Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Зато нека нам је всегда на памети она предивна и свако злато у цени превосходјаштаја Орацијева сентенција: „Ест модус ин ребус, сунт церти дениqуе финес, qуос ултра цитраqуе неqуит цонсистере рецтум: јест начин у вештма, јесу
Зато нека нам је всегда на памети онај прекрасни латински стих: „Део проxимус ест илле qуем ратио мовет: Богу је најближи онај којим разум управља.
И како се ко види да без нужде у ђубрету и непоретку живи, правично се о њему и худо мњеније зачиње и има. Но, „ест модус ин ребус: јест начин у вештма” — како смо и на другом рекли месту.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— рече Заврзан. — Ја сам ти, брате, морао чекати неких месец дана док ми се даде прилика... — А ја петн̓ест — рече Јовица. И почеше причати о својим првим мегданима.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
– Само би требало да то јако жели. Јако! Француз јој је лежао у крилу демонстрирајући својину. – Qуи ест Синан? — упита. – Саис пас qуи дтаит Синан... — шапутала му је на ухо Андреа. (Боже, како сам га само мрзео!
Затим Француз поче да се распитује када је отворен Синанов музеј. – Маис се н'ест пас ле мусéе! – Маис цоммент? – Пуштамо да ствари пропадну како саме воле! — објасни му Мики. — С'ест плус натурел!
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
” , воцант ме. „Држ га!“, свуд се заори. Домус меа силва ест, Шума ми над главом кров, Лецтус меа дурус ест. А постеља тврди ров.
” , воцант ме. „Држ га!“, свуд се заори. Домус меа силва ест, Шума ми над главом кров, Лецтус меа дурус ест. А постеља тврди ров. Дум монтус абсцендеро, Пси, кад јурнем устрану, Цанес нихил хабео.
С’ест ун савоир иннé Ун лиèвре, Рар са нобле статуре, Ест ун цхеф—д'оеувре Де ла Натуре! Ако се изузму приватна писма, ово је све што сам, на језику Паскала и Бодлера, у
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
'ајдука, војник посијече и њега; ето четвртога, петога, шестога и тако даље — војник је свијех редом исјек'о до два'ест и девет. Додија се арамбаши чекајући, па поче сам собом: — Куђ су се ђели они врагови?!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Године рођења тих песника су око – 94. У предговору они доносе речи Сиареове: „Ле дéсеспоир ест нотре цондитион натурелле.“ Па ипак, што даље, све је књига радоснија.
Французи су стајали и шапутали уплашено: „qуе ц’ест дрôле“. Стаја у којој га је држао била је много скупа, а никако није долазио до „славе“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Сад ће, веле, пустити неке гасове да нас све поморе. — Не верујем, човече, плаше на седамн'ест. — Море батали шалу, пустили су плакате.
— Ох, оуи, оуи. Ц'ест плус qуе цертаин. Ц'ест qуелqуе цхосе цомме вицтоире, воус савез! — Мерци, мерци, сестро Степхансон.
— Ох, оуи, оуи. Ц'ест плус qуе цертаин. Ц'ест qуелqуе цхосе цомме вицтоире, воус савез! — Мерци, мерци, сестро Степхансон. — Да, да, па на јесен Србија.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Ет тамен рати вулт, ет долор ипсе ест волуптас еиус, могао бих пећи с Аугустином. То је код тебе просто некаква потреба, некаква...
О, блажена „романсирана хисторијо”, о, плутарховска лектиро пубертетских година! О, вјечито наличје ствари!... Тоут ест перду сауф л'хоннеур!... Qуаранте сиèцлес воус регардент!... Ле Браве дес бравес...
Јер то је, на концу конца, природни, нужни и једино могући ток земних ствари! Али, qуант à моа, ц'ест диффéрент!...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Они су остали испред Елбасана, На Љешу и Скадру, крај Јадранског мора, И њихове груди са седамн'ест рана, Позивају себи децу нових дана, Враћене орлове са албанских гора.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
А сада слушај, верни Ћериме! Два’ест момака узми са собом, Па јоште сутра крадом полази; На путу да те нико не види, То добро пази!... Све до Паланке...
ПРВИ ТУРЧИН: Кажи, Ћериме, Да се са бруком не повраћамо: Дван’ест Турака с дели-Ћеримом Једног хајдука нису смакнули!...
(Отвара врата, нишани и пуца.) Зар крчиш, Суљо? Седамн’ест рана носим са собом, А ти од једне гребеш ледину! (Главаш, наново рањен, посрне, али се брзо исправи, исуче нож и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али тада сам се сетио Арлете... Затим смо играли фоте. На крају осуђени пита свакога редом: „Qуелле хеуре ест-ил“ — колико је часова...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
навлачи чакшире, Једва чека, јадан, тек да добро сване, Лети без обзира, к'о из пушке тане, Нити иде дома пређе дван'ест сати, Чека докле почну софру постављати.
и Р. положено ест, јеже первим взором увједану бити које чије сочиненије јест.” Тако је уз ову песму ставио почетно слово свога
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
С маленим бројем, али с лавови, Све гора ових снажни синови — И осим турског робља, плена, богатства, Трин’ест је рана донô са собом, Све турског ножа бесни трагови... Па још ме питаш: „Је л’ заслужио?...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— упитах ја Дулу. — Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петн'ест однесе кнез суду и сасу у царску касу. — А ко му подиже биљег? — Село је подигло биљег својој Слаткој Души.
Чуо сам ђе говоре људи да су двори некаквог чивутског цара Соломона били на дван'ест ћошкова, а ја би' се смио својом дјецом заклети да на мени има двадесет и четири ћошка.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
смрти страшне На раме ми тице слећу И злослутним гракћу гласом: Пакост, злобу и несрећу — Што злокобних Два’ест осам стојим лета, Презирући, смејући се Пакостима безбожника; Хладна, нема — За радости и за злости Непомична,
Ћипико, Иво - Пауци
Ковач престаде тући и повири на врата да краву види. —Је ли збиља на продају? — упита. —Дашто да ј ест! — рече један од сељака. — Куд ће с њоме? — А што питаш за њу? — обрати се Ради.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Арх. монастира Ковиља, свом почитајемом пријатељу Ингениум цуи ест, цуи менѕ дівініор, атqуе ос магна ѕонатурум за знак спомена делце ово посвећује Сочинитељ Муза моја љубно
Јер ко би смео посумњати да он неће велики некада војник бити? А тенерис ассуесцере мултум ест. У детинству се мора учити онај који је рад сентенцију славног оног мужа који је при погледу непријатеља први бацио
мужа који је при погледу непријатеља први бацио оружије и почео бегати, цели свет уверењем тресући: Дулце ет децорум ест про патріа морі (Слатко је за отечество умрети).
дакле, да је споља на палати овај натпис из истог Хорација изрезан био: фінгере qуі віѕа потеѕт, — — — — хіц нігер ест, хунц ту цавето. У палати било је понајвише такови људи који су за најглавнију дужност почитовали јести и пити.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Носила справите чврста Од даске дебеле доста; Но дужа морају бити Од Могунцијанског моста. И дван'ест дива. нек дође Великих и устрајни', Јачи но Христофор свети У Келнском храму на Рајни.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
јутро у свету неђељу рано рани у лов на Језера, с собом води девет миле браће и дванаест првобратучеда и четр'ест од града левера.
се сави око Дурмитора; ја ударих кроз тај прамен магле са мојијех девет миле браће и с дванаест првобратучеда и четр'ест од града левера; у магли се, љубо, растадосмо, растадосмо, пак се не састасмо; нека бог зна, добра бити неће“.
“ Опреми се војвода Момчило, па он сиђе низ бијелу кулу; дочека га девет миле браће и дванаест првобратучеда и четр'ест од града левера, а љуба му изведе чилаша; добријех се коња доватише, отидоше у лов на Језера.
Куд те сила сломи преко мора надалеко четр’ест конака, преко мора, да не видиш дома, ни без јада доведеш ђевојку, а код твоје земље државине, земље твоје, Бара и
јада ниђе није било: да подигнеш земљу у сватове, а далеко кости занијети браћи нашој преко мора сиња, преко мора четр’ест конака, ђе нам тамо своје вјере нема, нит’ имамо красна пријатеља, но је нама, белћи, земља жедна, па кад виде преко
младе, ја бих стио проговорит ријеч, кад бисте ме, браћо, послушали: ми хоћемо преко мора сиња, преко мора четр’ест конака, а водимо мила сина мога, сина мога хитра ђувеглију, ал’ су њега красте нагрдиле, и сина ми мука
То гледају сви турски сватови, не шћедоше мене ни ћерати, ја не шћеше, јали не смједоше. Ево има четр̓ест година, Романију гору обикнуо боље, брате, него моје дворе, јер ја чувам друма кроз планину, дочекујем Сарајлије
токе кроз бркове кано мјесец кроз јелове гране кад обасја од петнаест дана; око главе пера и челенке, девет пера, дван’ест челенака, а трин’есто ноја тице крило, па се крило на чекрк окреће, те казује који вјетар луше; а путаљ га главом
кроз бркове кано мјесец од петнаест дана кад обасја кроз јелове гране; око главе перје и челенке, девет пера, дван’ест челенака, а трин’есто ноја тице крило, па се крило на чекрк окреће, те казује који вјетар пуше; а путаљ га главом
“ Боже мили, на свему ти хвала! Тако ради јетрва Ковиљка: она храни оба своја сина, хранила их до седамн’ест лета. Кад настало лето осамн’есто, писат пође цареви везире, писат пође по земљици царској и он купи на цареву
велике дахије начетверо разд’јелити војску, начетверо кô четири брата; поћи ћемо из нашега града кроз нашијех седамн’ест нахија, исјећ ћемо све српске кнезове, све кнезове, српске поглавице, и кметове што су за потребе, и попове, српске
војску, њи четири кô четири брата, пак на граду отворише врата, и одоше с војском по тефтишу кроз њихових седамн’ест нахија.