Ћипико, Иво - Приповетке
Ту море увијек жамори, а подаље, у увалицама, мирује и вуче испрано, бијело жало, а чисто ме у души нешто стеже када гледам у та засјенута
разних нијанса, па када стиже поред црквице, узидане у голу камену, што је закриљује самац бор и, једнако над њом жамори своју пјесму, као благи одјек пучине, чељад се по обичају крсти, али ја не дижем руке; чему?
— по висовима, човјеку нешто дође, и у мисли сјећа се бога...А уоколо једнако нешто жамори и мирише... Да је просто свима, само да оздравим.... Мајко, теби се дријема. Чуј, бога ти!
Ћипико, Иво - Пауци
главице, а по дну њега цвијетне ливаде, над којима страже поређани јабланови; поред њих ријека лети не хуче, већ жамори, као да с неким шапори.
Валићи запљускују обалу, море жамори... Задоцњели пароброд, расвијетљен црвенкастим лампионима, звиждну и онда полако пристајаше уз мост.
А боровик сјаји се на сунцу, лагано жамори, а дебели мрки хлад тајанствено привлачи к себи. Живци му се упокојише, обишао га млаз силна ганућа.
Сунце залази иза прекоморских брдина, и његове зраке одбљескују се и ломе у мору што се лако сагиба и око шкрапа жамори.
— Једва сам се из куће извукла, говори му она задихана. Сједе на ледини; прама њима као невино дијете лежи море; жамори и кркоће око хриди и шкрапа. У његову душу усели се одједном покој, а млаз љубави и сласти струји му младићким животом.