Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
А међутим је Егидијев мелодрамски тромбон увијао и извијао, грмио и плакао, индигнирао се и молио. Бакица би изишла на прозор.
А све је то, прилагођено Егидијеву тромбону, добивало однекуд исти израз и исту вриједност: што је год изрицао, Егидијев је тромбон изрицао аподиктички, не допуштајући ни најмање мјеста сумњи.
Читаве ноћи нисам прилегао. Неколико пута повирио сам на прозор према уличици. Егидијев кућерак био је замрачен. Све је спавало. Из те мале чињенице (тачно се сјећам) извукао сам несразмерно велико умирење.
Наши кораци увеличано су одјекивали о плочник пусте улице. С угла сам бацио поглед на Егидијев кућерак и махнуо руком баки на прозору. Далеко је од мене била свијесна помисао да је то коначни одлазак.