Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Но, још је рано да пођемо онамо. Прошлу, ведру ноћ употребио је Ератостен, без сумње, за посматрање неба, па се сигурно још одмара. Зато имамо довољно времена да прошетамо по вароши.
Ово овде је славна библиотека. Ератостен је њен управник, па ћемо га ту и наћи. Ми захваљујемо нашем вођи, и на улазу библиотеке предајемо Архимедово писмо за
Убрзо иза тога улази, но са друге стране, Ератостен. Човек од непуних шездесет година, средњег раста, врло углађених, скоро церемонијалних манира, он нам жели
Да бисмо добили први поглед у уређење Музеја и увидели колика је дарежљивост владајуће краљевске породице, Ератостен нас уводи у библиотеку, дику и понос александриског Музеума.
Суседна, знатно већа просторија намењена је математској литератури. Ератостен нам ту показује оригинални, педантно уредни манускрипт Еуклидових Елемената, тринаест књига о планиметрији, аритметици
Те записе, старе хиљада година, послао је Александар Велики своме учитељу на поклон, и хронологија, наука којом се Ератостен нарочито бави, заступљена је овде безбројним списима, међу којима има и много староегипатских.
Са узбуђењем посматрам неуредно писане рукописе тога најгенијалнијег грчког астронома и гутам њихову садржину. Ератостен ме благо прекида у томе, јер је време да пођемо на ручак. Онде ћемо се упознати са свима александриским научницима.
На једној клупи музејског парка седео је Ератостен. Намеравао је да те ноћи посматра Месец, па је стрпљиво очекивао да се тај пратилац Земљин појави на обзорју.
„Треба измерити величину наше Земље!“, говорио је у себи Ератостен, и размишљао како би се то могло извести. Тада му паде на памет да јужно од Александрије, скоро у истом меридијану, у
То огледање, размишљаше Ератостен, дешава се, природно, о подне најдужега дана у години, онда када је Сунце одмакло највише у висину.
У томе моменту налази се Сунце баш у продужењу оног полупречника Земљиног који спаја њено средиште са Сијеном. Ератостен застаде.
Тај троугао и није, у ствари, троугао. Он седе на клупу. Из зоолошке баште чула се рика лава, али је Ератостен не чу. Земљина кугла, из које су стрчале оне две праве, лебдела је без престанка пред његовим очима.