Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— А Карађорђе, кад све саслуша, рече: „Ене-де сад! Зар ви мислите тако да се умирите, па кућама. Нема ту мира, одсад ће да буду бојеви велики.
— „Ене га сад! Ја не кажем да си неверан мени и народу. Но кажем да си луд. Зар ти је мало други̓ људи, макар и војвода, да ша
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Радош нададе тутањ и, сав рашчупан, изгребен и узверен стрча доле пред механу у Тресијама... — Ене де!... Шта је теби, болан?... Нуто каки је!... Где се осакати тако?
Пошла на воду. Кад виде Страхињу, она се чисто трже и обазре се узверено. — Ене, ти си, Радојка!... — рече Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена. — А куд си ти тако поранио?
Стутољила нешто у лепу шарену торбичицу, па све некуд жури. — Куд ћеш ти, Душанка? — Ене-де! Зар и ти дође!... — одговори Душанка готово као и збуњена. — Баш добро, да не остане кућа сама...
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Ја сумњам. Али улазим унутра да из жара ж своје драге успомене. И усред собе своје видим вешала спремљена за м ене. И смејем се. Бога ми, сумњам и не верујем. Не верујем! Знам ја да сањам. Откуд ја знам да сањам?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Силазећи са чардака, на утрину, Ђурђе, међутим, узвикну, изненада: „Ене га! Ене нашег сретиоца! Возе га! Гле, па ни то им није доста. Дадоше му и два пратиоца, боктера, хусара!
Силазећи са чардака, на утрину, Ђурђе, међутим, узвикну, изненада: „Ене га! Ене нашег сретиоца! Возе га! Гле, па ни то им није доста. Дадоше му и два пратиоца, боктера, хусара!
А кад Павле поче да се горопади, она му дрско довикну: Што се дереш, господине, видиш да те се плаше деца. Ене вам Пеја, тамо, у врбаку! Тамо ви њега! Дочекаће вас, мој рођени, ватром из пушака!
Нема више ни кућерка Зековича. Трифун јој прети – не би никад стигла до Дрниша. Ене, ето, нек они питају Трифуна. Ана је питала Павла: да ли је баш сигуран, да не лаже та жена?
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
То је тако читав сат трајало, кад наједаред сви беже у креденц; нешто страшно долази, ене звекеће на њему. Сала од страха готово празна. Кад али кроз велика врата улази делија, јашући на магарцу.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Започе: — А да дивна огња! Ја мним да је саставити све огњеве што сад на Цеклину горе не би се саставио оволики! — Ене! — учини војник Цеклињанин. — Што? Зар си зебао у нас? — Јесам.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Чита тако у канцеларији новине, па тек узвикне: »Ао, мој брате, овај, боме, одвали!«, или: »Ене, ала овоме упаде секира у мед са све држаљицу! Ко ће сад с њим! Премештај по потреби; ала ће да згрне дијурну!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И одоше кушат срећу, Стење, дрва, све премећу, Десно, лево, свуда траже, Ма ниоткуд да с' укаже; Али тамо нешто ене, Зацрни се иза стене; Мало само, сад га неста; Ох, она је, за њом сместа! „За њом, за њом!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Тако ће ви и помоћи, да пропаднете, и да изгорете. — Кјерко, ја не могу више овде. Што да видим, да се не једим. Ене, како сам ручала. ЉУБА: Сама си крива, мајка, што ниси јела.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— и очи Александрове засијаше. — А... ја! — наредник као да се једва присети. — Она је, овај... болесна и лежи. — Ене, а од чега? — Александар се унесе у лице нареднику. — Не знам... глава је боли и лежи... — Слушај...
— Шта ћете ви овде? — Господине потпоручниче, украли нам свињу... — Шта, бре, шта рече?! — Нашу свињу украли, ене је, ене, господине потпоручниче.
— Господине потпоручниче, украли нам свињу... — Шта, бре, шта рече?! — Нашу свињу украли, ене је, ене, господине потпоручниче.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— А... отеже и збуни се изненађена девојка. Ви сте, дакле... И ја сам овде постављена... Љубица Петровићева. — Ене, зар то нови учитељ! викну неко иза њихових леђа.
— Што ти је, болан... како то гледаш ?... Ене, па он је, јадник, болестан!... узвикну она, загледавши му се у очи. — Ко си ти ? оте се Гојку загушљив глас.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Помози Бог и у кућу! — Бог ти помог'о, одговара ча-Марко за мном. — Ене де Цвеје!... Их, куку мене, каква сам ја, ка' конџолос, вајка се стрина Сара, бришући руке и намештајући убрадачу.
— Е јес', к'о санћим, ти немаш девојке. Казала је нама поша.... — Шта ви је казала? — Имаш двије. — Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам. — Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан?
Таман се војска одмакла од ноћишта, а мој ти Дуле закука из свег гласа, издвоји се само из вронта и... — Ене де, зар ви тако знате, заварали мене те ви причам а ви посркасте варенику. Вамо дер, Пајо, с том чашом!
Таман да ступимо на чистину, а Ђокић викну: — Ене држ... — па баци пушку и седе. На тридесет корака од нас, за једним трном, црни се нешто, и ми сви знамо шта је то,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Знам, знам, брате, али ти сувише претерујеш. Једеш се као месец за сваку ситницу. — Ене сад, ја претерујем? Е, дед’ покажи ми како претерујем?
“ „Ене, па шта ако имаш кашаљ, проћи ће те“, приметио је председник, тек да нешто каже, али је Ђока на ово завртео главом: „Оћ
— Ене, да л’ ће бити водекана? — пита она. — Биће, биће, извол’те молим лепо, желите ли шта? — и скаче услужно иза тезге, па
— Ене, шта то, море, уради? — чуди му се Икета. — Па лепо, је л’ ово поштено? — Ама шта то уради, човече? — Па ти ми санћи
Али је већ и сељак приметио и полетео за бундевом: — Чујеш, — вели — стандер, ту тунакана не продајем. — Ене? Прод’о си, не мо’ш сад, — брани се Икета — не мо’ш!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Није то — рече писар. — Ама видим и ја да су сви различни. То су жене доносиле баби за врачање... Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се
— Ене де! — узвикну кмет, погледав новце. »Пропао!... пропао!... робија... окови... Сад одмах окови... јер он рече »опасна к
Знам ти ја сад ђе је! Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: — Ене де, проваљен зид!... — Шта велиш, море? — викну онај с прозора. — Зови људе, буди капетана!
« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. — Ене де, одкуд ти то?.. Е јеси мајстор!... Ко би се тога сетио... — Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.
Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. — Ене де, откуд ти, бре ?... Здраво мирно! — Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке.
— С киме то, са нама? — Са свима, брате, па... и с тобом највише. — Ене сад. А што ћу ти ја ? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи.
— рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. — Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код Вуја.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда ће један рећи: — Ене, другови, ожеднела она врба па не може да дохвати воду. Хајде да је напојимо — севап је.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Гркљану): Свири! Да свириш: како нигде никога немам. Ни брата, ни татка, ни мајку! Жену? (Показује на кућу.) Ене гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Де! Тој да ми свириш, »моју песму« да свириш!