Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Ви сте добар раденик, задовољан сам са вама, па свршена ствар. АЉОША: И зато мене жал, неизмерно ме жал и ја се бојим да вас не увредим. То не бих хтео, не бих хтео да вас увредим.
Ви сте добар раденик, задовољан сам са вама, па свршена ствар. АЉОША: И зато мене жал, неизмерно ме жал и ја се бојим да вас не увредим. То не бих хтео, не бих хтео да вас увредим. ПАВЛЕ: Чудно ми изгледате, Аљоша.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
те љубави остаје горак талог меланхолије, туга над пролазношћу свега и над немилостивом прозом живота, онај природан »жал за младост« који је Станковић силније и лепше опевао но ико.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
РАЧАНИН: ЛИПА РАЧАНСКА 105 КИРИЈАК РАЧАНИН: САН У ИСПОСНИЦИ 106 ДОРОТЕЈ РАЧАНИН: СЛОВО У ПЧЕЛИЊАКУ 107 ТЕОДОР РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА ДУДОВИМ БУРИЋЕМ, КОЈИ МУ СЕ, ПРИ БЕЖАНИЈИ, ИСПАВШИ ИЗ ВРЕЋЕ, ОТКОТПЉАО У ДРИНУ 108 ИСАИЈЕ РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА
РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА ДУДОВИМ БУРИЋЕМ, КОЈИ МУ СЕ, ПРИ БЕЖАНИЈИ, ИСПАВШИ ИЗ ВРЕЋЕ, ОТКОТПЉАО У ДРИНУ 108 ИСАИЈЕ РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА РАЧОМ 109 НЕПОЗНАТИ РАЧАНИН: ГЛЕДАЈУЋИ ЗЛУ У ОЧИ 110 ЈЕРОТЕЈ РАЧАНИН: ПОНОЋНИ ОСВИТ „ПУТАШАСТВИЈА“ 112 ГАВРИЛ
Уз трмке трајем, молитвен у брују. ТЕОДОР РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА ДУДОВИМ БУРИЋЕМ, КОЈИ МУ СЕ, ПРИ БЕЖАНИЈИ, ИСПАВШИ ИЗ ВРЕЋЕ, ОТКОТПЉАО У ДРИНУ Још котрљ чујем, мученице жута, и
А тек је сјао шљивик у рубину. Још котрљ чујем, мученице жута. ИСАИЈЕ РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА РАЧОМ Запламсај, смреко, модпим бобицама из руха снежног, око Јовањдана.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Низ тиху стазу, шапа за шапом, шуља се Жућа и уза њ мачак. Опрезно стигли на пешчани жал где тихо шапће лагани вал.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ 49 ЖИТИЈЕ ВЕСЕЛОГ ДИМИТРИЈА 51 БАЛАДА О ОБУЋАРИМА-КРПАМА 53 ЖИВОТ НОЋНОГ ЧУВАРА 55 ЖАЛ ЗА ЗАНАТИМА 57 МИЛИЦАЈАЦ 59 ГЕНЕРАЛ ГРИГОРЕНКО ОТКРИВА СЛОБОДУ 61 ЦИГА И РАДОЈИЦА 64 РОМЕО И ЈУЛИЈА У БРАКУ 67 БРКОВИ
дрема, погрбљен иза плота, С обема ногама на стврднутој земљи, А с душом далеко, далеко изван живота. ЖАЛ ЗА ЗАНАТИМА Где су оне абаџије, Кујунџије, бојаџије, Где грнчари и сарачи, Столари и поткивачи.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ви нисте жал острвља ког вода опкољава И одвлачи му песак док се умиљава. И нисте знак на мапи што се сном одмотава.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
дижите школе, Деца вас моле! Посејте њиву будућих дана, Радите на њој са свију страна; Не жал'те труда - сећајте с' плода Ил' нисте синци српскога рода! Рани нам треба брзога лека, Отвор'те извор сретнија века!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И тад би се распјевала безимена носталгија. У њој као да су били чудно удружени и жудња за непознатим и жал за неповратним.
Ћипико, Иво - Приповетке
А сунце, жал и врео задах мора уносе у наслућену сладуњавост своју топлогу. А кад се смири дан, прожет слатком меланхолијом, носи у
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ЛАУДА (1959) ЛАУДА Најлепше певају заблуде. О, вали, Римује се море! Тад смо на жал пали. Мало је имена исписаних на води. Сви пузе ил лете, ал мало ко броди Гордијим морем опасној слободи.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
А камо, где су племена вашега Избрани прочи? Кровију њиховом Кристалне пређе бивше струје Све поруменише сунцу на жал. Ви мојим речма серца отвористе: Јуначке хитро скачете на ноге. Да, тако треба, лозо славних!
жељно већ поје, И Немац к’о Сремац, и Енглез и Гал, Јер дивна красота бесмртне ироје Ту пева к’о шева и разгони жал; Нит’ нужда ти јечи Чрез туђе да речи Изражаваш жар, Кад сопственог врела Јест сладост ти зрела К’о качество
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Да л’ што пастири помрли тобом призиваху драгу? Ил’ жал се стани у мени: с неба ме стрела ранила, тамна ме земља печила, те песма ми је сузицом и капљом крви кићена?
Ил’ дах мој кад протече, жал те за одбеглом тајном? ЈАСИКЕ Шта шуме јасике беле, пречисте горске деве, сребрне кад им стреле јутарње сунце
ЗОРА Неј, на белом коњу зори ми зора и девојка. Стани не мини, ороси ову жал. С голубицом би да загуче. Уснама пупољ у цветање мами, недрима трешње у зрење. Стани не мини.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Ни топот више није Доказ да беху ноћне уре, Минуше мрачно коб-делије. Јарки пастири наше паше, И толка чежња, жал и туга Над земљом тамном куд пројаше Сводом засветли нова пруга.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Заједно, ја и слунце ће си идемо! (Чује се коњски бат и рзање.) Ја! Зар те је жал, бре, за мене? Ех, Дорчо! Хоћеш шићерч’к. Има батка за тебе. (Вади из појаса шећер и пружа коњу.) На, Дорчо! На, синко!
МИТКА (мрачно): Свирите ми! ГРКЉАН (уплашено): Шта, газдо? МИТКА (још мрачније): Жал, бре, да свириш. А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема! СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој!
ГРКЉАН (уплашено): Шта, газдо? МИТКА (још мрачније): Жал, бре, да свириш. А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема! СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас! Марко, вино!
А тој време више не дође. Ете за тој ћу време ја жалан да умрем, с’с отворени очи у гроб ћу да легнем. Пој »Жал за младост«... За моју слатку младост, што ми тако у ништо отиде, и брго остави. Пој и викај гу.
Дигни се! Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и трпи! Бидни човек; а човек је само за жал и за муку здаден! (Диже а сузе му теку, капљу по рукама.) Ајде! Иди! КОШТАНА (подиже се уплакана): Куда?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Затим насмијана меком руком скупи И подиже с траве свој прозирни вео, И пође. Гдје сребрн талас о жал бије Један крупан лабуд чекô је и бдјео; Лако, кô дах тихи што ИЗ палма вије, На устремљена му она сједе крила, И
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— викну Дока, па се завали онако бећарски и распали цигару, сркну из филџана, па настави: — А мен’ ми дође нешто жал’, па си зборим у памет: „Е, црна Доке, пусти твој к’смет!...
га зберем један дан на куп у амам, та да гледаш и сеириш и бираш, ете, за твојега Манчу, па да ти, како и мен’, дође жал и криво што неси ти Манча! — Их, — гракнуше неке — што је брљиво! Неје те ни срам! Пи, какво зборење! Иди си дом!
Море, има си човек голему муку сас онога његовога Митку. Причаше ми човек све... Сал што не плаче кол’ко му жал дође и тешко! — Е, е! Туј ми се уврте, — рече Јевда и показа чело — ете, тај Митка!...
Ласно ће нађеш, — ем не једну, веће кол’ко искаш девојчики! Ама жал да ти неје, криво да ти неје!... Несам си остала постидна!... Ама ги и ја, берем, убаво каза!...
Е, што да ти не давају девојче?! Кој су они, што су па они побољи од теб’?!... Море, мен’ ми мука и жал ми за мен’ што си ја немам нику сестру, ама спроти теб’ прилику, — па ја да гу украднем и даднем, ем сас какав алал!...