земљи и њеним пољима цветним. У дому разврата гнусног он сања обале пусте, Где стоје

„Па ипак, давно се знамо. Од прве младости твоје Ја живљах у души твојој, И лице небесно моје, Твој вечни идеал, ево, оваплоћен је сада, Идеал, што бићем твојим без твога пристанка влада.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

ГЛАВНИМ ТЕМАМА ПРЕПИСКЕ На дунавском пароброду „Сатурнус“ Баш пред сам полазак из Беча, примио сам Ваше мило писмо. Ево Вам одговарам још успут на белом дунавском броду који ме носи отаџбини.

Доња од десних фијока мога писаћег стола испунила се, током времена, започетим и недовршеним радовима. Ево једног од њих! Он носи наслов „Наш планетски систем“. Скоро стотина исписаних страна, и гомилица прибележака и скица.

баш неки дан проучио план Вавилона што га је публиковало Немачко оријентално друштво, а тај план је, као што сам се ево уверио, поуздан. Ноћ се спустила, али се на хоризонту румени пун месец, а алеја палми показује нам наш пут.

Ми се пењемо брзим кораком том завијеном рампом, и ево нас на врху куле. Но, шта је ово? Над платформом на коју смо задувани стигли, уздиже се нова кула.

Ништа ми овде није непознато. Ево, ово су Пропилеји, онде горе је храм Нике Аптерос, они изгледају тачно онако како сам их замишљао.

Она четири стуба Партенона подигнута су на тај начин из овог гробља. Ево нас у просторији где ћемо се преобући; овде је, додуше, доста мрачно, али је зато грчка ношња врло једноставна, као

Тако је сазнао шта су Халдејци у току хиљада година опазили, ево, на пример, ово. Помрачење Сунца може се само онда десити, кад Сунце и Месец у исто доба прођу кроз ону тачку небеске

ВИ КОД АРХИМЕДА, АНТИЧКА ВОЖЊА СРЕДОЗЕМНИМ МОРЕМ, ПОСЕТЕ АЛЕКСАНДРИСКОМ МУЗЕЈУ И БИБЛИОТЕЦИ Београд Ево ме опет у мојој соби за рад. Ваша писма, прочитана неколико пута, леже преда мном.

То није тако тешко! Пре свега, треба да се бацимо у старогрчка одела, а за то не требамо ни кројача. Ево, ја Вас већ одевам, боље рећи заогрћем, химатионом, скидам Ваше свилене чарапе, замењујем Ваше мале ципелице већим

Од његових списа очували су се само баш они незначајнији, исто тако као и од списа Аристарха и Ератостена, а ево зашто. Научна продукција имала је онда, као и дан данашњи, два вида.

XИВ ЈЕДАН ДРАМАТИЧАН ДОГАЂАЈ, ОПРОШТАЈ СА ЦАРИГРАДОМ Београд Ево ме опет у мојој мирној соби на Универзитету. Колико сам јој се обрадовао; а како и не бих: на њеном столу лежала су

Но она ме при крају мога боравка мал’ не изневери. Шта ћете, срећа је женскога рода. Ево шта је било. Наш конгрес се приближавао своме крају.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Блискост песничког поступка постаје очигледна из следећег одломка: „Ево капут добар, јевтин,/ од те робе бољу што ћеш?/ За лето је он начињен,/ и зими га носит можеш.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Тако је још с покојним старим газдом, с којим је заједно и на хаџилук ишао, тако и са младим газдом, па ево и сада после њих. Зна се то. Чак се зна какву ће кафу, коју ракију, и од ње колико чаша попити.

(Одмичући се од Ташане, гледајући је): И сада ево, заиста лепа, лепа си ми, снашке! ТАШАНА Остави то, Стано! Него хајде што пре са тим облачењем.

ПРВА СЛУШКИЊА Еве, снашке, све је понесено. Није ништа заборављено. Ево и свеће, и тамјан, и кадионица. ТАШАНА (пошто прегледа): Добро, добро. (Стани): Стано, јеси спремила дечје цвеће?

Од чега те страх? Ама шта је то? (Виче): Стано! Улази Стана. СТАНА Ево ме. КАТА (љутито, прекорно, показујући на Ташану): Шта је ово, Стано?

И онда ја све морам да знам, да бих за све ја била крива. (Сасвим бесно уноси се матери у лице): Чујеш, ти, ево ја теби сада кажем, а ти свима: оцу, хаџијама, и коме хоћеш, да ја више овако и овде нећу и не могу.

И сада ево деде, ето долази. ТАШАНА (уплашено): Што си га звала? Или што ми каза да ме је волео, тражио, и због мене у калуђере

Да смо те њему дали, сада би и он био баштован, а не ово што је! СТАНА (појављује се на вратима): Ево деде! Чују се кораци како се пење. Улази Мирон (са требником, увијеним у епитрахиљ.

(Прилази Ташани): Ташана, звала си ме. Истина, звала си ме више пута; али ја никако нисам имао времена. И сада, ево, једва што дођох. ТАШАНА Ако, дедо. Хвала! МИРОН Казуј, немам времена, морам одмах да идем.

Дакле, зато све кажи! Никако се не бој мене! Јер оно што је некада било, било је. И ево, можда ће ти бити криво, али ја се не кајем за то.

страх... Ох, чекај, дедо... Не знам како да кажем. Само то, дедо, ево, не једна година, већ две, три, увек све једнако тако. И то како, дедо? Ни жива ни мртва!

ТАШАНА Ох, да! Нећу да кажем да ми когод што рече; али тако је: за све њих ја нисам ништа, мртва сам. А, ево, жива сам, дишем, говорим; а треба да сам мртва. МИРОН Ане, нећеш ти бити мртва!... Ко је тај који то хоће?

Ништа није. Али ти си још узрујана, још уплашена. Не бој се, ничега се не бој. (Прилази прозорима, отвара их.) Ево ништа нема, и не сме бити. Буди слободна, мирна.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Погледајте корачање, погледајте ногавице. Али то одело није овде рађено. Ево како ја мислим, мајсторе. Рукави ако не ваљају, има капут; капут ако је с фелером, ту су рукави.

А увуку се, а истуре се. И кад се увуку, мислиш прождрло их нешто и неће више изаћи, кад ево их опет, и сад ти се опет чини да расту и све су дуже и сад ће тебе шчепати. Није лако ту радити и одговорност имати.

И што је најгоре, та вуцибатина распознаје шмркање моје, и ево га, подвлачи ми се као маче, и тако, ето, спасе га суза Бошка Перчиновића... Што је човек! Сузу не може да убије!...

Ништа мени, Тодоре, доброто моја, није код тебе необично... Оно, ако баш 'оћеш да будем искрена, ево шта ми је необично. Свако подне у Бога, у комшилуку кукурече неки петао, галами као луд.

срамота је, на онако излизаном сицу, и на оним препотопским ниским осовинама. — Ево вам господара, па како он каже. — Гос-Тоша, доста спор, тек заустио, а госпа Нола га брже прекинула.

Али ако је стало до нових и млађих кола, онда, господин надзорниче, ево да вам кажем како се шале људи у мом крају: посади руду у земљу, па ће нићи нова кола.

Идуће седнице, међутим, ево га с неким „амандманом” за онај предлог. Ревизија, господо, молим лепо. — Постало је јасно да иза Тошине велике

— Махните се, госпа Лела, гробља те гробља; а ако је до разговора, ево ћу сад да вам испричам како ме је јутрос на салашу, баш док сте ви били на гробљу, вијао бик, онај крупни наш

Али ако ћете ми на душу веровати, не знам ни шта је у мени, и не знам ни шта ће бити са имањем. Што знам, ево вам: волим децу, волим младост. Никад млада нисам била, никад своје деце нећу имати!

Хајд, хајд, устаћу ја ваљда. — Јулица зајеца из свег срца... — Устани, Нано! — Јулице! Леп си ти то мој трећи син! Ево, сад ћу одмах да бацим ове пелене у које ме зависте доктор Мирко и ти, и да се дигнем, али онда ћу, да знаш, тебе да

Ти си крива што остављаш новац којегде!... Јулице, немој да ти је жао на мене сада; ја сам болесна, немам стрпљења... Ево ти кључ од мале касице, узми што ти треба... а новац ћеш наћи... у овој кући је ред и поштење...

— Нано, ево видите да није истина да се љутите. — Госпа Нола га помилова по сагнутој глави, и намести раздељак. — А шта је било с

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

И ево читатеља после ови странпутица к намеренију мога писања. Смеј и шала, друго ништа није овде за њега зготовљено.

узвикивати да је наше сочиненије оригинал, и влашку ону пословицу за мото ставити: Лауде ће гуре, ке јака пумну. Ево, дакле, како стари рукопис нашу повест почиње: У једном селу била је нека девојка, именом Рокса или Роксанда, тако

то је изгрижено, да је — опет изгрижено. »Доста, г. списатељ, доста, фала вам на књизи и аратос! Ево вам јошт форинте, само нас не терајте даље да читамо. Ви нас поштено с огрижајима поранисте. Све крпеж и огрижај.

му своје стање и недоскудицу, и свештеник, добра срца и тако, а особито не имајући мушке деце, узме га под своје. Ево га дакле под тврђом заштитом, где ће му дозвољено бити себе више распространити.

Нек помисле само са мном заједно, а то је најлакше, да смо у Египту, ево и њега у Египту. »Ви опет почињете ђаволити, г. сочинитељ?« Ни најмање, госпоже, ја се само наравног пута држим.

у призренију брака, понуда на истини основана, ја драговољно из једне токмо к добродетељи љубови пристајем. Ево инди моја рука, која јошт на мушким прсима почивала није.

он не седа као други људи, него се на столицу трућа; кад оди, он или управо у земљу гледи, или главу у небо диже. Ево, ово је карактер жениалитета код наши млади људи, о којима писано стоји: Еин Фуцхѕ траф еинен Еѕел ан, Херр Еѕел,

препоручује јест што човек ништа не мислећи може дуго време у неспавању провести, будући да се мозак ништа не мори; и ево разрешенија оне загонетке што такови који воопшче ништа не мисле понајвише до зоре време у картању проводе.

Узајмићу и какав леп ланац, да се мисли да сам из добре куће. Ево овако се код нас жени; сад да видимо како се удаје. »Није шала, ја имам 15.000. Ја морам особиту прилику да нађем.

Е, да видимо сад има ли што девојка? Отац. Зато ћемо најлакше; само нек су они од бога срећни. Ја сам већ стар, ево све што видите овде, то је њино и божје. Прводаџија. Право! (Намигне на младожењу). Међутим уређују прстен.

000. Шта ћемо сад? Толико се потрошио, аљине купио, срамота од људи. Зажмури, пак како ти је, тако ти је. Ево овако речма мажу они који гледе да другом очи замажу, нимало не обзирући се што ће момак будушту супругу своју докле

да не само што узрока имао није горњима своје тужбе присојужавати, него је јошт и Лаватеру смело рећи могао: »Ево, танконосати старче«, носа, каквог ти зактеваш да се виспреност ума засведочи.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Како сам тада, приликом овога лепога хришћанскога обреда, добио кијавицу, ја је се никад више нисам опростио и ево је кроз цео живот вучем, те могу слободно рећи да сам ја своју религију искијао.

Ја сам знао да ће му тај реп, који се за њим вуче, сметати ма кад тад у животу и ево где се то и испунило. Момак је суседов, разуме се, пришао, скинуо га с плота као кад би узабрао зрелу крушку и

Ето ја, на пример, док сам био мали, крао сам где сам што стигао, па ево данас сам газда и ништа ми не фали. Све је то у божјој руци!

Ја на ту тему: „Познај самога себе!“ нисам поднео никакав одговор, јер нисам умео да га нађем. Како тада тако, ево, све до данас ја на ту тему не умем да нађем одговор.

Тако би нам исто објашњавао и полове на Сретеновој глави. — Ево овде, видиш? — и ту би упро кажипрст у теме. — Ту је Северни ледени пол.

Затим ћемо ићи све даље и даље, прећи ћемо преко Сретеновог десног увета, па опет даље и даље и даље, и ево нас на Сретеновом носу одакле смо и пошли!

Сећам се, на пример, оне Питагорине хипотенузе, која ме је толико измучила и са којом сам се толико рвао, па ипак, ево, ни данданас не знам шта је то хипотенуза, сем што ми је остало у памети да је то нешто што је равно збиру квадрата

се компромитовала а она променила име, ни за њу, иако сам далеко од намере да оговарам, немам много похвалних речи. Ево отприлике шта из ње човек може да научи и корисно у животу да примени: — Хексозе су деривати манита који је

једна ружна појава, — али његов увод сад већ није био дуг, већ је одмах прешао на саму ствар — и пред нама је, ево, један од тих што пискарају песме, а који је иначе, према школском дневнику, врло траљав или, боље рећи, рђав ђак.

— Да, познато ми је, то сам хтео и да вам кажем... — Ево дакле какав је мој план. Ви ћете доћи к мени једнога дана и часа који вам будем одредила.

Да сам то знао, могао сам и остати у војсци, утолико пре што сам имао врло лепих изгледа за брзо напредовање. Ево, на пример, сад је већ четрдесет година како сам ја каплар у српској војсци, и, ако бих се у свакоме чину толико

Рекао сам, још, да сам даљи опис мога живота поверио једноме своме пријатељу, и ову неисписану главу, ево, уступам њему.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Он само уздахну и климну главом. — Раскопчајте му блузу! Пипамо га, загледамо, али нигде крви. — Ево на чакширама крв, свлачите га — повика Лука. Положисмо га на земљу, али на њему не нађосмо ране...

Неко задихано протрча поред мене питајући где је командир. — Господине капетане... Наши су ровови празни. Ево их Немци у винограду. — Пст!... Доста, знам!... Зови ми вође одељења... Осетих жмарце низ леђа.

Увело лишће зашушта са стране пута. Хладан ме зној проби. Командир је ћутао. Али, ево већ и последњих дрвета. Неки терет ми спаде са душе. Опустих дизгине, и извадах цигарету.

Штавише, он можда верује да сам ја примирен. Уосталом, прошли смо ону шумицу, сад нема више чега да се плашимо. А ево га и село. Добих вољу да се разговарам са командиром. — Господине капет... Пред нас искочи нека прилика.

— Станите, станите! — чујем где непознати говори. Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?... Ево их Немци на раскрсници села — говорио је један наш сељак, старац. — Где, где? — упита запрепашћено командир.

Сем неким другим путем да пођемо. Иста мисао мучила је и командира, и он запита сељака да ли има који други пут. — Ево, вод’! — показа нам он руком у мрак. Једва назресмо између стрњика путању. Само, да ли могу туда топови проћи?

“ Ево смо... порта... Силуета цркве... Неки људи... — Ура, ура, ура! — Заустави! Коњ се пропе. Бичеви зафијукаше.

— А-ха!... А сад, браћо!... Оћеш људски! Их, што немам, и мени да размениш. — Ево ти! — и Лука даде Исајлу једну банкноту. — Деде... али они сјајни динари изабери — ликује сада Исајло.

Назад, наредниче! — викнем што могу јаче. Без иједне речи, он се врати, успуза се на један обронак, па се окрете. „Ево их Бугари код топова...“ Истрчах горе... Нишанџија Петар протрча поред мене носећи затварач... Бугари трче око топова.

— А сад? — Додељена ми је нова батерија... Али ја моје војнике не могу да оставим. Ево баш пред твој долазак, пришао ми је поднаредник Светозар, онај кога сам ја изударао, и вели ми: ,,Господине капетане,

Први пут од почетка одступања уђосмо једном и ми у собу, па нас одмах, ево, већ истерују. Иако у Војсци све иде по надлежности и без поговора, покушао је ипак капетан Вела да се благовремено

А тек војници!... Млатили су их раније за неки изгубљени каишић, сада, ево, својим властитим рукама треба да униште оружје. И последња нада је уништена.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

биљем, И птица које се над њим довикују; Има ли ичег веселијег од премладе девојчице Што трчи уском стазицом? Ево је скаче час на једну ногу, час на две, Толико је весела.

Чудна нам жеља душе поткрада: Да душа помрлих столу буде призвата; У час ево Дантона, за њим ево Марата: Болно се грче прсти и леде, А глас је сух и без јека, Поноћ је прошла, два сата, И мртваца

Чудна нам жеља душе поткрада: Да душа помрлих столу буде призвата; У час ево Дантона, за њим ево Марата: Болно се грче прсти и леде, А глас је сух и без јека, Поноћ је прошла, два сата, И мртваца главе бледе и седе.

Тамо где сија месец пуни, Изљубићу се са зверовима свима, За добро упитаћу се здравље, Постављена су ево сребрна постоља, Око њих су Татари, Скити и Хуни, А много медовине и узљућеног млека има И просипа се вино; Гојно се

сребрним, У кафтанима: За кејове париске, Или за ма шта било; За један осмех девојачки Радо бих дао живот свој. Ево овако ћемо умрети: Без гласа, тихо, мирно, Кроз тиху ноћ сребрну, А по језеру заспалу, Отпловиће Смрти чун; Искрадем

Сонети на водама Пролећа ево, младе гране листају, Копне снегови, визије многобројне, По свој се земљи воде нове блистају: Човек тад трчи на ставе

Пролећа ево: опет доба сневања; Сад се збивају ствари необјашњиве: Блескања даљна, потом тврда севања, Зелена и роза обнажују

ми небо задаје: Под сенком мојом ено броде дечаци, Јаја гусака купе као дивљаци; Можда ћу бити о њихов чун разнесен. Ево пролећа, наше речи листају, На свим уснама усклици су љубави, По свој се земљи младе воде блистају, За плугом човек

Будимо хајка! Ево друма по ком газимо пук људи, на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље: осврнем ли вам лице, на њему

од ове земље, јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари што као да се прикрадају са другога света; уста ми ево пуна крви, а усна напета, распињу ме ужасни болови и срам, груди побледе а трбух зажари; а увек сам тада у гужви неке

! Из једног судара возова излазим, Окрвављен мало ево, као први зорин зрак, И смејем се: на девојку неку, што погибе.

Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг и данас би ми ево био траг, До колевке ми пуне крви, До порекла ми твога меса само не ове очи, не ове очи патње. Гле, беса!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Ево ти је! — спусти Софроније златну лубеницу крај пријатељевих ногу И звизну некако тихо и умилно један, па други пут, а и

Устаде дечак и у највећу посуду коју је имао нали воде. — Ево ти мало мора! — рече рибици и баци је у воду. Али, риба нити заплива, нити радосно махну репом.

— Мораш остати! Мораш! — урликну страшним гласом. — Твоје ће бити моје бескрајно царство... Ево ти круне! — пружи јој он круну начињену од дијаманата и рубина, али је Принцеза хитну у шипраг.

Није смео ни да спомене рибе и реку. — Седи и одмарај се! — говорили су му. — Река тражи младе мишице. Ево, новина! Али, старца новине нису занимале. Шта га се тичу ратови и далеки, непознати људи!

А онда је свануо дан девети. — Ево га, светли! — викнуо је са дна јаме и повукао конопац да га извуку напоље. — Ој, исклизнуо је! — додао је разочарано.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ВАСКА (с досадом): Ћути, молим те! Цео свет лаже, само он, твој брат Стојан, не лаже. (Јетко): Ево, ми смо му сестре, ти чак рођена, па шта нам је за овај празник дао и чиме поновио? Ништа. Ни »зелен лист«.

Да јаше — бег да је! И мени да је мило. За кога ја течем? За кога овако стар седим тамо у брдима, у хану?... И ево, ако једанпут у години сиђем овамо, дођем да се на овај свети дан Богу помолим, у веру да уђем, с пријатељима да се

аах! (Бат коњски.) У собу рупи полицаја. ПОЛИЦАЈА (задуван, баца штап пред Арсу): Ево, газдо! Ево ти штап, и власт, служба, и све! Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу.

аах! (Бат коњски.) У собу рупи полицаја. ПОЛИЦАЈА (задуван, баца штап пред Арсу): Ево, газдо! Ево ти штап, и власт, служба, и све! Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу.

Камо ти пандури? ПОЛИЦАЈА Какви пандури? Пошљем га, а он изврне пушку, па и сам с њима заседне. И онда шта ја могу? Ево, Ристу бојаџију — не силом, већ молбом, и то каквом молбом, једва га одведох кући. Напио се.

Немој да ме... СТОЈАН (упада): — лажеш! Ах не лажем те, Кошто! Све бих ти дао. А и сада, ево, све да ти дам! (Вади сахат, кесу, ћилибарску муштиклу.) На! КОШТАНА (одбијајући): А не, не! Нећу то од тебе!

Нећу то од тебе! Нећу од тебе новаца! (Са свога врата одвезује низу од дуката и даје му.) Ево ја... ја ћу теби да дам. СТОЈАН (грцајући): Уста ми дај! (Привлачи је.) КОШТАНА (трза се, одриче главом): Ах, не!

МАГДА Служили смо, газдо. И сада те служимо. Живимо у твојој кући. И ево колико те волимо и поштујемо. Знамо да ћеш нам, као сваке године тако и данас, на овај велики, Божји дан, доћи.

Знамо да ћеш нам, као сваке године тако и данас, на овај велики, Божји дан, доћи. Па целе године чувамо за тебе ево ове крушке »масларке«, што знамо да их волиш, а ево и јабуке. Све су руком биране.

Па целе године чувамо за тебе ево ове крушке »масларке«, што знамо да их волиш, а ево и јабуке. Све су руком биране. Ево и вино што је за тебе Марко цедио, без петељке, све зрно по зрно.

Па целе године чувамо за тебе ево ове крушке »масларке«, што знамо да их волиш, а ево и јабуке. Све су руком биране. Ево и вино што је за тебе Марко цедио, без петељке, све зрно по зрно. ТОМА (одобровољен, пружа руку Марку): Хвала, Марко.

КОШТАНА (раздрагана, са саучешћем): Ево ћу и ја, газда Митко! (Пева): Отвори ми, бело Ленче, Вратанца, вратанца... Са твојата десна, бела ручица.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Зора је. Ми деца крај мајчина скута У дворишту стали, срце нам се тресе — Отац, ево, свима из јаспрене кесе По маријаш вади за сретнога пута...

Ал' залуд подвиг, залуд свака боја, Не зна те рука насликати моја, — Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим... Дршћем и горим кô жар сред огњишта, И бацам кисто, јер не видим ништа — Овако близу кад

Веруј ми, тако И моје срце Хукти и букти, Игра и бесни, Манито, лудо — Не зна шта ради, Сасвим се смело; И ево, ево, изгоре цело, Изгоре цело! А знаш ли зашто Оно полуђе?

ми, тако И моје срце Хукти и букти, Игра и бесни, Манито, лудо — Не зна шта ради, Сасвим се смело; И ево, ево, изгоре цело, Изгоре цело! А знаш ли зашто Оно полуђе?

Капије твоје нико не отвара, По њима мирно црв дубе и шара — Гризе, кô чежња једно срце боно. Ево ми собе! О дувару јоште Икона виси, прашљива и сама, И у ме гледа и шапће из рама о до6у среће, дјетињства, милоште.

1908. БАДЊА ВЕЧЕ Вечери света, хоћу ли те и ја Славити пјесмом радости и среће? У моме оку, ево, суза сија, И моје ране постају све веће.

Плодови твоји златни су кумири, Издајство мисли, тортуре, синџири, Губа и пород гнојавијех груди. И ја се, ево, твојим смрадом трујем, И свој нос стискам и на тебе пљујем, Ругобо гнусна без части и људи. 1908. О БОРЕ СТАРИ...

'' — ''У моравске чете Када ме, мајко, нова труба зовне.'' ''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци, Шта љуби рећи?

Тебе што вијек свој обливаш знојем И као титан замахујеш красном, Тебе што живиш у свом труду часном— Ја славим, ево, и хвалу ти појем!

Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране Као седеф бела месечина прска. Већ ме ево врху. Свуда крш и саме Две—три смреке шуме на рапавој плочи.

Гле, махала стара сва од ње заруђе, Кô да у пожару изгара цијела! И у твоју башту сада, ево, уђе И шедрван осу. С мрамора бијела Просуше се сјајни планули драгуљи, И по башти свуда кликнуше славуљи.

Већ чујем ђердана Звекет и видим трескају се њедра... Ево све дружбе! Овдје, испод грана, Своја гнијезда гдје косовац гради, Гдје с букве шуште бајке давних дана, Видим их.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

хришћанска трипут моле Ђема: Богом брате, Ђемо Брђанине, ту нам немој објесити Марка, неће родит вино ни шеница, ево тебе три товара блага!

а затим трипут моле Марка: Богом брате, Краљевићу Марко, објеси нам Ђема Брђанина, ево тебе три товара блага! Изванредно је као уметнички израз и понављање коме је циљ, да истакне не само ситуацију о којој

И међу Тројцима, дакле, имаде ево ронаца! Истог је квалитета хумор у следећим стиховима наше песме Милош Стојићевић и Мехо Оругџић: Пуче пушка, запјева

њене ознаке, типичне за оно време кад је она припадала искључиво војној аристократији, врху феудалног друштва. Ево тих првобитних, чисто феудалних ознака: прво, узоран верни слуга као одраз зависности ситније властеле од крупније;

би л' могô кога угледати; ал' угледа Косту Циганина, па га поче богом братимити: „Богом брате, Коста Циганине, ево теби три дуката жута, донеси ми један лист хартије, лист хартије, књиге без јазије“.

сам турску војску уводио, јесте силна војска у Турака: сви ми да се у со прометнемо, не би Турком ручка осолили! Ево пуно петнаест данака ја све ходах по турској ордији, и не наћох краја ни хесапа: од Мрамора до сува Јавора, од Јавора,

себе скиде, па је мени даде: „На, девојко коласту аздију, по чему ћеш мене споменути, по аздији, по имену моме: ево т̓ идем погинути, душо, у табору честитога кнеза; моли бога, драга душо моја, да ти с̓ здраво из табора вратим, а и

руке скиде, па је мени даде: „На, девојко, бурму позлаћену, по чему ћеш мене споменути, а по бурми, по имену моме: ево т' идем погинути, душо, у табору честитога кнеза; моли бога, моја душо драга, да ти с' здраво из табора вратим, а и

руке скиде, па је мени даде: „На, девојко, копрену од злата, по чему ћеш мене споменути, по копрени, по имену моме: ево т' идем погинути, душо, у табору честитога кнеза; моли бога, моја душо драга, да ти с' здраво из табора вратим, тебе,

А беседи Краљевићу Марко: „Остан' ме се, Турчине проклети! Мене није до стрељања твога, већ ево ме тешка болест нашла, тешка болест срдобоља љута, ни коња се држати не могу, а камоли да се надстељујем!

Кад дођете ка Костуру граду, вама ће се Грци радовати: „Благо нама, ево нам аргата! Јефтино ће радит винограде“. Ви немојте, браћо моја драга, већ падните под Костуром градом, пијте вино и

Кад то зачу Мина од Костура, од радости на ноге скочио, па говори Краљевићу Марку: „Бе аферим, црни калуђере! Ево има девет годин' дана како чекам ја такове гласе: Маркове сам похарао дворе, похарао, огњем попалио, вјерну сам љубу

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Уф Јованче, не питај! И ја сам добио папрене шибе — хукну Стриц и показа дланове. — Ево, по- гледај. — А због чега је тебе? — Због Дунава, ђаво га однио и Дунав!

— Због Дунава, ђаво га однио и Дунав! Казао сам да се Дунав улива у Јадранско море, а кад учитељ скочи: „Ево ти, вели, Јадранског мора, испружи добро длан!“!“Опали ми двије вруће, па ће опет: „Дедер сад, гдје се улива Дунав?

И Дунав ми је црн, а учитељ још најцрњи. Сад видим да ти имаш право што се кријеш од школе. Ево и мене у твоју дружину, а баће их још, све по избор јунаци. — Збиља? — Па да.

И још баш ти идеш да шибу донесеш којом ће да га бију, а! Ево ти још једна заушница. Стриц се још једном презриво искези на свој лик у прозорчићу и прогунђа: — Паприка!

Из богатог искуства, испробаног на рођеним леђима, знао је да се суви прутови најлакше ломе, већ од првог ударца. — Ево, ово сам баш тражио.

Охо, ево га! Ево још двојица! Иха, брзо хватај, у њедра трпај! Наш бјегунац, задихан и црвен, већ је био на ивици Прокина гаја.

Охо, ево га! Ево још двојица! Иха, брзо хватај, у њедра трпај! Наш бјегунац, задихан и црвен, већ је био на ивици Прокина гаја.

— Чукундједе, ево и мене, побјегох у хајдуке! Тишина. Над хајдуковим гробом само тихо шушкета крушка ситним изједеним лишћем, али се

дјед, а добри стрико, ако би се кадгод и наљутио, тукао је прутом стари гуњ у коме није било дјечака, и карао га: — Ево ти, неваљалче, сад си добио што те спада! Па чак би се и због тога ражалостио и бришући сузе, стао је да милује гуњ.

— Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос. Само се упути кроз шуму и — њуц, њуц! —ево је усред Гаја, на Тепсији. — И стане уз дрво, гледа нас! — допуни га Јованче. — Буљи као печен брав, и не трепће!

— А би ли ти пошао са мном на једно мјесто гдје неће бити туче и батина? — лукаво зашкиљи Стриц. — Ево ме одмах! О-оп! — и Ђоко појури друмом. — Еј, стој, куда ћеш? — Па тамо гдје не туку!

— Е, за ту нам работу треба и једно магаре. — Шта ту треба магаре! — поскочи Ђоко. — Ево мене. О-оп, ја сам бржи од сваког магарета.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Змију ухваћену с рибом Испљуј је напоље из себе, А добре беседе избери, Те их држи себи У барци твојих усти. Ево, и ја што сам врстан, колико ли јакостан и кадар, на вашу част предлажем слово вашем извољивању, кано поштеним и врлим

ЦРНИ БИВО У СРЦУ Велики се то ђаво, као црни биво у срдцу гнезди. Ево сâм то видим да неки други завичај злочест, у моме телу војује супроћ мога умља.

мој зраче — на мој образ си ти саздат; устан' и пођи одатле, ти си мој и ја сам твој: једно смо, нераздељено светљење. Ево, рад тебе, твој бог учини се твој син!

Ево, рад тебе, твој бог учини се твој син! Ево ме гледај, како ја, будавши твој господар, узех на се твоју, слугину налику и образ!

Моје копје одби с рајских врата ватрену стражу, а ево, сад и сâм дошао сам за те у овај црни Ад, да вас из тога катрана свију повадим... Те хајде, пођи са мном одатле!

Онда сам ти забранио не додирати се животне прилике, а ево, сад сав цео живот, к теби се прилепих. Заповедио сам био хјерувимом кано роба чувати те.

Сад већ доиста, изађи из Ливана, ево, кћерко тужна, лепог мириса туђа, — краснога ми Исуса! Плакала је Рахила за децом неутешно.

ЦАРИЦА ПРОЛЕЋА Ево, виђ' какву видност, времена царица, днију к царици лепоту пошиље дароприносну од себе! То, што је год полепше и

Сунчана светла луча, моје сјајно спасење! То, ево, са собом носећи ми, идем пробаљивати да видим: јесу ли лепогласовите с веровањем мојим, и с лебдењем безазлено с

Јордане, реко, уједно са мном зборећи попевај, и весели се с мучањем у своме скоротечењу бистроводном тихо путујући! Ево, твој и мој створитељ с телом је к теби дошао...

Мртав сам био, И ево сам жив у век вечити! Имам код себе кључеве од смрти.« РЕКА СВЕТЛОСТИ У мудрој глави божији свет Тај свет, којино

), ево, што ти се за твоје нечовечаство од Бога пише. Мани: измерило се је твоје царство. Текел: кривда је претегла.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Изван куће је био поносит, а у кући нежан. Оплакала га је и искрено ожалила Јевда, и жали за њим ево већ петнаест година.

Ама брго, рекни, да дођеш!...“ Не прође много а ево чорбаџи-Тасе. Био је подаљи рођак, падао јој као неки девер, а она њему као снаја.

јер ево, брате слатки, сасвим проста ствар! Чорбаџи-Замфир има куће, дућане, чифлуке и винограде, а господин начелник, јопета,

— Што ми је за паре! Овој си ја делим сас друство, али оно што је салте моје!... — Ево ти овој! — рече Мане. — Зима иде, — сас зимске руже да се закитиш! — рече и даде јој ону киту хризантема.