Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Најзад, пишући филозофска и етичка дела он се није могао служити простим, још неразвијеним народним говором српским, и отуда код њега велики број
био присталица рационалне филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, и његова поезија је рационална, дидактична и етичка.
И он је сталан бранилац патријархалних схватања и морала, и то нису била само његова етичка схватања и социјалне идеје но чак и педагошке претензије. Он често предикује и целе приповетке своди на моралне поуке.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
додао да сам ђак Кинеза, који су први видели да је све љубав; и да ћу сад ја ту љубав, која је била само физичка и етичка моћ, претворити у метафизичку снагу.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И вриједност му је баш у томе што тек таква, психолошко-лирска врста испита савјести, а не пука интелектуалистичка, етичка, социолошка и тако даље, уједа и разбуђује, и промиче нешто у најинтимнијој интимности човјека.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Има прилично велики број војника који рат сматрају за своју дужност. А дужност је висока етичка појава којом је прожета велика већина нашега народа.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
То је духовна литература, озбиљна, мисаона, етичка, она поставља суштинска питања човекове егзистенције. С друге стране, третирајући истините догађаје она је историјски
се обнови из себе саме; писана књижевност наслања се на усмену поезију, која живи интензивно, црпећи своја надахнућа, етичка начела и племениту осећајност из сведочанства средњевековне епохе, сачуваних у књижницама старих манастира.
усмену књижевност карактеристично је да се многе типичне прозне врсте исказују у епском стиху, као и да херојско-етичка компонента добија свој концентровани, понекад породични израз у ратничко-патријархалној анегдоти.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
у доба турске владавине. Песма Марко Краљевић и бег Костадин је етичка оцена коју један већи великаш, краљ Марко, изриче једноме мањем великашу, господину Константину Дејановићу, замерајући
у новом скерлету) и што не поштује оца и мајку (не држи их за столом и не даје им прву чашу вина), и, оваква, ова етичка оцена (коју је било ко било коме у различна времена могао изрећи — не Марко Костадину, него Петар Павлу) истиче