Дучић, Јован - ПЕСМЕ
А море је пуно звезда, па их њише, И по жалу немом, празном и без сене, Котрља их сву ноћ, кô песак и пене... ЉУБАВ Из Стона на Пељешцу Стоји пуста црква без
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
управљају по својој племенској уредби и решењима, која су дванаест братствених главара доносили на Дробном пијеску, на жалу поред мора.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Само под точком, у тмине неме, капљице броје вечито време. Под врбом кривом, на пустом жалу, Видран се Видрић богато гости, около свуда крљушти сјаје, репови риба, пераје, кости.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Све прође мимо, а ти слеп од блеска Велике ствари пипао си малу: Не би ли каткад тој кули на жалу Додао још и нову шаку песка. Угаси и ти своју лампу пре но Упале окно светлости небеске: Испружи мало тело уморено.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А море је пуно звезда, па их њише; И по жалу немом, празном, и без сене, Котрља их сву ноћ к'о песак и пене... Ј. Дучић XЦИВ ПОДНЕ Над острвом пуним чемпреса и
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Лешкарећи с рукама под главом на жалу или на тераси „црвене кућице” у виноградима, булазнио сам о заједничком бијегу у свијет; о паришкој мансарди, о идили
Ћипико, Иво - Приповетке
У љето, чобанче би, по обичају, па жалу голо скакало и купало се. Тада, гледајући га, она би се изула, подигла скуте и загазила на плитко.
голо чобанче тако прожиже да му кожу на леђима пече, заклонили би се међу хриди, уживајући у благоме хладу на влажноме жалу,успружени ногама у море, а мокре главе им се тичу.
Али гдје су сада они што их се са слашћу сјећа? Оно чобанче што се најрадије с њом играло на жалу, одрасло, пошло је у свијет далеко, у Америку. Морнара из Леванта не виђа већ дуго...
Па онда оно чобанче с којим се најрадије играла на жалу, и мио утисак оних топлих љетњих дана, и пуста, страсна и пожудна снатрења, и све увалице свијетлога шкоља...
А што ради оно младо чобанче што се с њим иза купања, у заклоници, на испрану жалу испружена, с ногама у мору, сиграла „мужа и жене?
И она, гледајући у мртвога Марка, не мисли но на своје нејако чедо... А Марко лежи на влажну жалу, непомичан, мокар; зраке сунчеве као да хоће да га исуше, угрију; пред њим је ноћашњом олујом освјежена, ведра,
Додијало ми сједети на једном мјесту, па једва дочеках да ставим ногу на шкољ. Протежем се на жалу, а већ ми веслачи показују стару Антицу.
Када испекоше рибу, позваше и мене у хлад, испод једне лађе на жалу, и тако се, вадећи срдјеле из жераве, опет нађох међу њима...
А познавали су се још од дјетињства... Знате, оно наше шкољарско дјетиње познавање на жалу, иза купања... Ја не знам да послије Маркове смрти није се хтјела већ удати... —Па како је живјела сама? — прекидох ја.
Гледам је прислоњену уз бор—самац, на удару вјетра, раскиданих грана, посрнуо, — а пред њом, на врућему жалу, рибарева дјеца, прогорјела као земља од сунца, скачу и усрћу у валове; — и све је гледам онако прислоњену уз онај
Ту се дуже задржао. Нашао се према отвореној пучини у дражици на песку. Ту се осетио као да је на жалу у своме селу. Испред њега таласи ваљају се мирно, једнолично, тек што му до ногу не допиру, а пучина блиста у сунцу.
У тим старим кулама негда неко оставио је своју душу. Где је она сада? У једноме таквоме староме каштелу, на жалу он се родио. И током целога живота тај каштел у радости и невољама долазио му је пред очи.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
никада нису родили видех видех видех и чух и заплаках свирала од земље од шуме од крви дозивала другу обалу на кобном жалу стајо народ и плако о јао јао вама душе уклете с балсамованим рукама и уснама од крви видех видех видех чух и падох
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Усијан се песак бели и прелива, Задрев у небеса ред планина спава, На црвеном жалу слет ждралова снива, Рој мушица дршће изнад речних става.
Царске твоје ките судба нам додели, Јер невеста жудно на жалу нас чека. О, неранџин цвете, окити нам чела! Нисмо за плач дошли ни за покајање, Нити нас је судба за робље довела.
Ћипико, Иво - Пауци
Тако се нађе над заливом и побрза низ боровик к жалу. Часом застаде; занио се, тек што дише. Око му блуди даљином, граби отворену пучину до краја — све до тамо гдје се тек
Када га дјевојка спази, часом застаде, ну махом прослиједи... На жалу стадоше сучелице, једно прама другоме. — Ти си сама?
Иде полако узбрдицом, а прати га море. Јужина дува, вали се котурају, нагањају и на жалу пјене се, а враћајући се, котрљају за собом пијесак; гране мрких маслина пригибљу се, тресу, као да некога к себи
Проћи ће нам! Сједе на влажноме жалу. Шум их успављује. Њега квасе њене вруће сузе, њу запахњује његов мушки задах. И у олуји слушају откуцаје живота.
— А ви сте се на ме љутили толико пута! Преко хриди дођоше на жало, до старчеве шпиље. На жалу суше се старе, искрпљене мреже, а чамац до половице насукао се у пијесак.
Бесвјесно себи уображава пусте морске обале. Проживјети с даном и ноћу, у сунцу у шуми, у заклоницама и на морскоме жалу... гледати отворено у очи животу ...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
КОЛИБАМА 80 ХАЈДЕМО, МУЗО 81 ВЕЧЕРЊА ЗВОНА 82 ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ 85 УГЉАРИ 86 ТЕЖАК 87 РУЧАК 89 ОПИСНЕ ПЕСМЕ 90 НА ЖАЛУ 91 ПОД ЈЕДРИМА 92 ПРОЉЕТНЕ ТЕРЦИНЕ 93 МЕТЕОР 95 ЈУТРО 96 СРЦЕ 97 НЕРЕТВА 98 ЗВЕЗДЕ 99 ЛЕПТИР 100 ПОГЛЕД С
1918. ОПИСНЕ ПЕСМЕ НА ЖАЛУ Изронио месец. Овде близу секе, Осећа се мирис кадуље и смреке. Прострло се море кô свилено платно, И у ноћи
1911. БАЈКА Лежô сам на жалу. Још у модром вису Имало је небо једну зв'језду златну, И над луком друге видјеле се нису.