Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Тако је код сваког инструмента, ако се мисли нешто постићи, — одговарала је Ерна мирно, не прекидајући етиду. — Не баш сасвим тако!
У сусједству смо имали дјевојчицу од десетак година коју је Ерна поучавала. За њу је показивала необичну њежност. Помишљао сам да се у томе испољава незадовољено материнство.
— То није баш сасвим тачно — одвратила би Ерна сигурним гласом. Дошло би ми наједном да се насмијем, да растјерам руком, да јој задигнем косу на потиљку, да је
— Ерна — говорио сам јој на концу пастозним очинским баритоном — ја се само питам што је то што тебе веже уза ме? Све је то је
Различитих укуса, склоности, темперамената, животних ставова. Ми се тако слабо разумијемо, Ерна!... А што је најглавније, све је ово на твоју очиту штету. Ето видиш и сама!... Не разумијем што те држи везану уза ме!
(Што ме није нимало спречавало да им то исто „дадем разумјети” на кудикамо недостојнији начин.) — Факат је, Ерна, да ти од ове наше заједнице имаш само јада и штете.
А чему?... Твоја ће путања, Ерна, у то ни часка не сумњам, одлучно кренути навише чим се отарасиш овог утега који ти се прикачио о скуте...