Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Што ме па тепаш, бата-Коте? — пита га Поте питомо, машив се шаком за ударено место на глави. — А, бре, ешеку ниједан, — пита га калфа Коте — какво појење у дућан?!
— Куде си гу чуја и научија, ете, туј песну, ешеку ниједан палилулски?!... Поте ћути и чеше се по глави која бриди, па му то чешање чини неко особито задовољство.
“ — Што бре, ешеку? Зар татко ти чорбаџија први у чаршију и код влас’ и при официри и инџилири, па може да носи путине с потковице, а ти
Откуд га извади па тај реч, магаре јорданско?! — кликну блажени Јордан. — Како га каза онуј реч, ешеку ниједан?... — навађа га отац да још једном каже... А, што је саг за паре? А... како га рече? — Оскудација!
— Што је? — пита је Мане. — Што сам ти ја теб’ ти, а бре, магаре?!... — Де, море! — чуди се Мане. — Ешеку ниједан! А што ми не збориш?!... — Што да ти зборим? — пита је Мане. — Оно да ми збориш што си је за зборење!
„Ашкољс’н бре!“ — подвикну усхићена Дока — „куче Ђорђијино! Саг те признавам дек си тетино тетинче! Такој те искам, ешеку ниједан!