Употреба речи ето у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

него чета дивљих осветника, која не тражаше богате њиве да их покоси, него да их својом и душманском крвљу ороси... Ето, драги пријатељу, са тога ми доброга оца осудише на смрт.

грудима, а тврдим челиком у десници, они ће их лепо дочекати, а у знак своје верности и пријатељства имаће доказа: — Ето, ми вам сачувасмо цркву, куће и имање!...

Нама би и чувени резачки уметник Канова био сувишан, ил’, ако не то, а ми га не бисмо као Канову умели поштовати... Ето, драги пријатељу, од свију наших вештина песништво је на највишем ступњу: па кажи ти мени колико нас има који бисмо

Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. — Људи, што стојите? Помагајте! Избављајте! Та ето сам дуката уложио у пиће! Сто дуката! Чујете ли ви? Ја сам упропашћен човек! Шта стојите! Ја ћу звати полицију у помоћ.

„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће... Одавно те нисам видео!...

— Човек, и кад је много и много преживео, није се наживео... — Није, богами, учитељу, ето видиш, овај мој побратим Живко... Хе, мој брате, да знаш какви је то момак био, а сад сенка, сенка од човека!

Ја, видиш, да не пијем, бих умро, или бих полудео... А овако, ето, као што ме видиш, жив сам!...“ Нато је сасвим жалостиво ућутао; пили смо ракије, али нисмо ништа проговорили.

„Ти си покојнога Марка Пуљића син?... Џанум, то је био добар човек, приложник и ктитор овога храма, ето, божја воља, па умре, џанум!..“ „Умре, оче“, рече Живко, уздахнувши. „Па, џанум, којим ти добром долазиш, Живко?...

Тај јој дукат веза око врата, па јој онда онако кроз нос, калуђерски, протепа: „Ето, џанум, и ја хоћу да те дарујем место покојнога Марка“. Стана се сва заруменела и саже се да га пољуби у руку.

“ „Лако, џанум, врло лако!... Ето, сад скоро ће доћи Ивањдан, после тога Петров-дан... Ти дођи, џанум, кћери у госте, па, наравно, и у свету цркву; док

— Нисам, — рече Миладин и ја сам видео како је задрхтао; — нисам га видео, а што вам треба мој побратим?... — Та, ето, ноћас убио нам архимандрита, баш под оним орахом што се раширио испред цркве...

Оном његовом двоцевком, лепо па наместо... Те се, ето, подиже читава хајка, те ако га дочепају, несрећника... Е, е, шта учини човек!... — А због чега, зашто га је убио?...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш .

крст гди се сија и пламти: онда ти му се ужеже мечтаније и узбуни кров, ужас нападне на њега, а јошт кад је сам! Ето како су постала сва привидјенија и страшилишта, летући змајеви, виле и аждаје.

Онда се лав врати к зецу, ал' нађе место чисто. Почне лизати усне и махати главом: „Ето ти моје памети, хоћу јелена, нећу зеца!

раздрпат од своје совјести за неправде и зла учињена, нити ће га ко жалити нит о њему собољезновати, но свак ће рећи: ето човек који није положио бога помоштника себи, но упова на себе и на неправду своју.

не придодаје човеку најмање мрве ни памети, ни науке, ни добродјетељи, сљедователно нити чесности ни достојинства. Ето ти нам наше лисице која, сама без репа, хоће да и друге своје одрежу!

Овај дозволи. Ал, ето ти стигну и ловци, и упитају га није ли гди упазио једну лисицу туда да прттрчи. Ови речма одговори да није ништ

45 Магарац, петао и лав Магарац пасаше с петлом у друштву, кад ето ти однекуда лава. Петао по случају кукурикне. На лава од природе ужас напада кад чује петла да поје: ужасне се, дакле,

Кад | ето ти: упази ловце са пси. Пусти се преко поља и остави их далеко за собом. Но уљезши у густу шуму, ту му се заплету рогов

Радо и весело оне чују то и пођу, кад ето ти петла. Пита их: далеко ли мисле. Кажу му ове све што су чуле. „Видиш да сте луде, праве кокошке без мома!

То јоште говорећи, кад ето ти кола прођу тyда, погазе је и сатру. Наравоученије Ми смо људи подобни птицама, које се све у једнаким мрежама

Чуди се сељанин, и својим очима не верује. Кад ето ти домаћина с лова, загрми авлија од лупе коња и лајања паса. Ужасне се гост, бежи по буџаци, невешт месту, не зна гди

Хедва га утиша други, говорећи му: „То је ништа, не бој се!“ Почну нешто окушаши, кад ето ти у подрум слуге, слушкиње, кад по печење, а кад по што друго, а мишеви сваки час беже стрмоглавце куд који може.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Стаде вика Турака из Босне, са оне стране Дрине: ,Хај, браћо, удрите се, не дајте се! ето нас у помоћ к вама!’ Пак низа сва брда потрчаше Дрини. Ми куће попалисмо, робље и стоку отерасмо.

мучна ствар једном човеку из друге кнежине у туђој кнежини кнезовати, „а кад баш хоћете за кнеза Јоку из Рабаса, онда ето вам узмите заједно с њиме и село Рабас од моје кнежине, а и тако је на међи; то село нека буде одсад под вашом

Млого је пореза давати, не можемо, ето какви смо голи и боси, а ми смо злеудне најбоље газде у сиротињи, ко ће од нас онакви̓ дати по 100 по 160 гроша на

му има слепац или богаљ или какав други сакат или убоги сирома, и све и̓ пред кнеза и кметове упараде, и кнез запита: „Ето, браћо, ово сиромака које видимо; хоћемо ли или нећемо на њи̓ порезу ударити?

и онда баш по хатишерифу царском ниједну аспру више од вас узимати нећу, него онолико, колико хатишериф гласи; а ето вас и ваши̓ ага и субаша, па како вам Бог даде!

— На то ће му рећи Сердановић барјактар: „А како би ти запалио конак твога најбољег пријатеља од Турака?” — „Ето — вели — тако, као што би и он мени учинио; тако је сада време донело, и моја војска једва чека да пређе да пљачка

Кад се то писмо прочита, рекне Фочић скупљеном народу: „Ето, ова писма сече Алексу, који с Немцима се договара, и код нашег цара нас тужи и опада, и о нашим главама ради, зато би

Кад ујутру (24. јануара 1804. године) ето ти нашега зета Живка Дабића и јошт два Турчина, пријатеља мога оца, са јоште три кмета, и кажу Турци: „Хајде, Јакове,

Кад видише Турци, да никако мој стриц неће да иде у Ваљево, они се спремише да иду и рекоше: „Е, Јакове, готови конак; ето ти сутра Фочића у гости!

Тај барјачић пободемо међу нас. То је било 15. фебруара 1804. лета. Сутрадан ето ти почеше људи из ближњи села са оружјем долазити, и свима је чисто мило и накупи се око 700 људи које стари̓ које

ту више много разговора, но ти, кнеже: или идите у Ваљево Пореч-Алији и с њиме се затворите, а ја одо̓ у Посавину пак ето ме на вас, или и ви хајдете са миом”. Тако се они склоне и сви одоше у Љубинић у војску.

Преко свију разговора рекнем ја: „Или Пореч-Алију из Ваљева истерајте, или се надајте: ето нас на Ваљево, па што ком Бог даде; а вера је тврда: за пет дана нећемо ударити, не би ли ви Пореч-Алију сами истерали.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

његову први је комшија газда-Раки, и досад се већ неколико пута свађао и судио с њим по општини, све око потре, па ето и сад му се некако измакла назимад те увукла у њиву Ракину. — Ах, гони у обор!...

— поче викати газда Рака. Људи се само згледаше; неки се осмехнуше и шануше један другоме: »Ето га опет! Е, цркао би да се не суди!« — Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно.

Оно је пропаст! — Па што љуцки не кажеш, него си се ту распомамио као бесан!? Потра, потра, — добро! Ето, осећи ћемо и ту потру. Не бој се, неће ти пропасти. — Е, ти нареди људе, па хајдете горе у њиву.

Таман беше изнела хлеб да метне у пећ, а сва се запурила од посла и ватре те дошла још руменија док ето ти Раке оздо, гунђа нешто једнако.

— удари у вику газда Рака. — Ако ти није право, а ти апелирај! — подвикну му Стеван, па се окрете Сими: — Ето тако, Симо! Даћеш му две вреће кукуруза; а сад иди те гони ону назимад кући и гледај да не оду опет у штету.

њих врат и удари се клин, који некад стоји за вратом а некад испод врата, и сад се живинче не извуче одатле лако. Ето, то вам је рога. Рога је у разним употребама добила и разна имена.

Таман беше окренуо низ поток, кад ето ти Марице с Јаном Срећковом — иду с воде. Газда Рака узе већ да се смеши онако враголасто, па поче: — Нуто, нуто,

Марица изишла у градину, па нешто копа. Док ето ти Раке, наднесе се на плот, па зашкиљи очима и поче, смешећи се: — Баш ти, Маро, копаш, не шалиш се? Она ћути.

« Шета се учитељ полагано по механи, а ћути. Ето ти затим и Симе. Чим уђе, одмах се окрете учитељу: — Што ти учитељу, поби ону децу? — Коју?

Саг ке донесем! — Ама где се ви тако оквасисте? — упита Сима. — Е, па... тамо ето... горе!... — рече Ђура и поче преливати преко чаше већ донесено вино.

— упита Сима, а чисто му расте капа што га нађе тако убрађена. — Ја сам, брате слатки!... Ето видиш... беда! — одговори Рака, уморан од оног терета, тешко стењући. — А шта то чиниш, болан? — упита опет Сима.

ама шта ја знам ко ти је то натурио. — Ама они, Симо, брате, богами!... Ето, лепо хоће да ме обрукају. Кумим те богом, скини ми!...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Народ је био вредан и раден - није чудо ако је имао!... Ето, таква је била Мачва. На северозападној страни Мачве, баш у самом кључу где се Дрина у Саву улева, лежи Црна Бара.

И ето, та два човека били су први људи у Црној Бари. Они су били свима углед. У сваком су послу предњачили. Не би кмет Јова н

; али то је било врло ретко. Године прођу док се псовка чује... Тек, ето ти кмета где с попом излази из суднице. Сви се одмах дигну на ноге и прилазе ближе.

Говорило се о вршидби, коју је требало сутра почети. — Богами, децо, пожурите. Има се доста посла ове јецени... Ето, морамо и овога женити... И показа руком на Станка. — Богами, и реда је — вели Петра, мајка Станкова.

Ха-ха-ха-ха! — смејао се старац. — Па и ти, брате, много га дираш! — рече Петра прекорно. — Ето дете и не довечера!... — Море, бабо, ћути!... Нека га! Зар си ми ти свакад повечерала!...

— Јок. Субаша ме послао да те нађем пошто-пото... Лазара прође језа... Тек беше одахнуо од једне, ето ти му друге бриге!... Шта ће субаша с њим?...

– Јесте. Наше су куће као једна. Ништа од њихових укућана није скривено. – Ех, ето видиш! — рече Крушка и упиљи у Лазара... Лазар се поче досећати. — Сад иди крадом кући...

Обома беше врло тешко. Док ће рећи она, показавши на шару у руци његовој: – И то?... – Ја, ето. — И то ти он учини? – Он. — Знала сам.

— Не жалиш ништа? — Све сам прежалио. — А знаш ли ко то све учини? — Знам, Лазар. — И ко још? — Више нико. — Ето, видиш да не знаш! Сем Лазара још је неко умешао своје нокте. Станко погледа пренеражен у њега. — А ко још? — упита.

Он се онда загледа у ватру. Гледао је како се на једној церовој жишци хвата пухор. Ето, желео је да дође међ хајдуке, да их види, да проговори реч с њима, а опет није био задовољан!

— Ходи, сврати мало! — Богами, немам кад... — Дуго је до смрти — покуша весели Алекса да се нашали. — Ал̓... ето... кмет ме послао до попе... — Па није тамо попина кућа него овамо... Сиромах Сима се устумара.

— Зликовче!... Хајдуче!... Алекса није могао речи проговорити... Стегло га нешто у грлу... — Ето, браћо! — запева Маринко. — За прабога хтедох погинути!... Зар што истину говорим да погинем?... — Зликовче! Зликовче!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Шева чу химну небу плаву, Буљина музику ноћи. Јастреб се трже: ето лова! И зец: зар ловац хити? Звезда помисли: гле, ноћ с нова! А гроб: о, да ли свити?

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Та овима је људима добро! Они су у чистом, једу добро, услужени су, имају ваљаног лекара! Па онда, ето ја сам ту, ја све то гледам.

Ђорђе је видео ушима. Он се окрете упола њојзи: — Ама што ти плачеш, што срдиш бога? Ето господина доктора, па и господина Јоце. Је ли они кажу, они ваљда боље знају од тебе.. Кажу... дабогме...

Онај, онако... Знате... да.. дакако! — Ето видиш! — каже Ђорђе. — Још каже господин Јоца: док одемо у зеленило, биће још боље!

Ја хоћу да пустим срцу на вољу, хоћу да исцедим сласт из ове туге, хоћу да мислим на њу! Јер она је утеха и живот! Ето.

да ће ми се нешто десити, да ћу се с неким, на пример, састати, некога срести, или тако што, да ми се то баш деси! Ето, на пример, сад с тобом! — Роткве! У хиљаду пута ниједанпут, па — ништа! А једанпут, па — закон!

Али, о чуда! Мени није нимало криво ни жао, напротив: мило ми је! Нека, нека, узмите се, будите срећни, ето вам новаца, ево вам и мог благослова! Ево, да вас овако по старински благословим, овако као владика унакрст!

— Па тако! На пример, код општине штогод. На пример... ја... тако... Ето, могао бих, на пример, како ћу ти казати? — Оно јест, тако је! — рече мама и приклопи капак. Дигоше се. — Шта?!

— Мамо! — Шта, брате? — Мамо!... Ја.. ти... Још мало па је — доцне! — Мамо, не знам зашто, али ето видиш, ја...

— Иди! То је једно добро и честито дете! Знала сам јој и матер — красна жена! И Ћорђе је један по један човек! Он, ето, сад није низашто, али се још не да!

То је била велика реткост, и ето тако се он смејао кад се десило штогод где би неки други развалио вилице да би се чуло у Тетребову механу.

Даће све што имамо, па под старост да перем туђе кошуље!” Једанпут опет — јали је било десет, јали није — а њега ето из каване.

— Да није болестан Митар? — Није — кажем ја. — Отишао, ваљда, некуд? — У село — рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два такозвана „девера”, тј. мојих другова које је послао господин да виде што нисам дошао у школу.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Та и онај бог, боже ме прости, узима што је боље! Ето ја и господин попа, ми ћемо још сто година живити и мучити се!

« Ето, тако је отприлике живео господин попа у селу, а који баш попа поименце, мислим да није било нужно досад да кажем, јер

Поп Спира је ударао лепо у тамбуру, а има још сад, после толико година, диван глас. — Ето, то је певао — вели поп-Ћириница.

Дођите ето једне недеље пре подне, а поведите и Меланију с вама. И она је већ велика; данас сутра па ће јој се јавити каква прилик

И ја је, верујте, слатка, никад не делим од моје Меланије и увек јој кажем да се само са њом дружи и на њу угледа. Ето, тако се разговарају две попадије.

Па тако је то било и лети и зими. Ето баш у петак, кад и отпочиње управо ова наша приповетка, чим се спустило вече и вечерали, диг’о се поп Спира и прегрнуо

— А ми чекали и чекали — вели поп Спира, — нећете ли се ви кренути овако к нама. Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било! — Ију, господин-Спиро, шта вам то сада пада на памет!

! О жено, жено! — Сневање, лудорија! Доћи ће ти сутра Глиша Сермијаш да процуња мало по подруму. Ето ти гостију! — вели јој поп Спира. — Е, лаку ноћ! — Лаку ноћ.

Тако се ето некад, још кад је цар био каплар, писало и натезало с ученим људима, јер тек је по један Аћа био у селу.

ни људи нису знали да пишу ни својим синовима, а сада и девојке пишу писма, те још како пишу, па још да знате коме! Ето ономадне је тáта једну укебао баш кад је писала писмо у шпајзу тамо неком њеном са рогља.

— Јесте, очекивали смо вас жељно, — вели Аркадија. — Чим која кола прођу, а ми мислимо: ето га! А кад оно нисте ви него какав Жида што долази за перје, жито или кукуруз.

Бољу вам не бих знао пожелети. Мој чесњејши пријатељ, господин Кирило, он је, ето на примјер, узео парохову кћер, кћер предшественика свога, и онда, кад је дошло време — лепо он дош’о на његово место.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

То је био весник пролећа. Чим отопли, замирише на зеленило, ето њега у варош с пуним недрима зеленог здравца. — Ете — смејао би се он стидљиво и показивао на здравац, — зелен, убав!.

И заиста, не памти се за ниједан смртан случај, сарану, а да је била без њега. Чим чује да је ко умро, ето ти њега тамо.

XИX ДЕДА ВЕСА Свако јутро чим се задани ето њега где онако слеп, висок, с лулом у устима, у дугачкој колији и са такође дугачким штапом иде све уза зидове

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро дошли! — Драго нам је! — Изволите сести. Како сте? Ето и господара Пере. Мален, дебео, округао човек око педесет. — Добро нам дошли! — Опростите што сам тако слободан...

— Ето, бога вам, колико има велике господе па узму без крајцаре, из љубави. — Они могу то чинити, ал' ја не; него молим да з

Девојче оде. Љуба и чика-Гавра се шетају и договарају како ће почети ако позвани буду. Ето опет слушкиње. — Госпођа ми заповедила да изволите одма’ доћи. — Дакле, хајдемо! — рече Гавра.

Татијана се смеши, слегне раменима, па каже: „Добро, само имам напољу мало посла“. Није дуго трајало, ето ђувегије са проводаџијом и тутором. Но нема Татијане. — Седите само, сад ће она доћи, — рекне мати.

Љуба свршава визиту. Као среће ради, остави два талира и обећа да ће сутра опет доћи. Сутрадан ето Чекмеџијића већ у седам сати у посету. Милева још спава. Пробуде је. Љуба је нешто замишљен.

Мајка и Милева о том ништа не знају. Држе да је Љуба отпутовао. Пре подне ето Љубе опет у кућу Милеуснића. Пита за фрајлу. Кажу му да није код куће, отпутовала је у Н.

Љуба је код куће, гледа своју економију. Ваш пекмез кува, а ето Белкића код њега. — А гле мога зета, како је у послу! — Баш сте ме тако упрљана затекли! Добро дошли!

Кола са арњевима готова су, Љуба тек да се крене, ал’ ето ти писмоноше — носи писмо Љуби. Љуба чита писмо. Почитајеми господару!

— Истерала писара и стражмештра. То је насиље — ацтус потентіае; ето треће акције. Алка за кратко време навуче на се три тужбе. Ћирковић је води у Пешту да тражи фишкала.

Сви се чуде. Стану пред кућу Алкину. Алка је већ извиривала кроз жалузије. Срце јој јаче куца, ето јој живе жеље Миливоја.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Она група око мршаве маске, коју је привукла најновија новинарска сензација, била је највећа. И ето баш ту, код те шарене и многобројне гомиле, застао је, љутитог и огорченог изгледа, али без трунке оне радозналости,

Неспособна је она за свакидашњу, систематску борбу, ето у томе је ствар, али спремна је увек и готова за тренутну жртву.

И тај рат, мора се признати, има своје до бре стране. Ето, од овог часа већ капље, полако али сигурно, моја капетанска плата. Па шта ја тражим?

Али му се, у исто време, учини: да се тамо, с оне стране, све било скупило у неку страшну невидљиву и претећу звер. „Ето тамо — помисли, он — исто као и овде, баш исто као и овде, окупљају се људи са оваком истом узбуном у души; тамо око

у благостању и што у земљи крију чаше са сликама краљевих синова да их изнесу у своје време, баш су дивне душе. Ето иде време да јавно напијају здравице и јавно износе слике краљевих синова” А сутон је лагано обавијао Београд и мир

Зашто? Али, чекај знам зашто. — Мене је стид од тебе, Јуришићу. — Па добро имам и ја вереницу... Послушај ме, ето повуци ону молбу, повуци је сместа. — Ти имаш вереницу... али то није једно исто. Ниси ти још био у мојој кожи...

Ниси ти још био у мојој кожи... Ја не знам, право да ти кажем. Ја се упињем, напрежем, трудим... и ето данас, све сам чинио... Али нека сваки да колико ја... Сви се извлаче. Зашто ја и ти вечито све само ми, једни исти.

и да сам ја имао толико уживања сам бих вечерас свечано тражио да ми одреде најопасније место па ма изгубио главу. Ето рецимо, спавам ја и пробудим се и видим да сам двадесет и три дана био ожењен. Е па, да ли би онда оно урадио?

Боже смилуј ми се! Вијем се као црв, превијам, штипам, онесвестим се, а тај занос, та грозница, та страст... Ето у тој страсти, у тој грозници зарила сам јуче онај твој мали нож у руку па сам сисала своју рођену крв.

Ако ико, ти си је заслужио. Ти, мислим, имаш златну медаљу? Па јест, имаш је! Е па брате, и стари су ти били јунаци, ето твој отац, читава се чуда о њему причају на јавору, па деда, па сви.

Бранила би се она речито, прелазила у напад и протестовала. Нигде она не излази. Ето баш ту, преко пута, има нека „деповска команда“ што никаква друга посла нема него да војне бегунце осуђује на смрт, па

Ни у друштву не пази шта говори, изражава се просто, те она мора да црвени пред светом. Ужасно. А сад ето има неку муку и ту муку крије од своје жене. Па, јел' то муж и друг и пријатељ, најбољи друг и највећи пријатељ?

Африка

„О, имати кућу, праву кућу, усред саване, међ дивљим Лобиима, ето то је цео мој идеал. Не спавати више по кабанама, колибама и мочварима, већ у кући која представља мир и културу; у

Напред иде црнчева козица, позади жена са децом привезаном на леђа, и још даље мршави жути афрички пас. Ето једне породице која тражи погодније место за живљење.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Само треба да јој добру прилику нађете. ЈАЊА: Е, господин нотариус, сад је погано свет; само новци! Ето ја узео сум без крајцару, голо, сирото. Ама сад, како ти дођи у кућа, не ти пита: „Како ти је кћи!“ нега: „Колико даш?

ЈАЊА: Ама, ми убите: немам више сад! МИШИЋ: Та, кажем вам, не мора од часа бити. Могу ја доћи и други пут. ЈАЊА: (Ето, мигнила му Ево да дођи код ње!) Господар нотариус, ево да си убиим да дам два форинта на то проклето шпитал.

Ех, славно Греција! Једно зрно како си нађи од твога дух, тећи ето памет. Душо Јуцо, оћи да си сви Грку радуи за твој род. ЈУЦА (у поласку, за себе): да вас ђаво носи! (Ошиде).

ЈАЊА: За три месеца триста форинти. ДИМА: Кала. (Броји му.) ЈАЊА (скупи новце, пак метне <у> џеп): Евхаристо. Ето векслу. ДИМА: Евтис. (Потопише.

А друго, ниси нигди ни на воспитанију била. Баш трећи дан Ускрса на јутрењу је о том био разговор. Ето, једва сам га натерала да те да учити гитар, а и то не би учинио да ниси гитар на поклон добила, и да му није

нека ти је увек о балу, музики, театру; ако нема тога, а ти почни о времену, о аљини, како су ти тесне ципеле, пак ето ти разговора! КАТИЦА: Мамице, ово није врло тешко! ЈУЦА: Кад би тешко било, откуд би толике девојке научиле?

Море, оћи да ти гази сиротиња и нестрећа, тако ја, како бесно коњ трава зелена! ПОЗОРИЈЕ 4. БИВШИ, ПЕТАР ЈАЊА: Ето моја верна Петра. — Синко Перо, да сучиш рукава и дериш Мишко и Галин, да си помогнимо у наша невоља. Јеси разумио?

Зашто да се не усрећи кад вам је могуће? ЈАЊА: Што могући? Ето сум већи пропао, немам ништа, оћим да просим. Што ви говорите, господин нотариус, на ова штета, на овој свет?

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ Ето, крај те Махале, и Темишвара, прошла су била, једног дана, у пролеће године 1752, црна, путничка кола и ушла у град, кр

А имао је главу као у коња. Док је Грк брбљао као чегртаљка, стари Шваба помисли, у себи: „Оберкригскомисар, ето, није ништа бољи, него нека камерална газиблата. Тај човек мора да је имао гладног оца, па је сав саздан у зависти.

Да би њему, Енгелсхофену, ето, загорчао последње дане.“ Гарсулија је, међутим, ћутање старца доводило до беснила и он је почео да галами, као пред

„Гроф Гајсрук, гроф Гајсрук“, дерао се као џелебџија, „ето Вам наполичара за Вашег оца. Можете да их натоварите још вечерас у шлепове и спустите до Бечкерека.

Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, још увек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа.

Предавали сте кирасире грофу Хараху. Ја сам био балавац тада, али се ето сећам свега тога. А ето сад Вас гледам, већ као врло старог старца. И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца.

Предавали сте кирасире грофу Хараху. Ја сам био балавац тада, али се ето сећам свега тога. А ето сад Вас гледам, већ као врло старог старца. И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца.

ће се пре иселити, и вратити у Турску, него што ће дозволити да им се у мртваце дира, стајали су сад покорно и весело, ето, ту, испред њега, и сврставали се, према наређењу својих официра.

Слутили су да је, најзад, дошло оно најгоре, и остали су убезекнути, јер је, најзад, ето, дошло. Стајали су отворених уста. Брада им је била спала.

Била је потпуно заборављена. А сад се, ето, јавља, у његовој мисли. Она је била мртва већ више од годину дана, умрла на порођају, као и њено дете, што је

Ту су, ето, то јутро, браћа Исаковичи, Петар и Ђурђе, дошли, а били су и своје жене довели. Официр форпоста понудио им је да

Није шала свој дом распродати, напустити, ни за половину цене. „А зна да ми, Исаковичи, нигде нисмо били срећни. Ето шта смо дочекали. Све ће нас раселити. Имамо да бирамо, или да постанемо паписти, или москаљи!

Теодосије - ЖИТИЈА

Дошавши до пештере стадоше пред светога и запретише му, говорећи: „Ето, већ приспе час да убијен будеш! И немој мислити да ћемо те, зато што цмо ти често милостиви били, и сада, нападнута,

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Ето — каже он — у онај горе нисам те бацио, јер је много плитко, а овде, опет, много је дубоко. У слиједећем ће, вјероватно

— пита чича. — Отео сам је, ево је у трбуху! — одвратим ја, а чича на то млац, млац! брезовим прутом. Ето, тако ти ја прођем, а ни крив ни дужан.

дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче: — Лопове, лоповски, овамо дај ону џигерицу од слона! Ето, у таквој самоћи живео је чича Тришо, и зато не треба да се чудите зашто је толико волио свог јединог друга, мачка

Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога. Била су то два зеца. Познао сам их по гласу. — Брате мој слатки, треба одавде што прије да бјежимо —

Пророк се изгуби у оној рупи, а ја кренух до Шарова. Сироти пас, добро избубетан, само је цвилио: — Ето, неком смијех изиђе, кажу, на нос, а мени се, како видиш, просу по леђима.

Нико се није јављао за тај посао. — Ето кад се договорите ко ће то радити, дођите па ми јавите — рече бијели миш. — Становаћу код свог пријатеља близу старе

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АНА: Молим! (Дотле је све скупила на служавник и оде.) ИИИ ПРЕЂАШЊИ, без АНЕ РИНА: Ето, је л' тако? НОВАКОВИЋ (љуби је): Како си ти пажљива и одлучна! РИНА: Него!

РИНА: Али ко, забога, о коме говорите ви? Немојте ме мучити? АНТА: Патите ли ви од срца? РИНА: Да! АНТА: Е, па ето, видите, зато и морам ствар да вам саопштим пажљиво и издалека. РИНА: Добро! Само говорите већ једном.

РИНА: То је моја ствар, господине, и не дозвољавам никоме да улази у оцену... АНТА: Па ипак, погрешили сте. Ето, баш знам један случај са неком Саветом Томић. То је једна честита, али сирота жена. Ради тако по кућама и издржава се.

вели ми газда Ристић „коме си био на погребу; то је инжењер Марић и сад ми објашњава како се све то могло десити”. Ето, тако ми је казао газда Ристић, који је лично с њим разговарао. РИНА: Ало! Ало! Господин Новаковић?

МИЛЕ (изненађено): Како, како? Жив? Којешта, то је немогуће; ти, драга моја, имаш малу грозницу; ето, имаш и температуру, то се теби причињава у машти, у грозници. РИНА: Знала сам да нећеш веровати.

ИX АНТА, ПРЕЂАШЊИ АНТА (улази): Нема га, ето ти, нема га! РИНА (Милу): Дакле, као што вам рекох, господине, мој муж, и ако би дошао, не би вас могао примити; има

АНТА: Сад идем отуд. РИНА (узима слушалицу и тражи број): Ало, ало! Ти си, Милане, је ли, ти си? (Анти.) Ето! РИНА: Јеси ли чуо што? Ниси ништа чуо? Похитај одмах кући! Молим те! Ниси још ни сео? Немој ни седати, молим те.

НОВАКОВИЋ: Одсео је у „Ексцелзиору”. СПАСОЈЕ: Која је то парцела? НОВАКОВИЋ: У хотелу „Ексцелзиору”. Ето, то је све што сам сазнао. (Сети се.) Ах, да, још нешто.

(Анти.) На основу чега ви то тако говорите? АНТА: На основу Савете Томић. СПАСОЈЕ: Ето ти га сад, каква ти је сад та Савета Томић?

Шта је ово, шта је ово, забога? НОВАКОВИЋ: Ко вам је рекао? ЉУБОМИР: Ко? (Пружа му листове.) Ето, пуне су новине. СВИ (дрекну): Новине? (Разграбе му и свако отвара по један број.) АНТА: Ау, ала су крупни наслови.

АНТА: Нисмо, дабоме! (Новаковићу.) Ето, на пример, ви би остали без брака. РИНА (загрли чврсто Милана): Ах, то не, само то не!

АНТА: Па ту кућу дао си као мираз уз кћер. СПАСОЈЕ: Да, али привремено је залажем за кауцију. Ето, разумеш ли сада ситуацију?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Бацио сам је, ето! - А, тако? - рекао је Новак својим најшећерастијим гласом па додао како му је жао, како му је страшно жао, али овога

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Па кад се опоменем какви су преда мном богати трговци били, какав је био Тоша Сарајкић, па ето дошао до просјачког штапа. Ко би помислио да ћу постати богатији од њега и од његови’ синова!

Сирома’ момак, ипак жао ми га је било, ал’ шта ћеш, како ће да се боде шут са рогатим. Ето, видиш, тако сам ти се ја женио.

ИВ Сутрадан после ручка ето Кречара и Чамче код господара Софре. Већ су ту. Клопкају на вратима. — „Херајн“. — На здравље ручак, Софро!

Већ су ту. Клопкају на вратима. — „Херајн“. — На здравље ручак, Софро! Ето нас код тебе, — рече Кречар. — На здравље! Седите. Соко, иди мало оног бољег вина пошаљи, па и кафе.

„ауспрух” добити, аков по сто форинти, а такови плаћају великаши у Пољској најмање пет стотина форинти за један аков. Ето профита! — Право каже Чамча, тако је, набавићемо и то.

— У магистрату су биле само доламе, тек ’декоји „купец” је носио трајдрот! Ето као ја и ти, Чамчо, — одгонетне Кречар. Тако донекле се још разговараху, док једаред разиђу се.

Преметнуо се; тек је једаред рикнуо. Навале још двојица. Господар Софра мало натраг отскочи и наџаком обори и трећег. Ето сад четвртог.

Сад су готови, лако им је дочекати каруце, а донде могу још и доручати, што и учинише. Кад ето каруца. Стану пред механу. Унутри један лепо обучен шљахтец, пријатељ грофов, дошао да поздрави „венгерског шљахтеца”.

— Тај коњ је мој и недавно су ми га украли, богзна од кога си опет ти украо. Но праштам ти. Ето још једна форинта на пут! — рече Пера. — Па сад се одма’ чисти, јер ако те још видим, штранга ти не фали.

Мисли се, па устане да види. Тек што на врата, а ето Шамике. — Добар дан, оче, ево ме! Љуби оца у руку. Отац га грли, љуби. Суза му кану. И Катица га љуби.

Ту је и дан бала. Шамика се не приправља; може ићи онако као што је сад обучен. Пред вече Шамика ишчекује, кад ето на двоје саонице Полачекови у авлију. Слуга понесе пртљаг, а Шамика их прати у парадну собу. Пресвуку се.

При концу вечере чује се вика: „Маске, маске!” Сви куљају у салу. Ето масака! Напред иде један оџачар са метлом и чисти капуте.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Јашући даље, размишљајући о расподели старешина и војника, које је све лично знао, он се потпуно успава. Ето, помисли, довољно је одселити се из једног места, па да све што остављаш буде као и да није било.

Све казне опроштене за ноћас... то јест... онај један, за силовање, шибе, кроз цео пук.“ Тако је, ето, решено да се Славонско‑подунавском полку покаже крв, још пре но што стигне на Рајну, људска крв, и то његова крв.

Бог му га даде. И ето, као да оде за Вуком Исаковичем, као да ће отићи, оставивши њему само тај грозни ток, помешан крвљу, што тече

Тешке главе од удисања ваздуха и трава, клону полако, у недоумици, стиснутих колена, ван себе, у несвестицу. Ето то је превртао у свом мозгу Вук Исакович, неколико година, сећајући се свега, по разним местима свог живота, на разне

И ту жену, ето, које се сећао као и оног града над Дунавом, као и другова из старог, Подунавског полка, као и оне јесени, као и

Тако је ето Исакович пошао на последњи део пута, до мале варошице Штукштата, на Рајни, где су га већ чекали у логору ђенерала

Тако ето, Подунавски полк, опет, утону у грају и дреку, међу шаторима, разносећи у својим разбарушеним косама влати сламе и сена

четврти пут у свом животу виђајући смрт, он се надаше при поласку да ће се нешто најпосле свршити и испунити, што се ето никада не свршава.

Да су се њих двоје, ето, разишли, растали, без икакве моћи и воље и без гласа. Она је била тамо, он овде. Као што су копите одбацивале блато,

у друге пукове, које су неки од официра желели, и које је требало, од ђенерала, да измоли, потпуно се успава. Ето, помисли, довољно је одселити се, па да све што остављаш, буде као да није било.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Зато се често чује да мајка непослушном детету каже: „Казаћу ја оцу!“ или „Ето ти иде отац!“⁶ Мајка може чак и да изрекне детету казну, али, по правилу, извршилац је отац.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

сетио да Јелена, у ствари, уопште не чује музику док игра са мном, јер су слушалице биле стално на мојим ушима. Ето, то је била жена!

И шта се догађа? Треба му тема за нови филм и ето ти њега поново на ћоше. Па, како је, каже, шта има ново, шта се напада? Без везе!

Веома скупа терапија, писало је у новинама. У моје време још је била бесплатна! И ето, та жеља за додиривањем, та потера за блискошћу, тај лов на мало љубави, тај прастари, стални и вечни нагон да

« И куршум у Митру путовао је исто толико дуго. Митар је пушио »шкију« и мислио како је живот ђавољи, ништа — он ће, ето, умријети једнога дана, закопаће га и ожалити, појешће га свег црви, а куршум ће и после њега остати. Као нов!

освете и уживања због праведне казне, која, ето, најзад стиже и ове охоле, домалочас неповредиве изабранике среће. Запрашти шљунак испод точкова, зацвиле кочнице, а

календару остадоше исписани још бесмисленији састанци, путовања, пројекти, датуми — читава та игра која га је, ето, и довела у ону ординацију у којој је стајао без ичега на себи, чудећи се наслагама нечијег потпуно туђег меса на

Драго му је некако да једном види онај стари воз. Ето, до пре четири сата у мутним стаклима његових прозора одсликавала се пустара с расутим салашима; дуги ред дудовог

А, ето, аутомобилом се даље не може! Мораће да га оставе на пропланку покрај пута. Једва су стигли и довде кроз густиш што се

мислити на бол, да се успава и опусти, да готово заборави где се налази и због чега је, уопште, дошла у Замак... Ето, то је живот: гладни — узимаћемо храну, жлезде ће лучити неке своје непознате сокове, варићемо последњу вечеру и док

Свако је могао да упре прстом у њега, док је посртао према хотелу, и да каже својој породици: »Ето вам, то су наводно ти велики људи!

— зарежа. — Питам те, одакле си? —Из Београда... — понови Нина. Како је Београд био далеко! Ето, овде у Месту нису веровали да неко може да буде из њега! — Из Београда... Знам ја Београд! — рече човек.

Матавуљ, Симо - УСКОК

ових пошљедњих година, у свакојаким мијенама и трзавицама, кад се ни о чем другом није могло мислити до о одбрани! Ето шта је. дакле, слободно можете наредити да се град отвори. — Нећу! — викну пуковник и заповједи да се војска разиђе.

Један од трговаца опази: — А, јесу горопадни ови Тудешки! Ето, имађасмо посла с Французима, Русима, Инглезима и Црногорцима, и сви бјеху питомији!

Поп Марко рече: — Снијег овога ће пута од мора! Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена! Рако прихвати: — Дај боже!

Велика је ћесаровина и јака је, особито сад, кад је сломијен Наполијон! Веле: дуга је од нас ето па све до Русије, а у ширину јој стали Маџари и Пољаци и још њекакве вјере. Како се оно зову, Крцуне?

А у суду је, веле, једна мјера за Латине, а друга за наше! Ето, кнеже, на што се туже! Кнез не рече ништа, као да се зарекао бјеше да ће их дражити.

— А да није лукав, не ћаше узети толике земље и градове, без крви! Други су се били за њега, па ето и ми! Кад се Наполијон бјеше осилио и прегазио му државу, онда му се Франц покори, даде му кћер за жену; а кад други

— А како ти је име? — Јâн. — Како рече? Милица се заборави и умијеша се: — Ето рече: Јанко! — Јеси ли ти они, те те зову принципом? — Да, мене зову у Котору принцип! — А јеси ли принцип?

госту, који сјеђаше погнут: — Фала ти, љубавни и болећи пријатељу, јер виђу да те текнуло у срце наше јадовање и ето с нама заплака, прије но што окуси нашега хљеба! То ти, божја ти вјера, никад заборавити нећемо!... Дајте ракију!

готово непрекидно ратовали с Турцима и одбијали њихове силне војске, да сте заједно с Русима ратовали против Француза. Ето! — И још што?

Владика је од Петровића. У сваком племену има војвода, кнез, сердар и барјактар. Ми обашка имамо и гувернадура. Ето ти! — Ма је ли владика као краљ њеки, као принцип?

— Мене ради — рече кнез, чудећи се. — Да, синовче! Ето имаш унука, хвала богу, дијете напредно мимо дјецу, па чисто сви страхујемо е би га могло кобити оволико наше туговање!

И овога брата нашега Стијепа Мркова, као што видиш, грдно су пушке иштетиле; ето му избиле око и осакатиле руку, и, ја мним, још га на пет-шест мјеста пробушиле, па му ни ђавола!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

) УГЛЕД 2. (КОД ДЕВОЈКЕ) ОТАЦ и МАТИ МАТИ: Али, човече, ја не знам шта ти радиш; не бринеш се ништа за кућу. Ето нам девојки двадесет друга, па јошт седи. Зар оћеш да плете седе косе?

Тако је и код нас, то јест; кућа сама, свашта доста, па како се човек најмање, то јест, удали, ето ти штете. Откад се канимо мало куд изићи, па никако; ја, то јест, у послу на једној страни, овај господар на другој,

МАТИ: Кога ћемо звати на прстен? ОТАЦ: Зови - комшију једног и другог, па ето ти. МАТИ: Ја мислим да зовемо и кума Марка. ОТАЦ: Шта ће ти тај?

“ МАТИ: Пак и јеси била млада. ДЕВОЈКА: Дабогме млада, сад ето како се удајем. МАТИ: Пак шта ће? Момак је леп, а види се и добар бити. Уз то је јошт и богат, па куд ћеш више?

УГЛЕД 10. ДЕВОЈЧИНА КУМАЧА И ПРЕЂАШЊА МАТИ: О, Персо! Откуд ти тако? КУМАЧА (пољуби је у руку): Ето и ја наканила се да видим шта ради Јулка. МАТИ: Баш си добро дошла, довече је Јулкин прстен. КУМАЧА: Је л истина?

ДЕВОЈКА (сама седи и плете) ДЕВОЈКА: Право мије кумача казала да нећу моћи спавати. Како очи затворим, ето ти ми свадбе. Да га ђаво носи, сад опет уредили после Ускрса; зашто нису догодине? Лако је њима!

“ МЛАДОЖЕЊА: „Шта би мислили кад би се удали?“ ДЕВОЈКА: „О, како су срећне удовице.“ МЛАДОЖЕЊА: Ето видите. ДЕВОЈКА: Морао је ко тако наместити. (Промеша карте.) Изволте сад. МЛАДОЖЕЊА (извуче једну).

(Извуче.) „Шта сад мислите?“ МЛАДОЖЕЊА: „Моја је највећа брига како ћу вас варати.“ ДЕВОЈКА: Ето видите, такви сте ви мушки. МЛАДОЖЕЊА: Господична, то су само карте. ДЕВОЈКА: И карте погађају.

ПРОВОДАЏИЈА: И! какав си ми младожења! Узми, то јест, што је најлепше и најскупље, па ето ти. (Девојки.) Није ли тако, то јест. ДЕВОЈКА: Ја ћу бити задовољна, како ми донесу.

- Ја ти кажем, ћерко, можеш га вући за нос како ти је воља. МАТИ: Ето ти оца, уклони се у другу собу док се с њим разговорим.

МАТИ: Како ће да дође кад је девојка под прстеном? ОТАЦ: Па откуд то изиђе да ће да је узме? МАТИ: Ето, сека Марта зна, а зна и цела варош. ТЕТКА: Јесте, Јово! Млоги су били кад се о удадби Јулкиној говорило.

МУЖ: Ви сте ми отац! ЖЕНА: Ти си ми муж! ОТАЦ: Да вас враг носи, ја с вама не могу на крај изићи! (Отиде.) ЖЕНА: Ето и оца ми отерао, јошт мало па ћеш и мене. МУЖ: Море, жено, шта си ти почела? ЖЕНА: А шта си ти толико узео једити ме?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

успостављају привидно пољуљани интегритет књижевне уметности, држати се општих закона а уважавати стилске посебности — ето јединог начина да се дечја књижевност праведно оцени и постави.

А, ето, осуда је мимоишла Вучову дечју поему: до сржи прожета атмосфером оновремене социјалне књижевности, она данас слови као

Наивно је и помишљати да Ћопић описује „реалне” типове који су некад постојали, али их данас, ето, више нема. Стварносна основа ту се тек може слутити; остало је лирска пројекција, самозачаравање, замах уобразиље од

и добричине, који свуд око себе осећају безизлаз и зид, и, попут Насрадин-хоџе, падају у фаталистичка расположења: Ето, Велики, џабе је, џабе, видим и ја сам, нема тога млина који сиротињи може намлети ...

с грдним чудом и неразумијевањем, подиже руке и закратко остаје нијем: нит је човјек шта украо, нит се тукао, а ето ти, опет, отисну се низ урвину камен, проломи се лед под ногама, гром пуче - тако нешто! и оде Ниџо, нестаде га.

Латини су сматрали да је доколица (отиум) предуслов песничког стварања; дечји песници је, ето, изједначавају са песмом самом.

И сећања, ето, могу бити идејно усмерена, пожељна, поучна: деца се сећају логоровања, посета споменицима, државних празника, пријема

Знања и објашњења која се деци дају у оквиру наставе историје проверавају се, ето, кроз слободне књижевне саставе. Стил и језик којима се деца у тим композицијама служе одавно су напуштени и у

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЗЕЛЕНИЋКА: Зашто свака не осећа што је национални понос. 5. ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПРШИЋ (пева): Ура, ето плода, Дошо нам је војвода!

Али онај је тек прави философ који признаје своју погрјешку. Сви да приденемо маџарске кокарде. ГАВРИЛОВИЋ: Ето ти сад опет. ЗЕЛЕНИЋКА: Који не метне маџарску кокарду, тај је мађарон, тај је издајица. (Гавриловићу.

Да он није дошо да буде војвода коњма него људма. ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, највећи родољупци — коњи? ЛЕПРШИЋ: Ето, тако нам ствари стоје. Волио је сићи с кола и ући пешке у варош него да га сјајно вуку.

ЖУТИЛОВ: Већ за барјаке може и проћи, али у одбор дирати, што је Србину најсветије... ЛЕПРШИЋ: Ето тако! Народ се тукао и крв проливао, па зашто? — Ни своје власти да не може имати. СМРДИЋ: Али како то сме бити?

СМРДИЋ (ступи): Шта ви радите? ШЕРБУЛИЋ: Ето, већ се плаћа четири цванцика на пет форинти. Ако устраје овако, остаћемо просјаци.

8. ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ ЗЕЛЕНИЋКА: Шта је то? Каква је то вика? ГАВРИЛОВИЋ: Ето шта је: господин Жутилов удаје кћер за Маџара, а господин Лепршић постао је чиновник изван војводине, па се сад

Сремац, Стеван - ПРОЗА

После је долазио сам јед и чемер. Мати га је јако волела. Увек је сваком говорила да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу.

учи десет година (као што то већина добрих Срба и чине) — он запе у нижим разредима неких шест година, и стога се, ето, и нађе у казначејству. Као практикант понашао се примерно, био пун такта.

«, а овај наставља започето, или почиње друго нешто, опет тако важно, да им прича. Ето тако је проводио време Јова пре подне, то јест до осам часова, а то је кад почиње канцеларијско време по свима

— Е, добро је — рече Јова. — Жено, чорбу на сто, а ето мене сад. — Затим скиде пиштољ с чивилука и огрну женину бунду (Јован је увек волео да се раскомоти онако у прслуку

— Како нисам, опрала сам их! — брани се госпоја Каја. — Ниси, кад ти кажем — дрекну Јова — ето су од зејтина. Гледај, и не познаје се да је било вина у њима! Гледај! — Е, теби је све до шале! — Хехехе!

А ти отпочни »Рождество«, а ето и мене одмах да ти помогнем. Силно ли пуче стари кремењак, као оно некад Крњо и Зеленко на Жабљаку.

— Е, тако те ’оћу! — вели Јова раздраган, па је загрли. — Ето видиш, прико, тако се ми волемо. А има, бога ми, и зашто да ме воли! Јер ја, бога ми, нисам к’о други мужеви...

И некако, ђаво би га знао како, али код тога света све може да буде. Једнога дана, куд и камо пре постављеног рока, ето му ње. Дошла је предвече, у немачким хаљинама.

— »Па је скуцала пару по пару, вели ми она, грош по грош, да ти и не примјетиш.« Па како? питам је ја. — »Ето тако«, вели она: »док ти спаваш, а ја ти чистим панталоне, па онда извадим понеки грош ајлука.

Зрно по зрно, сто погача, грош по грош, ето наполеон. Тако један, тако други — док се није накупило до шест наполеона.

— Баш се ономад нешто мислим и разговарам кога да узмем још. Па се Каја добро присети, па рече за тебе: — »Па ето, господин Паја, вели Каја, он нам ваљда неће одбити.« А није велика сума... три стотине.

А да ти читам Сановник, а ти би на ручак заборавио!« А онај би му обично одговорио: »Море, учо, боже здравља, ето недеља, па ћеш се начитати да ће се досадити и нама и теби.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

) 292 (ЕТО НЕШТО КРАЈ БЕЛА БУДИМА) 293 ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ 295 ТУГА И ОПОМЕНА 296 СТОЈАН 321 БЕЗИМЕНА 356 (1 ПЕСМА) 358 ИИ ПЕСМА 3

Шикће вода, а чун реже, Бежи вртлог, стене беже — Живо, руке, не сустале! Ето мене до обале. Чун ту вежем, лаким скоком На обалу па излетим, Па лаганим онда кроком Двору миле ја полетим.

Мучи, момче, тако т' Бога, Окани се туге, Амо брже, ето свога, Па још, брате, друге! 1843, 27. нов. АЈДУК Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од

У мога ме ишти ћака, Тела би те мома млада, Тела би те ја јунака.“ Путник иште, отац даје, Ето путу дође крај, Ал' и моја рука даје, Драги роде, песму нај! 1843, 5. дек.

Ал' и мома из заседе Поскочила ома — Бежи, селе — ето беде — Бежи мајци дома! Бежи мома, ману рубље, Бежи л' дому своме? Све у гору бежи дубље, А момак за њоме.

Како с' која макне, У срце ме такне, Како ме погледи, У срце увреди, Још се смеју на ме, Да срце помаме. Ето тако јуче Дође једно луче, Ао кад га зглену, Срце ми се крену, Ова, ова бела Срце је однела. (1843, дек.

(1843, дек.) ДРАГИ Петли поју, ето зоре, Збогом, драга, ја одлазим, Туђе доле, туђе горе Ваља мени да полазим, Та за лето, за читаво Одо, злато,

Ал' каки се пра то диже, Каки коњик пред двор стиже? С коња сјаа — шкрипе врата — Помоз' Боже, ето злата! (1843, 25. дек.

Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека сунца, нека, Мене драга чека, Драга сунца два Мени ће да дā. (1844, 16. окт.

„Јао мамо, удави је, Однесе ми тицу, јао! Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо, јао, јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!

Драгог ето из тог боја На коњицу огњаноме, Биће скоро преда мноме, Да је донде готова Суђеница његова.“ Тако мома песму

! Тако стаја срца веселога, Ал' ето ти чуда још једнога: Преко луке право ка менека Једна красна упутила с' сека, Ао виле, ви, пребеле виле, Ви јој

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Рушио се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан. Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку.

И запамти још и ово што ћу ти рећи: само добар човјек може личити на коња, никакав други. — Ето ти га нà! — простодушно зину дјед. — Да, да, само добар.

— Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине. Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја.

ако је за нас двојицу касно, није за овога дјечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда.

Шта смо радили? Скупљали мјесечину и дјели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао. Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико

а шта ти можеш томе што ће и ђаво тај исти пут употријебити и за своју душегубну работу, враг му гњате пребио! Ето, по томе су се млинови издвајали од осталих необичних мјеста у нашем крају.

— Би, брате, ево ти је. — Шта ће ти то? — сумњичаво се испријечи — Ето, волио би да имам. — Коњску икону, а? — Ваби је, вала, како хоћеш, али мени је драга.

Најлакше је дјечурлији. Њима је најменик увијек занимљив, па још ако зна причати и воли се играти, ето ти љепоте у бога. Па се некако подеси и то да свака кућа прибави своју „фелу“ најменика.

Ни будала нема баш напретек, али се за нашег сусједа сваке године нађе по једна. — Сретан човјек, па ето ти кажу за њега у селу — има џабног посленика по читаво љето. Намиришу га бене на сто конака.

— Нећу, стриче Раде, ето га теби па разговарај, погађај се ... Зар да буде примљен тамо неко кога он, Ниџо, није пронашао, омирисао га, погађао

Најзад се свело само на горко мирење са судбином: — Ето ти га, па му дај ако ћеш читаву кућу у шаке, старији си. .

— Шта ти је то, кукавче? — Па ето, крстим се. — Хм, то у тебе некако запетљано. А знаш ли коју молитву: Оченаш, Богородице дјево?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Шта је три сата јахања! ХАСАНАГА: Сад си рекао! То! Три сата јахања! Ето видиш! Није ми кадуна ни толико могла! Она мене константно презире! Још од самог почетка, нисам ја слеп!

Тим речима? ХАСАНАГА: Да више нећу да је видим, да ми се губи, ето тако да каш! (Затамњење) ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА ХАСАНАГИНИЦА: Шта сад да радим? Зашто да оставим своје дете?

ХАСАНАГИНИЦА: Зашто си ишао код Хасанаге? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Тражио сам илми-хабер, ето зашто! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Онда је, значи, свршено! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Рекао сам да те без илми-хабера кући не водим.

Пази шта сам ти казао. ХУСО: Можеш ли ти мени да кажеш хоће ли стићи вечера? То ти мени кажи! МУСА: Па ето видиш, и то је неки знак! Ни храна не стиже редовно! Шта то значи? Значи: ага има неке велике бриге!

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Тако сам о теби увек и мислио. ХАСАНАГА: И, ето, решио сам да дозволим! Нек дође, нека се опрости с дететом! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Баш ти фала! Ово ти нећу заборавити!

Кад је дотакнем, ко да је гуја дотакла... Приђем, она устукне... Пред тим страхом изгубиш и вољу и снагу... Ето зашто је ага стално ратово... Беснео на другим женама... Седам ме година питају шта је са децом...

На сцени остају само аскери.) СУЉО: Ето ти сад. МУСА: А ја све време мислио да је нека политика... ХУСО: Човече, онаква жена!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Груди јој се тресу, подбрадак игра, а рупице око усне одскачу. — Их, Димитријо! — вели она — кога ћу!... Ето, кога ми ти изабереш! Хоћеш ли? — ’Оћу, ’оћу — а ’оћеш ли и тад да ме волиш? — Те још како Димитријо!

— Да те... видим!... — промуца он. — Да ме видиш?! — поче она тронуто — Црни Димитријо, ето, гледај ме! На! — И поднесе му своје лепо, чисто лице тако близу, да он осети додир њене косе са чела.

Увиле се око оне старе жене, па јој не дају да мрдне. Али ’аџика је ’аџика! Зар ће она још и такве да гледа?... Ето, знао сам ја то, слушао, мислио о томе, али сам опет ћутао.

да сам ја баш то исто и прочитао, оборила би брзо поглед и зацрвенивши се рекла би: — Можеш да говориш шта хоћеш! Ето тако је то било!

— Зар сам ја крив што смо ми сиротиња? Ево, баш кад хоћеш — викнух и бацих табаке. — Баталићу школу. Ето, свршио сам! — Не, не... не бој се ти, чедо. Имамо још. Дао Бог. Не љути се. Ох, што ја проклета? Не љути се ти.

— Ако нисам била кума и старојковица, а друго све знам. Али, што ја... Ето, плаче, моли: „Мајке, збори она, немој слатка мајке. Зар сам ти толико накривела, те то хоћеш...

она, црница, да је само видиш, синко, па душа да ти заплаче, иде по надницу, ради дуван, те себе, дете и кућу држи... Ето на! Из чаршије, са улице, допреше гласови песме, зурле и бубњеви. Изиђох и стадох на праг од кујне.

Као да си ме сад први пут видела у животу, такав беше твој глас. — Ја, ја! А ти? — Ето, хвала Господу! Мати се врати из кујне где беше затворила врата за тобом. — Где је? — упита ме.

Хајде! Реци само, па ето мене да те водим у кућу своју, рај твој!“... Од треће мантафе чух само свршетак: „— — — Драги, драги!

Одједном она чу бâт људских корака који јој се приближаваху, и после разабра глас свога мужа. — Ето, на! — говораше он некоме. — Погле, брате мој: целе године суша, ни капке воде да падне...

— Погле, брате мој: целе године суша, ни капке воде да падне... Гле, како је увело, грехота човека и да погледа... Ето, од десет корена ако један прихвати. Несрећа, кажем ти!... — Истина, истина! — одговараше онај други.

— упита он тихо и некако плашљиво. Цвета на поздрав ништа не одговори. Тобоже, занета послом, Није чула. — Ето мучимо се, газда, као свака сиротиња — одговори му Јован и помаче се, те му начини места до себе. — Седи. Одмори се.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

шта је било, знаш, није потреба да ти поведам; и да срећа не донесе господина Варлаама, прошао би(х) куд нисам мислио. Ето ти твој посао! Пак хоћеш да ти бољи после мене дође. Ај, ај, мој Хорваћанине, видиш ли што примисал неба чини!

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

добрих неколико пари, коцева добрих да чачкате зубе и још мало ватре на то тамно кубе, да вам се Види читати опела: ето то је, Влаше, порука ти цела!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па стане до саме ватре, ал' ето се помоли аждаха са три главе, па на браћу јуриши, да их сва три прождере.

Па тако и учини: брата и коња му сакрије. Кад вече дође, змају зготове вечеру па га чекају, кад ето ти змајског цара! Како долеће у двор, сав се двор засветли и заблиста!

Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође, ал' ето ти цара соколовског! Како долеће, сва се кула заљуља од велике силе.

Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију!

и почне га молити да му опрости, али Баш-Челик рече му: — Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три вијека? Ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је бог дао да изгубиш.

У исти час ето ти чуда! Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски с орловима, па се с

та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси. Аждаја се одзове: — Сад ћу, царев сине, сад. Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је!

изићи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси. Аждаја му се одзове: — Сад ћу, царев сине, сад. Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, је! па се ухвате попојаске те се понеси летњи дан до подне.

изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси. Аждаја се одзове: — Сад ћу, царев сине, сад. Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летњи дан до подне.

Излазећи тако један за другим, ето ти и браће његове; он се с њима загрли и ижљуби. Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и

Еда је бог дао да сте нашли воду? А старији синови одмах прихвате: — Хвала богу, нашли смо. Ето брат наш најмлађи нека даје најпре своју воду па ћемо онда ми своју.

Он одговори: — Јесам. Она га запита: — Шта си још? А он извади прстен и чарапу па јој рече: — Ето то; и још имаш белегу на колену. Она то све призна, па се загрле и пољубе.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

(Одлази.) ЈЕВРЕМ: А, непријатељ је преотео ма; ја ступам с тобом у алијансију. СОФИЈА: Ето видите, браца; сад како ћу да му угодим? ЈЕВРЕМ: Кад дефензивно стање не помаже, онда се ради офензивно.

Пленклери напред; инфантерија, кавалерија, алтилерија, све у движеније; напред, ступај, на штики! Ето си добила битку. СОФИЈА (смеши се): Ви, браца, с таквом ватром командирате, као да сте у сред баталије.

МАКСИМ: Ево паметне и ваљане газдарице. Шта си ти данас кувала, Маго? МАГА: Богами, нисам ништа. Ето, мрзило ме ићи на пијацу. МАКСИМ: То је жена; а не да растури кућу. СОФИЈА: Па шта сте ручали?

МАКСИМ: То је жена; а не да растури кућу. СОФИЈА: Па шта сте ручали? МАГА: Узела сам, ето, мало сира, а од јуче остало је и мало купуса. СОФИЈА: Не псује л’ те брада Ника?

МАГА: Узела сам, ето, мало сира, а од јуче остало је и мало купуса. СОФИЈА: Не псује л’ те брада Ника? МАГА: Ето псује, али ја ћутим, па га тако и прође, ето, љутина. СОФИЈА: То је добро.

СОФИЈА: Не псује л’ те брада Ника? МАГА: Ето псује, али ја ћутим, па га тако и прође, ето, љутина. СОФИЈА: То је добро. МАКСИМ: Није него да разглави вилице као ти. СОФИЈА (Маги): Шта ти ради дете?

МАГА: Богами, јошт једнако страда; пишти, пишти по целу ноћ. Ноћас сам двапут морала устајати; — тако сам, ето, ломна. СОФИЈА: Како би било да га сваки дан по двапут купаш? МАГА: Е, ко ће толику воду грејати!

МАГА: дао бог те добро спавам, па слабо и чујем. Мој се често љути, али шта ћу, кад не могу, ето, да се разбудим. СОФИЈА: А дете плаче? МАГА: Љуља га, ето, Никола. СОФИЈА (Максиму): А да л би ти заљуљао дете?

Мој се често љути, али шта ћу, кад не могу, ето, да се разбудим. СОФИЈА: А дете плаче? МАГА: Љуља га, ето, Никола. СОФИЈА (Максиму): А да л би ти заљуљао дете?

МАГА: Е боже, брацо, па зашто не би којипут и дете пољуљали? Ми сироте по вас дан кланцамо, час овамо, час онамо, ето, спадо с ногу. 7. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПОСАВА: Стрина, плаче вам дете. МАГА: Ето сад ћу. (Лепосава одлази.

7. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПОСАВА: Стрина, плаче вам дете. МАГА: Ето сад ћу. (Лепосава одлази.) МАГА: Што сам дошла? Бога ти, секо, како се кува, ето, воће у пари?

МАГА: Ето сад ћу. (Лепосава одлази.) МАГА: Што сам дошла? Бога ти, секо, како се кува, ето, воће у пари? СОФИЈА: Метне се у стакло што оћеш, па онда се наспе подоста шећера и затвори добро крпом, а преко ње

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ако кога и куга нападне, нека пусти на њу злу жену, пак ће и њу у море отерати. Али мир, ето нам господина! ПОЗОРЈЕ 5. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНИ ТРИФИЋ. Је л’ вам устала госпоја? ПЕРСИДА: Ах, милостиви господине!

(Смотри Султану у постељи.) А гле ове? Ето, како нема мужа код куће, све је наопако. Пело, ти ваљда чекаш повојницу? (Дрма је појако.) Море, ти!

СУЛТАНА: Ја сам твоја жена. ТРИФИЋ: Ја не могу имати две жене. СТЕВАН: Аха, ето мајстор Срете, сад ће је он научити памети. ПОЗОРИЈЕ 3. СРЕТА, БИВШИ СУЛТАНА: Јао, забога, не дајте ме, не дајте ме!

Љубезни мој, милостивом господину љубезни мој, ти, поздеру женски! СУЛТАНА: Он је мој муж. СРЕТА: Ха, ха, ха! Ето видите, господине, сад да и човек не вошти! Поганијо женска, вуци се кући. СУЛТАНА: Ово је моја кућа.

ТРИФИЋ: Мајстор Срето, познајеш ти добро твоју жену? СРЕТА: Како је не би познаво кад ме од две године једе. Ето јој образ, ето јој нос, вештица, није се ни умила, него спава до десет сати, пак онда овако подбувена у скитњу.

СРЕТА: Како је не би познаво кад ме од две године једе. Ето јој образ, ето јој нос, вештица, није се ни умила, него спава до десет сати, пак онда овако подбувена у скитњу.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Мислим, да се дружим, и онако ... У ствари, кад зрело размислим, мислим да сам помало сноб! Ето видите, седим с вама и сви помало као одвајају икилић-ждракић за наш сто.

Кћи споредних дворишних зграда. Муштерија бедних самопослуга на ћошку. Погледај се само добро: ето ко си ти! — Ма немој! — Ипак, допадаш ми се на известан начин... кажем себи у огледало — имаш лепе ноге, и уопште!

Мора да је ту сентенцу однекуд здипила, иначе, како би јој уопште такав обрт пао на памет? Ето зашто не волим интервјуе: и онај који пита и онај који одговара труде се из петних жила да испадну што духовитији.

Они старци, оћу да кажем, деле много брже свет, него она пању! Ето, то ме излуђује, баш то! А када ја дофурам на стару планету, она је већ сва издељена. Живим по расписаним нотама.

Код нас, у ствари, нико и не лови рибу — имају Ијуди преча посла; решавају руско-кинеске граничне проблеме. Ето нам наше разуђености! Клопамо слеђену рибу из Јапана, која је много боља када се употребљава уместо леда за пиће!

Уместо да ме оставиш на миру, ловиш ме у грешкама! А, што је најглавније, није ти јасно о чему се ту, у ствари, ради! Ето шта те нервира! То те начисто избезумљује.

Не пада ми на памет! Ко може да ми забрани да стигнем последња у тој суманутој трци? Ето, угануо ми се чланак и не могу брже да трчим! На часну реч, убијте ме, не могу! Али нећу одустати од трке.

је округла, никад се не зна, срећа је промењива, победиће бољи, све је релативно, неко воли попа, а неко попадију ... Ето шта сам све могла да кажем свом матором кад се онако згодно напеналио, али, видите каква сам бедница — нисам му рекла

и, уопште,тако пропадне ствар са гостовањем на Острву, али сила је она, Светлана — извући ће се већ мала Светланица! Ето са каквим светом треба да проведем још пола године, уколико, наравно не будем окинула разред.

као нешто заљубљена једно два и по пута у животу, али ти типови нису били баш претерано одушевљени да се мазе самном, ето у чему је ствар! Хоћу да кажем, нису ме шљивили!

И када су их напустили свим оним фолирањем од намештаја, открили су да им зидови зврје празни! Сад смо, ето, у тој фази!“ (Мишелино 1973. у јануару.

Они просто очекују да сликари живе на таванима, ето у чему је штос! Мислим, ако би живели у подруму, то би било као поента из неког другог вица.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: Кад ме и одатле протерају, постанем учитељ славенске граматике. МИТА: Ето ти га сад опет. Та ти из ње не знаш нигди ништа.

Не би л ми мого који грошић дати, да купим потајно леба и да га мало умирим? АЛЕКСА: Богами, не могу, Мито. МИТА: Ето ти ми пријатеља! А зашто? АЛЕКСА: Из најпростијег узрока. Немам! МИТА: Шта? И ти си ми доктор, адвокат и учитељ био?

МАРКО: А милујеш ти њега? ЈЕЛИЦА: О, татице, није могла Геновева већма љубити него ја њега! МАРКО: Ето ти! ЈЕЛИЦА: А како не би кад је лепши него Аполо, као што Коцебу пише; а видила сам сама кесу дуката у њега.

МИТА: Ви знате шта једна галија коштује. При том друге потребе, баронове ствари, архива итд., пак ето ти по милиона, ако није и више што. 3. АЛЕКСА, ПРЕЂАШЊИ ЈЕЛИЦА: А, господин барон, процес на вас.

АЛЕКСА: Шта је толико трпите? Напоље с њом! МИТА (шчепа је за руку): Напоље! МАРКО: Станте малко, станте; ето и Батића. АЛЕКСА (на страни): Тај ми јошт треба! 7. БАТИЋ, ПРЕЂАШЊИ МАРКО: Баш си у добро време дошо.

Но како ми је било кад сам кући дошо и ове тантузе нашао. (Проспе ú по асталу.) МАРКО: Шта? МИТА (тајно Алекси): Ето ти твоја шпекулација! БАТИЋ: Свуда сам лопова тражио, и јошт га једнако моје слуге траже, но бадава.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Одједном — гледај! Триста му мука! Ето ти пред нас рогатог вука! Репина дуга за њим вијуга...“ Распричан Мачак преде без краја и преко луле немарно

„Станидер, лијо, црвено псето, у доброј руци шкљоцаре ето, биће ти кожа као решето!“ Натисну Лисац што може јаче, сувога грања све стоји лом, на њему торба лудачки скаче

ИИИ Пролазе дани, трепери љето, срећни су Пијевац и његов друг, док једног јутра и Мачак, ето, спреми се у лов у далек луг. Крећући на пут озбиљно рече: „Чувај се Лисца, безбрижни Пијевче!“ Весељак Пијевац!

Гиздави Пијетлић по кући шетка, навија кресту, љепотан прави, зелено перје на репу четка, кад, ето, споља — Лисац се јави: „Пјетлићу драги, пјевачу јасни, зелени репе, фесићу красни, пшенице ево од сваке феле,

Ех, то ће бити погача славна, У свијету цијелом нема јој равна!“ Диже се Ћоса, говори: „Ето, носим у торби читаво љето, сада сам прави див. Поћи ћу ноћас по густу мраку горском млину чаробњаку.

“ Брко се јежи, ал ипак тражи: „Па чим се храниш, делијо, кажи?“ Ћоса ће нато: „Па носим, ето, у својој торби читаво љето.

Трже се ловац као од гује: „Спасавај кожу, ето олује!“ „Куда би, шта би?!“ — Жућа се пита, видокруг мери смрачен, па јурну млину, кроз врата сину као из топа

Нека наша љубав расте и цвета, вечито иста, безбројна лета!“ А деда Триша заклетве слуша и само гунђа: „Ето, под мојим кровом, у млину овом заволи мачак псето! Гвоздени савез, вели вам Триша, трајаће дуго — као и киша!

Јесени сваке ждралови, ето, путују на југ да траже лето.“ Од ждрала оста под небом тачка, залуд је очи траже. А Жућа сврну на Тошу очи:

И тога дана деси се, ето, ловац у торби донесе псето зграби га за реп, извуче ван, па викну громко: „Ово је сан!

Повика баба: „Јадна ми срећа, ето ми старог, пијан ко врећа! Опет си капут пропио, авај! У шталу иди, па тамо чмавај!

Задаје тврду, претврду веру мислити неће на свога Перу. СКРЕЋЕ СЕ ПАЖЊА Воћке ми красно цветају, ето, крушака биће читаво лето. Ђацима јављам да имам псето. Чувај се добро, несташна чето!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Ко би се сетио! После кад сам видео, било ме је срамота да приступим; да не кажу: Ето приступа зато што је успело! Тако тек пре две године, кад ми Марија рече: Глупо је да си ти по убеђењу а да ниси

После је та девојка затруднела и то казала младићу а младић јој рекао: „Ето тај Енглез, који станује код вас, богат је, стидљив и не зна законе.

Неко долази иза куће носећи нешто тамно и велико, с чега се распростире мирис топле паре. — Донела си? — Ето. Боље би било лупати на врата.

Не знам што је била таква. — Као што кажеш. Налазим да је то уопште глупо. — Шта? — Налазим да је глупо живети; ето то.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ПЕСАМА И ШКОЛСКО ЗВОНЦЕ Већ се губи жарко лето, И пролећа вене крас — Јоште мало зиме ето, Да поздрави мразом нас. Вредне пчеле, миле тице, Остављају цветни луг, И лагане ластавице На далеки беже југ.

Већ се губи жарко лето, И пролећа вене крас — Јоште мало зиме ето, Да поздрави мразом нас. Чуј! На школи разлеже се Нашег звона мили глас, К'о да вели: Скупљајте се, Мајка школа зове

Куда мислиш сада? — У игри, у пољу провела сам лето, Па весело сада у школу ме ето. Ах, како је лепо, кад би мог'о знати, Равним пољем ићи, шарно цвеће брати!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

За вечеру седоше јунаци без глава, а неман се хранила с морског дна. Рекоше књиге: потоње је време, ето се погуби кнез, а васкрсава убог Лазар, и оба иста: расте им моћ да сами себе посеју ко семе.

Најзад ето блаженог ми завичаја, нема више рата, ни помора, ал не видим земљака, нигде знанца, прилазе ми удовице неке,

И словљењу. И ословљавању. Ето нас с тобом, у имену. Не кажем да сам те одгонетнуо. Али нисам ни твоје име одгурнуо у немогућност.

куца силази с хума где су крчме и мртваци и носи кобасицу минут испред коњаника који увек знају страшно место ето странци окупани освајачи долазе по месо и деле девизе стари знанци играју се копљем врло рату орни северњаци

смртна се казна замењује ропством одлаже се извршење до даљњег а ја сам им рекао да више волим гроб од ропства и ето шта ми раде много је то чак иако је небеско хтење!

тако се ето на сваком народу сломију кола и по више пута те почну литургије Сотони заиста значења нису пренесена пссст!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ГИНА (још од уласка сваки час крије очи марамом и плаче): Не могу да се уздржим. Што кажу, ето, пре седам дана био је ту, овде, у кући... а данас?... СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос.

Што кажу, ето, пре седам дана био је ту, овде, у кући... а данас?... СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос.

некако онако... Ти си једини, брате Агатоне, онако... ето, био си толико година срески начелник, управљао си народом, па ћеш умети управљати и мојим имањем.

Али ти никако не умеш, спетљао си се. Ето, пронашли ти и неко лажно вођење књига. ТАНАСИЈЕ: Ако су и пронашли, нисам ја водио књиге, него књиговођа.

ГИНА: Ако можеш ти, пријатељ-Агатоне, може и он. АГАТОН: Ама, може, не кажем да не може, само погледај га какав је. Ето, погледај га, молим те!

ПРОКА: Па има, дабоме! САРКА: Ако је по томе, Трифуне, ја баш имам меко срце; цео свет зна да ја имам меко срце, па ето ја не плачем. АГАТОН: Молим те, прија-Гино, да не сматраш ти то као увреду што сам ја казао за Проку.

МИЋА: Не видим, шта имате ви мени да хватате крај? АГАТОН: И остави то, 'ал теби се некако не држе наследства. Ето, наследио си од оца лепу пару, па некако исклизило ти све, све ти се исклизило.

” а свих 52.374 становника стану у фронт, гледају ме право у очи и само трепћу. – Трепћу, него! Ето, то значи управљати, мој Трифуне! ТРИФУН: Јест кад би кирајџије хтеле да стану у фронт!

Знам да у тој кући још од почетка седи та тетка. И ето, то је све што знам. САРКА: А коме је она, бога ти, тетка? АГАТОН: Овој девојци што нас је сад служила.

АГАТОН: Шта знам ја? Знам, одрасла је код тетке, учи и сад још школу, канда филозофију или тако нешто... ето, то је све што знам! САРКА: Ако још учи школу, добро, него да није она већ нешто свршила школу?

како да кажем, де... помозите ми. ТРИФУН: Волео је да врде. САРКА: Ех, ето то сам хтела да кажем. Волео је, бог да му душу прости! ТАНАСИЈЕ: Е, то јесте, то му се мора признати.

САРКА: А тетку трпео. ТРИФУН: Па трпео, дабоме, јер му није род. САРКА: И, што каже пријатељ Танасије, ето да ме ко запита: Ти си, Сарка, је ли, близак род покојноме Мати? – Јесам!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Али моја мајка као да то није ни слушала. Она је сва била обузета једном мишљу: — Ето, родиш га, чуваш га, да га напослетку пратиш у рат... Мој се отац наљути: — Ви сте жене злослутнице. Шта плачеш?...

— Да ти мало прочибука леђа... — Шта се буниш — упаде онај риђи — окрени се упоље, и седи. Ето тако! Сад се луфтирај! И тако се сви разместисмо. Поред нас прохукта локомотива.

— Поднаредниче, од јахања сам добио ране... — Рана на рану, и ето ти лек... док се размрдаш, све ће проћи. У фронт! Вршио је смотру прво наредник.

Он ми ништа не одговара, већ пође напоредо, мрачан и туробан, а онда тајанственим гласом почне: — Ето тако размишљам путем... И то је тешка мисао... Гледам овај свет. Све млади људи, у напону живота.

Смеје се и Таса, па, да би забашурио кривицу, показује на коња. — Ето, и они једу! — Е, оца ти мангупског, нећеш ваљда да ми причаш како си то за коње носио!

Већ је и сунце зашло. Пирка свеж поветарац, вечерњача свитка, топови се котрљају и даље, ето тако, од ране зоре, да су посустали и људи и коњи...

— Е, шта ћу, кад се мора... Ја се наједном раздремах. — Ех, не мора се, него тако ти хоћеш. Ето, овај... и ја сам оставио жену...

Бесмо већ уз мост. Ухватих се за једну алку, раширим ноге, коњ промаче, а ја се пребацих на мост. Ето... једва извукох читаву главу. Његово причање прекиде поново неко кркљање на оној обали...

Онда ослушкујемо... — Ето га!... Мускули се затежу, људи несвесно увлаче главу у рамена, заустављају дах... А када се изнад наших глава проломе

Онај који завирује у кокошарнике и на чију се главу спуштају песнице свих претпостављених старешина... Ето, тај мали пешак стоји сада као џин у овој црној ноћи на бранику отаџбине, док позадина мирно спава.

и многи ће од њих изгинути сада одмах, ето ту испред села. Али сваки замишља... нада се, а верује да постоји Бог, и многи се крсте.

Танасије проба телефон и разговара: — Ето, седимо и пљуцкамо на цео свет... — А-ха, питаћу те, кад стану да пљуцкају на нас — вели више за себе батеријски

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Његов поглед као да говораше: »Ето ти... сама видиш да нас околности зближују«. Затим пружи руку учитељу и таман да проговори (беше већ развукао усне у

Председник прекиде ћутање: — Па ето, господине, ми почели да се погађамо са учитељицом за квартирину. Она је погодила собу код овог Јанка за четири динара

Толике учитељице удате, управо све у целом срезу, све су за учитељима. Па како лепо живе! И она је, ето, мислила да ће и њу та судбина стићи одмах прве године, али види се није суђено. Буд је такав, па још привремени !...

Иста запрега, исти посао, па исти и људи... И овде смањују додатке, чим опазе да је човек мекши. Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да говори.

ћорав или сакат. Море, знам ја: да ја нисам само привремени, да ви’ш како би облетала. А овако, баш ми је тешко. Ето, свршио сам више од ње: она из основне школе право у инштитут, па за шест година готова, а ја — четири гимназије, целу

Ал’ ето !... Ал’ опет, зар не би баш она могла навикнути на мене! Навика је велика чињеница, тако учисмо у психологији.

— Ето... видите како то иде, одговори јој он, гледајући је право у очи, јер она разгледаше уписницу. Гледаћемо... Она изиђе

Знала је начин којим се то најбоље постиже и идући међу децу мислила је одмах почети игру, али ето, нешто јој охлади намеру; она сама не зна откуд то дође: тек одједном је подузе хладовина и учини јој се да нема

»Ето, кажем ја: само полако, па ко зна шта још може бити !...« помисли он и погледа крадом Вељу, па опазивши на себи његов п

Сирота, нигде никог нема, а врло лепа. Чуо сам ја још пролетос да он облеће око ње, па ето... — Шта мислите, да ли ће заиста бити отпуштена? Ту је и Просветни Савет, забога; ваљда се то не ломи баш тако лако !

Тешко нама! Одузели су нам и тај једини заклон: да нам је бар хлеб обезбеђен, кад радимо посао ваљано. Па ето, дали су нас на милост и немилост несавесним, бесним људима... да нам бешчасте породице, другове...

Њу, једну од најпоштенијих учитељица!... Ето и вама одговора на питање. Сад видите шта вас чека, па бирајте : то зависи од вас...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

71. Пуче пушка, ето коњаника, Пуче друга, ето и другога, Пуче трећа, ето и војводе. Наш војвода, камо ти сватови?

71. Пуче пушка, ето коњаника, Пуче друга, ето и другога, Пуче трећа, ето и војводе. Наш војвода, камо ти сватови? — Остали су на мору возећи.

71. Пуче пушка, ето коњаника, Пуче друга, ето и другога, Пуче трећа, ето и војводе. Наш војвода, камо ти сватови? — Остали су на мору возећи. — Наш војвода, ко возар бијаше?

“ А Јово њојзи говори: “Како, коме те остављам? Ето ти свекра свекрвом, Ето ти осам ђевера, Ето ти осам јетрва, Ето ти једна за’вица.

“ А Јово њојзи говори: “Како, коме те остављам? Ето ти свекра свекрвом, Ето ти осам ђевера, Ето ти осам јетрва, Ето ти једна за’вица.

“ А Јово њојзи говори: “Како, коме те остављам? Ето ти свекра свекрвом, Ето ти осам ђевера, Ето ти осам јетрва, Ето ти једна за’вица.

“ А Јово њојзи говори: “Како, коме те остављам? Ето ти свекра свекрвом, Ето ти осам ђевера, Ето ти осам јетрва, Ето ти једна за’вица.

94. Што учиње веље јаде Младој твојој кукавици, Којојзи си вјеру дао, Да је не ћеш оставити? Ето сада вјером сврну: Јутрос си је зацрнио: Нађеде јој худо име, Худо име, удовица, Ге би сјела, да не сједе; Ге би

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Али нешто ми се, откад сте дошли, врти по глави. ВАСИЛИЈЕ: Кажите шта. СИМКА: Па ето то... Видите да је рат. А ви... облачите разне костиме, шминкате се, глумите, играте...

(Уђе у кућу) ЈЕЛИСАВЕТА: А ја сам мислила да би нам очи ископала за динар! ВАСИЛИЈЕ: Ето, решили смо бар један проблем! Али наша је ситуација толико лоша, да је ни то не мења много набоље!

СОФИЈА: Па ваљда бисте ме ви узели у заштиту! ДРОБАЦ: Ја? СОФИЈА: Зар не би? ДРОБАЦ: Би. Узели би. СОФИЈА: Ето видите! И због чега онда да се плашим? ДРОБАЦ: А мене се не плашиш? СОФИЈА: Зашто да вас се плашим, немате рогове!

А покојни Филип га је спасао од смртне казне! ЈЕЛИСАВЕТА: Филип га је ослободио дрвеним мачем! СИМКА: А ето како вам је за све узвраћено! У ствари, сви смо испали криви према вама! Ја можда највише! ВАСИЛИЈЕ: Зашто ви?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Једне издеране ципеле остављене на столу. Ето, и то је својина! На дасци на зиду три кашике, лепо, у реду, заденуте.

Помислих: гле, како никаквих веза нема у свету. Ето, тај мој друг волео је ту жену, а она је остала негде далеко у некој завејаној кући, сама, у Тоболску.

Ништа не може да се задржи. И ја, куд све нисам ишао. А ето, овде, како весело тече овај поток. Он је румен, и жубори. Наслоних, дакле, главу о разбијен прозор.

И весео сам. Залазим у једну малу улицу. Преко зидова пузе гране пуне блатног снега. Ето мале кућице пред којом сам, у зору, радо застајао и, за поздрав, скидао шешир. Њени су прозори мали и шарени.

Мислио сам да им одем и у Парламенат, да им се насмејем. Нашто то? Ето гледам им децу. И све видим. Њина лица вире из тих чудних огрлица и капутића смешна, са црвеним носем и великим,

Завејан видик је толико тежак да се сва поља и брда повијају. Ја се томе смешим. Пошли смо у зору из Салцбурга. Ето, како је и то смешно и замршено.

Јер све се, ето, мења. Оно што су, пре годину дана, писале, сад оповргавају; оно што су, пре годину дана, решавали парламенти, сад

И то не само над техничким питањима. Тако је, ето, дошао до тога да све оне лепе, измучене, очајне истине, она празно остављена места на платну, јер „немам, не знам

Батаљон зато маршира као на параду. Корачам уштогљено, крај свог вода, а мислим: ето, најзад ми се жеља испунила, дошао сам куд сам хтео.

ПЛЕС О, пустили смо свуда душе и, ето, враћа се само страст невесела. Одосмо по ћилимовима драгих тела у небеса, што нас изменише.

Па, ето, ипак, трагом се њиним купи чемер и у зорама овим, кад више окован, наг нико не клечи. И душа загледана, невесела, покр

Пред њима, насмешен, са брда на брдо, са реке на реку, ето, ја, збуњен и безбрижан, играјући, поскакујући. 1924. ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ ЈАН МАЈЕН и мој Срем, Парис, моји мртви

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

— Док си био у свету, љутио си се због људи па си побегао од њих у пустињу, а сад се, ето, и у пустињи љутиш, због чега? Због разбијеног крчага!...

Сељак је молио Бога да му причува краву док се он не врати, па оде неким послом натраг у село. „Ето!“ — мислио је ђаво — „овај моли Бога да Му сачува краву, и сад, ако крава остане на миру, он ће за то да захвали Богу,

— Е, ето — рече ђаво — јесам ли ја казао?... Опет ја крив!... А ко је терао да игра?... 3ар је то за њу?... Него, дед, да ја њу

Цар се смешио од задовољства. — Ето ти рече он старцу — узми блага колико хоћеш па подигни цркву у славу моју и Божју. Старац је ћутао. — 3ашто ћутиш?

Онда цар виде како у новцу заблиста црвена, свежа крв и кану доле на мермер. Цар пребледи. — Видиш ли ту крв? Ето, узми ти, па разби ма који комад злата или драгог камена из твоје ризнице, И из њега ће бризнути крв.

— Ја сам ишао по целом вашару, наилазио сам читаве чопоре магараца, меркао сам, тражио и опет, ето, нисам купио. — А зашто? — љутио се господар све више. — Зар ниси имао доста новаца? — Не, господару!

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове. — А одакле си ти? — питам. — Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.

— Лепо, — приметим — али ако то буде каква неповољна ствар по народ и његове интересе, као и по интерес земље? Ето, као на пример, јуче сам дознао од господина министра председника да је затворен на северу извоз свиња; а тиме ће

Ми у кабинету помажемо један другог да би се наредба сваког члана владе најтачније вршила. Ето, видите, данас ми је министар просвете послао један свој распис да га и ја потпомогнем и наредим свима полицијским

— узвикну одушевљено министар и погледа ме значајно, испитујући. — Сасвим тако! — рекох. — Ето, видите — опет ће министар — колико би било штете кад би се, рецимо, о граници наше земље утврдило онако како то

— заврши министар и с раширеним рукама очекиваше од мене позитиван одговор. — Сасвим тако! — Ето, ономад је издата велика сума новаца једном члану владе да лечи жену из буџета на поверљиве издатке, и онда, ако се не

— Па јесам ли ја вама, за име бога, говорио да у мом кабинету буде стална темпаратура од шеснаест и по степени, а ето сад опет хладно; па нека промаја; просто да се смрзне човек!

— Ето, господине министре, справа за мерење топлоте показује осамнаест! — рече момак учтиво и поклони се. — Онда добро — рећ

— викнуше опет они уз вођа. Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! — вичу деца, па и многи луди из позадине. — Ето пута, ето пута! — ругају се гневно они уз вођа. — А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати.

Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! — вичу деца, па и многи луди из позадине. — Ето пута, ето пута! — ругају се гневно они уз вођа. — А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати.

дете, стајао пред кућом, док ће, тек, стрина хукнути и почети своје злогуко гунђање с рукама под појасом: „Хууу!... Ето где стоји, а потегне озго ћерамида, ћок у главу, па уби на место!

Као што имају везе Народна скупштина и Сенат. Али, ето тако, што се мора, мора, ко те, опет, пита шта има везе и смисла.

Ту туве сваку реч учитељеву, и опет на исти начин измиле из школе. Ето, такви бисмо ми изгледали да смо били сасвим добра деца.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Из авлије те угледају голуждрава деца па, и не питајући те, ето ти целе гомиле. Једни се пењу на орах, други на караманку, трећи на ивовачу, шећерлију или на краљицу, водењачу,

И облак за облаком пролази, па са собом носи и његову зебњу, а он остаје опет весео, крсти се и благодари Богу... И ето, све прође: и мука, и труд, и зебња, прођоше знојни дани копања и прегрта, прођоше црни и мутни облаци, прође опасна

Таман они са овцом готови, кад ето ти Јована са пилићима (за нашу грешну душу). Уредише и њих и све приставише... Разгорела се жеравица, па већ готово

— Ја, прошапта он и одмаче се. — Е, па кад неће с тобом да се погоде, са мном, ваљад', 'оће, викнух ја гласно. Ето, припевајте Јова и Милицу!

— Ха, ха, ха... осу се смеј целог друштва. — Који Дуле? — Па твој, из Г. — Како је то он побеђивао? — Ето, нек ти прича Делија. — Који Делија? — Па тај мој, Благоје. — А, деде, Блажо, вјере ти!

Свакога тренутка долазило му је у главу хиљадама мисли... »Ето, дође и то време, — говорио је сам у себи, — и ко би се томе надао!... Видео девојку, допала му се и — држ' за руку...

И ето, одрастао је, а друга није стекао. Да ли је узалуд прошао мајчин благослов?... Чинило му се, да га суморне зидине њего

И зашто баш и он да се каје? Зар то није његова заветна жеља, његов идеал од најраније младости? Зар није он сâм, ето овде, међу овим суморним зидовима, толико пута седео наслоњен на овај прашљиви сто и мислио: да ли ће се наћи која

И ето, таква се душа нашла, и само кратко време има да прође, па да он ону лепу и добру девојку назове својом женом...

Како то мора бити пријатно!... Па ето, увече, овако, неће бити ове клете самоће, од које се може полудети: она ће бити уз тебе, да те својом шалом,

Трже га из тог заноса врисак детињи. Одмах до њега становао је неки судија с породицом. И, ето, дете се пробудило и надало врисак. Чуо се плашљив глас мајчин, који је утишавао малог плачљивка, али без успеха.

Најзад се зачу крупан људски глас: то се сâм судија пробудио и псује. Ко зна кога: жену или дете?... »Ето, дошао човек да се одмори после мучнога посла, да отпочине, па му преседа.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

И не нађе другу да ми кажеш него Мицу Антићеву. Што ми не кажеш за Росу Јањићеву? Ето, баш красна девојка, па како је прошла? Узе је свет у уста па: а-у, а-у, а-у... те ено и сад седи и броји дане.

да је човек отворено казао, него тако: била његова тетка два-трипут, проговорила о томе, распитивала колико носиш и... ето, то. Само разговор и ништа више. Оцу чак нисам ни говорила. Шта имам да му говорим празне речи?

„Издај, Јевреме, две собе; нама је много пет соба, што ће нам пет соба”. А ето ти сад, уселио ти се у кућу млад човек, а имаш девојку у кући, па сад трљај главу!

ДАНИЦА: Па има доле на улици фирму. ПАВКА: Има на улици, али нема овде. А казао му је Јеврем да метне и овде, па ето... ИВ ЈЕВРЕМ, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ (улази забринут, пуни му џепови новина.

Дакле, идем одјутрос ја чаршијом... ПАВКА: Баш кад помену, а што, бога ти... ЈЕВРЕМ: Та не прекидај ме!... Ето, сад морам опет испочетка.

ПАВКА: А, знам шта је, избори... ЈЕВРЕМ: Ето ти сад, какви избори? ПАВКА: Сећам се, знам да ти је господин начелник спустио руку и прошле године кад су били

Чим се приближе избори, он тебе пита: како, газда-Јевреме? (Спази му новине.) Уосталом, што те и питам, кад ето ти пуни џепови новина? ЈЕВРЕМ: То онако. ПАВКА: Није онако, Јевреме. Знам ја тебе.

ЈЕВРЕМ: Ех, ех... Ти опет претерујеш! ПАВКА: Ама, како претерујем! Па ето, откуд ти сад, у ово доба кући? Где је себе подне! ЈЕВРЕМ: Дошао, знаш, да прочитам новине.

ЈЕВРЕМ: Дошао, знаш, да прочитам новине. Стигла пошта, а у дућану ларма па не могу да читам. ПАВКА: Ето. Је л' кажем ја! Оставио дућан да чита новине!

Оставио дућан да чита новине! Баш право да ти кажем, Јевреме, кад дођу тако ти избори, а мени чисто смркне. ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! А шта има теби да смркне? ПАВКА: Тако. Не мили ми се.

(Вади из џепа једну таблицу на којој пише: Адвокат.) Чим сте ме опоменули, газда-Јевреме, ја сам наручио, али, ето, тек сад стигло! ЈЕВРЕМ: Е, баш добро! Прикуцај ти то лепо на твоја врата, да те лакше нађу твоје муштерије!

ЈЕВРЕМ (као бајаги изненађен): Е, бога ти, како то? ЈОВИЦА: Ето, тако ми каже човек, од речи до речи. ЈЕВРЕМ: Ја то, богме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

« и бега колико га ноге доносе. Ето такав вам је био Срета као човек у јавности. ГЛАВА ДРУГА Из које ће читатељ видети: шта је себи Срета поставио за

до ког су, хвала труду и заузимању његову, доспели они којима је долазио и остављао их у току ове три четири године. Ето тим се мислима занео Срета разгледајући школу и свој стан.

Она је по плану као и све друмске механе. Ћир Ђорђе се постарао па има и лично и месно право. Па ето и ово није требало ни спомињати, пошто се само по себи разуме.

А и о овој двојици баш нисам требао. Кајем се. Ето, нежењени су несретници, и један и други, па им то може и шкодити; бламира их то!

Кајем се. Ето, нежењени су несретници, и један и други, па им то може и шкодити; бламира их то! Него ето, омакло ми се испод пера у овој епској опширности и брбљивости мојој.

кафанама стане па поручује пиво, плаћа одмах и даје обилан бакшиш, а затим наређује да се тера даље кроз сокаке. Ето, после таких збитија и чудествија дошла је пре десетак година амо у ово село, где се већ увелико обикла.

Тако је већ неколико пута било. Умео је он лепо да задужи, као што видите, и саму државу. И ето такав човек који је могао свакоме да угове и подеси, није се слагао с кметом, као што сте имали прилику раније да

Имаш кеф и мерак — готова жена. А ви сте још млад. — Па дошао, ето, мало; рек’о, да се упознамо. Упућени смо једно на друго; виђаћемо се чешће, па, ка’ велим, да одем.

А како би га обишли, кад је то одвајкада ред и адет у селу да ништа без учитеља не буде. — А, ето, господин-учитељу, добро кад те срето’, а тедо’ да пошљем дете; него још боље кад те сам нађо’.

Откуд ко стигне, друго ништа и не ради него ми само трља (под нос!). Љут сам — ето, то ми фали! Да гуја окуси од мене, — отровала би се, чини ми се, тако сам љут.

Да гуја окуси од мене, — отровала би се, чини ми се, тако сам љут. Читао сам те проклете новине; ето то је! — Па шта му пише у новине, господине? — Зло пише, мој Максиме!

! »Сирак тужни без иђе икога! Једна сламка међу вихорове!« Толики свет, толики непријатељи! Ето, шта ме све само овде, у овом селу, чека! Све се то мени на плећа натоварило!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Први пут се џамбас сетио да, ето, има сина, Па из кухиње, где су јела разних врста, Донео, у једној руци, млека и мандарина, А другом руком (оном на

Добро памти своје речи јутрос изговорене. Не стоји ваљда још у реду? Све пекаре су одавно затворене... А ето, ни од корова нема Цице, Па како да човек не изгуби живце! Можда се оклизнула, па пала...

— У листу Цорриере делла Сера! Тако се, ето, тетка -Госпави Догодило, најзад, да се прослави! ЋУДЉИВОСТ СЛАВЕ Чувена са бркова, тетка- Госпава Волела

Блистају, опрани, Зајечар, Ниш; Танак млаз испред Ваљева цури. Нестаде конца, сребрна игло! До Чачка, ето, није се стигло... Киша кад пада, мишеви сиви Са ибришимом јуре по њиви.

мамута, Човек је изневерио пса због аута, Веран газди, пас не зна да се устави И живот губи због несрећне љубави. Ето зашто возећи се, све чешће Прожима ме дубоко саучешће За крај пута погинуле џукеле, За све прегажене и неуспеле!

Ноћ кад дубоко одмакне, Кад тек понека сијалица ко златна крушка засјаји, И сваком на срцу терет дана одлакне, — Ето шта раде трамваји.

С пролећа, шуму треба протрести јоште мало Јер пола жутог лишћа с дрвећа није пало; Зато се, ето, ветрина горопади. Ал година ради и кад ништа не ради. У шуми, у тишини, сигурно сте већ чули Лишће кад трули.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

песма полагано трне И тоне негде, невешта и бона, Старинска песма многих милиона И док по небу круже сенке црне, Ето се буде из прошлости голе Спомени с цвећем, са ружом и крином, Ћућоре тихо као под сурдином, Дрхтави звуци старинске

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

СВРШИ ПИСМО И ЧИТА ГА НАГЛАС ПРЕД СВИЈЕМА (ЦРНОГОРЦИМА И ТУРЦИМА) КНЕЗ РОГАН Ето писмо, па сад пут за уши! Дајте му га да се разговори. ПОСЛАНИЦИ ВЕЗИРСКИ, НЕВЕСЕЛИ, ОДЛАЗЕ.

ВУК МИЋУНОВИЋ Каква мора и каква зла срећа! Ту нити је море ни вјештице, но си ето кâ чабар дебео, па те сало кад лежеш задуши. Мене никад још притисла није. СЕРДАР ЈАНКО А мени је она додијала.

КНЕЗ РОГАН Ја ћу причат, кад сви остависте: виђех на сан Драшка Поповића! А мени се кâ у зарок стјеца, и рекâ бих, ето га низ поље. СЕРДАР РАДОЊА Гледај чуда, што је јадни човјек! Ми се досад ништа не сјећасмо најбољега нашега војводе.

ЧУЈЕ СЕ ГРМЉАВА ПУШАКАХ НИЗ ПОЉЕ. ПОЈАХА ВЛАДИКА ДАНИЛО ХАТА И ИЗИДЕ У ПОЉЕ, КАД ЕТО НИЗ ПОЉЕ ПЕТ ШЕСТ СТОТИНАХ ЉУДИХ; ОН ПОТРЧИ КОЊА И БРЖЕ БОЉЕ ДОЂЕ МЕЂУ ЊИХ. ОНИ СЕ СВИ ОКО ЊЕГА У КОЛО ОКУПИ.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Главу ћу му као врапцу откинути. Ни ти ни он нити ико од вас на очи да ми не изађете“. И, ето, зато нећу и не могу да те кријем, да после он мене тако грди. И све ћу да му кажем, чим дође, видећеш ти!

И он је некада био млад. Али онда, ето му чивлуци и у њима сељанке, чивчике. А што у Туркиње, у неверу? Јер код њих, була, пошто по четири њих само једног

Не би могла Софке да се нагрли и да је се наљуби, јер ето њој, своме детету, Софки, има да заблагодари што јој се опет вратио он, њен муж и његова љубав.

отимљу око ње највише ради њега, оца јој, ефенди-Мите, јер, ма да их је он оставио, ипак га они још толико поштују да ето сада његово јединче и љубимче готово што на рукама не носе, и као кап воде на длану не чувају.

стоји смерно и како бојажљиво распитује о „своме човеку“ грдећи себе: што није знала шта ће јој поручити и искати, те ето не може сад одмах да његовом гласнику то да.

— А дође ли? — трже се мати, кад је виде тамо у кујни. — Ето, снашке, једва стигох — поче да јој се правда Магда. — Они моји на селу ухватили ме тамо, па де ово, де оно.

И Софка овамо зна како јој сада она тамо сигурно говори: — Како си, снашке? Ето ја данас имала неко рочиште у суду, па ето једва стигла да и ја пођем на гробље. — И продужује са њоме пут.

Ето ја данас имала неко рочиште у суду, па ето једва стигла да и ја пођем на гробље. — И продужује са њоме пут. Мати, као увек идући у среди њих, иде напред, и као

Знала је да ће, ма да јој је сада мати на гробљу, кроз неколико дана ето Ускрс и цела ова недеља страсна и плачна, када човек не треба ни да се насмеје — ипак, ипак, поред тога што би знала

— Ето! — одговори јој мати и уђе. Софка оста, да поново закључа и затвори капију, слушајући како Магда трчи испред матере, д

суревњива на ту лудост те Софкине тетке а своје сестре, као да она не би имала да умеси Софки, што би јој се јело, већ ето она, која толику децу има, од имања само кућицу и виноград, а муж јој готово надничи — поче Магду грдити: — А што си

антерије, јелеке и појасе, те да јој се снага, прса и сувише пуне јој руке и мишице, ослобођени тесноће — ма да је ето већ била у годинама — ипак некако још свеже и опојно појављују.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

дан Пролећа хладног, одједном, за тренут, То срце што се дуго борило, То срце, пуно бола и шимера, Сурово је, ето, с праском разорило Челично зрно из малог револвера. А оно ме је некад волело, Давно, у доба што у таму бежи...

То су звали „Успоменом“ (збиљски, или тек у шали, Не знам тачно). То је, ето, као слама. Чудновато, је ли? — Тхе, будибокснама! Шта ли је ово? — Слика, боље: карта.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „Јâн.“ „Како рече?“ „Ето, чуо си како“, прихвати домаћица, смијући се, „име му је Јанко!“ „Здрав ми био ускок Јанко!

је тако приљубити к себи дијете јој и њу, да се ни једно ни друго, ноћу ни дању, не раздвајаху од лијепе Стане. Ето вам, у главнијем потезима, обличија тијех укућана.

зорно збораху у име царева и краљева, тај је скромни манастир угостио је више од једном, тихе и чедне као калуђере. Ето што нам причати могу те зидине мрке и горде. Проста им гордост!

Да, читаоче поштовани, то бјеше главом Он. Ако си икад замишљао величину људску у највишој простоти и смјерности, ето ти је сада пред душевним очима.

„А, да, није лето!“ примјети старац насмијавши се. „Шћах да речем студено је; ето су ти, Господару, руке студене као мраз“, рече Иво, потапшавши љубазно својом руком по стремену руке Владичине, па

и ви измучили по овоме злу времену, оно јест, потребно је било да се скупите, јер имаћемо доста разговора; али, опет, ето божије вријеме; овакога покора мало који од нас памти!

Радосав; Морачки сердар Мијат, капетан Јакша, поп Вуксан Радовић и сви Бјелопавлићи преко војводе Марка Бошковића. Ето, ти, сви!“ „Бог из поздравио и благословио!“ одговори Владика. „Имао си шта носити, игумне!“ рече неки.

А нешће никако, те никако да остане с нама, но све: „водите ме Господару“. „А камо га?“ „Ето га ваистину у тријему!“ Сви се обрнуше пут врата, откуд ће ђакон да га уведе. Јан смјерно ступи па застаде.

Ни гаврани, што их гракањем поздрављаху у пролазу, не помјерише гвоздена им срца. Но ето тврдо спавају. Тло под њима бијаше, готово, пепео од људскијех костију.

„Ја сам до поста редни био код господара, па по други пут замијених неког ми рођака, ето све до ту ’номадне. Оно јест, господар га је одвраћао, ама најзад пустио га је... Што ћете де!

У тај час Петар и Мишан дотрчаше, задихани, румени. „Диж’те! Ето их!“ проговори једва Петар. Не чекајући даљег обавјештења сви потекоше једним правцем али размакнути, као да ће се

„Залуду, браћо, тако сам навикао и тако хоћу!“ одговорио је Пејо. „А што ми кажете за Јанка, ето остаће Стана и овај чојак. Она ће га, богами, дворити и пазити боље но ико од нас и боље но сви ми скупа.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Одговори се ономе који рече: лани си боље живео. Био сам у млину. — Одговори у шали онај кад га питају: ето, почео си седети! Два краја и сриједа. — Одговори се у шали кад ко запита: има ли још много неурађено од каква посла.

Ево ме на двије ноге као кокот. — Одговори се ономе који пита: где си или како си? Ето, не могу даље од капе! — Одговори онај који се упита: расте ли? И гладан би га јео.

— Капља капље у кабао, и накапа пун кабао. — Влакно по влакно руно. — Зрно по зрно, ето погача; длака по длака, ето бјелача; камен по камен, ето палача; ногу пред ногу, дођох на гору.

— Капља капље у кабао, и накапа пун кабао. — Влакно по влакно руно. — Зрно по зрно, ето погача; длака по длака, ето бјелача; камен по камен, ето палача; ногу пред ногу, дођох на гору. — Ко жали клинац (уже), изгуби поткову (јуне).

— Влакно по влакно руно. — Зрно по зрно, ето погача; длака по длака, ето бјелача; камен по камен, ето палача; ногу пред ногу, дођох на гору. — Ко жали клинац (уже), изгуби поткову (јуне).

које су биле на дрвету, да не бјеже од ње него да сиђу доље, јер је мир између свију животиња, па јој пијевац рекао: „Ето и наших паса ђе иду и носе гласове од мира!“ Мисли да ће му сном проћи — као лисицу.

Кад Турчин види да га не може стићи, стане га звати да му само нешто каже. „Причај ти то мојој поњави, ето је тамо ва путу, а ја немам кад“, одговори му овај. Просих и просих, па једва себи.

(Ето баучине!). КАРАНЂЕЛОЗ Каранђелоз је вас шарен, свијетлијех очију, носи велику штапину, па бије непослушну дјецу (Изје

Свети Сава погледа око себе, види једног чобанина који се био сакрио, па, пруживши на њега штаку, рекне: „Ето ти вечере!“ И после оде. Сиромах чобанин, дркћући дође колиби, и каже дружини што је чуо и видео.

Цар: — Имаш ли оца и мајку? Милош: – Имам мајку а отац ми је умро. Цар: — А ђе ти је мајка? Милош: — Ето је тамо доље у селу код куће. Цар: — Хајде, да нас водиш твојој кући. Милош: — Не могу од оваца.

ОД КОСТОБОЉЕ („Поганица“) Проклета проклетнице, несретна несретнице, излази из роба божијег (име онога ком се баје). Ето отуд пресвете матере Богородице на врану коњу, на златну седлу.

6 Поранио Хусеин владика Пређе зоре на петнаест дана, На вранчићу коњу бијеломе, Па ето га мору на планику; Даде му се нешто погледати: Морем трче два печена зеца, Ћерају га два хрта одрта, А гађа их

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ А човек опет: „Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса.“ — И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој

Ја повичем на њега: То је мој челац, од куд теби мој челац? А човек одговори: Брате! ако је твој, ето ти га. Па ми да и челца, и још пуну торбу проје од изора.

Еро докопа новце, па метке у њедра, па бје- | жи уз поток. Тек што Еро замкне уз поток, ал ето ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те предањга: „Да видиш, мој човече!

Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче воденичару: „Бјежи, јадна ти мајка! Ето Турчина, да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице.

Шта је?“ — „Од мене до Бога милога! ето одоше ми коњи, а ја остадо за водом.“ — „Ајде море и ти за коњма.“ — „Не смијем, господару!

“ Еро узјаше опет Турчина, те га још једном прејаше преко ћуприје; па га онда збаци Турчин на земљу: „Ето, курво! цркни ту, кад немаш чим да платиш.

Опази је међед с крушке по издалека, па каже свињи: „Зло свињо! ето лисице, ђе води страшнога бумбашира: огрнуо ћурак од куне, па и крилате тице вата око пута.

” У томе ето ти ђевојке с ручком. Како ђевојка ручак постави, Међедовић се одмах руком хвати да једе, а чоек му не дадне него му

Мало по мало помоли се и други брк; ето и Брка. Како дође к њима а он легне ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште.

а Међедовић уставши полагано, распали својијем буздованом Брка у главу; а Брко прстом на оно мјесто говорећи ђевојци: „Ето овђе ме нешто уједе”; а Међедовић опет буздованом на друго мјесто, а Брко опет прстом на оно мјесто: „Ево овђе ме опет

” Међедовић сједне на лопату, а чоек размахне њоме и пребаци га на другу страну, а он бјежи даље. Мало за тијем ето ти на гумно и Брка, па запита људе: „Прође ли овуда таки и таки чоек?” А они му кажу да прође.

Док се ми томе још чуђасмо и коње товарасмо, не лези враже! ето ти пудара од онијех винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу, па окренувши је неколика пута себи изнад

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Ви то ко из буквара, Боже ме прости! Сигурно би се сетила, да сам је видла. Познајем сваког у фасу. Ето и ви. Дошли сте први пут, а да вас видим кроз десет година, знала би. Дајде две ђуроваче!

АНЂЕЛКО: Како издржим? Гледам у решетку, а све мислим: постоји Ада Циганлија! Ето како издржим! ИКОНИЈА: Какве ту везе има Ада Циганлија? АНЂЕЛКО: Има везе.

Па био ово Београд, или не био! ТАНАСКО: А шта да чекамо? Комору? МАНОЈЛО: Треба да чекамо чудо и чудотворца, ето шта! ТАНАСКО: Куда ћеш већег чуда од коморе!

ИКОНИЈА: Трифун је макар брзо живео, а јадни Анђелко? Мало, мало, па заглави затвор! Није му се, ето ти, дало ни Кнез Михајловом несретник да се прошета! СТАВРА: Ја се све питам шта је то било соном његовом ногом!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАГДА Ако, ако. Зато онај мој, син, сигурно чуо у чаршији, па синоћ ето га кући и јутрос рано и право у дућан. А не као други пут ако у зору ИЗ механе дође...

СЛУГА Е па како ћу? (Показује на сунце.) Ето већ откада је дан а толики посао чека. Не знам, да опет ја не будем крив... МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш.

АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног.

Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом.

Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син...

одговара и гледа ме попреко. И поред њега, и деца нам се искварише. Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога.

Одавна сам ја чекао да кажем, да скинем са себе. Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао... А сад, ето она, и сад сама нека, како зна, говори, брани се... (Повлаче се у кујну.) ЈОВЧА (Анђи, после паузе): Па?

(Смеје се.) МЛАДЕН Не, Васка. И без плате, без бакшиша! Плата, бакшиш ми што — могу тебе да служим. (Сав збуњен): Ето то! ВАСКА (све несташније, раскалашније): »Ето то!« (Смеје се раздрагано): Ха, ха, ха. ...

Плата, бакшиш ми што — могу тебе да служим. (Сав збуњен): Ето то! ВАСКА (све несташније, раскалашније): »Ето то!« (Смеје се раздрагано): Ха, ха, ха. ...

ВАСКА Ха, ха! »Служба ми плата!« Бре, луд ли си, Младене? МЛАДЕН Па... ето.., луд сам, Васка! (Хоће да побегне.) ВАСКА (примети му намеру, скочи, ухвати га за руку): Гле дивљака! Нећеш!

Нећеш! Ту да седнеш! (Натера га да се спусти крај софре, испод њених ногу, пошто опет седне и завали се): И ето, кусај, пиј (налива му чашу), па да ми причаш то: како то? откад то? Све, све, све! (Раскалашно се зацењује.

Споља се чује свирка само ћемана, пригушено, чежњиво. ЈОВЧИН ГЛАС Е, пријатељи, ето то је та Јовчина кућа, имање.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Пошао сам с њим до Сенђурђа. Мој добри тетак то осетивши, узјаше на коња, пак ето ти га око поноћи у манастир; два игумна, домаћи и странски — јоште при чашами.

Моје од детињства природно љубопитство к свему оному што не знам почело ме је као подбоцавати да ми је научити грчки. Ето ти срећом, илити мојом несрећом, (како ће се нама[х] видити), чујем једанпут да је Грком дошао један даскал да им учи

Истом, спремајући се да пођем к мом даскалу, ал’ ето ти два велика ђака из моје старе школе уђоше у кућу говорећи да мој прежњи магистер зактева са мном разговорити се, и

Сви видимо. Ето, видите оца Н. из манастира Н. из Фрушке Горе, који је од први[х] и најимућ[н]и[јих] манастира у Срему.

Једва се један сметне с врата, ал’ ето ти двојица трче да узјашу! Бог и[х] знао откуд изничу и произлазе; ваља да се и они, зар, негде плоде.

разговору господина епископа био сам се сасвим почео измењи-вати и моја прва мудрованија и намеренија заборављати; кад ето ти моја звезда, која је другојаче са мном наумила била, по месецу дана донесе из Срема у Тамишвар некога момка

Била ми се почела крв возмуштавати и јежити кожа, као да сам се хотео препасти, кад ето ти упази[х] однекуда два малена калуђерка, који дођоше и стадоше близу нас, гледајући нас веселим образом.

Преподобни Пајсије опере Христу ноге. По млогом разговору отиде Христос; вода с којом су ноге опрате остане у леђену. Ето ти однекуда дође ученик Пајсијев, тражи воде да пије. Нејма; похарчена вода. Вели му старац да пије воду из леђена.

Но бојим се, кад ти чујеш како ја читам, ти ћеш ми се смијати, а ја сам љут, пак ето ти кавга готова.” Кад ја то чујем, ода[х]нем мало, одговорим му: „Немојте ви мене терати, ја се вами нећу ругати.

Но, по месецу дана ето ти његове матере, с мојим старијим братом Илијом, која, како уђе у ограду манастирску, стане насред авлије, пак почне

По служби, пре него седну ручати, ови разговор учини митрополит мојему старцу: „Ето ти, оче игумне, ја испуни[х] твоју вољу: хиротониса[х] твога малога [Х]оповца на дијаконсгво.

И што им се најмање против старим обичајем види, проклињу и, чуј - „Ето курјака!” — вичу”. Ја: „Нећу, брате, да си таков ревнитељ.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Уз то, Осињача је ткала по вас дан, а њезино је ткање било на цијени. Ето тако се у кући Кушмељевој састајао крај с крајем у родној години. Додуше њихове потребе не бијаху превелике.

Рекосмо попријед да су Јерковићи маличак прихватљиви, а глад је глад, а људи су људи, па ето фратру бруке готове, ако не претече зло! Сад да пријеђемо на оно што је претежније.

Видиш како сад плаче уз матер, како се приподобија! Сирома! А џигерице би ти извадија за крајцару. Ето, мати му прича како је мудар, како се привукâ да слуша шта Личани говоре, а неће да каже да им је укра из колâ два

Бакоња се чудио гдје толики народ познаје стрица, а ето су одмакли богзна колико од Зврљева! Кад у њекој продолини хтједоше пријећи цесту, два коња летијаху пут њих,

он много и много причати о свему што му сад бијаше пред очима, али је све кудикамо друкчије неголи што је он замишљао! Ето вода кркља и као да у хиљаду лонаца ври купус. Ама откуда толика вода!?

Затијем обрну очи пут острвца на коме бијаше манастир. Ето вода опточила земљу, па се два рукава састају и чине ширину. Један трак растоке бијаше модар, а други зеленкаст.

То бјеше једини ђак којему не бијаше род ниједан фратар. Жена Ловрићу умрије послије четири године, а ето видјесмо како син сврши у двадесет првој години свога јаднога вијека.

— Ето, тако ћеш му, дијете, опет пред зору учинити! — рече љекар Бакоњи, давши му штрцаљку. — Ја? — рече Бакоња блијед и сав

— вели он. — А ди је то Радека?... Може он аривати ту, ту, ту, на шво мишто? Ето, мој гошподин, шетири колона пандура што увика шета тамо-вамо по Буковиша, по Котаре од једно шело до друго, од

— Нима, борме — рече Срдар смијући се. — Нима! А колико ше динара троши жа шпијуна, која каже: „Ето, Радека ту, на!“ А та ишта шпијуна Радека каже: „Ето пандура ту, бижи!“ Је тако, мој гошподин?...

— Нима! А колико ше динара троши жа шпијуна, која каже: „Ето, Радека ту, на!“ А та ишта шпијуна Радека каже: „Ето пандура ту, бижи!“ Је тако, мој гошподин?... Ја вама кажа: Далмација има педешет иљад ајдук!...

Бакоња се зачуди како то није још одмах видио, па онда помисли да су се, ето, у манастиру почели низати догађаји муњевном брзином; сад се дешава у минутама за што је прије требало година!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ЈЕ 16 КУДА ПОТОНУ ПЕК 17 ВАРКА ОД ЛЕТА 18 НА МАЛОМ ТРГУ 19 ВИДИК 20 НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН 21 У ЗИМСКИ СУМРАК 22 ТВРЂАВА 23 ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ 24 НАИЛАЗИ ХЛАДНО ДОБА ГОДИНЕ 25 ЈАВА 26 СЛИКА У РОДИТЕЉСКОМ ДОМУ 27 У ДОЗИВИМА 28 СКРОВИТО МЕСТО 29 МИ

Шупље је. Реч је већ звек. Као металног брда вис Стоји пред тобом век. ВАРКА ОД ЛЕТА Ни надали се нисмо а већ ето: Скидамо са тела тек стављене крпе И бацамо их где било, у ћошкове, на хрпе. Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето.

Иза сна, понекад: штрчиш ко слобода. Облаци ти кулу облаче у бело. Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело. ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ Док трепнусмо: ето шта учини сјај!

Облаци ти кулу облаче у бело. Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело. ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ Док трепнусмо: ето шта учини сјај! Паде глава дану, скотрља се И ми посматрамо где се крај нас гасе Ствари и нестају као бачене у крај.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ђорђе посматра оца и брата. Неће да угаси свећу. Нагледајте се. Ја Ти никад нисам ваљао. Ето, ето ти га твој Вукашин! Аћим се наже над свећом, постаја тренутак па дуну. Све потону. И он.

Ђорђе посматра оца и брата. Неће да угаси свећу. Нагледајте се. Ја Ти никад нисам ваљао. Ето, ето ти га твој Вукашин! Аћим се наже над свећом, постаја тренутак па дуну. Све потону. И он. — Ти ме издаде, Вукашине.

Био си запустио кућу и послове. Не корим те. Такви смо ми, Катићи. Ти и то што ће доћи на свет, једини сте ми. добро, ето, то за тестамент сам имао да ти кажем — дубоко, изломљено хукну. И воћка се калеми, па рађа и живи, помисли.

је живео Василије Јовчић, дугогодишњи старешина преровски, Карађорђев четовођа, а први муж моје покојне мајке Кате. Ето, погледаш ове две куће И видиш колико је само за један човечји век узнапредовала Србија.“ Хајдучка, проклета.

Док сам млађи био, често сам их сањао, а два пута исто, што, ето, нисам заборавио ни сад, пред полазак. Отац у великој шубари, плази језик и сав је искићен јатаганима.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

И сам претворен у пужа, Смејачко није могао да се не насмеје: — Желео си да будеш пуж, ето ти! Смејачку је живот пужа био забаван. Како и не би?

Велик и раскошан његов дворац, али принц се ничему није радовао. Све му је било досадно. Баш досадно, па ето! Узалуд је цветало цвеће у његовом врту. Није га видео. Узалуд певале птице. Није их чуо.

— уздахну царица мај ка, али принц ништа не рече. Принцу је било досадно. Баш досадно, па ето! А онда, једнога јутра, кад више досаду није могао да поднесе, принц збаци са себе принчевско одело и пође да тражи

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Земља памти, камен и цигла као да памте, али асфалт не памти и Васа, ето, не може да крочи на коловоз. Да може, одмах би отишао на Трг, под споменик Кнезу Михаилу.

столове него узима своју чибукчицу која виси на олињалом зиду и одлази на угао: ту он врти чибукчицу од које се, ето, не одваја ни у смрти, и загледа у сметове времена што су налегли на тај угао, на самом врху Зерека.

спреман да заспи у снегу који је све више засипао, часком се обрео у том брују гласова, одједном сигуран да му је, ето, ипак дато да преживи и данашњи дан. Још у подне, није тако изгледало.

Изнад свега, музиком и поезијом. Био је пажљив слушалац и сјајан говорник, знао и да се покорава и да води. Био је, ето, опасан.

Њему је изгледало да наилазе нека спокојна, монотона времена а, ето, варао се. Наилазило је време узбуђења у којима ће овај дивни чудак, коме је ноћ већ у очима, играти своју игру

У томе му је раду Доситеј само помагао а ипак је, ето, остало да се Школа помиње највише по њему. Кад стигне до ове зграде која, обновљена, стоји на раскрсници Вишњићеве и

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

све поустајало, Па с' уз брдо весело нагнало; Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују Јоште мало - ето винограда. Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле час горе; Момци кликћу, а песме се оре: „Живо, живо!

Ал' и мома из заседе Поскочила ома': „Бежи, селе, ето беде, Бежи мајци дома!“ Бежи мома, махну рубље... Бежи л' дому своме? Све у гору бежи дубље; А момак за њоме.

Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем, А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал' ето зора свиће, И ето прође сан; Ал' тебе нема, нема Нема да сване дан! Ђ.

Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем, А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал' ето зора свиће, И ето прође сан; Ал' тебе нема, нема Нема да сване дан! Ђ.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

„Ето небо куд ћемо лећети! - каза ми га са снијежном руком и благости пунијем погледом - На њ је престол миросијатеља те

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

издавача у Лајпцигу не уништише Англо-Американци ваздушним нападом 1943, у толикој мери да му не остаде ни трага. Ето, у таквим приликама, када нисам ни мислити могао на научни рад и објављивања његових плодова, предузех своје путовање

„Не чудите се! Провео сам године и године за овим столом, па се ето нагомилаше ти моји преводи“. Погледах му у очи.

“ Он седе опет на своју столицу, погледа ме доброћудно и рече: ,Ето, сад знате историју мог живота!“ Дирнут и посрамљен, стајах пред њиме.

„Имаш право“, добаци неки трећи, „ми се лакомислено и брзоплето бацисмо у наручја шведског краља, али, ето, он не испружи још своје руке да нас загрли и заштити“.

Да смо онда и почели преправљати наша утврђења, до данас их не бисмо довршили“. Но она двојица свађаху се даље. „Ето видиш да сам онда имао право што ти извукох асуру испод ногу!

Тај мехур служи им сигурно за то да се могу спуштати и пењати у води“. „Ето, тако вас је, Господин Герике, свако ваше ново сазнање одвело до још једног новијег!“ „Да, тако је било.

„Ето видите, господине Герике! Он ће, убеђен сам, тврдити да празан простор не може постојати и додати да и ви, господине Ге

„Једног дана - Године ће дотле да прођу!“ „Госпођица не може чекати годинама на тебе, она је прешла двадесету.“ „Ето увиђаш и сама!“ „Но вери се са њом, па ће да причека“.

Сер Исак је наш добротвор“. „И мој!“ упаде му у реч Пембертон. „Ето, видите како је добродетелан! А шта је за вас учинио?“ „Начинио ме издавачем трећег издања својих „Принципија“.

Он ме одведе до једне велике полице на којој су била поређана, лепо укоричена, сва његова научна дела. „Ето видите, ово овде су пет томова моје“ Упоредне анатомије животиња, која је преведена и на више страних језика.

Главно је да имају љубави за овај позив“. Не дадох се тако лако убедити, но Фарадеј остаде при своме. „Ето видите, господине царски саветниче, кад дођох овамо, не донесох никаквих знања са собом, већ само пожртвовану љубав за

„Али ако немам урођених способности?“ „Оне се развијају саме од себе! - Ето, видите, драги мој, ја сам човек без икаквих духовних способности“. Погледах га зачуђено, но он оста при своме.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

“ Он се насмејао. „Је л' од правих?“ „Па јест од правих, правцатих.“ „Ето, да кажем право, трећа.“ „И ти ме увераваш, да је она исто онако снажна, помамна и одана, као прва, коју нисам

И ја, нити могу, нити хоћу да скрстим руке. Ја сам поломио зубе шкрипећи, сад хоћу другом да поломим ребра. Ето такав сам, бесан, сагоревам, не могу даље да гледам шта се ради на наше очи. Живиш ли ти у Београду, прикане?

Имаш ли очи? Руку немаш, знам. И не кајеш се што си је дао. А ја бих се кајао, видиш. Ето, сам си ми казао: стегне ли мало реакција, афере се заташкају, а ратни богаташи измиле.

А ја сам рекао: „Снајка, побратиме, да Бог да целога века били срећни као данас. Ето то је све што знам и могу да вам кажем“, па сам бацио празну чашу у траву.

То је нова хаљина егоизма, истина, али главно је они хоће да живе. Ето ону лаж ја сам напао. Јер слатка смрт и није ништа друго до песничка лаж или лаж са којом оперишу они чији је рачун

— О, — рекох бришући очи — Боба је већ велика! — Јест, маторка... И ради ње, ето само ради ње све ћу поднети. Јер, веруј, на свашта сам помишљао у страшним тренуцима горчине.

Хтео сам једино да ти укажем на живот. Ето, хоћу да кажем да живот није оно што смо ми мислили. И на његовом лицу понова се јако оцрташе дубоки трагови патње.

живим, да идем, да радим, да једем и да говорим, и после свега и пошто је у мени нешто препукло, сломило се, умрло. Ето, побратиме, ништа од оне радости коју смо замишљали доле.

Нема овде командовања. Шта сам рекао, господо? Решење је незаконито и квит. Ето, господо, шта сам рекао. А... а шта чаршија говори то ја не знам, нити ме се тиче.

Ни на кога се нисам бацао, нисам био рђав, пакостан, ником зла ни сам желио. Никад. А ето до чега сам доспео. Сад је свака рђа боља од мене.

Па, богами. Погледаш у првог комшију, он болује од исте муке. Ако није жена, а оно је ћерка. Ето мала Лела што станује до цркве, девојчица, вели видећу је сутра на прозору, окопилила се и цео свет зна да је

“ А он ме вуче за капут, показује главом на Николу који је задремао и вели: „Ви знате муж последњи види. Ето и он. То је судбина сваког мужа.“ После ми је показао једнога господина врло услужног и досадног.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

плитица с облозима, добивају неку посебну важност по томе што су то факти, дијелови истинске стварности — и што их ја, ето, уочавам. Послије дуљег времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно.

) И ето, деси се да неки такав снажан, громадан човјек, сав из једног комада, узме за жену крхку и болећиву дјевојку из какве

Све у свему, рђав посао. И тако, ето, за тај мудри и срачунати корак ка оплемењењу соја, учињен од оног претка који није хтио да плаћа сталије и

и промјене и догађаји, па ни ситни, кокошји догађаји који су усплахиривали остало двориште, за њих нису постојали. Ето такве су биле и моје двије тетке.

је јако невријеме, и брза пруга којом се возио према југу свратила је мимо возног реда у наше мјесто да га искрца. Ето, једна таква ствар као што је морска болест, ако је само довољно јака, кадра је да надвлада и династичке обзире, и

још и том неочекиваном благодати да човјеку понуде да игра сам себе у филму, да изиграва сам своју „трагедију”. Ето, што све може да донесе једна сретно потрефљена несрећа!... А вјероватно је чуо и за мој страх од собног друга.

Два црно заобручена ока лежала су као двије рупе у јастуку. Гледао сам је као шупаљ дуд, улиште клица смрти. Ето, и некадашња плава дјевојчица са сунцем у коси сада је постала само једно драго, убого, прегажено не-ја!

Али та материјализација осјећаја грађанину је, ето, неопходно потребна: прави, чистокрвни грађанин не носи у срцу ништа, ама баш ништа: осјећај нефиксиран за какав

у лименкама од рајчице, а за кућицом мало неравно каменито двориште, у коме су под зидом расла два шипкова стабалца. Ето, за мене је у дјетињству у том дворишту лежало недјељно поподне; одатле се оно ширило по цијелом свијету.

— Забављате се малко свирајући, је ли, Егидио? — Ето, племенита госпођо, да утучем вријеме!... — Свирајте само, Егидио! Само ви свирајте!

Као и оно које је било прије почетка... Само, питам се: какво ништа? Какво? Бијело или црно ништа? — Ето, само то се питам. — Ко зна! Желио бих умријети у сунчаном дану. Клицу те мале тајне жеље носим у себи од дјетињства.

Та људождерова устрављеност, та његова запрепашћена недоумица — ето то је био бог. Не допада ми се! Можда је и тачно. Штовише, хисторички, бит ће сасвим тачно. Али ми се не допада.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. — Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања.

Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу... Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави.

— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.

Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица « приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не

— Шта да дам?... Знам да не можеш. — Хоће да се кладе! Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. — Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. — Што да нећу, ко то каже ? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву!

— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. — Што да нећу, ко то каже ? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! — Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате.

— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка. Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговар

Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. — Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска.

— Педесет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. — Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако...

— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. — Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. — Е, мари сад Срета за пурењаке.

— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина... Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши. — То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани... Ти си био...

Наћи ће, зар, и она себи друга... — А, то не може, то никако не може. Ето, то је оно !... Првога дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад је он тако на стражи стајао, ал̓ ето ти смрти гдје иде да пита бога шта ће радити, а кад дође до њега, рече јој он да стане и она стане.

Они у рају стану диванити да га не спада живога у рај, али им старац рече: — Ето вам вашега раја, ја ћу бити само са мојим лаћама. И тако стари остане у рају.

— па све батином по њој: — Ето то је, жено! Ето то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао.

— па све батином по њој: — Ето то је, жено! Ето то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао.

Поврати се сад да буди сина, кад погледа око њега чудо и захиру, пробуди га, па му рече: — А шта је ово, синко? — Ето видиш, мати, то сам ти стекао за коња. — А што ти то не каза својој матери циноћ, него те онако избих?

После дође и најмлађи царев син, те легне као и пре. Кад буде око поноћи али ето ти девет пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет, па се претвори у девојку.

Тек што он заспи, али ето ти девет пауница. Како дођу, осам падну на језеро, а девета њему на коња, па га стане грлити и будити: — Устај, храно!

Слуга опет нађе згоду те му дуне за врат из мешчића, а он одмах заспи као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница: осам падну у језеро, а девета њему на коња, па га стане грлити и будити: — Устај, храно! Устај срце!

Тек што он заспи, али ето ти девет пауница. Како дођу, осам падну у језеро, а девета њему на коња, па га стане будити и грлити: — Устај, храно!

Баба му одговори: — Синко, што је погођено, оно ваља да буде. Ето, од дванаест коња бирај којега хоћеш. А он рече баби: — Та шта ћy бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене

Та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси! Аждаја се одзове: — Сад ћу, царев сине, сад. Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је. гадна је!

Изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси! Аждаја му се одзове: — Сад ћy, царев сине, сад. Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је. гадна је! Па се ухвате попојаске, те се понеси летни дан до подне.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ни видео нисам тада Ваше лице — Само Вам се збуњен јавих нехотице... 1903. И ТАКО... Ето сузâ баш никако! А радо бих ја оплак'о Свој Вавилон — старе дане И све наде — затрпане Са животом; али тако Сузâ нема

Увек једно исто понавља се, ето, Монотоно, тромо, без икаква циља; И откуда, зашто, чему зима, лето, Дани, звезде, земља, човек, камен, биља.

Он је избраник, Син други, Бог га је хтео. Првог свет благослови, њега је проклео. Проклет је ето он, божји Син! А можда божји и није жи'ми Тек стави на се име к'о чин. А безумни народ и то му прими.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Он је дуго времена радио у Чикагу у кланици где је свакодневно мерио на хиљаде свиња. Ето зато!“ Мој пријатељ, поштовани Чонси (Сханцеy М.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Набројао сам све ово својој жени и завршио шаљивом опаском: ”Ето, то су сва моја земаљска блага којима те могу обасути.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Пусти! — одговори први. Њих двоје замукоше, па чекају. —Зашто зараније нисте нашли спало? — упита опет први. —Ето, нисмо! А погинућемо! —Приђите, приђите! — умекша се напослетку и одмакне се да униђу.

—Одакле си? — упита је неко од њих. —Из далека, чак из Загоре. —Па си овде дошла? —Ето, од невоље. —Јеси ли удата? — упаде друга у реч. —Јесам, душо. Ово ми је син, и главом на њ показа.

Па ипак, уза све то, најгора је мука што се нешто мора јести, ако се и не добива. Ето, сада је требало потрошити и оно мало што се зарадило за благословених дана и што се мислило за кућу приштедиш.

Али мени мукте доходи? —Имате га у кући. А оно је за потребу. Господар се наљути, па јој добаци још петицу. —Ето, другом га мећем по шеснаест, а теби једанаест... Јеси ли задовољна?

У разговору једно с другим жена се изјада, тужећи се на рђаво време и никакву зараду. —Ето, не прикупих ни за превоз! —Па како ћеш? упита је преко воље неки из друштва. —Та пустиће ме, неће гледати на мало!

— Ча? 'Ајде к врагу! Двије круне и двадесет! — понавља агент љутећи се. — Ето све! прегори се Цвета и истресе новаи у његову руку. Агент брзо преброја. —Још двадесет хелера. Дај! Ала!

Немам више... Бог ти дао! —Не дам биљета без новаца ни свецу! Биж'! Ето иду још два господина, — и окрене се према њима, не слушајући Цвете.

— Удијели дарак! — понавља Цвета и пружа руку према времешноме човеку. Господин стаде пред њу и озбиљно је посматра. —Ето, и теби се хоће да просиш, а? каза, откопчавајући брижно свој зимски капут. —За невољу је, господару!... .

Али брат му неће ни да их чује. Каже: „Осман ми засигурно наредио да духан ни од кога не придмам, и ето већ га од неколико дана не купујем”.

Оба, онако подражена и узбуђена, приђоше к њему. Млађи узе ријеч и укратко све исприповједа. — Па ето, — збори на свршетку, — сад тај скитач, зао човјек, — и показа кретом главе на њ, — xохе да га освети, а брату ми при

— одговори он. — Виђу га мртва! —Ти не можеш знати да је баш онај час преминуо, — опет ће судац. —Убих га, па ето! — понавља он одлучно. —И ја бих био исто учинио, јави се млађи.

—А како си га докучио? —Плитко; засукао сам гаће и загазио, па ето! — одговори он, а очи му једнако играју, веселе су и свилетле као да у се купе ведрину дана...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

историјскогенетички даљи језик: немачко еиндладен, на пример, не даје нам никакве могућности за крива вредновања. Ето такву прикривену разлику на свеколиким нивоима културе и имамо овде у виду. И њу треба уводити у светло поље свести.

Отуда и боје узете са свечевих зеница имају чудотворну моћ да слепоме врате вид. Ето, зато се и пију с причесним вином.

Преносни, метафорички смисао је отворен: није дат, него се у сталној употреби, тако рећи, исцрпљује. И ето, отприлике, такав метафорички а отворен смисао има сваки књижевни текст, па и једна од најлепших Андрићевих новела –

које су подстакле његово подизање, сâм процес настајања моста и, на крају, његов изглед и живот „у кршу и дивљини“. Ето се прича није завршила кад су сви раније наведени ликови већ изашли из ње, него се завршава описом моста.

мотива и лексике, затим тропи и песничке слике, све до суженог круга значења која су допуштена речима да их носе. Ето зато нам, на пример, следећи катрен Радојка Јовановића не говори ништа, осим што нас доста вешто враћа у Дучићев

То је интерференција узајамнога појачавања, а не слабљења: уз то још није тренутна, него стална. Ето зашто се, поред осталог, из успелога песниковог текста никада не могу исцрпети сва обавештења, свеједно колико га пута

обликовањем правио, јер је правио нешто корисно, па самим тиме и добро. Ето зашто и ми данас можемо за све што је добро, корисно, прикладно и прихватљиво рећи да је лепо.

границе деле текст на јединице чијим се понављањем и размештајем сам тај текст склапа и затвара у оделиту целину. Ето зато у Матићевим песмама „Заменице смрти“, „Донећу ти цвеће“; „Има вечери“ и „Теку реке“ – а оне нису усамљене –

Кад се леђа споје, лица су нужно у супротне стране окренута. Ето због тога читалац две половине Матићевог стиха за тренутак види као супротно усмерене, мада уопште не мора бити

Готово да се само по себи разуме да ће нека ранија тумачења ових песама морати сада да изгубе на вредности. Ето и зато критичка издања представљају насушну потребу наше науке о књижевности.

Не треба заборавити да књижевно дело живи у све новијим и новијим читањима, тумачењима. Ето у то верујем и том се вером браним у овом општем расулу које би да нас распамети.

Нико их на селу није хтео да узме и чита, па су се убрзо нашле у мојој библиотеци. Ето зашто је део мојих давних и драгих успомена везан за мале књиге.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Све: ово не иде, нашкодиће угледу партије; оно не иде, повикаће опозиција. И све тако. А девојку, ето, нисмо платили већ три месеца, па кирију нисмо платили за прошли месец, а где су још оне ситне подужице; те млеко, те

(Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа.

(Одлази.) ИИИ ЖИВКА, САВКА ЖИВКА (пошто је Анка отишла): Ето, видиш ли је! Дође ми, бога ми, да потегнем овим маказама па да јој разбијем главу. Али шта ћу, морам да трпим.

ЖИВКА (тетки): Погледај га, тако ти бога, какав је, као да је с вешала пао. АНКА (остави књиге на сто): Ето је и руку раскрвавио. ЖИВКА: Ију!... (Шчепа му руку коју је увезао марамом.) Несречниће један, битанго! (Анки.

САВКА: А шта ти имаш са владом, побогу, синко? РАКА: Немам ништа, али сам и ја викô: доле влада! ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама. шта си ти имао да се мешаш у демонстрације? РАКА: Па није само ја, цео свет.

САВКА: А шта ти имаш са владом, побогу, синко? РАКА: Немам ништа, али сам и ја викô: доле влада! ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама. шта си ти имао да се мешаш у демонстрације? РАКА: Па није само ја, цео свет.

ЖИВКА: Ју, ју, ју! Ето како ће и главу да изгуби једнога дана. АНКА (долази с лавором и бокалом): 'Ајде овамо у кујну да те умијем.

Зар не видиш да изгледаш као шинтерски шегрт? (Гурне Раку те овај оде с Анком.) В ЖИВКА, САВКА ЖИВКА (тетки): Ето, па сад изиђи ти ту на крај, кад ти сваки дан дође овако поцепан. САВКА: 'Ајде и ја идем, за послом сам.

ВИИ ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (улази са женом. Они су обучени за посете): Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли. ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће?

ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете. Треба и пет и шест пута ићи на исти праг.

ЖИВКА: Одиста, где је он? МОМАК: Ено га у министарству. ЖИВКА: А је ли вам казао шта ће му цилиндер? ЧЕДА: Ето ти сад! Откуд ће момку рећи шта ће му цилиндер? ЖИВКА: Ох, боже, тако сам се збунила. Па где је сад та Дара? Рако!

ДАРА: Не мислите ваљда да отац буде министар? ЖИВКА: Страх ме је да мислим, а мислим. Па ето, тражио је цилиндер. Зар не видиш да ја држим оба палца стегнута?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

разликује од Сеоба онолико (и онако) колико се позни Црњански разликује од раног Црњанског из двадесетих година. Ето зато се овде, будући да се Сеобе посматрају искључиво у контексту раног стваралаштва Милоша Црњанског, уопште не

- што је у првој верзији био почетак (композициона улога пролога) у последњој је крај (композициона улога епилога). Ето тако се и десило да у Нечистој крви, кад гледамо у крупним сегментима, приповедање изједно тече сукцесивно и у

последњи пут написали (са заменичким обликом њиховим, не њеним) све се рачуна са ауторове објективне тачке гледишта. Ето због те супротности речница се изнутра и располућује отприлике (и никако не тако оштро и очигледно) као кад бисмо о

Шпицера). Ето зато се, кад се са довољно граматичке дисциплине управни говор претвара у неуправни, мора мењати и сам синтаксички

али је ту морала бити развијена и цела предикативина јединица: „Као што је и сама Софка знала и памтила, тако. . . Ето та је (или таква је) јединица и остала „склупчана” у дубинској синтаксичкој структури.

Тако из управнога говора долази ја, које променом лица постаје она; из неуправнога пак долази име Тодора. Ето зато Станковић - и ту су појаву сви запажали - има обичај да употреби и заменицу и име лица на које се она односи.

пре тога код Софке „очев гласник”). Ето због оваквих су доживљајних преламања прозодијски чиниоци у Станковићевој реченици изузетно мобилни, а чини се и да су

Јер оно „што је знала, слутила да ће доћи али ипак до сада још било далеко, ето сада већ је ту, дошло је. До сада бар, иако није никога волела, а оно бар се коме надала, чекала га, сневала и у сну

због ограниченог знања, и зато што се нешто скрива, мотивација иде у погрешном правцу, накупља се погрешно очекивање. Ето зато, кад се напослетку на видело изнесе што се скривало, кад се тајна открије, поступак лажне мотивације изазива јако

оца и мајке, породице. И, у исти мах, она „том својом жртвом толико убија себе: да, ето, полази не само за неравна себи, за недрагог, него чак и за само дете.

јунакиња доживљава пре као преокренуту слику коју је имала о одевању и понашању него као нову или просто другачију. Ето стога је, већ на почетку, сав тај призор толико смућује да јој из сећања, из „прича и песама” које је ваљда у

]”. 136 На исти начин она опажа разлику између затвореног и отвореног простора. Ето стога је и може плашити велико огњиште у кухињи, са широким отвором на крову, што заправо видимо по њеној ноћној

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Кад би само смео да га помене. Њему, Ивану Војиновићу, тићу од сокола, ришћанину од ришћанина. Кад би смео?... Ето јунак је да Арнаути дрхте од њега, богат је и бездетан.

Као по каквом заверавању, цео посао је обављен плаховито и на време, на највеће Хамзино задовољство. Ето, због овога је ораховички силник на својој кули приредио опроштајну гозбу не само Сену Дуруту, но још многима које је

— Ни за нас сад није срамота: ето и Шумадинци се враћају, а дошли смо до границе... ... Неће бацити пушке. Он има у недрима сакривен ћулав.

Кад дође овамо, па никога од нас не нађе – ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: „Ето, нема овде нико твој — неје ово твоје“... Али аге и Арнаути хоће његову земљу.

Арнаутин бацио револвер у воду, па сви у Гилане у суд. „Има ли Турака, не дајте, каурин све поби, ето и жене!“... Ухватише његова сина. Кадија му понуди да се потурчи, па да му син буде сло– бодан.

Отац сам, а ко не воли децу? — подиже свој трубни глас чича Мојсил. — Али ето, не жалим њих. Чим је овде на Косову омркло, ја знам да смо сви за трошак Турчину.

— процеди поп дружини кроз ноћну слоту — нејунаци су наши сусједи, кумови и побратими кад се царства мијењају!... Ето, ни на оваквој ноћи не отварају. Видите ли чудо?!..

Но, ето, и овде некако чудо. Дрежде озебли и уморни. лупају и вичу. а нико се не одзивље. Изгледа да је тако суђено.

— Није, побратиме — невољно изусти домаћин, не могући да се друкчије извуче из незгоднога положаја. — Ето видиш!.. Устани, помакни се!..

“ – „Е, види ти Арнауда: стар па хоће две жене и једну младу као росу... Ова ваља нама, ова млађа. Ето баш за овога агу ћемо да је венчамо...“ Не може да се сети шта је даље било.

Не мари ништа што је остао без имања овде, где има и људи и душе... — Новице, по Богу од сада брате, ето изјадах ти се. А ти ћути и не казуј ником. Рекао сам у селу да ми је она жена умрла.

— Па после, прото? — Ех, после!.. Ето видиш. Мало сам ти већ казао... Нисам више могао горе да останем. Преломило ми се на души. Побегао сам овамо.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Подигô се у висину Па облаке раздерао; Стогодишњем храсту рече: „Ето, видиш, сад си пао!“ Тражи море, па га нађе, Тресну, смрви чврсте броде, Па уздахну урнебесно, Насмеја се — даље

С липе мири цео дô. Како онде тице поје Не зна свако, не зна то. Ту по воду ето моме, Села мало у тај хлад, Дигла очи, а пред њоме Стоји детић красан, млад. Детић рече: „Добар вече!

Паклене муке, отровне, љуте Сместе се у те. Време са благим мелемом својим Замаже зјâпе ранама твојим. Ал’ ето кресак, дим, Оловно зрнце с њим — И један горак уздисај...

АНЂЕО (По француском) Анђелак један мали, ведра и светла чела, Развио крила видећ’ широки простор свуд; Први пут ето рају окренуо је леђа И летео је, ни сам не знајући куд.

Тешке сузе сиротињске Боле ме у души. Човечанство да би стресло Иге срама свога — Ето то је старо гесло Старовољства мога.

“ Здера рухо с груди... часа не почаси... Џевердар опали... свој живот угаси. Ето то се збило. Ал’ неко ми збори: „Та то ретко бива и у Црној Гори.

“ Старац риби поклони се: „Рибо-госпођо, Не даде ми бака мира, прости досаду! Ето видиш, њојзи треба ново корито, — Оно старо јуче нам се уздуж распукло.“ А риба му одговара: „Није т’ ни бриге!

Помолила риба главу и пре позива: „Где си, старче? Реци шта је, да с’ не дангуби.“ Старац вели: „Ето шта је, — мука, невоља: Мојој баби није доста славе бољарске, Она б’ хтела царску круну, — ето, то ти је.

“ Старац вели: „Ето шта је, — мука, невоља: Мојој баби није доста славе бољарске, Она б’ хтела царску круну, — ето, то ти је.“ Не чуди се риба томе, мирно говори: „Хоће круну? — Нек’ јој буде! Виће царица.

ИИ БАБА ЈУЛИ-ПОСКУРАЧИ (кад мишљах да ћу умрети) Баба Јуло, нећу свећу, Знам ја куд је пут; Ето видиш: нисам збуњен, Па ни забринут. С овим рупцем отари ми Хладан с чела зној.

Кад окрете леђа свећином пламенку На дувару спази својег тела сенку. Ето нешто ново. Што је ново дрâжи. Сад у тој новини забавицу тражи.

„Ох, да топле сласти; сад видим шта значим. Ето, сад ћу цео дувар да помрачим! Још маличак пак ћу видет’ собу црну!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Он ме нигда није терао радити, али ја сама имам вољу. ФЕМА: Ето ти, исти отац! Тако је и он имао то лудило у глави да ради, па да ради.

ЕВИЦА изиђе напоље. ФЕМА: Ето, видите, сад да не свиснем од једа. Друга би начинила компламент, а она... САРА: Ала бонер!

ЕВИЦА: Није ли мој отац и млоги други људи, нисте ли и ви сами били оскудни кад сте се женили, пак ето сте, фала богу, стекли! Мој је Василије вредан.

Анчицхен, опет; Анчице (одшкрини лагано врата), Анчице!... Јао! Ето ми мајсторице! ПОЗОРИЈЕ 11. ФЕМА ступи, ЈОВАН ФЕМА: Жан, сан тундер божур ту. ЈОВАН: (Дед сад, Јоване!

ЕВИЦА: Али сад оће да ме да за неког филозофа, пак ето наше несреће. ВАСИЛИЈЕ: А шта ће твој ујак казати? ЕВИЦА: Ах, и он ми не да да за тебе пођем.

Чисто се ја стидим. Благо оном кој је од натуре на ноблес створен. Ето ми је рођена кћи, пак каква разлика од мене? САРА: Цела истина.

дај овамо, немој ме толико мучити. ЕВИЦА: Ти сниваш, ја не знам ни за какову решконту. ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности! Евице, то је лепо? Тако ли ти мене милујеш? Дај решконту, забога немој ме убити!

Повтори јој јошт неколико пута оне њене кравље речи: мико, мико пак ће и кућу запалити. Ето шта чини мода. ЈОВАН: Мајсторице, сад имамо ми двоје процес.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Спавај, злу је време. Заувек си проклет. Зло је у срцу. Мртви ако постоје прогласиће те живим. Ето то је тај иза чијих леђа наста свет ко вечита завера и тужан заокрет.

што прође је прошлост Прошлост која не прође је будућност и будност Свака ствар сваки човек је детаљ твоје наде Ето тако је почела у дан своје нужности Обала једноме Мору Звезда на Полуострву Рт Добре Воље Оивичена бескрајем Саветује

Да уместо мене пати, песме ето! Испражњено срце још је увек живо. За велико сунце у камену сажето Кристал истури прозирност ко сечиво.

Ах, каква ужасна светлост пробуђена први пут над склопљеним очима. Ето то је оно што се назива песником: бити лицем у лице свету преко пута пустиње и неке звезде наопаке и видети све где

Краков, Станислав - КРИЛА

Пуковник Веља је протествовао. — Докле ћемо ту врућу воду да срчемо... то ми шкоди бубрезима... ето боли ме ту, и ту... А Мија је тада мислио на чашицу коњака, коју му никако нису хтели дати.

је доцније Душку, — кажу да је бароница, и да је богата, има аутомобил, а ништа се не либи, и ноге да ти опере, и ето мене сваки дан масира, а мене тако жига, и срце ми не ради добро... Потом се поверљиво нагао.

Qу'еИИе-ѕ'ен-ва... Qу'еИле-ѕ'ен-ва... Партер је урлао и одсецао речи. — Но, ето, запљескајте тој жени, пошаљите јој цвећа, и она ће поћи вечерас са вама у постељу... — Дебела је, бранио се Душко.

— Утешићете се... пријатељу, ето узмите Ивету, моју малу... сада ће певати... да, моју малу жену... узмите је за вечерас... — Митфорде, пијани сте...

Петровић, Растко - АФРИКА

„О, имати кућу, праву кућу, усред саване, међ дивљим Лобиима, ето то је цео мој идеал. Не спавати више по кабанама, колибама и мочварима, већ у кући која представља мир и културу; у

Напред иде црнчева козица, позади жена са децом привезаном на леђа, и још даље мршави жути афрички пас. Ето једне породице која тражи погодније место за живљење.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Или накриви раме старачко, Под паз’о узми штаку дебелу, Па кажи: „Ето, хрома сам, стара, Немој ми ломит моћну потпору!

Кол’ко да нађеш згодан изговор, Сву драгу ноћ си коњски радио Да сопствен чамац водом напуниш. „Па ето, вид’те!... Нема чамца! А ја бих драге воље возио!...“ Е, хе, та знам те ја!

Шупљике суве старог насипа Исисале су жеђу лакомом Прсију мојих душу живосну... ПРВИ ТУРЧИН: Ето нам шале... Иде! ТРЕЋА СЦЕНА Везир Сулејман долази. Турци се уклањају устрану. СУЛЕЈМАН: Шта је то?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

била пробијена, Турци не би даље наишли ни на каква утврђена, ако се не би на брзу руку у време саме борбе подигла. Ето дакле како сад стоје ствари.

То су по свој прилици и Черњајевљеве наде. Ето како изгледа сад наш положај, о коме ђенерал вели, да »никад није био повољнији«.

Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гопе цела, ја, тако је то«. Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту. — А како ви мислите о томе?

Е, е, е, — старац климну главом очајно — ја си ето изнес'о стару главу, да се тепам, љути несретник, по туђ вијалет.

Димитрије Антоновић Холштајн (он је ту био у шанцу за време првог јуриша искакао је на бедем и говорио војницима: »Ето, видите, јунаци, Турски куршуми не бију!«) и рече: — Па најпосле остаћу ја, кад нема кога другог.

— Та ништа, знаш, коњ ми се мало спотакао. Не бих ти ја иначе никад ни за бога пао, али, ето коњ, он је свему крив, одговори доктор, пипајући једнако руком по нажуљеном бедру.

— Ја! Имаш ваљда много да пишеш, а после ваља ти се и одморити; ко зна шта нас сутра чека... Ето под каквим се околностима воде ратне белешке. Прошлу ноћ пповео је цео ђенерални штаб у шуматовачком шанцу.

Разговор мопа да је важан, јер се води пред ступање у битку. Ето, они ће га сад свршити, Караџић ће це окренути, командовати војсци: »напред« и за сат — два ови ће се многи батаљони

Черњајев це само пљесну по бутинама: — Ето ти сад! Није ли ми пре два сата Комаров рекао а ви сами потврдили, да сте се пели до на врх оне косе и да Турака нигде

и то није далеко, то је ето ту... сад ће... сад ће! И неко страшно ишчекивање обузе ми душу. Ца овим осећајем можда би се једино могао упоредити

А ми наступи на Турке, а ће це ко од нашијех ранити, па бога ми и погинути — људи смо смртни — те ето мени пушке ако хоћу у обадвије руке по једну. — О, брате!... Некако бих ја опет волео да се ти вратиш.

Мудријаши сједе код куће крај пепелишта. Ама по ђе-што мудрија је наша лудост но сва њина памет. — Али ти ето и на једно око не видиш од превеза, па како ћеш тако? Црногорчево лице опет доби благ, осменут израз.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

А за песму не брини се, Та не умире; Та ја умем јоште певат’, Боље него пре. Ето нама мала света, Ето нама стан, Све милина, месечина, — Не треба нам дан.

А за песму не брини се, Та не умире; Та ја умем јоште певат’, Боље него пре. Ето нама мала света, Ето нама стан, Све милина, месечина, — Не треба нам дан. ЛВІІ Јесен била жалостива, — Сачувај те Бог!

ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши

Подигô се у висину, Па облаке раздерао; Стогодишњем храсту рече: „Ето видиш, сад си пао!“ Тражи море, па га нађе.

„Куме, куме, погледај га, — Има ли му јоште дана?“ Мила кумо, ја га видим, Умреће ти данас Јана. Ето вам га мога кумства! Ето вам га мојих жеља! Ето вам га моје песме! Ето вам га мог весеља!

“ Мила кумо, ја га видим, Умреће ти данас Јана. Ето вам га мога кумства! Ето вам га мојих жеља! Ето вам га моје песме! Ето вам га мог весеља!

“ Мила кумо, ја га видим, Умреће ти данас Јана. Ето вам га мога кумства! Ето вам га мојих жеља! Ето вам га моје песме! Ето вам га мог весеља!

Ето вам га мога кумства! Ето вам га мојих жеља! Ето вам га моје песме! Ето вам га мог весеља! XЛИВ Моје небо, јер је мутно; Моје сунце, — јер је село; Моје цвеће, где год које, — Јер је

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Колико су морали врхова прећи да би се подвукли под сам врх Кајмакчалана. Капетан Радојчић га прекиде: — Ето, видите. Сад ја, у име Дринаца, кажем: молим вас, то треба запамтити. — Наравно. То нико не спори.

Да ли ти је познато како је гласила заповест за напад? — Мени је наређено да са четом кидишем на непријатеља. — Ето видиш...

Али ми пред очи изиђе слика онога младића који је умирући плакао. Ето... Сви ми имамо мајке, сви стрепимо од смрти... Волимо живот. Зар на овоме земљиноме шару нема места за све људе?...

Као да Бугари одступају. Војници се непрестано мигоље, нарочито они који су се окренули према реци. „Ето их!“ — дрекну један, и без моје команде проломише се пуцњи. На суседном брду угледах људске прилике.

Поред мене сломата се поднаредник. „Господине потпоручниче, ето Бугара са реке.“ Једно бугарско митраљеско одељење одступало је са реке, па и не знајући да смо ми на овом брежуљку,

Неко повика: — Ето их! Пера скочи на сто и раздера се: — Братушко! Смех се разлеже. „Фикус“ га гледа заводњеним очима и, као строго,

својим братјам... Да здравств... — он штуцну. — На здравље! — упаде Брана „Махер“. — Није кинуо... — Что ето такоје? — пита Фјодор.

Затим је одлепи и баци у ватру. Прстима отклони остатак папира и онда штрцну између зуба, испред себе. — Ето иду! — рече један. Окренуо сам се. Она двојица носила су Грују. Притрчао сам.

Питао сам имају ли носила. — Боље је да причекамо до мрака, па ћемо га мазгом однети до завојишта. Ето видите, сада се магла диже. Време је било да кренем и ја.

— Не брините — говорили су готово углас, и усрдно прихватише Грују, да га принесу ватри. — То је дужност наша. Ето, и ми смо га извукли одозго „брез“ паре. Сетио сам се те и њима двојици дадох да поделе.

Ја сам га нетремице гледао, док сам руком, више несвесно, миловао мачку, која је лежала поред мене. — Ето видите, имамо и мачку. — Откуда она овде? — Пре мене становао је овде командир једне чете.

Дрхтим, па ми дође да му кажем: не могу више да глумим храброг човека. Доста ми је и ово што сам видео! — Ето, тако, по цео дан — говорио је мирно командир. — Мораћемо да му смрсимо конце што пре. Овако се више не може.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Песмица је, мора се веровати, озбиљна, и без сумње одређено хоће једно: да истакне врлине свога човека. Али ето како ипак, одједном, све у њој пође некако наопако, и биће да клизне у комику на изненађење и самога писца као да се

Морала сам већ поћи ја к различним царем, горке сузе лијући мећем се у јарем. Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу. Серпске моје границе и земље ридајут что храбри ми витези туд не пројезжајут.

Ви гледајте само професора вредног, Алумнисту свака хранићемо једног. Ето фундус вечни! Јербо девојака Бити ће док буде под небом облака.

сам у мраку, код пенџера став, Ибо преко двора, от всјех в домје одјељен, Живих сам у домићу к'о у шуми јелен; Ал' ето ти опет, ко из грозне туче, Са свих страна као гром страшни тресак пуче, Да се чедна пода мном веја земља затресе, И

Јошт скорбније ће ми ново бити: Штогод упов’о сам — ништа, ето, Не получих, нит ћу прибавити. Срећа ми се, худом, ах!

Киша ме лема, Ветар ме праши, Деца вичу: „Беж’, ето га, Сад ће т’ ујести!” Трогер ме гура, Маргер ме тура, Бирташ неће да ме служи, Сви ме терају.

1844. Никола Боројевић БАЛ Ала опет, дођавола, Ето опет банда свира, К’о упркос красног пола Хуком, буком гратулира, Да настаје карневал И почиње свуда бал.

Ал’ беседи Сабља-момче: „Залуд мука, Цвет-девојче, Залуд нега и понуде, Ја ти нећу преболети. Ето иде страсни петак И велика суботица; У петак ћу умријети, Субота ће огласит ме А недеља сахранити.

пиленце, Тек што прва ока отвори к пиву вољу, И тек што преко жице превуче цичуће Штраус Гудало шимширово: удари, ето, киша.

Ти плавиш. „Ето красне!” — Чује се света клик. Ја, певац, сузе лијућ, Твој рујни кунем лик, И бежим — кула? Не знам!

Никакву службу, ето, ја нејмам и срцем падам к жалосним бједам, ако учих се, али лиших се све надежде. све надежде.

Празно у свјету живит опако, свак скажет лудо за мене тако: ето, учил се, к чему годил се с науком он, с науком он.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли. — Е, кад си се тако, бате, наруц'о, ето ти па мало 'нако заслади! — вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби. Јаблан поједе.

кô прави Србови. Нема у овој земљи прáве. Наша је прáва на Косову закопана... Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с Богом,

— А ко му подиже биљег? — Село је подигло биљег својој Слаткој Души. МРАЧАЈСКИ ПРОТО Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне! — поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче.

— Покрадоше те, отеше ти све... Ономе си псу јуче крстио дијете... Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј 'ришћанину, сунце га небеско сагорило! Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао.

Ја тебе мало кô и познајем — окрену се мени и наднесе руку над очи. — Ти си...? — Јесам, јесам, оче! — Е, па, ето, шједи, кад си дошô. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом?...

— Још мало, па ће прокапати! — Зар не знаш збиља? — Не знам. Какав зулум? Кад? — Ето га, нек ти приповједи. — Само што није прокапало! — И данас још Мајданци на њег' шкрипе зуб'ма.

Опазио сам ја већ одавно да ће нешто бити, па велим: нек' се и ово нађе, злу не требало! Ето ти, вели, те шкрљачине и гереналске кабанице, а ено ти мога ата, што ми га је покојни владика Прокопије, каже,

Симеун посрће и крупно уздише: — О, мајко моја! О, свети мој оче, не мереш да спаваш. Разбио ти се сан. Ето теби твог Симендаша. — Симендашу! Пострагијо стара! — чу се громовита гласина оца Сопроније. — О, мајко моја!

Проклете те твоје ћуди! Не прођоше ни двије неђеље, ето ти Симеуна ђе иде: — Нема, вели, сложна и једина друштва. С овим се народом не мере ништа почети.

Врата су отшкринута, па се види. Партенија отвори своју собицу за оставу, па поче избацивати ођећу: — Ето ти, вели, Симеуне, те моје ћурчине, што ми је покојни владика Антим — алал му курдељ!

— поклонио за педесет бијели' меџедија. Ето ти и те шубаретине, а ево ти оружља, па се наоружај, штоно има ријеч, до зубâ. Чуј сад што сам ја ижињô.

Ми на вр' гаја, а он на окуку; он на вр' гаја, а ми у луке; он у луке, а ми под Брадарину кућу. — Ето калуђера! Сакри, дијете, ту ракију! — чу се неко код котла. Доћерасмо коње управ пред котô.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку. АНЂА: Каквог Ђоку, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Ето, таквог! АНЂА: Говори, човече, шта је: ништа те не разумем. ЈЕРОТИЈЕ: Имаш ли ти каквог Ђоку у фамилији?

АНЂА (завршава читање): „Твој до гроба верни Ђока.” (Згранута.) ЈЕРОТИЈЕ: Бока! Ето ти га с мисли и с персоном! Сад знаш ко је Ђока. АНЂА (крсти се): Ју, ју, ју, ју! Господ је не убио!

И како ћу да јој кажем да си јој отворио писмо? ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад! Чудо божје! Отварао сам ја писма мало веће господе, па нећу Ђокино.

туђе писмо но појести три порције сутлијаша са циметом, а ти, Анђо, знаш колико ја волим сутлијаш са циметом. Ето, дошло од јутрос пуно писама: из министарства, из округа, из општине. Кад, једно писмо мирише.

„Госпођици Марици Пантићевој”. Охо, рекох, ту смо! Отворим га, по Миришем, кад... замириса Ђока. Ето ти! АНЂА: Ја не знам, бога ми, шта ради ова држава! Зар није боље да девојке уче читати и писати тек кад се удаду.

ЈЕРОТИЈЕ: Кажем ја теби, Анђо, не шаљи дете у госте тетки, али ти: нека, нека се дете проведе мало. Е, ето ти сад, она се провела, а сад можеш ти да се проводиш.

Иди, бога ти! Добра је прилика господин Вића, а не Ђока! И ти, да си мајка као што треба, ти би требала да је научиш. Ето, човек је хоће, није да неће.

Писар друге класе и нема више него четрнаест месеци како је у овоме срезу, а дошао је го кô пиштољ. Ал' уме, брате! Ето, онај други, господин Жика, целог ће живота остати сиромах. Њему доста кад му понудиш литар-два вина. Ал' овај јок!

тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке. Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку.

ЈЕРОТИЈЕ: Јеси разрешио? ВИЋА: Јесам. ЈЕРОТИЈЕ: Па шта је? ВИЋА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Ама, како не знаш? ВИЋА: Ето, па читајте сами! (Даје му телеграм.) ЈЕРОТИЈЕ (чита и изненађује се.

Знојио сам се пô сата док сам разрешио. ЈЕРОТИЈЕ (шета замишљено). Што не разумеш ти, добро; али, ето, ни ја не разумем. Ниједну реч не разумем.

Чим ми га поменеш, разбићу што год дочепам. АНЂА (крсти се): Будибокснама, а да кажеш бар да је рђав човек. Ето баш малопре разговарамо ја и отац; вели има пара, а и воли те човек, казао је оцу да те воли.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

А жеднији ходим све, а ходе; — у недохват је, ето то ужасава. 2 Ходим, и ходе, а на сваки бат камени кора по недохват-благу.

ли је неко наказање, Зло сколило на крштену душу, Опачина нека ударила: Понесе нам летина за причу Ну с њом ето и морије црне, Па зацрни куд проклета прође, Нема кога да благује благо.

Умине ли, у кам уминула, Ето нама на смену невоље, Неродице љуте гусенице: Где даждило, дажда нас обиђе, Где следило, по нама се сручи.

Болест мине, ну ето нам глади, Зло се са злом без промене мења, Чуди и јест те трајемо, људи. ПЕСМА ВЕЗИЉА Ни броди без преброда, Ни

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

била доведена, што није знала ништа по кући па морала свашта њу да пита, тако и доцније, и сада, када се већ уродила, ето њега, Младена, већ толиког има, и опет мора за свашта да је пита.

Зашто да си таква? Она, долазећи, спотичући се од трчања, као улагујући се, говорила би: — Ето, таква сам, бре, синко! Луда! За никуда ја нисам...

— Ех, Бог да га прости! — као храбрећи муштерију, одговарала би му она мирно, прибрано. — Ето, умре, синко! И само то. Ништа више. Једино што су јој уста била збрчканија, стиснутија.

као да јој син, газда од дућана, није умро, нестало га, већ као да је отишао, некуд отпутовао а она, мајка му, ето замењује га, седи у дућану да пази, чува. Па ни у кући није била друкчија.

Најглавније било је што, када за то дознаду, дочују они, баба, мати, ваљда ће бити мало умиреније. Јер, ето, он, деда, чувени хаџи Зафир не само да се не боји, не само што га гласно ословљава, већ сигурно уверен да неће и он

да се не боји, не само што га гласно ословљава, већ сигурно уверен да неће и он бити као остали, него као што треба, ето ступа са њим у трговину, тражи да му он из дућана позајми еспап који је случајно код њега нестао.

глас своје радње, трговине која је била не само прва и чувена код њих него у целој Турској, Бугарској, па и Босни... Ето стога је била толика Младенова радост у том хаџијином здрављењу, тражењу од њега еспапа.

А и зато да, ако попије кадгод више, ти ме не би баби можда дао повода да почне да слути како, ето, он, као отац му, воли да пије и биће сигурно пијаница.

овамо по соби намештај, они исти покровци, јастуци, у истом реду, исто онако сигурно, тешко поређани, намештени... Ето, зато, за ту мирноћу, за ту сигурност, утишаност, да нема зашто да стрепи пошто се урадило све као што треба, пошто је

мирноћу, за ту сигурност, утишаност, да нема зашто да стрепи пошто се урадило све као што треба, пошто је све у реду, ето зато је Младен радио оно што треба, што доликује њему као сину, који је заменио и који треба да заступи оца у радњи и

што би реметило, изазивало страх, сумњу, бригу да сутра можда неће бити овако, да ће се штогод изгубити, нестати. Ето, зато, највише ради те своје мирноће, утишаности, ради тога да, кад тако остане сам, у постељи, може ако не заспи,

може ако не заспи, мирно да мисли на сутрашњицу, како сутра да ради, пазари, па увече исто овако да лежи, одмара се; ето, зато је Младен био као што треба, свакад умерен, тачан, паметан.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Уз њено дебло бацали су одувек гране, »као задужбину«, и говорили: »Крива јело, ето теби гране, нек ме не боле ни леђа ни грана« (глава?).

Ћипико, Иво - Пауци

Али, ето иде, опази Раде Божицу са једном другом у друштву и весело пође јој у сусрет. — Драго ми је што те нађох, — вели јој

Али није вајде тајити, корисна је благајна, није ни он у њу прије вјеровао, али сада види како је. Ето, благајна набавила сијено, откле га набавише и газде из вароши, па га својима у дуг даје по пет новчића килограм, а

Раде први вели: —Има будала, па још неће да се увјере о користи сеоске благајне; ето им оца, па нека он каже! — Таман си, Раде, погодио! — вели Војкан. — Што ти се отац не уписа?

— Таман си, Раде, погодио! — вели Војкан. — Што ти се отац не уписа? —Неће ме поп, отјерао ме! — јави се Илија. —Ето какови су! — прихвати Војкан. Таман кад ти устреба... не даду. А ја, кад што требам, пођем у господара.. .

—Имам, господару, жита у кући. —Чекај, будало! Узми кукуруз, па га у чаршији продај , — ето пара ..... А колико требаш? —Тридесетак талијера...

Баш то је зло што је по закону! Свугдје веле: по закону. А закон нас, ево, гули добога ! ... И ето, не можеш закону побјећи. — И, бројећи новац, вели биљежнику: — Чудо је ово, да је и по вражјем закону!

да се отмем ... Једнако ум ме к теби носи!... Хтједох ићи кући, жени, знаш... Али, ето, што бих тајио, потражих тебе... И нађох те. —Било са срећом! ... А што ћу ти ја?

Засада нема хитње, а ако хтједем продати, послаћу Васу да селом протелали, па да видиш: ето твојих сељака к мени, таман као овце на со... — Немој, господару, жив био! Ја бих дао хиљаду талијера.

А не само колико ти плода даде!...А ми рачунамо: даће ми, ставимо, ораница педесет кварата кукуруза; ето, то је, мислимо, чисто, као да нам је из неба пало, а ни бриге нас за наш труд. — Што велиш, Раде!

А метнимо да је и било што међу нама, а гдје тога нема међу женом и човјеком?... Па жао ми је .... и, ето, дођох по њу, да се поврати ... — Пођи, Цвијето!в вели Илија.

не бих, па ето... —А што то свијет вели? — упита Павле, оно одуго момче дугих коса што хтједе Цвијету цурске недјеље Радивоју отети,

— Веле, — прихвати Петар — а ни лијепо о томе при људима ни говорити. Али, ето, ја говорим што сам чуо ... —Што веле? — прекиде га неколицина њих.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Знао сам да претерује, да је лепо васпитан човек и ето показује своју учтивост. Но свеједно, опет морам да признам да ми његове похвале годе.

слабашни жижак, готов да утрне на најмањи дашак ветра, а опет има снаге да се запали и у олуји, у највећој непогоди. Ето, дошао је овде твој слуга Доротеј, као да си га сам послао.

као мачка око вреле каше, курвински се око њега окретао неколико дана, док му није издалека ставио до знања како је он ето и од тога вешт, те зна да врати мушкарцу оно што му је најпрече.

што се натезао с том смешном маком од које нико од њих није патио, приближавало им је господара на дохват руке, јер, ето, ни он није савршен, значи човек као и сваки други, могли су у мислима својим сада с њим да другују, постао им је

Тог човека смо давно прежалили, још кад се разболео пред Доротејев долазак, али он се ето стално у последњем тренутку извлачио, и ево га где хрипа и кашље, чујем његово кркљаво дисање и зацењивање, као да га

Чудно је то. Јелена је дивна жена, какву би сваки мушкарац желео да има. Али ето, откако се око нас дигла та одвратна галама, ја више немам никакве жеље.

и да говори како она све то чини из захвалности због тога што јој је калуђер спасао мужа од сигурне смрти, а она му ето сада враћа истом мером, показујући своју предусретљивост и добро срце.

А ето пред крај живота морао је да искашље свој свраб у грудима. На Христовом телу створио је Прохор све оно што није имао на

Опустиће твој храм тада, нико више неће имати поштовања према томе месту, рећи ће смутљивци и колебљивци: ето гнезда где је нечастиви поставио свој престо и отуд само грех упркос Богу оцу и Сину и светоме Духу чини.

су остали биће потресени судбином својих другова, најмалодушнији ће искористити прву погодну прилику да се разбеже. Ето шта је смислио лукави разбојнички вођа, стрвинар Андрија Ковчалић звани Брзан. Продужио сам мирно.

је дубоко уздахнуо и рекао да ће свакако видети може ли Димитрије изићи на ту осматрачницу, то јест ако му буде боље. Ето тако. Ако му буде боље! Врана врани очи не вади. Димитрије Да бројим разбојнике?!

Опоравља. Крпи. Вест је вредела педесет златника, а ја сам ето из кесе извадио само пет и дао му их. Обећао је да ће ћутати. Отићи ћу госпи. Пресамитићу се као покајник.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Пролеће је стигло. Више плаве реке Све његово друштво лелуја се ето... Они журно стижу од свештене Меке, И доводе лето. На обали пустој, о праведни бози!

Једна мудра глава реши збрку целу: Та нек дође сељак у своме оделу. Ето то је програм, нека свако види: Пишите нам Срби, како вам се свиди? Црни домино 22. јануара 1887. г.

Зар да буним радост што им тако личи, И са којом штедро пролеће се дичи? 4. Ето ту је агент што заљубљен ходи, Углађен и спреман по последњој моди, Одмерено, с пажњом, чак и руке мири, Да у свему

5. Ето ту је мати са две своје кћери, За којима јуре градски каваљери: Ема је тек зимус клостер оставила, А Олга јој сестра не

б. Ето ту је песник са дугачком косом, С избијеним оком и руменим носом. Имање и морал шћердао је давио. Ал' је барем име засл

Ал' је барем име заслужио славно. Ласкао је подло у песмама роду, И кô бесно псето мрзио је воду. 7. Ето ту је Нестор, наш грађанин славни. Имућан и виђен чиновник државни.

- на доброме хату, Кад би се врлине цениле по врату. 8. Ето ту су деца нашег бурног века, Почевши од момка до зрела човека.

“ „О Господи, сило јака! Откуд мени памет така? Дај ми, царе, рока ти, За недеље само три!“ „Три недеље? Даћу, ето, Ал' нека је као свето: Не будеш ли спреман, знај, Твом животу биће крај!

И, ето, у овој шуми, што мирно граничи село, И баш овога јутра, чудо се десило цело. А то је овако било. Кô свакад чинио што

„Не, то је божија воља,“ он тихо збораше себи, „Иначе по крчми пијан никад се тукао не би'. Па и кметица, ето... Он није изрећи смео. „И она да греши тако!“ Толико рећи је хтео, Но та га уплаши мисо.

Па клисар кад чује само, а чуће срамоту целу, Јер оно подмукло дете јавиће целоме селу, И онда ето ти бруке... Ту ћата нагло се трже, И упрепашћен стаде.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Наш пут ће нас водити кроз васиону и векове, али и живот земаљски. Ето, такву, без утврђеног плана и система, више поверљиву него научну, замишљам нашу преписку. Да ли би Вам се она допала?

првом издању албанске Голготе учествује и прадед мог прадеда, Миланко - штета што га у тој гужви не могох препознати! Ето, тако ме је померање у простору бацило у далеку прошлост.

Но и Ваш путнички енглески костим стоји Вам одлично. Зато ћемо се одмах дати фотографисати. Ето, чим сам прстом дао знак, створио се фотограф пред нама и упро у нас објектив свог отрцаног апарата.

Непрестана светлост дана замара живце, а уметна тмина у херметички затвореном простору не освежава. Ето видите како је природа праведна; шаљући нам велику врућину, она нам уз њу даје и потребну дужину истинске ноћи, све

“ - „Како, како?“ заџакаше многи и скупише се око ове двојице. — „Ето тако. Док је био још у Пизи, Галилеји се покрвио са перипатетицима.

Неке од њих нас редовно посећују, а неке нам дођу по једанпут у госте, па се онда занавек изгубе у дубинама васионе. Ето, то Вам је цела наша Сунчева породица.

Словачку и Немачку, пребродити Балтијско море, проћи Шведску, ући у Норвешку и зауставити се у Сундалском Фјорду. Ето, ту би доспео модел наше најближе некретнице, а сваки милиметар нашега пута донде важи у стварности двадесет хиљада

“ Ето, тако је Кеплер из вечне књиге неба прочитао три важне реченице. XИX ЈЕДНА ЗНАМЕНИТА СЕДНИЦА ЕНГЛЕСКОГ КРАЉЕВСКОГ УДР

за тим да из јачине Сунчевих зрака израчуна основне црте климе наше Земље, био безнадан, кад не познајемо ту јачину. Ето, зато је то питање остало нерешено, постранце, на граници сферне астрономије, небеске механике и математске физике.

Она би нам омогућила да прекорачимо границе наших директних опажања. Ето то би се, без претеривања, могло рећи о потпуном решењу постављеног проблема. Оно би имало космички значај.

Ја га познајем још из Беча, јер је и онде, у дворском Музеју, изложен исти овакав његов отисак. Ето, тако смо, за непуни један сат, прегледали главне етапе развитка живота на нашој Земљи. Тај је живот веома дуг.

Сада не би нашли попришта за своја велика дела. Нема више непознатих континената, светих земаља и змајевих гајева. Ето, видите како брзо путујемо!

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

„Јао, мама, удави је, Однесе ми тицу,јао! Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо… Јао … јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!

После дугог труда, миш к намери доспе, Те прегризе уже, а мрежа се проспе. – Ето вид'те децо! Тог лава силнога Од смрти спасена од миша малога.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш.

Виче: што да сваки час и сваки дан теби долазим, те да почне свет говорити: како, ето, зет умро, па сад ташта из куће не избија; не може да се наједе и напије. А ти, и без нас опет ниси сама.

А ти, и без нас опет ниси сама. Ето: слуге, момци, толики свет. Да је друга на твоме месту, била би срећна, поносила би се, а ти...

ТАШАНА (љутито): Звала сам, толико пута сам га звала. КАТА Па? ТАШАНА Неће! Никако не долази. Ето и сад сам га звала, па као увек, само се изговара... Мучно да ће и сада доћи. Неће. КАТА (убијено): »Неће«, чедо?

Толико времена није се чуло за њега, нити знало где је. Чак се мислило да је и умро, док он, ето, отишао у калуђере и после дође овамо за попа и деду.

И сада ево деде, ето долази. ТАШАНА (уплашено): Што си га звала? Или што ми каза да ме је волео, тражио, и због мене у калуђере отишао, и

ТАШАНА (неугодно Кати): Ама није то. Не знаш ти. КАТА Па добро, чедо, онда ето ти деда па му кажи. Ја одох да скувам кафу, а ти све деди кажи. (Одлази.) МИРОН (Ташани): Да ниси болесна?

То бар није ништа. ТАШАНА Не смем, јер кад се широм прозор отвори, онда ће свет: Како? Ето! Удовица већ отвара пенџере, већ хоће да гледа у свет, већ хоће на кога да намигује! МИРОН А, ја, да... Имаш право...

И ја ево, ја једем земљу, једем земљу. СТАНА (узрујано): Ама зашто земљу, кад ето толико хлеба имаш по појасима и недрима? И зашто онда земљу?

Види се како Парапута одлази мумлајући: »Моја је, моја кућа«. СТАНА (слушкињама): Ето видите, и што сте толико залармиле. Као да га не знате. Као да га први пут виђате.

ТАШАНА (у смеху): Та престани једном с тим. Добро. Ето лепа сам. Ево и ја видим. И мило ми је, годи ми што сам лепа, али само то и ништа више, ништа друго.

Е мислим се ја: »Знам ја вас. Да није деде, Мирона, још би овде било као у гробљу.« А сада све друкчије. Ето, вечерас ће хаџи Риста доћи са својима на седење и разговор. И сада ће, после цркве, сви овамо доћи.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Знам ја, мајсторе, шта говорим, и видео сам то што говорим, и ето толико сам хтео рећи, и хвала што сте ме саслушали.” Шнајдерница се запрепастила.

Мало-мало па каже неки чудан израз; српска реч, али необична. „Мајка ми је била тамо однекуд из Санџака, па ето тако понешто још кажем као она, мада сам сасвим мала остала сироче.” Мајстор Коста осети да му нешто расте из срца.

зна напамет, глас му мали, али пун неке сете и љубави, и са оном бојом која тако дира људе меланхоличне, страдалне. Ето, с тим гласом не само да се реши питање Срећкова занимања, него отпоче одмах и чудна његова самосталност.

Једне недеље, тужи се момак из млина баш на саму госпа Нолу. Вели, он и жена му Ката мало да не гладују; ето и види се на њима, суви су као трска. Тражи или већу плату, или више брашна.

И што је најгоре, та вуцибатина распознаје шмркање моје, и ево га, подвлачи ми се као маче, и тако, ето, спасе га суза Бошка Перчиновића... Што је човек! Сузу не може да убије!... А треба је убијати.

И што се не одазива? Или увек спава, или баш сео за ручак, и има добар апетит, и не да се узнемиравати. Ето, тај Мата ми је необичан, и волела би да га видим.

Никада се није могло све извадити и претрести; само се с времена на време избацивало на ђубре оно чиме се „ето, неки сиромашак могао сит накористити, али, шта ћеш, пождерали мољци, расцрвоточили црви”.

Али никад није ноћивао у вароши. Око поноћи, па и после поноћи, чује се знак пискавог звиждука стражару, ето гос-Тоше на салаш, својим колима, на коњу, или фијакером. Некада с револвером у џепу, некада и без џепног ножића.

Ако ко, ја Швабе не волим, говор им не волим; веру им не волим; јела им не волим. Али, ето, живимо с њима... А како чујем, било је да су и они куповали српска имања, и тешкали се да је с тим један Србин мање.

А овај ваш кукуруз, душе ваља, сила је: разјареним биковима снагу ломи. Да човек не верује, док не доживи... Ето, драга госпа Лела, после свега мога петљања и рада, мене још и бикови вијају.

Боже опрости, радују се као керићи који дочепају комад меса и једу га у свом буџаку. А Лука нема буџака, ето то вам је. Једно преподне дошао је до госпа Ноле претседник српске црквене општине да замоли за неки већи прилог.

Поплаћам све што морам, и остане доста. Четворо деце имам сад, али, ето, ниједно од њих ништа не кошта. Паула тка за све нас, и заради што поједе и обуче. А она је сад већ и свој госа.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

али мој господар, који је на мојим леђима седио, помисли да сам се ућудио, па ти лати батину, те ми три ребра сломије. Ето ти господства, рекнем сам себи, ајде, буди бољи од други, упињи се да се разумнији покажеш, и немој се издавати да си

Кад у месец стигнемо, мој принципал отиде месечном краљу на визиту, а ја останем пред шталом, и ето ти са сви страна навале сад месечни магарци, преко и уздуж мерећи ме и чудећи се величини моји ушију.

« То је жениалитет. Мати која сина свог по школама одећа три године видила није једва чека да јој кући дође. Ето ти јој ђака, сав разбарушен и подивљачен, као да је из шуме дошао.

Мати јој казала да се чистије обуче, доћи ће неки из Вршца да је виде. Ето ти просиоца. Младожења не би сам себе познао како се накитио.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

И ето, тога оправдања ради, ја морам ову прву главу посветити предговору. У једно доба, настала је била читава хајка на мене

зна ни о њиховом животу ни о њиховом раду на науци — то сам одлучио да за времена приберем грађу за свој животопис. Ето, то ме је, углавном, руководило када сам сео да пишем ову књигу.

суда, приликом бракоразводне парнице, дао реч да ће компоновати нову литургију ако спор У његову корист реше. Ето, тако се кроје хаљине великих људи; ето, тако се пишу биографије у кројачким радњама за израду биографија.

Ето, тако се кроје хаљине великих људи; ето, тако се пишу биографије у кројачким радњама за израду биографија. И то је добра страна тих биографа, коју историја

тако да се одрекао уопште писања и умро је као признат научни књижевник а никада ништа на свету није ни написао. Ето, углавноме, свих добрих и рђавих страна тога када човек дозволи да постане жртва биографа.

који би рецимо били шефови клубова, добили би од нас поверљиво обећање да ће им се, њима лично, побољшати храна, и ето ти већине, ето ти поверења.

били шефови клубова, добили би од нас поверљиво обећање да ће им се, њима лично, побољшати храна, и ето ти већине, ето ти поверења.

Тако, на пример, наш комшија, иначе бакалин, рекао је: „Мало је несташан, али то не мари. Ето ја, на пример, док сам био мали, крао сам где сам што стигао, па ево данас сам газда и ништа ми не фали.

А ја, ето, што кажу, нисам опсовао бога све док нисам ступио у Богословију. И, молим вас, то је свештеничко дете, па ето тако.

А ја, ето, што кажу, нисам опсовао бога све док нисам ступио у Богословију. И, молим вас, то је свештеничко дете, па ето тако. Ал' таква су данашња деца, напредна су и бистра, па морамо с тим да се измиримо!

— Да, али какав чиновник, има свакојаких струка и нису све једнаке! — упада комшија бакалин. — Ето, на пример, цариник, а, то част и поштовање. То је струка за мој рачун.

Зато, ако већ човек мора да ради с парама, онда боље је да ради с отвореним парама, на пример, благајник. Ето, то је добро да буде благајник. — Благајник не може! — додаје одлучно прота.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Гр-р-ру! Очни се капци грчевито затварају. Гр-у! А од пренапрегнутог ишчекивања у ушима нешто бубњи. Ето је... Кожа као да се набира, тело се грчи, мисао замире. Гр-р-ру!... Хуј! Као да спаде нека копрена.

не треба нам. Пратићемо ми чету војника у извиђање, па ће нам они поднети извештај.“ Е, ето им, нека прате сад чету...

— Па... Како сад? — запита капетан Лазар, држећи ме за руку. — Тхе!... Ето тако, видите и сами. А ви? Он тужно махну руком и климну главом: — Горе бити не може...

Он климну главом, исправи се и погледа ме. — Сада, баш пред твој долазак, одиграо се један догађај, ето, овде на друму, чија је историја далека, још из Ћуприје.

Чак се и сад кајем. Али ја сам тада био у афекту, када збиља нисам собом владао. Ето, упамти овај догађај... То је у вези са оним што се баш сада одиграло на друму, о чему ћу ти доцније говорити.

Пешадија вапије за помоћ, а батерије ћуте, јер више команде веле: нека се зна да ми нисмо дали повода за рат... Ето... то ти је оно: „Ил не да ђаво, ил не да Бог.

Најурени из земље, на туђој територији, сатерани под ове кршеве... — Ама то је моје предосећање... Ето замисли... закључимо сада мир и хајд’ кући. — Зар ти мислиш да је то добро? Онда отпоче разговор.

— Ето — вели капетан Душан, онај „резервни адвокат“. — Ви, активци, за време мира прописасте и како војник да устане, и како

Њу ране. Остатак батаљона се једва спасе. Од свих рањених изнесу само ову жену са дететом. Носили су је довде и, ето... — Наредићу да је носе моји војници — рече одлучно потпуковник Петар. — Доцкан...

Носили су је довде и, ето... — Наредићу да је носе моји војници — рече одлучно потпуковник Петар. — Доцкан... Ето, задржао сам свога пуковског лекара, и он каже: нема јој спаса. Два војника у исцепаним шињелима плакали су.

— Човече, зар ниси видео да је све то била шала? — кори га ветеринар — Ето... — Не знам... Сада није време за шалу. А у Пећи је било време, кад ти подметну — мени оно јајце... — Нисам ја...

Па зашто не бих попео онога војника на њега. Застадох. — Друже, може ли се? — Ето, полако — проговори шиштећи, и заста де да удахне ваздух. У грудима му нешто закркља.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

А Стева је опазио да и мали Пера већ плаче; Како би се светио расплаканом човеку. Јак сам ето као мост који се угиба Под товарима сеоским, под житом.

Затим се пробуди, погођен од удара Место утроба да га обвија, ето судар: Тешка мисао, тек довршена у његовој глави, Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.

од бриге, По челу мрачни ожиљци, ту неба траг и кациге, Руке ти пуне жуљева од наслањања на књиге, Ал скочио си ето младићски и отресао си опет све бриге.

Хтео бих ето показати деци та позлаћења Валова плавих, те рибе златне, те распеване. Пене ми у цвету благословише одлучења, И с

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш? СТАНА Па како да не, Васка?... Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама! Нигде никога код куће нема. Ни отац, ни брат.

ВАСКА А што? А тебе због њега страх? СТАНА Страх ме! На улици граја, песма. СТАНА (показује Васки): Ето в’иш... А тамо, с њима, и он је. ВАСКА (јетко): А, за њега, не бој се! Ништа њему неће бити. СТАНА Јест, ништа.

ВАСКА Јест. А Коштану може да кити. СТАНА Опет ти, Васка... Ама није! ВАСКА Па, за Бога, како да није? Ето, сам мој отац то каже. Сам он прича. Кад год је тамо ишао да их растера, он увек затицао и њега и зато се враћао.

(Плачно): А њега, бате, баш никако нема... (На степеницама чују се оштри кораци и кашљање.) Ето оца! СТАНА и ВАСКА журно излазе. Улази Хаџи Тома. ТОМА (љут, прек.

Долази Арса. АРСА (здравећи се): О, хаџија, Христос воскресе и срећан ти дан! ТОМА (прекида га гневно): Ето ти твоја Србија! А за време Хусејин-паше такве су се на четири коња черечиле. А сад? Циганима царство дошло!

Треба то сви; не могу ја сам. (Са улице још већа граја, свирка, песма и пуцњи пушака.) Ето, чуј! Већ почели и из пушака. МИТКА (споља): Сабљу, мори, и пушку! Коња, Дорчу ми изведи!

(Томи): А сад, хаџијо, твој син оде с Коштаном у Собину. И што ће сад тамо тек да настане!... АРСА Ето, хаџи, и види! Па сад? Шта да радим? (Полицаји који полази): Чекај ти. (Томи): Збогом, хаџи! (Одлази.

СТОЈАН Иди! СТАНА (плачно): Немој, бато! Немој на мене да се љутиш. Шта ја? Жива нисам од страха. Ето целе ноћи нисам... А и нана. Она се сада не љути на тебе него на оца. А он тамо, причају, чуда чини по Собини.

АРСА Кући!... А жена, деца? МИТКА Ти ме ожени, ти ме зароби! Ти с’с мене што иска тој и направи. И с’г, ето ти ги: и жена и деца!... Ја! Ништа немам. Никога си ја немам. Аха!... АРСА (бесно): Кући!...

АРСА (узбуђено): Мито! МИТКА (бришући сузе): Ето тој! Расплака ме! Слатка моја мајка! (Полази.) Још од кад ву свећу несам запалија. АРСА (задржавајући га): Куда?

Она, још кад Коштан беше мала, дете... И она онако малу учи је да игра и пева. И научи је! Сад, ето, ради ње, сви ћемо да изгинемо. (Понова хоће да удари Салче по глави.) Она је крива! Вештица, она, газдо...

КОШТАНА (бесно): Чуваш ме? (Стреса се.) Бојиш се да не бежим? (Пркосно.) Нећу! Ево, нећу! (Седа.) Ето, чувај ме. Нећу ја ништа. Све хоћу! Где су? Нека ме воде!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Један кревет, астал, књиге у ормару, У куту бачене новине без броја, И лик мајке моје виси о дувару уз икону, — ето, то је соба моја. Малена.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Он ту чињеницу увек истиче да охрабри, да одушеви, да покрене на борбу. Он као да говори: ето, имали смо моћну државу, моћнију и од турске и од латинске, зашто не бисмо могли опет да је имамо?

Али тај бог говорили су попови и народ је веровао може да буде и милостив. Ето, на пример, он је како казује једна песма поморио деветоро браће, поморио их без разлога, а онда се ипак сажалио,

Треба умрети, а то се може и без борбе довољно је за то причестити се и наредити се. Ето у којој мери је положај хришћанина био безнадежнији од положаја паганца.

кад нама порезу донесе, под оружјем на диван изиђе, десну руку на јатаган метне, а лијевом порезу додаје: „Мемед-ага, ето ти порезе, сиротиња те је поздравила: више теби давати не може“.

се осећа, на пример, у Женидби од Задра Тодора писмо пет пута поновљено, али четири пута са нешто друкчијим почетком: „Ето књига, двије аге старе!“ „Ето књига, двије аге драге!“ „Ето књига, два брата рођена!“ „Ето књига, двије четобаше!

“ „Ето књига, двије аге драге!“ „Ето књига, два брата рођена!“ „Ето књига, двије четобаше!“ Тако се осећа у песми Сестра Ђурко

“ „Ето књига, двије аге драге!“ „Ето књига, два брата рођена!“ „Ето књига, двије четобаше!“ Тако се осећа у песми Сестра Ђурковић–сердара девојчин исти

“ „Ето књига, двије аге драге!“ „Ето књига, два брата рођена!“ „Ето књига, двије четобаше!“ Тако се осећа у песми Сестра Ђурковић–сердара девојчин исти одговор тројици Турака, али увек

осталих, у песми Јанко од Котара и Мујин Алил иронија коју изговара Вук Мандушић предајући Јанку заробљеног Турчина: „Ето, Јанко, од злата јабуке!

Он живи у одређеним историјским и социјалним условима, он је поетска форма засебног сталешког гледања на свет. Ето зашто се еп утврђује у трајним нормама поетике, с постојаним сижеима, условним типовима лепоте и идеалима хероизма.

преобраћење прозаичне стварности у привлачну слику која ће агитовати за чврстину и не поколебљивост феудалног система. Ето ту је било корисно „паганско“, које је садржало слике огромне уметничке кондензације, симболе велике песничке снаге,

Нешто као силазак светога духа. Да војна аристократија није пропала, сељаци би и дале живели без поезије, — ето на шта се логично своди ова наивна хипотеза.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Један преплашен зец искочи испод ниска жбуна и јурну некуд удесно. Стриц се нададе за њим. — Ето га тамо! Држ, не дај!

— повика Стриц. — То те већ сутра чека. — Их, нек ме само Паприка једанпут кљуцне, ето ме теби у Тепсију па макар се одмах у њој испекао. — Примам те, добар си друг.

— Не идем ја више у школу па да ме учитељ избије као тебе данас — дочека Стриц. — Ето баш није мене, него Боку Потрка! — злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати!

— Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш! — Знам, баш знам: Ђоку Потрка и Лазара Мачка, ето ти! Обојицу је данас истуко. Ено их, остали су у затвору.

Ено их, остали су у затвору. Лукавом Стрицу ништа друго није ни требало, него да сазна ко је био бијен у школи. Ето нових јунака у дружину. И то баш Мачак и Потрк, двије делије из четвртог разреда какве се само замислити могу.

Мачку синуше очи. — Охо, шта ли ћемо све тамо начинити да само знаш. Пусти ме, идем одмах на свој таван да мислим. Ето ме сутра у Гај.

— Ето ти баш, кад нема Жује, нек нема ни мене! И вјерна животиња није могла без свог малог господара, па је код новога газде

— Ево, Жуја, вечерај, па на спавање. Ето мене сутра рано. Пази, добро чувај логор! Иако је из „разговора“са својим Николицом схватила да јој ваља остати у

Николица је морао још неколико пута да се окреће и да јој издалека довикује: — Мир, Жуја, ето мене сутра! Богами долазим, не варам те! — Истину ти вели, Жуја, он је човјек од ријечи!

Полетје облак прашине на све стране као да је бомба пала. — Ето, сад ћу добити батине! Учитељ кихну од силне прашине и ухвати се за катедру од загрцнутог смијеха. — Ха-ха-хааа!

И ето ти, стигни је сад! Стигни је! Лако је то било рећи, али заиста тешко извршити, јер је Луња као крилата јурила право у

Николица је узе тјешити: — Лези само, Жуја, лези, ето нас ујутру. Имаш доље здјелу воде и мекан кревет, баш те је брига.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Тко за поуздано ка стојеће? Ко ће разделити ова и она, што се напред указују и помиљају се? И овим ето, устопце да иде, а на ове да и не гледа? Тко мртву живу ли реч прима?

посленици сам се здружио и опак договор ш њима имао; Те господске удворне слуге послате искати воћа и грожђа, ове ето, избих, а друге и на место побих, кад не прихватих од њих наказивања!

Више небеса садилац изарад тебе, не теке што на земљу сиђох, него ето, и чак под земљу дођох тражити те куд си се подео. Те рад тебе, човека, бих и ја човек.

Кано гост стидљив испред Бога од пре си се крио; а сад, ето у себи Бога кријеш нага! Обукао си се пре у рђаву, сирову кожушину, тако сад и сâм сам се, рад оне твоје

Како ли ћу те гола гледати, којино небесне кругове с облаци закриваш, ти, ето, недотакнути свете, светом се кано с хаљином одевајући, а ето сад војаци преотимљу се о твом овом земљанском руху, и

гледати, којино небесне кругове с облаци закриваш, ти, ето, недотакнути свете, светом се кано с хаљином одевајући, а ето сад војаци преотимљу се о твом овом земљанском руху, и за твој хитон бацају коцку, когано сам ја са својим

Да видите матер, која је без бриге и без иједне муке на свијет дете недознано породила, а сад ето, од муке стреле ме пронузују! О, јарко сунце, и ти обуци се у црно, те са мном уједно протужи!

О, јарко сунце, и ти обуци се у црно, те са мном уједно протужи! Ето, за мало, оде ми мој свет испред очију! И ти, месече, скутај своје сјање, јерно моја већ зрака заходи под земљу у гроб!

Испусти ми коју реч благоутробија источниче, те прохлади ми срдце твојој слушкињи, јаох, јаох мени! Не малу ето, и с последњом речом утеху имаду родиље, јерно ако и то не достану, двоструко туже.

Нити ја више зактевам живити, кад мој живот, ето, умире! После твоје смрти да не остајем жива, то желим! А ту ћу и остати код твога гроба да моје надање, а твоје

Како ли са живим људма да и боравим. и међу живе стаљам се, а мој живот гробу сам издала! Ето, сад ми то на главу дође, како је право за ме Соломон у песми испојао и рекао: »Ходи од Ливана невесто, ходи к мисли

У ухо немучно дочувено да може бити на слатко скоро послушљиво! Попре него устом и устнима и језику, — овим ето, отворити се и привући у себе духа!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

! Ја си сал појешем, ето, што се појê по чаршију и по ма’але!... — Их! — викну калфа Коте и диже руку да га још једаред удари, али га остави,

своју и на уређење у свету: што је то бог оставио да човек баш мора радити и у зноју лица свога зарађивати хлеб кад, ето, од левентовања лепшег и лакшег заната нема!...

— ’Адје ћути си, несрећо! — обрецну се Јевда на њу. — Неје те ни срам?... Како збориш то?!... — Ето што?!... чуди се и брани Дока. — Што си лошо зборим?...

! — и враћа се натраг!... Тако, ето, почесто ради Мане. Али да призна да све то ради Зоне Замфирове ради, — то ни за живу главу неће, јер онда не би он

купи јагњећу кожу за шест гроша и одмах успут прода за девет, — и тако донесе два гроша више него што је понео! Ето, тога и таквога Манулаћа хвалила је Зони тетка Таска, а Мана кудила. Али то све није још ништа помогло код Зоне.

Мало после, ето и ње, Зоне. Излази из куће, спушта се достојанствено као голубица низ високе камене степенице доле у авлију.

Играју и певају: Нане, кажи тајку да ме младу дава за наше комшијче, за младо банкерче! Мало после ето ти и Манулаћа: води га мајка и гура га да се и он ухвати и да игра.

Џумбусио младић ноћас, успавао се, одоцнео, — ето, то је све!“ Али кад га видеше да се само мало задржао у дућану, издао наредбе, па опет духнуо као ветар, завртеше

Откуд готове приповетке кад ни трунке истине нема?! То им никако није ишло у главу и било им је загонетно. Ето, и сам Манча се одриче тога: каже да је у то време играо томболу у Трговачкој касини, и позива се на сведоке који су

У наш варош, — тај си је адет... — Питујем, — вели Ваче Шаторче — зашто, знаш... Ето, заб’равија сам зар онај стари адет, па искам да знам. Зашто саг искочија ники нов адет па ники саг воде и после...

дај једну кишицу, дај божји благослов оном веселом гејаку...“ Ето, тако је објективан, правичан и несебичан човек био тај Милисав Јекономија, чије ћемо мишљење изнети опширно и тачно,

Шта ће странци рећи на то? А наше будне полиције ниоткуда, да нас, веле, поштеди од свега тога!...“ Ето, тако кажу кад је о сиротињи реч.