Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Песме — исказане из грла да их чује Велико уво света — ево натраг хује. Зар је ту јужни крај и једино им жало? Близу је празнина и руб се приближује: Речи ове песме издржите још мало Док вас смрт ил ћутња скора не римује.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Злост њихова превосходи много сваку острост зуба у тартару, свако жало репа отровнога. Мрачнога је половину царства грозна зима вјечно следенила; тамо мрази у степен највећу житкости су
Ћипико, Иво - Приповетке
дрвета лимуна и наранча истичу се мрким прелијевањем зеленила, из кога вири прожутјели сочни плод, а крајем бијели се жало, и ту је свјетлије море начичкано пјеном валића који се тек замећу.
од рата, прштећи пјенуше се, док они у увалици одмјерено котурају се прама крају и, враћајући се, са собом у море носе жало. — Да, зима ће брзо доћи, па ћемо за ружних дана сами бити на шкољу, — прекиде мук Марко.
у најжешћему кријесу, да воде потраже; уоколо све гори, воњ просушене смоле из борова јако одјелито се осјећа, а жало и стијење пеку, из њих врућина удара и заслепљује очи, жеже, а она им пружа врч хладне воде да жеђу загасе.
За њом потркају оно двоје дјеце, те све троје хитро дође на жало. А олуја на мору већ је захватила мах. Антица упиљи: поглед у нападнути чамац, али већ ништа не разабире, само јој се
но нема оне првашње силе, а мјесечева свијетла зеленкаста пруга из отворене пучине игра на валовима и допире све до на жало. —Почекајмо још! — вели стари рибар. —Ванка има још мртвога мора колико год хоћеш, — одврати млади друг му.
Први стари рибар стави ногу на крај, за њим искачу остали, само остаде млади рибар; отле до на жало довуче Маркову љешину и предаде је староме. Стари је помоћу веслача извуче из мора и положи на бијело, још влажно жало.
Стари је помоћу веслача извуче из мора и положи на бијело, још влажно жало. Гледају у мрца, у његове мокре расуте косе, надувено лице, очи упрте у празно, у укочене ноге, око којих скупише се
послије, у ноћи, моријаше је сумња што се с њим догодило, а сада када га гледа пред собом мртва, испружена на жало између морске лажине нанесене од ноћашње олује, — ето се примирила и не може да мисли на његову несрећу, већ јој мисли
Иза одуље вожње наш чамац пристаде на жало Веле увале. Додијало ми сједети на једном мјесту, па једва дочеках да ставим ногу на шкољ.
Ту море увијек жамори, а подаље, у увалицама, мирује и вуче испрано, бијело жало, а чисто ме у души нешто стеже када гледам у та засјенута затишја, откуда пуца поглед на широку немирну пучину...
милина га је испуњавала свега, на махове било му је тешко, знојио се од муке и своје врело чело полагао би на бело жало. Има само два начина живота, мислио је...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Исходишча водна Лијет око моје; Туга непогодна Дајет жало своје; Потемњело злато, Брошено во блато, Храбрости мојеја. Добри сини моји Нивочто же стали.
Ћипико, Иво - Пауци
— Ча би им било — говораше он, — да свако јутро накрцају брод воде, па га пред село на жало искрцају? ... А и како се дили та вода?!
Полагано корачаше зараслим путељком, провлачећи се кроз мирисаве џбунове да дође до свога залива на жало. Дан бијаше пун. У ваздуху као да се скањиваше дрхћући осмјех проблијеђела јесењега сунца.
А са сјевера једнако лијепо ваљају се таласи све до на жало и, враћајући се, са собом котрљају пијесак. Хука вјетра разлијеже се уоколо и чудно одзвања у њиховим душама; у
— и обухвати је руком око паса. Дјевојка једнако плаче; он је милује и тјеши, и вели јој: Сједнимо на жало; слушајмо море! Проћи ће нам! Сједе на влажноме жалу. Шум их успављује.
— Ча дате! Говоре да сте добар за сиромаха. — А ви сте се на ме љутили толико пута! Преко хриди дођоше на жало, до старчеве шпиље. На жалу суше се старе, искрпљене мреже, а чамац до половице насукао се у пијесак.
— Ма треба јести! — Исто не питам у другога. Пружим се на жало, гледам у море како мала риба велику ждере; куњам по два—три дана, док бог и свети Никола не провиди чакод.