Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— А, молим, молим — убрза Узловић и докопа флашу да послужи. — Нећете ви на мојој слави по пола чаше! — Ехе, Дашо, и овамо и овамо — гракнуше остали гости, опазивши да се вино дослужује. — И ми нисмо по пола људи...
Кад би на вратницама, умало се не удари с Видаком писаром, који таман хоћаше да уђе. — Ехе! шта је то! — викну Видак зачуђено и ухвати га за рукав. Куд си наго? — Пусти ме да убијем пса! — Кога? — Ама оног..
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Помози ми, видиш да сама ово дана не знам ни ди ми је глава од силна посла и пеглања сукања. — Ехе — заустави се бојтар и уздахну — што кажу: Пеглај ми се, сукњо шлингована, У суботу бић...
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо. — Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој!
— А зашто ме возиш у колима? Могао си да ме упртиш на леђа. — Ехе, мој Тошо, ти на своме врату имаш толико тешких крађа, крупних лоповлука, грдних подвала и масних превара да то једва
Ни џак ни мачак Тошо нису се мицали с мјеста. Чича на то мудро закључи: — Поштедио си ми, значи, живот. Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити. — Ура! Имаш право, брате наш!
Нико му не одговори. Непознати онда гурну џак ногом, дохвати мене управ у слабине и гласно се насмија: . — Ехе-хе-хе, да нисам пијан, још бих повјеровао да сам нашао мачка у џаку. Уосталом, шта било да било, носим га са собом.
— Хајде брзо да смислимо како ћемо намагарчити тога ждероњу. — Ехе-хе, богме ћемо ми њега напсетити, намачкити и намишити! — весело повика мачак Тошо.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Да, да. У по дана, у по ноћи, кад ти год драго, само га отвориш, а он ти цак, цак! — толико и толико сати. Ехе, драги мој, а ти не знаш ни на колико си мјеста шупаљ, а камоли што друго. Дјед поучно дигне прст.
Прича брат-Сави о своме Ниџи и његовој пјесми. — Маријана, Маријана? — преслишава се Сава. — Ехе, јесте, богами, још прије него смо се из Лике доселили, уназад четрдесет година, била је у Манитој Драги једна
— А зар твоја покојна жена није понекад уздисала и теби се пожалила на нешто из дана своје младости? — Ехе, бог да је прости, веселницу! — одмахне дјед сјећајући се своје Милице, жестоке ракијашице.
— и оде Ниџо, нестаде га. — А колико је зарадио, кукавељ? — Шта га ја знам, то ти се код политике никад не зна. — Ехе, и треба му тако кад се беспослицама — бави какоће придошлица.
Баш је њега брига што ћу ја умријети. — Ехе-хе, живјећеш ти нама још колико ти драго, а брату Сави шипак! — њакну самарџија.
— Ехе, зар још нијеси заглавио у бихаћкој „Кули“? — грокнуо би кум Рожљика. — Докле се ти мислиш скитати и гледати како ћеш н
Командантово лице сузи се и потамње као да облак наиђе. Заусти да нешто каже, али му се оте само једно збуњено: — Ехе ...ма чекај . . . — Не чекај, вала, више ни трена — настави захуктали интендант.
— Знаш, дабоме. То сам ти ја данас, Џакан, ето ти моје карактеристике — сплакано понови интендант. — Ехе, немој сад ту одмах, та ја те бар познајем од малих ногу — одмах се разњежи командант. — Цакан, их, чудна ми купуса!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Најзад се кмет почеша иза уха, а то је већ значило да ће се ћутање прекинути. — Ехе, ја... дођосте и ви. Само, простићете, јесте понели какву објавицу са собом?
— Ехе... па онај криви. Ваш нови учитељ... — Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао памет, а неком, место п
Дуго је времена прошло тако. Смркло се одавно. Врата шкрипнуше. Гојко скочи. — Ехе, братићу мој, кажем ја њој: даћеш ти мени, Смиљка! Јок, вели она.
Ово је страшно мучење... гледати га свакога часа уза се и знати да је у праву располагати тобом као... — Ехе, голубице, много он, грешник, тобом располаже... Не био ја на његову месту, видела би ти...
— ’Натема је !... Луд сам ја да идем на робију, или још да изгубим и главу због њених враних очију!... Ехе-хе!... Биће, вели, моја... А докле ? Док нас не спетљају обоје, па... пхи! и он духну преко руке, па уђе у кућу.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— »А шта би му ти радио?« питам га ја. — — »Ехе, 'нако виђео би он његово добро јутро«. — Тако то ми рекли па прошла и година.
Моје премишљање брзо прекиде овај господин. — Ја сам Константиновић... ревизор. Чули сте, ваљада... ехе!... узвикну он гледајући ме како сам се изненадио, збунио и уплашио. — А, молим... част ми је...
— Како, молићу... то јест чијег коња желите? — стадох да муцам. — Ехе, знам ти ја ту чијег коња! Нађите ми коња да идем даље, у... Крушевцу.
и кроз врлети — рекох му, и таман да му понудим школског момка да га проведе, а он ме прекиде: — Хајде, учитељу... ехе!... да ме водите. Најпре се зачудих овом позиву и реших се да одбијем, али ми одједном севну у глави некаква нада...
да се вратимо часком, па да ми поправите оцену. — Ехе... промрмља он И тргну вођице; коњ пође живље. Опет наступи ћутање, али она мисао никако да ми избије из главе.
Само једну реч... Ја не тражим више — Тројку... — Ехе... опет он промрмља и коњ пође брже. »Ама шта сам ја луд? стадох мислити у себи: дао му коња и сам касам уз њега као
Скиде их на земљу преда се и подигнувши главу стаде да звера око себе. — Ехе, зар тако!... аха!... Ја уседох на коња и за часак одјурих до прве завојице, ту се скидох с коња, везах га и стадох
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Извадим моју кесу, господин председник, цигару дуван да запалим, ама кеса празна. Ехе, почешем се за врат па кажем: Имаш, кажем, комшија Срето, једну цигару да ми даш, уста да засладим?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац. Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи! Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја...
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
) ВИ ЖИВКА, РАКА РАКА (излази из собе, умивен, и упућује се спољним вратима). ЖИВКА: Ехе, где си нагао? РАКА: Тамо! ЖИВКА: Ама, зар ти је мало било, окачењаче један?
ЧЕДА (спречи му пут): Ехе, пријатељу, куда си навро? РАКА: Јаој, пуштај ме, хоћу да га пробуразим. ЧЕДА: Кога море? РАКА: Срету Матића.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
” ВИЋА (плане и скочи): Молим, ја не дозвољавам да се чита то писмо. КАПЕТАН: Ехе! ВИЋА: Ја нећу то да трпим, ја не дозвољавам! КАПЕТАН: Е, видиш ли, синко голи, на шта изађе ствар?
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
опет ово родословије или генеалогија (познато је да магарци млого на брак с леве руке држе, који изображени Немци діе Ехе зур лінкен Ханд зову), ово пак млоге друге незгоде толико калабалука праве да је биографију једног магарца тако исто
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
! Оне се највише чују с прољећа, кад се јавља први лист, али сад! Ехе, биће то нешто друго. И заиста, из љескара, умјесто птице, испаде дугоног бос дјечак и трком јурну у сјеновиту дубину
— Па шта ћеш онда радити? Јованче весело узви обрвама. — Ехе, то сам ја већ смислио. Понесем ујутру књиге и ручак у торбици као да ћу у школу, па кад наиђем поред Гаја...
— дрекну из лијеске љутит глас и на пут с праском искочи главом и брадом — Стриц. — Ехе-хе, јесте ли се препале? — Да знаш, тужићемо те учитељу да нас плашиш! — свадљиво викну једна дјевојчица.
Побјегао је тек сад, кад си се ти јавио. — Ехе, зна он да се Лазар ничега не боји! — испрси се Мачак. Провукоше се по мраку до оне живице подно баште и почеше да
! Пао, па пао, што се то тебе тиче! Како је још увијек био поспан, он пригрну Мачкову врећу и поново леже. — Ехе, идем опет на ону крушку. Тек сам био почео да берем. Иза букве се опет показа Мачкова глава.
— Не дамо ми, богме, свог Николице. Хајде ти са мном. — Нећу! Баш нек ме вук поједе. — Ехе, појешће он Жују, а тебе ће оставити! Ово је упалило. Дјечачић уплашено погледа своју кују и скочи на ноге.
Николица је добро разумио тај њезин задахтани и одушевљени псећи разговор. — Ехе-хеј! Ту ли си опет! — клицала је она. — Дошао си, дојурио, дотрчао! Срам те било, стид те било, бруко једна!
Чета је могла да похвали, да осуди, да одбрани, а кад чета нешто каже, то је онда — ехе! — нису то приче Ђоке Потрка.
Непознати Неко није му више у тмини био за петама. Ђоко је сад имао своју чету и пред собом и за леђима. — Ехе, доћи сад, страшни старче! Гдје си, бабо с торбетином ?!
Кад ли тај мало попије па пограби шибу и развиче се, гори је од сваког дрекавца. Ехе, баш такав и треба за ову пустопашну дјечурлију.
вјешто као да игра жмуре, а по потреби ће се и на дрво успузати и то заједно с торбаком и штапом, а то је већ нешто — ехе! — што ипак свак не може. Наш Лијан био је управо један такав пољар.
Домишљати Лијан и сам је крао воће, љубенице и краставце, а онда је по селу дизао дреку и „тражио“лопове. — Ехе, док само уловим онога дјечака који је обрао попове крушке, ноге ћу му пребити!