Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Откад је устанак почео, а Ђуро се „сврстао у редове“, увијек су из његове јединице стизала у село некаква „жалобитна“ пјесничка писма, која су сваком живом сузе на очи мамила: и ономе ком су упућена, и „штиоцу“ који их чита и онима
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде: — Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. 'Оћу да и' ожалим.
— Истина, оче Сопронија, то се чини чојеку жалостивно, али то је једна жалобитна приповјест, кô једно, што вели Симеун, историческо збитије, — разлаже онај у мраку.