Црњански, Милош - Сеобе 2
До јуче сам још уста кривио и фантазирао, али ето, скончаније моје запрто есте! Аха! Аха!“ А кад га жена помилова, додаде: „Не бој се, Шокице, данас сам први чибук у устима имао.
А отити во своје отечество, ни по смерти мојој, желатељ нисам. Него ту, где ми жена есте, и дете буде, пребивати, и мртав.“ То наређује, каже, као аманет да се обдержит.