Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
А кад заслужиш коју пару, а дао ти је бог те можеш — ти остави код газда-Милуна, он ће ти лепо чувати... Епа дајте дивит амо и мало 'артије! — окрете се механџији.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
У тренутку кад се довршавала моћна експлозија класичног епа, ово, споредно одвајање могло је да прође, и прошло је, а да нико на њ не обрати посебну пажњу.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Сербианка, увек много хваљена а мало читана, остаје као дело хладно, слабо, промашен покушај за стварање српскога епа.
Споредно је питање шта је управо Горски вијенац, јер је у њему складна мешавина и драме и епа и лирике. Епизоде можда немају велике везе са главном радњом и има празнина и прескакања у историјском излагању.
То је најбољи епски посао романтичкога доба и један од ретких бољих епа српске књижевности. Стихови су слабији и тромији но што су у његовим лирским песмама, али цео спев има много чисте
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
С књижевног становишта, из перспективе Хегелове теорије епа, битка је престављала идеалан предмет за епско обликовање - "...
Тај чин је изазван Милошевом унутрашњом потребом да се жртвује за свој народ и уклопљен је у мотивску схему витешког епа узрочно-последичном везом између клевете и часне потребе верног витеза да је скине са себе и тако докаже верност своме
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
) — призивање виших сила (богиња песништва итд.) на по четку књижевног дела, посебно епа ИНВОЦИРАТИ — зазивати, призивати у помоћ ИНДИ (тур. покр.) — дакле ИНТОВ (мађ.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Трећу етапу карактерише „сливање песама око једне фабуле“, постанак великог епа. Између прве и друге етапе — сматра се — није велики временски размак, јер се врло рано јавља потреба да се песмом
Набројивши одлике епа као жанра (устаљене норме, историчност, реализам, идеализацију догађаја и јунака, стил понављања и варијација итд.
), Кравцов каже: „Све те одлике епа као жанра одређују његово место у историјској поетици. Он живи у одређеним историјским и социјалним условима, он је
То о епској поезији уопште, а посебно о нашој: „Језгро српског епа (старе песме) носи у себи и одређени отисак средине у којој је постао, наиме, отисак идеологије и начина живота виших
— „турска колонизација Балканског полуострва, вековна борба Србије и Турске стварали су услове за култивисање јуначког епа. Еп је опевао херојску старину, славна дела предака, и то све с пројекцијом на савременост.
Историјска аналогија прошлости и садашњости подржавала је живот епа. Прошлост је надахњивала. Прошлост је била идеал. Наде су замењивале будућност.
спевова наовамо нема у целој Европи ниједне појаве која би нас тако јасно могла обавестити о суштини и постанку епа као српске народне песме“... Уз Грима и Гете се поново занима нашим народним песмама.