Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Милутин Бељаковић, Петар Бељаковић, Александар Ђорђевић, Милена Јововић, и, најзад, заводљиви Добрица Ерић (1936) дали су, у последњих десетак година, песме које се ни у једном прегледу наше новије књижевности не могу заобићи.
Поезија за децу? Без сумње. За одрасле? Свакако. Власник правог богатства исконски свежих, мирисних и звучних слика, Ерић вешто искива медаљоне чија је једина сврха: да буду лепи, да светле, да нас такну у сам живац лудог препознавања, да
Рекло би се да Ерић преписује природу: Пчеле преду медене жице између воћњака и кошнице. Јасно је: наше узбуђење долази од препознавања.
аргумента, пре сазнања, пружа могућност излечења; она је чист ваздух који се дише, ваздух са самог почетка дисања. Ерић се у неким од својих „озбиљних” песама упињао да изгледа умније но што је потребно, па се дешавало да се јарке
јасних сазвучја, чистих имена, који ће нас подсетити да смо се родили на земљи, и да нам је на земљи најбоље. Ерић осећа први предуслов изворне дечје песме: мора се бити безобзирно једноставан, да би се, најпречим и најсигурнијим
Усхићен оним чудом којим нас природа прожме кад год заборавимо на себе и широко отворимо очи, Ерић незасито куша сласт бурних, муњевито ухваћених слика, завршавајући своје кратке песме тачно тамо где та сласт престаје.
Други део књиге, неодговорно распричан, врло је слаб, рутинерски, па и досадан. Ту Ерић није прави дечји песник, већ опонаша нешто што је томе врло слично, по опште усвојеном рецепту професионалаца који се,
Добрица Ерић учвршћује ме у том уверењу; његова „сељачка” поезија без сумње је модерна. Радост непосредног, чулног општења са