Јакшић, Ђура - ПРОЗА
И он је, сиромах, доста пропатио! И низ њено бледо лице потекоше сузе. После ме погледа, жалостиво смешећи се: — О, пријатељу, ала си ти добар човек!
По ћошковима се виђаху деца. Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан
Хтео би нешто рећи... али ћуташе. Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...
Ја, видиш, да не пијем, бих умро, или бих полудео... А овако, ето, као што ме видиш, жив сам!...“ Нато је сасвим жалостиво ућутао; пили смо ракије, али нисмо ништа проговорили.
Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: — Године, синко!... Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру,
натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета,
те ће после смрти за тобом плакати... . . . . . . . . . . . . . . . У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она
он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: — Шта стојиш, синко? Ево те твоји избавиоци чекају! Ти си слободан!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Брига, брига, куме! — и ту махну руком као да је све пропало. — Хеј, хеј, мој весели куме! — рече Мато чисто жалостиво. — Хајде кући, куме, хајде! Сутра вала поранити... — Хе, кући! — прекиде га Радан, а јетко се насмехну. — Какој кући?
Пол се тек једном осврте, па рече: — Чујеш ти, Вујо? — Шта, попо? — упита Вујо чисто жалостиво. — Ти знаш зашто ми сад идемо овом човеку? — Знам — одговори Вуја и сав се зацрвене.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Нимало. — И... свеједно ти је? — Свеједно!... — Добро, иди сад! Она се окрете и оде најлак. Он погледа жалостиво за њом... И што је она више одмицала, њему све жалије... А кад је неста с очију, он се покаја и хтеде је викнути.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Но ти си ми сама причала да је твој деда био Пољак. — Отац, мати, браћа, сестре, сви су Немци — рече она некако жалостиво. — Ти си моја, — рекох ја — ма шта да си. Она се припи уза ме. Ишли смо даље. Мени је било необично пријатно.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Сваки дан би им одлазио и доносио књиге које су заједно у башти под орахом читали, и заједно уздисали ако би што жалостиво било; на оним тронљивим местима Пери би дрхтао глас, а Меланија брише танком шнуфтиклом нос, да би предупредила поток
на глави му неки стари подерани шешир к’о да га је са страшила скин’о, а дороц му сав искрпљен, па стао па ме гледа и жалостиво маше главом.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и вели: — Видиш, ни овај ми се не свиђа, а баш бих те бацио. Хајде, опет ћемо даље, разбојниче један!
Хајде, опет ћемо даље, разбојниче један! Разбојник џак само ћути, и на то чича жалостиво закључује: — Еј, Тошо, Тошо, црни друже, зар код толико миша у млину ти ипак изједе моју сланину?
— А зашто ме ниси бацио одмах из млина, па право у воду: пљус! — гунђа жалостиво мачак. — Зато што би ти онда гроб био сувише близу, па би ме стално подсјећао на тебе и растуживао.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Кад се окупише око њега, рече им жалостиво: — Изгубисмо Крцуна! Теже ће ми бити видјети стрину Стану, него све што видјех!
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Него, знаш шта је? Од твоје свадбе неће, чини ми се, ништа бити. ДЕВОЈКА (жалостиво): Забога, мамо, зар да останем овако? Та ако вам није гриота, да вам је срамота од људи.
Милићевић, Вук - Беспуће
Калуђер размахивао кадионицом, стријељајући очима. За пијевницом појао јадно и жалостиво неки напола слијепи и крезуби старкеља; неколико дјеце помагаху га пиштавим и нескладним гласом, и утјецаху му
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Још једанпут гледнуше хајдуци, Погледаше тужно жалостиво А на благо што јоште претекло, Али што ће? оставит га ваља, Па се ето гњевно намрдише, И низ кулу танану савише.
Она пружи оно чедо своје: „Није л', драги ово лице твоје?“ Па ме гледну, гледну жалостиво, Раскиде ми оно срце живо. Па га онда ка грудим' принела, Па га љубну сред чеоца бела, А из ока гронуше јој сузе:
Што ли ветрић тако сада пири, Не кâ пређе слатко, умиљато? Што се њија тако брсно грање? Што ме гледа дрво жалостиво? Окле жубор и то уздисање, Да ми стрепи, пуца срце живо?
Каква ли си негда била Па каква си, каква сада? Помоли се, погледа га 'Нако тужно, жалостиво, Сва се њему сломи снага, Обамре му срце живо. Па њојзи га тад повуче, Мора брже, срце пуче.
Те пред Бога оде млада, На колена пред њег' пада, И отвара срце живо И моли се жалостиво: Да то око своје благо На њезино баци драго, Да не пати тако, јао, — Да л' је Вишњи услишао?
— А звездице оне красне Нису данас кô пре јасне, Нешто су ми потавнеле, Кô да с' у јад неки деле, Славуј поје жалостиво, Да ти пуца срце живо. Све је тужно, ма гле чуда!
“ — „Ти са мноме?“ — „Ох, мој Боже!“ — пред њег' паде, У грлу јој реч застаде, Погледа га жалостиво, Помаче му срце живо: „Да, ти мораш, мол' се Богу, Кад се више ја не могу, А теби је пуно ближе, „Ајд'мо, ајд'мо!
Беше, сине, једно дивно чедо, Од четрнест година је била, Ама лепша него бела вила. Гледаше ме брижно, жалостиво, Та срце ми понела је живо.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Мог веселог Ниџу само вода зауставити може — жалостиво се вајка дјед. — А све се бојим, има неко доба, да му ни она у крај стати неће.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
пошље људе и по њега; и он одмах отиде пред цара, и пошто га цар запита ко је и откуда је и куда иде, стане смерно и жалостиво казивати све по реду, како има оца стара и слепа и глуха, и како му је отац уснио да има негде у некаквом граду
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ШАЉИВАЦ: Јесам ли вам казао? ИСАЈЛО: Еј, тешко мени, не смем му изићи на очи! МАНОЈЛО (жалостиво): А како ће мене учити без разума? ШАЉИВАЦ: Сад гледајте што ћете радити; ја вам помоћи не могу. (Смешећи се отиде.
ЉУБА: Сад Же он доћи. СТАНИЈА: Јок, јок, ајде да ми тражи кола, да идем. ЉУБА: А што, мајка? СТАНИЈА (жалостиво): Да идем, да идем. ЉУБА: Шта ти се опет не допада? СТАНИЈА: Допада ми се, него да идем, док ме не отераше.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Украо си ми три године живота с твојим поступком. ТРИФИЋ (гледи је жалостиво): Еј, моја Султано, еј, моја Султано! (Наједанпут отиде.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
— слатки татице, чекајте бар мало да се самлујем! МАРКО: Не знам ја за сламовање, него ја заповедам. ЈЕЛИЦА (жалостиво): Кад није другојачије, ја вам морам обрећи. МАРКО: Тако! Сад јошт једно: да никада на бароне не мислиш. ЈЕЛИЦА: Ах!
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Ту беше све живо и весело. Око њега и далеко иза њега, из загрејаног рита, јечао је крекет жаба и звонило жалостиво укање жабаца. Трска је листала, а локвањ је тихо љуљао свој бели цвет на води.
у рупе, жабе поскакаше у воду бојећи се да се не понови с њима то чудо што их је малочас снашло, а крава рикаше тако жалостиво и гласно да се чуло чак у село. Сељак позна глас своје краве па брже-боље дотрча да види шта је.
— А шта је то с тобом, куку мене-е! — повика она из гласа, пљеснувши се рукама. — Ку-ку!... Ку-ку!... — одговори жалостиво пекар. И на сва њена питања он одговараше само „ку-ку!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Сто голих грана, к’о сто црних руку, У шиби кише из врта се пружа Прозору моме, где последња ружа У болну јесен жалостиво вене, Док монотоно допире до мене Звук капи које о прозоре туку.
Убледеле звезде жалостиво сјáје Саучешћем, док се, нечујно од света, Живота нашег трилогија даје, Велика, дуга неколико лêта.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Немојмо казивати да смо га видјели!“ рече он молећим погледом. „Немојмо!“ поврну она жалостиво. „Карали би нас као да смо ми криви; знаш, мама, кад год се наједи, увијек пријети да ће нас дати грофу Павлу!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
пошље људе и по њега; и он одмах отиде пред цара, и пошто га цар запита, ко је и од куда је и куда иде, стане смерно и жалостиво казивати све по реду, како има оца стара и слепа и глуха, и како му је отац уснио да има негде у неком граду студенац,
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Доста, гришниче, доста! — прекиде га фратар, више жалостиво неголи оштро. Али Ркалин плану на то, пак састави руке на крсти и рече: — Ко је виши гришник, ја или онај што
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ФЕМА: Да будем паорка? Ох, кон нит, кон нит. МИТАР: Фемо, само три године. ФЕМА (метне руку на чело, сасвим жалостиво): Кон нит, кон нит. МИТАР: Промисли се добро, овде је разговор о Паризу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— те је учиш а сузе прољеваш? Што л' ти тако жалостиво пише?“ Ал' говори кнеже Милутине: „Ћери моја, дилбер-Иконија, књига јесте од Загорја равна, од проклетог паше са
Њега пита Чулко барјактаре: „Господару, од Удбиње Зуле, откуд књига, од које л’ крајине? Шта л’ се у њој жалостиво пише, те ти рониш сузе од очију?
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
« И они му на то одговорише и рекоше: »Јест доиста тако.« И тот тако хоће га оставити те га њима предати. И жалостиво мученик ту реч од њих прими и општому владики сам од себе одговор донесе.
А брат му Јоан уједно с матером а и сва остала србска господа тужно се забринуше и жалостиво много се плакаше о тому. Потом тога ожени му се брат Јован и узе то деспотство на се ал' замало би жив, скоро се
Проходећи сиромаш жељни, невољни, болестљиви, гледећи им жалостиво божји ганилук наспорен, не сми се близу ни прикучити а камоли да се чим заслади; једнако чезне канда ништа није
Јер, у томе и сама бише жалостиво тужи гледећи своје рођено гладно дијете, не имавши га чим потешљиво заложити ни задојити.