Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Само се зеленац „Ескило“, рудни коњ, узјогунио, па издигао главу и маше около камута. А поднаредник Живојин, као за инат, командује да се људи
Али се „Ескило“, рудни коњ, пропе, из све снаге запе и повуче сам топ, а потом устукну назад. — Рањен је — викну неко. — Испрежи!
— Не брините! — и Александар се упути право у шталу. Наредио је да му се опреми „Ескило“, рудни коњ, на чијим се широким леђима могло седети као на канапеу.
“ — притрчим, па је дохватим око појаса и бацим „Ескилу“ на леђа. Онда појашем ја иза ње, и ударим мамуз. А „Ескило“, онај рудни, кад се заљуља, земља се затресе. „Лакше, страх ме, не видим ништа!“ — обгрли она моје руке.
“ — обгрли она моје руке. Тешим је ја да се не плаши. Али како је она испред мене, то ни ја не Видим, али знам да „Ескило“ познаје пут, и осећам како земља пршти под његовим ногама. Сјурисмо се у поток.
Сјурисмо се у поток. „Ескило“ запљашти по глибу копитама као маљевима, онда полете узбрдо. Видим иде сигурним правцем те му попустим дизгине и