Јакшић, Ђура - ПРОЗА
којој је кућни старешина преминуо: нико никога није вређао, ни млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој жалости сложили; сви су били без отачаства, без родбине, без куће и кућишта — све сами гоњени мученици!...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Да од ког дпyгога то страда, не би јој ни по жалости било, но од пријатеља и комшије свога! Не могући ништа друго, чинила је то што сви слаби творе кад им од силних обида
кад види ону славну библиотеку, за које су гречески цари милионе потрошили и| коју сва учена Европа никада без велике жалости не спомиње. Султан упита своје дервише стоји ли што у толикој сили ћитапа шта у алкорану нејма.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Суво, укочено око гледало је у хладан пухор на огњишту... А напољу је свитао дан.. Прођоше три месеца у Тузи И жалости. Алекси је освртао један дан као и други... Готово извећао од туге, више се није ни обраћао људима.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Седе сви и једу. Нико ништа не говори, него ћуте и једу и пију погружено, како правој тузи и жалости и приличи. Пију за покој душе.
— Мој Проко — наставља Глиша, а глава му пала од жалости на груди, — да је среће да ти меникана овако пијеш за спокој душе, а не ја тебикана!
Најрадије је мислила о томе: кад би умрла, ко би је све жалио, и како би је Шаца тек жалио! И да л’ би се од тешке жалости за њом из пиштоља убио, или би у Тису скочио?
— Ту песму више да нисам чула! Јеси л’ме разумела? Ви’ш ти то ње!! — викну гђа Сида, а стегло јој се у грлу од силне жалости. — Да ми више ниси залевала! Гледај ти то ње само! Кад не умеш паметнију какву да нађеш, боље немој ни певати!
»Проливајте барем ви, драге сестре Српкиње, сузу жалости над несретним удесом нашега Љубинка; покажите тиме да цените и уважавате пожртвовање за род, а српска вила уписаће му
ће вам признати да је убица детета свога, да је убица жене своје, и она је наскоро после смрти Драгињине свиснула од жалости: а ви ћете, гледајући горко ал’ касно кајање самовољна оца, и сећајући се тих невиних жртава самовољних, уздахнути, те
, она Какаш-Верка — пита га Ракила ђаволасто. — ... Па сам и пропао од дерта и од једне тешке жалости за Пелом — забашурује Нића и оглушује се према Ракилином питању — па... ето тако от’шло све, — рече Нића и ману руком.
Знате, понекад то зачудо иде од руке!!! И још хтеде фрау Габриела приповедати о својој жалости, али је сујеверна гђа Сида прекиде и окрену разговор на другу страну, и фрау-Габриела настави посао.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Љуба остане код куће. Он је за овом партијом жалио, али за неколико дана нестане му жалости. Опет размишља и реши се да стару љубав обнови. Коју стару љубав? — Последњу — са фрајла-Јулком.
Прође годишњи парастос Јефти. По вароши се говори да ће Алка, како црнину скине, венчати се са Миливојем. Мица од жалости болесна. Она се другом чему надала. Доктор јој одавно казао да Марко неће живети.
Африка
Ја ћу бити страшан четврти партнер, немогућ, и то их унапред жалости. Шетња има да буде право кроз брус–савану, преко траве, до потока и речице где Франсис Беф зида мост и прокрчује друм.
и мисао да је ово последњи пут да сам са црнима, последњи пут да делим с њима њину гозбу, жалости ме необично. Ево требало је прећи само из Дакара на острвце, па да човек опет сретне људе, срдачне, гостољубиве и
Црњански, Милош - Сеобе 2
Било јој је топло, па их је премештала, као да су ветрењаче. Крај све те веселости, у тој жени било је и жалости. Она је, преко чардака, довикивала свом мужу: „Ајме, Петре, што кукате? Није сиромах Павле дите! Па да не зна шта ради!
То јутро, кад је Исакович полазио, он се од тог пролаза кроз Будим као разболео. Био се од жалости као скрхао. Сео је ту на праг туђе куће, као да се био некуд изгубио, заувек. Фењер га је само до попрсја осветљавао.
Као и сви плаховити, и охоли, људи, и Исакович је брзо мењао своја душевна расположења. Крај све жалости, коју је у себи осећао, он поче да се теши, при првим зрацима Сунца, да ће он, ма како, стићи, ипак, до Бестушева.
За њих су га везивале не само везе сродства, него и исте муке које је у ратовима био препатио. Исте жалости какве је и он имао, исте наде, као у оних, које је лично знао, и исте жудње, као у оних, које није познавао, али за
Много више Бечлија и Бечлика умире од констипација, него од несретне љубави, или жалости за женом, или мужевима. Код сербских официра, који су, у то време, становали у Енгелбирти, очекујући пашпорт за
Толики су у беди и жалости у свету. Цео његов национ је, столећима, молитве молио. Па, је ли Бог чуо? Млађи фратар се помами на то.
Сеља је то, сељанка, па и у жалости остаје добра, и са смехом у сузама. Она друга, његова, на жалост, ћерка је капамаџије Гроздина, ћерка занатлијска,
најмлађе, тек одбијено од сисе, у колевци, у кући – које је дотле сисало палац на нози – јаукну, кад чу општу дреку. Жалости људске, тако, почињу, рано. Праштајући се од госпоже Кумрије, брзо, Павле је загрли и пољуби као неку сестру.
Исакович, каже, много тугује нешто. А то није добро. Душа је узрок жалости у животу. Срећа је последица доброг васпитања.
жене, и њених врлина, он је жену био, не само отуђио од себе, него и ућуткао, тако, да му више, ни своје радости, ни жалости, није поверавала.
Ушао је у кућу Трандафилову дозивајући домаћина, тихо. Био је жељан мира, жалости, био је жељан да проведе, дан, два, у разговору са Трандафилом, који му је био помогао да сврши своје чрезвичајне
Зашто да читав његов национ буде тако несретан? Чему људска нада? Зашто толика неправда у свету? Зашто толико жалости и у животу Трифуна, и Петра, и Ђурђа?
Теодосије - ЖИТИЈА
њен, обоје у скрби и жалости због овога, јер им је душа веома жудела да добију још једно чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са
А родитељи, чувши ову изненадну и непријатну вест о сину своме, од жалости умало не свиснуше. Дошавши к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах, говораху, у Свету
И сви плакаху и ридаху много и неутешно; родитељи сина, браћа брата, слуге господара са криком дозиваху ради утехе у жалости, падајући све више у очајање, јер их до безумља довођаше страдање њихова господара и красота младога узраста.
син великога жупана, владара српскога, са сваком журбом нека се врати оцу својему, да не би како отац његов, због жалости за њим, љубав према нама променио у мржњу, па ћеш све нас и многе ожалостити.“ И тако отпусти војводу.
Како га не везасмо узама, као што нам је и заповеђено, па бисмо се ослободили ове смртне жалости? Шта сада да учинимо? Како да се јавимо господару нашем?
и без пакости кући стигну, говорећи: — Бог нам је, рече, уточиште и сила, и постаде помоћник нашавши нас у великој жалости.
Када је све ово тако свршио, написа писмо родитељима и браћи овако: „Вашим милосрдним писмом, због жалости за мном, душу моју из мене вадите, јер и мене то дира, и ја због тога болујем.
Моју пак душу од жалости због растанка с тобом својом љубављу и вуђењем утешићеш, као и ја твоју, о господине! А добра госпођа и мати моја на
А он поклонивши се оцу, не хтеде да га жалости па се одмах обу и узјаха коња. А дошавши у Меси, то јест у средиште Свете Горе, у место звано Кареја, ушавши у цркву
и са пресветлим венцем светлијим од сунца, и њега као од унинија подижући и веселећи га рече: — Више не тугуј и не жалости се због мене, сине вазљубљени, него се радуј и весели, јер ево по молби твојој јавио ти је Бог о мени, родитељу твоме.
Изливањем мира увери децу и народ свој на земљи, којим помазавши се и обогаћени обрадоваће се, а моју душу од жалости непосрамљену пред њима, оче, сачуваћеш! После овога заповеди да се удари у било.
Побоја се да брат његов што очајничко не предузме од жалости због растанка, и милосрђем побеђен одмах се повинова њиховој молби, говорећи: — Воља Господња са нама молбу ће вашу
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Топло учешће се врло живо показује како у радости тако и жалости и не само према члановима задруге већ и према читавом народу, па и према странцима.
Та су осећања још живља у жалости него у радости. Она се саопштавају и преносе изванредном брзином. Изражавају се очима пуним сјаја или суза, злих или
подносити само тужну и монотону али умирујућу музику гусала, музику која може постати енергична, па чак и бесна, у жалости, под руком гуслара који је обузет узбуђењем.
Готово само жене раде и старају се о свакидашњим потребама. Оне су остале ближе животу, готово су човечније. Увек у жалости за неким од својих, обучене су у црнину, како каже у спомен несрећне битке на Косову.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Ја сам победу одржао, а девојка врати прстен Милорадовићу, који после наскоро од жалости за Софијом умре. Сирома’ момак, ипак жао ми га је било, ал’ шта ћеш, како ће да се боде шут са рогатим.
Но усред такових планова нешто велико се догоди. Госпођа Сока, откако је Пелагија мртва, не може од жалости да се разабере. Њено срце вене. Падне у болест, и то болест срца; ужасно жалосно јој куца срце.
Црњански, Милош - Сеобе 1
То није било први пут да је одлазио и остављао је, остављао је као и своје коње и слушкиње, без нежности, без нарочите жалости, без смисла.
Рађала је децу, сељакала се, али не знајући никад ни куда ће, ни зашто. Радости њене и жалости долазиле су потпуно случајно, а најмање по вољи њеној.
дошло му је да је ипак слабачак и оронуо, и, лежећи у колима, што су га лагано возила за пуком, он се све више подаде жалости што се све то догађа, тако, улудо.
Осети међутим да клизи, заједно са седлом, држећи се очајно за гриву. Био се напио као и сваке ноћи, од жалости да ће можда когод из пука погинути, ускоро, и да ће гинути и остали, па се тек сад трезнио, од муке и страха.
Проиду, изчезну всја земнаја блага и слава царствујушчих. Ако жалостан, к гробу приближихсја, виновник жалости моје није ћесарка царствујушча, него чрево моје болестно Поидите“– дрекну на њега, окренувши му леђа.
Тако је без неке нарочите радости, али и жалости, пропустио изасланство што је тражило барона Беренклау, да му преда варош и једна кола, на која беху натоварени мртви,
При том уз чету иде неки католички поп, који исповеда и православне, тако да они плачу од жалости док их вешају, немајући коме да се моле и коме да препоруче своје, у далеком завичају.
Спазивши под једним разастртим чаршавом своје девојчице, она је, погледом у ком је било више гнушања него жалости, окренула главу од оне мање, све краставе, и задржала поглед на старијој, која, држећи за руку једну слушкињу, једнако
зеленим, дречећим свилама које је волела, са својим снажним, красним ногама и правим раменима и очи јој поплавише од жалости, за собом. Била је и тад још жељна љубави.
Сав потресен мишљу да ће је наћи мртву и да ће живети у жалости свакако годинама, осети, као и његов брат Вук, да је све што је чинио као сан.
Најеживши се од жалости и миља, испружи руку из кола, изнад травуљина, и стеже шаку тако да су му дукати пробијали се кроз прсте и капали
Као и његов брат, у сну, и он је над њом видео, ван себе од страха и жалости, плаве кругове и у њима звезду. Боја њених очију беше се разлила и он је над њеним мртвим телом губио свест, мрмљајући
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
табуисаним емоцијама јесте и забрана ометања труднице да испуни своје жеље, будући да осујећење и доводи до љутње, жалости или страха.
његови родитељи дочекају да и’ одмени у сваком послу и терету, да им буде од сваке помоћи, у радости весеље и срећа, у жалости утеха и разговор; и помози, Боже, да дочекам и да венчам и опет и његово да крстим!
Матавуљ, Симо - УСКОК
знаш, у жалости, јер ми млађи син погибе у чети има двије године, а још није освећен! Кнез хукну и обори главу. Запуцаше пушке
Кнежево се лице разведри, и рече: — Валај, Јошо, ријетко ме кад ко обрадовао, као ти сад, још у овакој жалости! Зато, Јошо, осим видарине, поклањам ти најбоље јуне које од мојих изабереш!
Таквим разговорима започе посједак пред ручком. Ђакон Иво, из обзира према њиховој жалости, не избаци ниједну шалу. Ручак је био прост, печене јагњетине, скорупа, сира и вина; совра бјеше у дворишту.
Због жалости за Крцуном, у браству не бјеше ни пјесме ни игре, али су била слободна витешка вјежбања омладини. Ојађена Стане Сердаре
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
Погодите. НАНЧИКА: Ваљда је пало једно три хиљаде. МИЛЧИКА: Охо! Петнаест. Месарош скочио је од једа и жалости у воду да се удави, и једва су га спасли. НАНЧИКА: Видиш, па срдиш се што ти отац држи са Србљима.
ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа, само ако је много Маџара пало. ЖУТИЛОВ: Пало и је, те се броја не зна. Зато од једа и жалости сво село спале. ЛЕПРШИЋ: Варвари! ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа зато; платиће се све то из добара бунтовника.
Милићевић, Вук - Беспуће
зеленилом, у тај бујан живот који својом крепкошћу и пуноћом презираше и исмијаваше смрт, спровод не унашаше нимало жалости до једног непријатног и излишног несклада. То је био погреб његовог оца.
је обраћао очи према њој, видио ју је гдје иде поред оца озбиљна и без ријечи, и он се корио да није требало да је жалости.
да му нешто потврди, она лагано климну главом и погледа га поново, и он јасно видје да у томе погледу бијаше више жалости, више неке мирне, озбиљне туге него пријекора.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Ово рекла па ножа спопала, У срце се живо ударила, Па крај драгог на земљицу пала, — И уби се од тешке жалости, Ал' што знаде, Боже ми опрости!
Рука данка врућину је дала, Дрва ничу, шире своје гране, Од жалости, свакојаки зала, Те ме тако веселога бране. Санче, ти ми диже прамалеће, И оживи увенуто цвеће. 59.
Када тамо, ох жалости! Оде, оде растић млади, У слабачкој што младости За споменак ту усади, Оде, гори, пламти, пуши, Гњев се божи на
Без попа је, без опела Он са света очо бела; Само једна што проплака Нада њиме стара бака, Зваше Бога од жалости, Да му грдне греје прости. Може бити сина свога Осети се јединога, У туђину ког отпрати, Па јој нема да се врати.
“... Ово рекла, па ноже спопала, У срдашце живо се удрила, Те панула украј свога мила. И уби се, да веље жалости, Ал' што знаде, Боже ми опрости!... Зора зори, ето дана бела, Но мани се јађана опела.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Нагледа се мој дјед Раде разноврсних чуда, и радости и жалости, стиже и да крсти, и да вјенча, и да укопа, наради се и посуста.
Како мене лијепо почитује мој унук. И антресу ми зна: село Горње Калиње, вели. О, жалости моја, и села се сјетио. Старац поче да шмркуће. Заводни очима и Цар Душан и пође по џеповима да тражи марамицу.
Тамо сам се ја с њом и у радости и у жалости, толико пута сита наразговарала. Ту ми неће бити жао ни умријети. — Па пустише ли је у шталу?
Шта ја знам напамет ко је он. Нек он мени покаже црно на бијело да је тај и тај, па нек иде куд му драго. — Е, е, жалости моја — заклима главом сељак. — Ево мене моје рођено кумче не познаје. Гледа, а не познаје.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
пошље слуге на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде нису могли наћи, цар се разболе и од жалости умре. Иза цара остане царица трудна, и кад дође време да се бреме има, она роди мушко чедо, и надене му име Стојша.
Он, сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера, али није хтео шетати, него
После дођу слушкиње н кажу царевом сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.
да види свој завичај, па кад не нађе ништа већ само двије тополе гдје су никле из његовог кућишта, пресвисне и он од жалости. НЕМУШТИ ЈЕЗИК У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио.
Пошто чоек сина свога са највећом жалости више куће закопа, и пошто му вријеме жалост мало утиша, онда дође једном змији пред рупу, и дозвавши је стане јој
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Не чују воде своје изворе. Јагњетов лелек преко гудуре, што нагон буди звјерки, морији, жалости биле, сјени уснуле тај болак древни, најисконскији. Разроко свјетлост с бунике грије а братство хита пут Паноније.
зачује хор се: Прашумо смрти оглухлих чула, глувила стврдлог, разгранат бор се саборно спушта с престоних туја; жалости давне палме се пале: узлазно носе гоњене, клане, гурнуте с пута, живе печене, пресвислу нејач, жртве болèсти,
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Нема у мени никакве жалости за тим, никакве жалости али узбуђења: да. Да ли могу да напишем то једном сад и више никада?
Нема у мени никакве жалости за тим, никакве жалости али узбуђења: да. Да ли могу да напишем то једном сад и више никада?
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
) Бог нека га прости! МИЋА (кад му приђе Даница, он устаје на ноге усхићено): Ко би то рекао, у кући пуној туге и жалости један тако ведар и очаравајући поглед! (Служи се.
Знао је добро он шта ради. Кô вели: ја ћу мојој фамилији четрдесет дана, па да себи обезбедим тих четрдесет дана жалости, а не да ме од првог дана после смрти грде и оговарају. САРКА: Ију, а ко би га грдио?
САРКА (женама): Право да вам кажем, сестре, ја сам на чистој штети кад носим црнину. Свако мисли да сам у жалости, па ме гледа с неким поштовањем. А што ће мени поштовање, марим ти ја за поштовање... ВИДА: Па јест!
МИЋА: Па ту, дугу жалост. ДАНИЦА: Мени неће бити дуга. МИЋА: Вама, али... И мислите ли ви за све то време трајања жалости да се не удајете? ДАНИЦА: Свакако не, али не разумем шта се то вас тиче? МИЋА: Па забога, тиче ме се као рођака.
(Шчепа се за косу.) И још и њој сте говорили; могу мислити колико је то увредило у тренутку највеће жалости. Ви јој се морате извинити... не, не, ја ћу јој се извинити, ја ћу јој се извинити.
АГАТОН: Па рекох... ал' ето, и сам увиђам да нема смисла говорити за време жалости. Симка, ни речи више о томе! СИМКА: Боже, сачувај!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Шта му би одједном!... Полуде, свете ми Петке!... Кâ да му је сестра, или ти жена... Мишљах и он ће се претурити од жалости ... О, часни га, и те жене !«...
Ни сам не зна, да ли осећа према њој још што осим жалости. Срце му једнако некако пусто, али му се чини да ништа не жели, не осећа...
Она гледаше Гојка, који стајаше уз њу, узнемирен, зачуђен овом изненадном срећом, и не осећаше према њему ни жалости, ни мржње, ни расположења.
јасно види... »О, ала ми је добро ! «... вели ово, смежурано и испијено тешком болешћу, лице. Ни туге, ни жалости, ни жудње, ни патње и страдања, ни прекора, ни радости... ничега, ничега!...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ЈЕЛИСАВЕТА: Треба да скинете црнину, госпођо Симка! СИМКА: Шта вам пада на памет, ја сам у жалости! ЈЕЛИСАВЕТА: Баш зато и кажем што сте у жалости! Обуците нешто бело! Што пре! И то бело нагласите нечим црвеним!
СИМКА: Шта вам пада на памет, ја сам у жалости! ЈЕЛИСАВЕТА: Баш зато и кажем што сте у жалости! Обуците нешто бело! Што пре! И то бело нагласите нечим црвеним! И ставите у косу белу раду! СИМКА: Зашто?
Што пре! И то бело нагласите нечим црвеним! И ставите у косу белу раду! СИМКА: Зашто? ЈЕЛИСАВЕТА: Зато што сте у жалости, зато што је рат, зато што хапсе, зато што убијају, зато што пале!
можда у њој и може да се нађе паучине и прашине, али ја је не запуштам зато што сам лења, него зато што сам у дубокој жалости! И што ми можда није ни до живота!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Згаснуо жар за Тобом сија ми још на груди, али пун жалости и очајног раздражења. Нећу сачувати ни мисао, да сам цветну грану удисао.
Небеса Босне, на којима се догађају, јутром, толика чуда, чије узроке око не може да сагледа. А пред сутон, толике жалости, чије последице остају нечујне. Небеса Мостара.
Одосмо по ћилимовима драгих тела у небеса, што нас изменише. У благе жалости пређе занос луди, у тишине јутарњих облака, разочарано тело, витко од жуди.
Са жена плодних, пијаних винограда, из којих јастребови излећу у јесен, наша би тела, голубови бели, у бескрај, без жалости, ишчезла.
Расцветане воћке стискам на ребра, кроз ваздух благовештенски. Нестаје ноћ, пуна жалости и болног разврата, а ја остајем у ведром видику, модрим водама, и рујним шумама, као сен трске, лишћа, росног влата.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
И њему се земља у сузама молила да је не дира. — Не плачи, земљо, и не жалости се! Ја ћу ти овај прах вратити!... И Анђео смрти захвати од земље прегршт праха и однесе Богу.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости!” — тешио је опет онај говорник. Многи храмљу и гегају, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метули на
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВУК ТОМАНОВИЋ Хвала Богу, велике жалости што нас нађе данас изненада! СВАК ЋУТИ И ПЛАЧЕ. ВУК МИЋУНОВИЋ Ох до Бога, а ох довијека, да чудно ли с главе
СЕРДАР ЈАНКО Не збори нам, кнеже, за те јаде! Ни овакве јошт није жалости на много се мјестах догађало; но јој пуче срце у прсима а обрну свијет наопако за онијем сивијем соколом, па не мога
се мјестах догађало; но јој пуче срце у прсима а обрну свијет наопако за онијем сивијем соколом, па не мога одољет жалости, него живот узе сама себи. КНЕЗ РОГАН Невоља је, браћо, да с' убије!
КНЕЗ РОГАН Невоља је, браћо, да с' убије! Кам би цркâ од ове жалости, а не сестра за онаквим братом, е предиван бјеше, јад га нашâ!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Настадоше оне јесенске дуге кише, лапавице и мећаве. И нешто због тога рђавог времена, а највише због жалости у којој су били, остадоше потпуно усамљени, одвојени од света и комшилука.
Назепшћеш, разболећеш се — почела би је тада Софка на сав глас корети, не могући од | жалости већ да је гледа тако изгужвану, изгубљену и потонулу у неки страх, трепет.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
СТУДИЈА Осмеси људски, — гледам вас к’о смене Светлости и мрака, жалости и среће, Као чудну, исту маску што се меће На све тајне мисли и жеље скривене.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
госпође руковаше се с њим исто преко воље, дјевојка га само погледну, али једнијем погледом исказа му толико љубави и жалости. Сад би збора некаква, све стојећке. Затијем наклонише се мало, као да му кажу нека полази.
Она понесе обје руке на груди. Сердар се сад промјени у лицу. Мјесто жалости обузе га срџба и прегнуће, па кликну: „А соколови осветите ме! А, Јанко, Јанко...“ Но му Стана не даде да доврши.
Мајака обесињенијех, љуба удовица, сестара безбратница, браће од скоро инокосне, еле бјеше народа у жалости, као што га је увијек туште било у Црној Гори.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Пошто човјек сина свога с највећом жалости више куће закопа и пошто му вријеме жалост мало утиша, онда дође једном змији пред рупу, и дозвавши је стане јој
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Он сиромах кад то чује не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера, али није хтео шетати, него
После дођу слушкиње и кажу царевоме сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.
пошље слуге на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде нису могле наћи, цар се разболи и од жалости умре. Иза цара остане царица трудна, и кад дође време да се бреме има, она роди мушко чедо, и надене му име Стојша.
цијело по дана разабрати се није могао, док његова | шћер у то скочи и као да га рукама поткријепи и загрли, почне од жалости над њим плакати, док се на један пут освијести и рече шћери: „Ти си моја жена, тако је зар Бог осудио, и ти ћеш бити
Чоек падне с коња и врисне од муке и жалости да се до неба могаше чути, и завиче: „Моли Бога, чоече, те си ти мене виђео приђе него ја тебе.
своме јаду досјети, те обије врата и стане ридати и нарицати над мртвом главом ждребећом, а најпослије од тешке туге и жалости отиде па се умртви на путу.
овце ђе непрестано њега у очи гледа, около нога му се увија и непрестано блеји, стави се да је замађијана, те он од жалости да сам себе убије, и тражећи нож кроз камару, види они удесни прстен у камари, и пружи руку да га узме, а овца на њега
Тада се препаде те од страха и велике жалости стаде викати и плакати, док ево ти однекуд долеће на крилима предањ они човјек, ухвати га за руку и рече: „Не бој се,
“ Кад ово чу царев син, смртни га зној допаде од велике туге и жалости, те полети с ножем у тамницу, да закоље и жену и штенад.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
недељно да се причешћују, колико знају себе да су се очистили од нечистих мисли и слагања са њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и смеха незауставног, те још и зломишља, па чак и јарости нечистих речи и овоме сличног.
Блажени да сте у тој жалости и као ревнитељи! Јер добра је молитва, и веома добра: са Богом да беседимо она нас оспособљава, са земље на небо нас
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Могао је имати око педесет година. Он не показа превелике жалости. Најбоље га утеши Дундак, с којим је до подне осушио оку мученице. — Виш! — рече му Дундак.
Душа моја није жива, Ако тебе не ужива! Ти си радос у жалости, Ти си сунце у тавности... — Послушајте редовници, Свете цркве одвитници...“ — Стани! Видиш ли да не знаш!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
ракијски жагор рабаџија, и крупан смех засипа му главу, туче по можданој опни; вилице му јаче зацвокоташе од жалости, а у дубини груди закрвари и зацвиле нешто мало, голуждраво и живо, јер се смеје Тола, надничар, што је у његовој кући
Понижавајуће, и сурово. Не, не, тако се и мора у животу. Једино тако. Од горчине и жалости магли му се страх и осећа неко болешљиво задовољство собом. — Стој!
Неће код мене. Ноћас ја никоме не требам. Загушљиво је од жалости у мраку међу кацама, у подруму. То дуго траје. Неће и не може непотребан да буде. Ни због Аћима, ни због ње.
не Говори он дуго, пандури га пожурују и прете, види мрку мрљу на Ђорђевим уснама и осећа да ће му срце препукнути од жалости што није видео Вукашинову децу. Знао је да има ћерку и сина.
И кад је, обесвешћен од жалости и заноса што чује да плаче то мушко у коме мора да тече његова крв, хтео да јурне, поломи гвоздену капију, поразбија
Из последње куће нариче лампа. Нарицање је исцеђена сува комина. Ни капи жалости нема у њему. У мраку, кроз грање, жути се распрсла рана лампе. Тамо дале, у селу, нема ни паса ни петлова.
Зна да ће овде остати ако је под дреном гомилица влажне земље. Једва проноси главу и пригушен хропац. Не од жалости. Од страха. Нема куд. Нешто га вуче уз неравну узбрдицу ка дрену. А побегао би. Не може. Мора да се довуче До дрена.
Само понека закука, више као од немоћи него од жалости. Од тих лампи букнуће ноћ и село и изгореће све, и ваздух заудара на изгорело месо, и ваздух је пун пепела од косе,
— Само да Адам оздрави... — Хоће ли? — Ђорђе се загледа у њега одоздо, лица изобличена од жалости. — Хоће. Враћа му се крв. — Тола се спусти на под и леђима се наслони на кревет. Толине речи га охрабрише.
Научи ме и да пишем. Баш је добро што је то учинио. Кад дорастох да се на коња попнем, он ми исприча да ми је мати од жалости за оцем полудела и изгубила се негде. Нико ми није рекао где јој је гроб, а ја се нисам ни распитивао.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Сва се мрачила од жалости, али шарани нису знали како да јој помогну. — Умреће од туге наша река! — забрину се најмлађи шаран и пође највећем
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Умро је 28. марта 1811. године, тихо. У целој Србији је жалост због ове смрти била велика и, ваљда у тој жалости, нико није обратио пажњу на последњи старчев спис, Јастук гроба мога, који је остао међу Доситејевим хартијама.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А ја пијем, певам, плачем, Од жалости, од милина, Па кад пођем, ја посрнем, Од љубави - и од вина. Ал' с прозора твоја мајка Гледа, па се осмехива, - „Не
Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе! о мила сени! О мајко моја!
Но свану и дан жалости. У Тихи Коринтски Залив Стигоше једнога дана синови гордога Рима, Са галијама својим. А кад се кретоше даље Узеше и
Девичанство вечно, о дубока туго! О победна сило, чиста јаловости! О жалости општа, - жртво, сестро, друго, О крином венчана кнегињо, опрости!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
се јако од погледа, бјеже хитро у мрачним врстама у љетопис опширни вјечности; само што му тамнијем проласком траг жалости на душу оставе, те се трза бадава из ланца, да за собом проникне мрачности.
ко л' пучини забранит кипјети? ко л' границу жељи назначити? У чојка је један храм воздвигнут, зла обитељ туге и жалости; сваки смртни на земљи рођени овом мрачном обитељу влада под које се сводом отровнијем мученија времена гњијезде.
“ Пој ми дакле, бесамртна твари, страшно твоје с неба паденије и времено твоје заточење у јудоли туге и жалости! Каква те је сила нечестива да сагр'јешиш Богу превластила, да вјечнога попиреш законе?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ала је то срамно и гадно. Човек! Човек што у највећој жалости, да би је издржао и да би се умирио, ето пристаје и на утехе које су тако стидне...
Ја зајецах тако болно, тако патнички и са толико раздируће жалости, да ми је тај час, и после и целога мога живота, био и остао као најчистији од свега у њему, по племенитој нежности
оном чудном силином што чини да се човек потпуно заборави у садашњици и да се живо поврати у стварност свих несрећа и жалости што их је доживео. И тада заплаках.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И дијете, се смије тој кукавној измишљотини приглупих, поземљушних људи. Гледао сам плавокосу девојчицу у жалости због смрти добре баке. Плакала је уз мајку растрљавајући стиснутом шачицом сузе по лицу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера, али није хтео шетати, него
После дођу слушкиње и кажу царевом сину шта је и како је, а он, сиромах, од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.
Сваки час је пипа, сваки час је милује, ал̓ како није, доста да се баш та вишња осуши. Отац, кад је то видио, од жалости не зна шта ће, већ узô сикиру па од те вишње направи велику батину, и свако јутро трчи по сокаку па млати с њом по
Кад су тикве пропале, и вилиштањац је од жалости умро, и тако то сад нико не зна осим мене, јел је сав онај свит изумро, а само сам ја још остô.
своме јаду досјети, те обије врата и стане ридати и нарицати над мртвом главом ждребећом, а најпослије од тешке туге и жалости отиде па се умртви на путу.
Пошто чоек сина свога са највећом жалости више куће закопа, и пошто му вријеме жалост мало утиша, онда дође једном змији пред рупу, и дозвавши је стане јој
КРЕЋИ, ОЧЕ ИГУМАНЕ! Умирао један стари игуман у зенђилу манастиру. па од жалости, кад види да ће умријети, почне плакати.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Као и његов брат, у сну, и он је надњом видео, ван себе од страха и жалости, плаве кругове и у њима звезду. 252 Повежемо ли сада у мислима појединости које смо изблиза разгледали, добиће се
И у том магновењу: „Као и његов брат, у сну, и он је над њом видео, ван себе од страха и жалости, плаве кругове и у њима звезду”.
сасвим самог, са оним што је још било испред њега, до смрти”; „Сав потресен мишљу да ће је наћи мртву и да ће живети у жалости свакако годинама, осети, као и његов брат Вук, да је све што је чинио као сан.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Ти да си здра– во! Буди јунак!.. Ех, није то ништа што је мој син погинуо на твојем прагу. Подигни главу и не жалости се, јер ја имам још синова а ти побратима, а ваљда ће и какав Србин доћи отуда... из Солуна...
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ФЕМА: Ја опанчарова жена, у ови аљина опанчарица? Ах, саме даске морају од жалости плакати! ВАСИЛИЈЕ: Али забога, колико сте ме пута назвали вашим зетом? ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима?
Петровић, Растко - АФРИКА
Ја ћу бити страшан четврти партнер, немогућ, и то их унапред жалости. Шетња има да буде право кроз брус–савану, преко траве, до потока и речице где Франсис Беф зида мост и прокрчује друм.
и мисао да је ово последњи пут да сам са црнима, последњи пут да делим с њима њину гозбу, жалости ме необично. Ево требало је прећи само из Дакара на острвце, па да човек опет сретне људе, срдачне, гостољубиве и
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Где санка нема, где данка бела По сетном лицу бледе ропкиње Затрепти зрачак као изгубљен, И ту на хладу људске жалости Топлину губи жара сопственог; Где мача нема да се зарије У беле кости црног тирана; Где хрпе нема земље гробовске,
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
А ја што им рећи хтедох, То славујак певну прије: Од радости ништа слађе; Од жалости ништ’ светије. XXXВИИИ Од детињства, од једва-сећања, У времену невина голубља, Имао сам, уз које приања’, — Тад
“ И тог је гласа тако Рајски утешна моћ, Од гласа тог се ведри Жалости моје ноћ! И читав врт се створи, У њему цвећа шар, — И ја по врту ходим И берем цвеће, стар.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам, — о, моје жалости! Сав се дух мој у мени прегорко вазмути, терзајући с', утроба срце ми преврати.
Потоке већ от суза лијет око моје, јербо срце жалости испуштана своје: изнемогла снага сва, пун је свак жалости, јер сам се ја лишила моје све храбрости.
Потоке већ от суза лијет око моје, јербо срце жалости испуштана своје: изнемогла снага сва, пун је свак жалости, јер сам се ја лишила моје све храбрости.
на сабљу врази моји вијут и ногама тлачу ме, а по лицу бијут; чада моја прогоне, Марсу љуту дају, и тим срцу мојему жалости задају.
Прође много светлих ноћних месеца, А ја твојег дивног, умилног лица Пожелићу, срце, љубит, — жалости моје! А како ћеш и ти време проводит своје? Као и грлица кад изгуби своје.
Зато желим, серце, видети време, Да би скоро сије жалости бреме Одложити, и видети тебе ја здраву, Волео бих неже л' римску целу державу, Или словом рећи, сву земну славу.
Драга драгог, ах жалости, јавно продаје, Ноћне тајне за пољубац један издаје, Чиста љубов три дни, више не траје. Игле и кудеље скоро
благоденство, Највеће на свету, первоје блаженство, Да ја скоро кући дођем, у моју отчизну (Ах, овде ми моје серце от жалости бризну!
Ђорђе пак, стегнув од жалости срце, поче: „Мили родитељу! Шта ти рече, да од Бога нађеш? Мало ли зар нам је страдања, туге и невоље тешке?
Није лако погодити Чега више у осмејку, Ил’ жалости ил’ весеља. Лице му је тако мутно Као небо кад је киша, А око му тако светло Као сунце после кише.
Зато Сјетованије и доносим овде у целини: Младије љета скоро проходе, у мени бједном жалости плоде што бесполезно жизн своју слезно прекраћавам, прекраћавам.
повода да протестује против оваквог начина присвајања туђих песама, а „наочиглед сочинитељу”: „Та није ли доста жалости, браћо”, обраћао се он Илирцима у Серпском народном листу, 1842, 118, „што нам ви братском руком та мила чеда наша
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Бисерјем ситним дивно окићен, Сузицом, можда, туге мајчине; Извезен оним црним словима, Сведоком мртвим живе жалости — Што је за ћерком мајка осећа, Иди, голубе! — И јастребу бих тако тепала — Извед’ ми душе мила гласника!
ЈЕЛИСАВЕТА: Благослов клетва?.... А суза ми је смрт?... Е ја ћу молит бога вишњега Да сваку капку црне жалости У грозну клетву мени претвори; Те ћу бар тако проклет судбину, Што ме у ову земљу доведе; Проклећу мајку, што ме
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати! ЈАБЛАН Одавно се ухватио сумрак.
Заспао је, да се никад не пробуди. Мало срце, пуно велике, дјетињске љубави, препукло је од преголеме жалости за својим Јабом. И прва се носила кренуше из Рељине куће. Иза тога чељад се поче поболијевати и падати као снопље.
Људи моји, мене обузе некаква жалост. Али, кад се шјети' њи'овије' зулума и безаконија, нестаде жалости, ко да је руком однесе. Освета, освета! Каква милост! Оно, истина, јеванђеље и свето писмо... ама, чојек је чојек.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости? Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . . . . . . . . Врата шкринуше... О, душе!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Гранчице од м. забадају се у чесницу (ЗНЖОЈС, 20, 36). Приликом свадбе, ако је младина или младожењина кућа у жалости, носила се у Рисну место барјака грана м. (Вук Пјесме, л, стр. 10, и ТРЂ, ННЖ, 3, 53).
Пелен. У народној песми п. је знак несреће и жалости — в. нпр. Вук, Пјесме, 1, 609: девојка која враћа прстен јунаку (зато што га њен »род не љуби«), обраћа се пелену као
Ћипико, Иво - Пауци
— Није могуће, ваља слушат'! — одговори Марија одлучно. У тај час он осјети како му у душу силази силни млаз жалости и некако као да га је свега ватра обрвала.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1890. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х. У часу радости слатке, ил' горке жалости своје, Кад душа твоја стрепи, кô буром дирнут цвет, Украси гордошћу себе.
И тавни спомен среће зле Жалости сузу спрема, И тајном речју збори све: Јакшића овде нема! Парнаса нашег Тиртеј сêд, Главаша песник драги, Увелих дана
Но свану и дан жалости. У тихи Коринтски залив Стигоше једнога дана синови гордога Рима Са галијама својим. А кад се кретоше даље, Узеше и
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
том вешћу, писах Кепену и добих од њега одговор да су он и Вегенерова породица утучени том вешћу, али у својој великој жалости гаје још зрачак наде да се Вегенер, који је познавао Гренланд боље но ико, ипак можда спасао са својим пратиоцем у
Стари Кепен, који је сем свог зета изгубио још у рату два своја сина, тражио је утехе својој жалости у беспрекидном научном раду.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Све што око божије, Са небеса гледи, То не живи никада У жалости, беди. ПОДАЦИ О ПИСЦИМА Захарије Орфелин (1727–1785), презивао се Стефановић, а сам се назвао Орфелин.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
И видиш, како су од тада сви весели, раздрагани, као да никад овде није било жалости, покојника, црнине. Видиш како се сви утркују ко ће те више развеселити. Е мислим се ја: »Знам ја вас.
И тако нисам онда ничији. И увек тако, целог живота. И још ти! Ти да ме наружиш, како због жалости нисам долазио! ТАШАНА (упада, више као себи, идући по соби): Да, да, баш зато што сам знала да ниси ничији, да немаш
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
у разговору с посетама, неки раслабљени тон, познат тон безмало неке пријатне малаксалости оних удовица које остају у жалости без икаквих животних брига; којима је са имањем дошла и врста слободе; које су здраве и јаке карактером и осећају да и
” како каже наша песма, напослетку умирање без достојанства и жалости, смрт последњих, смрт последњега... — Ако хоћеш трагедија, ако хоћеш комедија скиталицâ...
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
— Куд се знам окренути? Могу ли оцу од жалости? Ах, зашто кукавне девојке верују јунаку, зашто момци онако девојке не варају као што девојке њи варају?
Даље, на сузе које од жалости проистичу, и на сузе које у презјелној радости постанак свој налазе. Говори се да човек од суза нема ништа
Она дакле, почем се увери да Роман не долази, и да јој никакве надежде да ће се икад вратити не даје, остави место жалости и печали своје, не могући га више мачијим својим очима гледати, и у очајанију пође шумом, нимало не мотрећи на судбину
Ходећи тако по њојзи непознатом пределу, и шибљем мерећи табарку тела свога, за увидети колико је од жалости спала, наједанпут опази једно сушчество које ми гимнософистом називамо. — »Шта је то гимнософиста?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
и све моје тетке, упалио под столом ракетлу те се направила таква једна гужва да би се човек морао просто заплакати од жалости.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Гледају га с тугом отац и мајка: на танком врату, као балончић на танушноме концу, њише се дечакова чудовишна глава. Жалости црна! Зар ће им синак као наказа ићи светом? Где да му нађу лека? Шта да раде?
Узе га у наручје и унесе у колибу, шапћући: — Не жалости се, сине! Саградићемо нови чамац, оплести мреже... Али, дечак није могао, а да не кори самога себе и не призна како
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
17 Сва кô бела пена вала Блиста моја драга смерна, Сад је она изабрана И туђинцу љуба верна. Срце, ти се не жалости, Спрам невере мирно буди; Трпи, сноси и опрости Све то милој слаткој луди.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
би с великом муком подизала децу, „на преслицу и десницу руку“, или би се преудавала против своје воље и умирала од жалости за остављеним породом.
Кад је срео девет братских коња без јахача, кад је видео да су браћа изгинула, тога тренутка су му малаксале руке „од жалости за браћом рођеном“ и више није био у стању да се бори.
“ А кад јој је кнез рекао шта се догодило, „од туге јој сарце распукнуло, од жалости чарној земји паде“. Као што се види, то су ситуације врло сличне онима које налазимо у неким песмама о косовском боју.
Одиста, сликовитије се не може исказати надолажење снаге из жалости и гнева. А такво надолажење снаге, то херојско превазилажење људских моћи ради победе човештва над нечовештвом,
То кад виђе војвода Момчило, у јунаку срце препукнуло од жалости за браћом рођеном, бијеле му малаксаше руке, те не може више да сијече, већ удара коња Јабучила, удара га чизмом и
А расла си на криоцу моме, устргнута на Косову равном!“ Ал' ту мајка одољет не могла, препуче јој срце од жалости за својије девет Југовића и десетим стар-Југом Богданом.
Ја срамоте поднети не могу, ни жалости велике трпити, да Арапи таки зулум чине и да љубе младе и девојке. Данас ћу вас, браћо, осветити, осветити, или
Нисам, бабо, ага од Рибника, ја сам, бабо, твоје чедо Ива“. Од жалости јунак и не чује, он не чује што беседи Ива, већ салети своје чедо Иву, салети га да одсече главу, Ето Иви големе
Иде с воде, носи воде ладне, хоће мене стару зам’јенити!“ Ни би снахе, ни од снахе гласа, веће мајка кука од жалости, кука тужна како кукавица, а преврће како ластавица, и кукаће до суђена дана!
“ Кад то чула Хасанагиница, б’јелим лицем у земљу уд’рила, упут се је с душом раставила од жалости, гледајућ сироте. 80 ЈЕТРВИЦА АДАМСКО КОЛЕНО Храни мајка два нејака сина у зле дане, у године гладне, кад је била
да мајци однесем вест (муштулук значи пријатну вест, а овде је она жалосна). Наопако копља окренуше — у знак жалости (као што се у неким случајевима преврће и одело). Наопако коло поведоше, тј. коло здесна налево, тзв.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Официр нам се од жалости убио. — А куд ћеш сад ти с том пушком? — То ћемо још вид јети — пријетио је војник. — Биће још дана за мегдана.
— поче да шмркуће Стриц и тешке га сузе облише од пусте жалости над мртвим собом. Плакао је све неутјешније, поче најзад гласно и да јеца тако да се и оно троје с раскршћа пренуше и
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
« И после тога и сам Димитрије једва од жалости мало проговори к њима те рече: »Истином ли право тако се је изволило и таква ли би о том вола господу и владики
им отац зачу и виде их што се од њих учини, напокон их к сестри послао, испуни се једа и лута чемера велике туге и жалости узе гаскати и плакати јецајући, дерати се горко, с нарицањем изгубљена се затрена и много што шта.
Пак већ потом мало времена и поживи те у тој му жалости и спокоји се. А млађи му син Лазар одеспоти се над Србљи а цигло једну годину му у тој влади, — више не би жив; оде с