Употреба речи жао у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ја сам ћутао. А шта сам могао и одговорити? Зар да ми жао буде што ћу са двоје сиротих комад хлеба поделити?... О, никад, никад!

Ох, мајко, мајко!... Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: — Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде. Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...

Јер у тим планинама ја не имадох ниједнога познаника из доба мога детињства, ни брата, ни пријатеља... Па зашто ми је жао тих планина?... Шта су мени ти Власи подгорачки и ти Срби Сумраковљани?...

Сиромах!... Не знаш, учитељу, како ми га је жао; и ја све не верујем да ће он живот свој природним путем свршити...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Није ми толико ни на стрелу жао колико на моје перје!” Наравоученије Чловек неправедан и зао подобан је ове басне орлу.

Како то? Ево овако, слушајмо само. Кад нас ко превари, жао нам је и тужимо се, а у исто време толико не желимо него да нас други варају, пак ко нам је вешт и ко нас лепо уме

Ми онда ако и не смемо, или нам је жао рећи му, не можемо да не мислимо: „Та гди ти је памет? Помагај! Казивао си нам то”.

њим се барабарити и: „Међер зато и ми, Деи гратиа, Зецови” говорити, — е, зече, брате зече, овде се сасвим заборављаш, жао ми те је, али ти се морам смејати!

Иди без трага, начаст ти рогови, носи их сам, ја их нећу! Хе, ја луд, и трипут луд! Није ми жао љуте бољетице што сам претрпио, него што сад морам без ушију ходити!

” „Не буди ти жао, госпо мацо,“ — рече јој папагал — „међу мојим и твојим гласом ваља даје каква нибуд разност | и отличност, кад тебе

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

године), Ђука фендрик, Ђока Мићановић стражмештер и млоги други. (Жао ми је што не знам све из Србије официре, а наравно било и̓ је доста који су остали и на Француза ишли, осим само

” Ово ми је, децо, овако све да је било, мој отац казивао, а ја вама приповедам, и жао ми је што не могу да знам, које је године што бивало. Ово даље веће и ја добро памтим.

Оду они на своје квартире, а ми одемо г. Ћорђи. Он, једно љутит, а друго му је жао, скоро да сузе не пусти. Кажемо, да се момци кају што нам нису пређе јавили, и да они моле да им се што ајлука

Ту ми је врло жао било што и ја нисам могао у бој стићи. Но хвала Богу и браћи Србима, Осветише нашу цркву и наше куће.

Ја онако чекајући толико дана и сваку ноћ онаку стра̓оту око себе гледећи већ сам себе прегорео, али ми је жао момка, који ће с моје памети погинути, опет жалим и коња где га доведо̓ бадава да га Турци јашу, ни отет ни поклоњен;

Рекао му Поповић Павле из Вранића: „Јави му се, господару, црче плачући, жао му је”. — „Нека, нека, којекуда, нека зна други пут како ће у Турке ићи.

Зато ми је жао, зато сам сада у овом магновенију забун и смућен, од мене ништа засад не гледајте, нити могу као досад што радити”.

) Како нам је свима собратим жао било, што не могосмо чинити наше намерене церемоније на славу како Карађорђа тако и целог народа!...

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Магарци једни Зар да ми живину поморите! Штрангови једни! — Море не удри ту децу — викну неколико пута Сима, и жао му беше ђака што их учитељ онако душмански млати, па опучи навише к осоју да обиђе крчевину.

Жена му и деца као потучени... Поче се продавати — махом све купује Узловић, сељаци и лицитирају и не лицитирају; жао и њима човека. Дође ред на кућу. Стаде писка деде, жена му удари у запевку. Он, сиромах као згранован, улете у кућу.

Надао сам се од овог последњег акта да ће бити што, па бадава!.. Баш ми га жао! Носи тамо нек се сајузи! То је био последњи акт од окружног начелства; јавља како су сва начелства и сви срески

— прискочи Сава, повратив се од смеха, чисто заједљиво — ко оно не пише никад ништа у ветар? Моја је опклада! То је жао за срамоту — сећаш се!?... Капетан само што сподби оно буренце, па с њим за плот у авлију. »Дај понећемо!« вичу они.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— А народ? — Море, растужи се!... Беше им жао једног од првих људи. Баш сам видео како и поп и кмет окретоше главе да сакрију сузе.

То је баш лијепо. Једини онај пас, Алекса, што вас је лагао... — Жао ми је Алексе! — рече Иван. — Знаш, кад га видим онако расплетена, с чибуком у рукама, да бих се заплакао!...

— А, брате, био пазити на свој народ!... — Шта ћеш?... Ваљда му је тако суђено!... А, богами, жао ми га је као рођеног брата!... Шта сам ја соли и хлеба с њим појео!... и то више у његовој кући него у својој...

— Шта је чуо? — Као да вас двојица врчите на њега. — А ко му је то казао? — Не знам; али, вели, врло му жао. Он вас воли и волео би да је с вама у лепој љубави... Поп се загледа у Ивана.

Али шта ћеш му, кад неће ни да те чује чим Турчина споменеш!...” И баш му беше жао на попа. Онаки човек, као Крушка што је, баш би се сложио с попом. И њих два могли би много добра учинити Црној Бари...

— Али... убиће те! — Нек̓ убије!... Ти мислиш бојим се ја смрти?... Јок!... Зашто да се бојим?... Ваљда ће ми бити жао онога живота што га нећу провести с Лазаром? (Она рече отворено: „с Лазаром”.) Не, мајко!...

Реч му се узела. Није му жао било седе главе, та он се и онако доста наживео, али му је жао оне његове нејачи, што ће она ни крива ни дужна

Реч му се узела. Није му жао било седе главе, та он се и онако доста наживео, али му је жао оне његове нејачи, што ће она ни крива ни дужна испаштати грехе његове. Напреже снагу па рече: — Станко!...

Збогом, Сурепе! Тебе ми је онако понајвише жао; жао ми твога разговора!... Смех се захори. Суреп само диже леву обрву и развуче усне...

Збогом, Сурепе! Тебе ми је онако понајвише жао; жао ми твога разговора!... Смех се захори. Суреп само диже леву обрву и развуче усне... — Заврзан — Заврзан — рече он.

Коњ га погледа тужно. Лазару се учини да виде сузу у очима његовим, па га помилова по челу и врату. — Је ли ти жао твога хранитеља?... Та, ја сам те гајио као дете!... Затури му дизгине за ункаш, па прилеже земљи да ослушне...

И Јелица осети бол у души. По гласу Станковом слутила је да му није право... А њој беше жао што се наљутио. — Шта ти је?... — упита пришавши му. А Станку дође да се заплаче... — Ти се љутиш... А немаш права!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Блешти се, шушти и заноси његов сјај, а њих се двоје све више грле и љубе! Али, о чуда! Мени није нимало криво ни жао, напротив: мило ми је! Нека, нека, узмите се, будите срећни, ето вам новаца, ево вам и мог благослова!

Па макар да се он каје у себи. Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и да му је жао, али попустити неће. Тога Проку је најволео од свију момака.

Онакав газда, па сад спао на то да прегрће туђу шишарку и да купује по селима коже за Чифуте. Зар ти, забога, није жао да ја под старост чекам од другога кору хлеба, и да ова наша дечица служе туђину?... — Па онда поче јецати.

Наш стари учитељ остави нас — оде, сиромах, на пут на који се иде затворених очију. Бог да му душу прости! Жао нам га је било. Био је, сиромах, некако прирастао за село. Лијепо смо га сахранили.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Нисам, каже, тако мислио, Персо, супруго моја; волијем ја тебе него све путеркрофне на свету!« А мени онда дође жао што сам га тако ожалостила, па проклињем и себе и шприцкрофне.

« Једва је попио пола чашице! Сирома’ младић, и сам се чуди што га је сад снашло. — Баш, бога ми! И сад ми га је жао — вели поп Спира у иронији, а и ди би богословац пио ракију?!

Пера. — О молим, молим... ви ме прецењујете, — вели задовољно поп Спира. — Е, баш ми је жао што сте морали толико да чекате. — О, ништа, ништа. Ја сам се уосталом лепо забављао.

— Срећа те су сви паметнији од ње у кући, па јој не даду за право — вели гђа Перса. — Простакуша једна... жао ми само оног детета, оне Јуле; какво та воспитаније може добити!

Само кад помислим како су га салетили, па му напунили уши!... Сирота Јуца, ње ми је само жао! Она, дабоме, не уме онако пиљити мушкарцима у очи и преврћати очима к’о она њи’на актерка.

»Гледај само, каква је; уфатила момка к’о крља, па га не пушта! Та тâ би, каква је, и осванула на сокаку. Да ми није жао момка, баш би’ га питала мисли ли се тако сву ноћ шпацирати, па би’ му послала боктерски рог, бар да знамо ноћу кол’ко

— Заиста не може. Готово да оставимо шетњу за сутра. Клањам се, госпођице! — виче Пера. — Службеница! Баш ми је жао. Ал’ сутра морате ми обећати да ћете раније доћи и дуже остати, да накнадимо данашњи губитак. — С драге воље!

Јули жао баш озбиљно. Час криви, час правда себе, ал’ опет на крај краја, кад озбиљно помисли, па шта је то тако баш страшно

Јако јој жао што је онаква била. Ах, мислила је у себи, само још једаред ако се нађе с њим, неће више бити таква као досада.

Али свега тога не би. Зато стаде сама певуцати тихо кроз зубе неку песму, а нешто јој се стегло у грлу, тако јој је жао и неправо. Постаде већ и нестрпљива, а и понос девојачки би дирнут. — Шта се само скањује ту ваздан!?

Те кувај ово, те кувај оно. Здраво је њежна, — каже, — хаглих к’о лептирова крила! Све ја морам да радим, жао ми детета; шта ћете, кад се за нешто више родила, — каже.

— Ах, пардон, пардон, милостива! Наљутила сам се... жао ми сироте Јуле, к’о да ми је рођена сестра. Дакле, доста до тога да је настала ’ладноћа међу њима через младога

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати. Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити, мора одлазити. Он је хтео још науке у свету да профитира.

Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити, мора одлазити. Он је хтео још науке у свету да профитира. Жао му је што није видео Медину трговачких калфа, „Белу лађу” у Пешти, и онде које доба романтично провео; жао му је што

Жао му је што није видео Медину трговачких калфа, „Белу лађу” у Пешти, и онде које доба романтично провео; жао му је што не може које време као калфа у Шапцу и у Београду провести. Врати се кући.

— А оно бар спустите цену на мање. — Од хиљаде не сме ни крајцара фалити! — Ја то не могу одма' учинити! Жао ми је! — И мени је жао! — Та ваљда ћете се и ви мало промислити. Оставите, дакле, то за овај ма' на страну.

— Од хиљаде не сме ни крајцара фалити! — Ја то не могу одма' учинити! Жао ми је! — И мени је жао! — Та ваљда ћете се и ви мало промислити. Оставите, дакле, то за овај ма' на страну. Дед'те чашу бермета!

Почитајеми господар Редић! Жао ми је што тако мњеније о мени имате; што се тиче погрешака младости, знам сигурно да карте мислите, ал' ја ако се

Само му је жао што ће на глас изићи да је Белкић зато дошао да га на теразије метне. Љуба чује да и неки млад нотарош проси

„Опет сам овом приликом дао правити излишан капут и панталоне — кошта ме педесет форинти. Није ми жао — бар је она остала у платки! „Пут код госпође Макре — осам форинти. „Пут код чика—Гаврине Варваре четири форинта.

Марко се задовољан шеће даље па до пенџера Мициних, и све јој исприча. Мици је мало жао, боји се да није берберин скрхао врат или ногу, а с друге стране мисли се: о томе ће се приповедати што је Марко њој

Сад је тек Рогозићу жао што је Перу берберина у кацу бацио. У оно је доба мислио: шта њему сиромах брица да смета, берберин који у протокол

Африка

Узео сам штап и убио је. После ми је било жао што сам то учинио, јер није ујела девојчицу! Није ли овај начин размишљања потпуно црначки“?

Иако је све у ствари шала, иако никад нећу отићи да је видим, било би ми жао да то бедно девојче не постане ипак онолико лепа колико је сад њена сестра.

сам се навикао на њега, гледајући га на леђима Самбе док идемо, или хранећи га бананама и шећером, било ми је доста жао кад је нестао.

Не могу ипак да кажем да ми га је одвише жао када га исплаћујем. За време пута он се олењио и искварио, интригирао против осталих црнаца, тиранисао носаче које сам

Одједном видех да ме је уистину жао растати се. Зашто не бих заувек остао у једном крају света где је живот тако прост и тих као што је међ њима!

Док силазимо на плажу, блештаву и златну под сунцем, ђале, гриоти, прате нас певањем о слави фетиша. Жао ми је да их прекидам ситничарским запиткивањем.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

нисам јошт нигда видила: кад је у највећој нужди, гди сместа потребује помоћи, ту му јошт на памет пада погађати се! Жао ми је само таки красни коња. КАТИЦА: Ја сам досад плакала, а свему је тому папа крив.

Но шта сте ви, господична. тако ућутали? Вами је жао за коње? Не пчелите се, купиће кир Јања друге. КАТИЦА: Жао ми је само што се мора тако стар једити.

Но шта сте ви, господична. тако ућутали? Вами је жао за коње? Не пчелите се, купиће кир Јања друге. КАТИЦА: Жао ми је само што се мора тако стар једити. МИШИЋ: О, лако се може човек утјешити, кад има у сандуку дуката.

Мењо сум дукате, и добио фалишни банки. (Лупа се по челу.) Ух, ух, ух! МИШИЋ: Кир Јања, мени је жао да вас морам обеспокојавати.

МИШИЋ: Ви ћете са мном ићи, а они за нама. ЈАЊА: Ама ја нисум нигда био у магистрат. МИШИЋ: Верујем, и врло ми је жао да се тако догодило. ЈАЊА: Знајте шта, господин нотариус, да кажите да нисам кући, и да прођи та ствар без мене.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Било му је жао да са њом и новорођенче изгуби, а помисли и то да је боље што је нема. Да га не гледа, у оковима, и да му не виси на

Сад, на његово велико изненађење, он се сети своје младе жене, и би му жао што не може да узме њене руке у своје руке, као тамо у Петроварадинском шанцу, у башти.

Као сви добри коњаници, и Павле је сматрао коња као душевно створење, а не као живинче. Било му је жао те двоглаве сенке, коју је остављао у сумраку.

Иако то није имало никакве везе са францеским философима тог столећа, њему би жао тог детета, претвореног у неку суклату, према церемонијалу њених господара. Она дакле нема сна. Њој звоне звонца.

Тебе матору ћу умлатити бијући само ако му још једном даш! Комад у шаке па једи! А он онда већ плаче ли плаче, жао му мајке, умлатиће је Гоша.

Колико бесчислених звезд. Би му Агагијанијана, на растанку, жао. Питао га је, шта је он, у ствари, секунд‑секретару, и откуд то, да њега, и Копша, и Руси, мећу у сваки посао, као

“ А кад то рече, крикну. Била је отишла, плачући, и наслонила се на зид, под капију. Павлу би жао, кад виде Гроздина, како стоји пред њим и прашта се снуждено. Гроздин га је био загрлио.

Тих последњих дана у Вијени, Исакович се кретао, међу људима, насумце. Изненада, би му госпоже Евдокије и жао. Осети према њој, и таквој каква је била, велику нежност.

Божич га је, међутим, испратио, љубазно. Капетан му је, каже – сунце му јарко – за срце прирастао. Чисто му је жао, што му није запросио ћер, Теклу. Добио би добру и верну жену, а капетан би је ваљда заволео.

Оставио је, каже, јолдаше у сирмијским хусарима, оставио кућу, оставио своје, свакидање, друштво, а жао му је и што не види више Дунав, и Фрушку гору, и што неће више пити сремско вино. У Росији, кажу, којешта пију.

Било му је жао тих сирака, који су радо са њим пошли, који нису питали куд их води, нити зашто су из Срема отишли. Ни шта их чека у

Весеље, у животу, учини му се да је, једино, човека, достојно. Кад је о својој фамилији размишљао, било му је жао таста Петровог, који је, сам, у Новом Саду, у својој великој кући, остао.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тако се сам са собом разговарао чича Тришо, а баш му је било жао његовог Тоше, крупног бркатог мачка, чичиног јединог друга у усамљеној пустој воденици.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Бацио сам је, ето! - А, тако? - рекао је Новак својим најшећерастијим гласом па додао како му је жао, како му је страшно жао, али овога пута случај неће моћи да остане непријављен. - Ти схваташ, млади пријатељу?

- А, тако? - рекао је Новак својим најшећерастијим гласом па додао како му је жао, како му је страшно жао, али овога пута случај неће моћи да остане непријављен. - Ти схваташ, млади пријатељу?

али човек не може никада да буде сигуран да за време представе неће банути неко од оних који ће касније рећи да им је жао итд., али, „дужност, је дужност, млади пријатељу!

Ту је радио трезан и зуби су испадали по мери, али многима је било жао да поштеде Социјално осигурање па су им зуби стрчали на све стране.

То је долазило неизбежно као што долазе снегови или кише, те његове приче, мислим. Рекох да ми је жао што није рат па не могу изгладнео и бос да јурим швабе, али да сам и ја два пута учествовао у изградњи Ауто-пута и то

Наша зграда није имала звоно. Зато су га имале друге и све је то личило на примењен час психологије. Било ми је жао што немамо магнетофон: многи би сутра били изненађени да се поново чују. Било како било, за пола сата Караново врило.

Свеже обријан ходао је по граду као да му у лице светле рефлектори, а девојке су се освртале за њим. Овце! - Жао ми је, Галац, веома ми је жао. Надам се, још ћеш имати времена од одговараш!

Овце! - Жао ми је, Галац, веома ми је жао. Надам се, још ћеш имати времена од одговараш! - Хаџи-Николов ме је гледао као да сам амеба, вашка или већ нешто

” Био ми је смешан са својим избезумљеним, зајапуреним лицем. „Није било оног”, рекао сам. „Није ми ни жао што није било”, додао сам бацивши опушак цигарете.

Опазих како Стари брише уста надланицом и рекох му да ми је жао што сам остао жив. Била би то таква божанствена сахрана! - насмејах се а онда одмахнух руком. Таква сахрана, боже мој!

- између обрва имала је ситну, црвену борицу, а марамицу је, иако је то било непотребно, још држала на уснама. - Жао ми је што му не можеш рећи да сам мртав! - рекох. - Послао би ми венац од два метра! - пођох за њом да је испратим.

Кад су, коначно, изашле напоље, знао сам да ће у следећих пола сата Караново добити комплетна обавештења и било ми је жао што нисам поломио бар један прст. Сензација би била дужа, а и неке ствари би ми биле отписане.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Сирома’ момак, ипак жао ми га је било, ал’ шта ћеш, како ће да се боде шут са рогатим. Ето, видиш, тако сам ти се ја женио.

Сад Чамча мађарски истумачи што је рекао шљахтец, па тако опет даље тумачи. Шљахтецу је врло жао било што са господаром Софром није могао латински разговарати, но ипак задовољио се по нужди и са тумачењем.

— Будите добре и послушне. Девојке му љубе руке и грле га. — Ал’ си, отац, болестан био, тако нам је жао! Сви у кући су весели, и сам шегрт Милан, само Пера се показује равнодушан.

Господар Софра на платну што је из Кракове донео јако профитира; жао му је што још двапут толико није донео. Тако господар Софра са породицом проводи своје време, од дана до дана, од

Али тај дућан неће више носити, кад он умре, име Кирићево? То му је жао, али није на ино, ако се Пера не поправи. Но Пера се не поправља. Господар Софра дуго промишља.

— Твој родитељ С. К.” Када је Шамика прочитао писмо, најпре смеје се, после му је опет жао што је тако на лако писао. Све спреми, па ће да се враћа.

Започе се разговор о балу. Лујза се хвали како је задовољна била; госпођи Матилди је жао што није могла доћи; имала је главобољу. Но ако опет буде бал у У., онда ће доћи да мало поигра котиљон са „фишкалом”.

Фрајла Лујза дође са гитаром. — Херр вон Кирић, ви свирате гитар? — Жао ми је, ал’ не свирам, — а овамо смеши се. — Та ви свирате, смејете се! — Не знам; ја бих вас молио.

Оцу после приповеда како је код Полачека лепо примљен био, и опет позван, како им је жао што отац није дошао, и поздравили су га сви. — Шта ћу ја онде, кад ти идеш да гледаш девојку.

Фрајла Лујза већ је чула да је Шамика ту; чула је од шегрта, ког је послала да види јесу ли ту. Жао јој је што нису одмах код њих отсели; калфа је заборавио то јавити, премда му је било казано.

Чека који дан, па отпише Полачеку овако: „Поштовани господару! Вашег писма садржај јако ме коснуо. Врло ми је жао, али веру нећу мењати, и тако поштедићу вашу поштовану кућу од даље посете, а за досадање, захваљујући се, остајем са

— Оставите то, отац, на мене. Оженићу се, ал’ са стране. — Та ма откуд, само се жени једаред. Та да ми није жао за покојном матером, куће ради сâм би’ се женио. Та на кога ће све то остати? Де, сврши једаред!

Црњански, Милош - Сеобе 1

Нити га је било жао што му брат опет одлази, оронуо, рањаван, преживео, да можда умре, нити га је било жао што ће он кроз коју недељу дана

Нити га је било жао што му брат опет одлази, оронуо, рањаван, преживео, да можда умре, нити га је било жао што ће он кроз коју недељу дана можда већ бити сам, без оца и без брата, без иког на свету.

виче, само да би прекинула својим гласом тишину, која је, у мирису и прашини устајале пшенице и ражи, била загушљива. Жао јој није било што је мужа изневерила, али јој се смучило, видевши како се, при томе, ништа не мења.

За децу није много марила и није желела често да их види. Беше јој жао само да су обе девојчице и да ће и оне, кад буду као и она, жене, толико патити.

Но прилике више није било, мада јој сад беше већ скоро жао. Зато је једног септембарског дана, у подне, када беше пошла мужу, који је баш исплаћивао неке Грке, вичући толико да

Било им је жао да се у тим надама преваре. Срдити што морају да напуштају лепо друштво, они су, и кивни и задовољни, гледали како га

Састанак са оном матором Принцезом гризао га је у мозгу као неки црв, а неколико дана било му је неизмерно жао свога слуге Аркадија, чије мртво тело није нађено, као ни она његова два коња.

” У ствари, било му је жао, што, шаљући своје људе у Варадин, не може да их, тако, својим китњастим потписом упути у Русију.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

крај њега стоји анђео и шали се с њим. У тој шали кад му рекне: ’умријеће ти отац’, дјетету и није толико жао, већ наставља смијех, али кад му рекне: ’умријеће ти мати’, оно се на мах заплаче.

У Банату, кад воде невесту из родитељске куће, другарице јој певају: „Плачи Смиљо, плачи здраво, зар ти није мајке жао? Сутра ће ти већма бити нећеш мајку ни видети“ итд. Сличне се песме у истој ситуацији певају и у лесковачкој Морави.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

МИЛОСРЂА Тражим помиловање за оне који немају снаге зломе казати да је зао нити рђавоме да је рђав, за онога коме је жао човека истином унесрећити, за људе који лажу из милосрђа.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Понекад нам је жао што смо већ прочитали све лепе књиге које волимо. Зашто Чехов није написао још стотинак својих дивних прича?

Еркондишн је непрестано зујао... »О, ђубради!« — помисли. »О, ђубради! Смета вам еркондишн!« – Заиста ми је жао... — казао је. — Понекад то стварно може бити непријатно! »Та вечна идиотска питања! Кад сте стигли? Колико остајете?

Неки, опет, аутомобиле остављају на почетку села, тамо где се завршава асфалт; жао им да их прљају по сеоским џомбама. Не знам шта ми је, али чим изађем на то двориште, одмах ми се игра клиса!

Већ трећи дан како испред њиховог застртог стола дефилују таленти и обожаваоци. Првог дана још им је и било жао тих младића и девојака стиглих ко зна одакле, њиховог глумачког заноса и ничим потврђене љубави према позоришту, али

су му да се у граду управо одржава велики Сајам аутомобила и да су сви хотели резервисани унапред већ месецима. Жао им је! Нигде ни једног јединог слободног лежаја!

—Умро је — рече она. —Заиста ми је жао! Ко сад води посластичарницу'? —Продали смо је. —Много се тога променило у међувремену... — преведе са француског.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— А млад и згодан бјеше, те ми га је и данас жао — рече Ћоро без смијеха, искрено. У тај мах разврже се оро, те сви младићи посједаше иза старијих, а женскадија се

Ђакон викну с прага ђацима: — Хај’те, дјецо, и ви, одмах, е знате да сјутра морате у зору устати! Жао ми вас је, али ноћас нема јегленисања!

— Добро дошли, моји соколови! — рече владика, љубећи их. — Обрадовали сте ме, занаго, као икад! А, заиста, жао ми је што се намучисте по овој студени, одакле докле!

Зар не видје да је Јанко устао? Кад ћеш попригати утробицу? — Ево ме, соколићу мој! Жао ти је Јанка гладна, ма више себе, бојим се! Прије него што сједоше да једу, у дворишту Мргуда Шутова узаври пјесма.

“ На то Цуца омеча и стаде говорити како није сумао да ми пријети, јер он добро зна с ким има посла, него му је жао да се омрзну двије куће, као што су наше, које су се од старине пазиле!

Кнезу се ражали. Подуже стајаше, па сједе и он. — Чуј ме, Крстињо! Жао ми је, вјере ми, што смо до овога дошли, сад кад смо ближе гробу но дому, а до сада није Црногорац љепше држао жену,

Јеси ли ме наједила као никада до сада, јеси, и је ли ми жао што те увриједих, јест! А сад да се лијепо поразговоримо као прави муж и жена, кад се тиче цпеће њихова дјетета, а

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ЖЕНА: Памтиш ли кад си искао да ме пољубиш, а ја нисам допустила? МУЖ: Памтим. ЖЕНА: Ју, боже, како ми је било жао, али нисам смела! МУЖ: Добро, добро. ЖЕНА: Сад те могу миловати колико оћу, је л’? (Оће да га пољуби.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Гледао их ловац стари, Пуцати му беше жао. Узе листак књиге беле Па је зеке — нацртао. Зека, зека из јендека, данаске си срећан био!

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Сад је време да им отмемо и отерамо и у Тунгузију. ГАВРИЛОВИЋ: Ми њи? ЛЕПРШИЋ: Шта, жао вам је? Ха, ха, ха! Види се ко је маџарон. ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам слушао да сте ви говорили маџарски, а не ја. ЛЕПРШИЋ.

ГАВРИЛОВИЋ. Та — да се није толико пљачкало... ШЕРБУЛИЋ: Вама је све пљачка у глави. Ваљда вам је жао Маџара и Шваба. ГАВРИЛОВИЋ: Жао ми је свакога који страда невино. СМРДИЋ: Невино! дакле Маџари и Швабе су невини?

ШЕРБУЛИЋ: Вама је све пљачка у глави. Ваљда вам је жао Маџара и Шваба. ГАВРИЛОВИЋ: Жао ми је свакога који страда невино. СМРДИЋ: Невино! дакле Маџари и Швабе су невини? ГАВРИЛОВИЋ: Како који.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

и сам пише »стихове лепе«: »Глас родољупца вашега зна наизуст и обожава вас за ваше родољубиве мисли, него му је мало жао што још простије српски не пишете, јер он мисли да на свијету нема љепшега језика од нашега народнога...

Милићевић, Вук - Беспуће

Нашао је у њој једну мирну доброту која му се допадала. Видио је да јој је још увијек било жао што ју је оставио тако нагло онога дана.

Не иде, није лијепо ни поштено да их истјера из куће; нијесу му ништа скривили и учинили на жао. Он не сврши никако те мисли и не нађе изласка из њих, скупи чело, залупи прозоре и оде да спава.

Њој грунуше сузе, она мишљаше да јој је њезина мама умрла без ње, и то јој би двоструко жао и криво. — Зар је моја мама умрла? — запита она не заустављајући се да плаче. — Горе него умрла. Да, она је умрла.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

А како је код других, који нису ништа бољи од њега; код њих свакога дана као код њега на Божић! Дало му се на жао ради многога чега; и овога данас и свега онога што га је у животу задесило.

Али он је нешто подуго тако ћутао. — Шта је, прико — прекиде Јова паузу. — Шта си се замислио? Жао ти ваљда што није овако сваки дан Божић? А? Шта мислиш? — Па... мислим тако... И, доиста, пошто је мало прошло, г.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Свирац свира, Срце дира, Рука с' диже на посао, Да л' ће коме бити жао? Нога лупа, диже пра, Наоколо свуда стра.

Бре, Аполо, голаћу убави, Пегаза ми што пређе набави! Ао гољо, да ти кажем право, Тебе млада жао ми је здраво: Једно момче — девет мома млади, Чу ли, драги, то су вели јади!

остави, Па се вину небу на висину, Те погледа овај свет убави, Погледа га уз дуж и ширину, И Богу је било врло жао Што га није давно већ саздао, Па гледећи тако са висине Заплакô је од веље милине: „Свете красни, о свете убави!

Вера и Бог, трајало је млого, Док сам само назирати могô, Но сад чу ли, неће т' бити жао, Кад прогледа што сам сагледао.

силу, Мучно језди украј побратима, А све жешће унапред се прима, Кâ од њега да би умакао — Спази Гојко, и беже му жао, Сети с' Цвете, па се и препаде, Па овако говорити стаде: „Што је теби, брате Радивоје Откад злато ти угледа моје?

Са коња је јунак сајахао, Мучно гледи — да л' му жића жао? Да ли жића, да л' другога чега И од жића јоште милијега?

Зашто, Боже, још тако слабачак?“ ПЕРИВОЈ На мом срцу песме дојим, Цео дуги данак појим, Труда мени није жао, Перивој сам подигао, Млоги цветови ту круже Лепоту од једне руже — Та си, мила, ти!

Поскочише, повриснуше: „Јао, мајко, јао!“ Скочи мајка од огњишт(а), Деце јој је жао. Скочи јадна, ма некако Тавицу изврати, Па кајгану свуколику У пепео спрати.

је веће био зрео, У суде скупља с' вина пламен дар; — На стање моје бија с' навикао И једва ми је драге било жао. 36.

Па једну речицу за другом лаћа, Ал' слуга њима ни на што не враћа. То беше свима, што бијау, жао. Ал' јад је грдни деклице спопао!

— Тај жубор иде од уста до уста, Ал' ниоткуда одговора пуста, И сваком беше и тешко и жао, Јер свакоме је на срцу остао. Ал' највише лепотице жале, О њему зборе, па дивно га фале.

Ма ко изненада, Ко оно отуд на њ'га наже сада, Још викну бесно: „Стани, да ти платим, Да жао теби за још горе вратим!“ Наш Стојан зачу, онамо с' окрену, Но што се стресну, кога тамо зглену?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Нека, нека. А продадосте ли онога њезиног ждрепчића Доратића? — Продадосмо, браћи Јованићима. — Је л му било жао оставити матер? — Богами, јест и њему и њој, рзала је три дана. — Ох, грехоте, људи моји.

Из низине, од малене тужне дједове ватре, одјекне повик: — Ехеј, будале, враћајте се! Жао ми те ватрице у долини, жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно

Из низине, од малене тужне дједове ватре, одјекне повик: — Ехеј, будале, враћајте се! Жао ми те ватрице у долини, жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом: — Умукни, ти

И попити је вољела, бог јој душу простио, једном тако умало није кућу запалила. Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога. И опет уздах који ни сам дјед не чује нити га је чак и свјестан.

Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога. И опет уздах који ни сам дјед не чује нити га је чак и свјестан. Све је упила и однијела неуморна хука.

— Па нек буде и тако, али дедер ти мене поучи како да ми њега излијечимо од те будалаштине? Жао ми, браћо, младице, начисто увену грешно чељадешце. — Није ту лако лијека наћи — вајка се брадоња.

Шта ћеш, дођоше таква времена. — Е, нек сам то чуо — наставља калајџија своју малопређашњу мисао — није ми сад жао што сам остао без свога крува и заната.

— О, мајку ти твоју, а ја све мислио да нијеси ништа урадио, па ми те било жао што те толико туку! Што не рече одмах како је било, па да се ријешиш дегенека, магарче један?

— Војске — пустињачки јекну сељак. — Остала само жујова? — приупита интендант загледајући краву на ледини, а све му жао што то није бар нека зекуља, марвинче заштитне боје, могао би се начинити да је није видио.

Није, дакле, пијан. Интендант, најзад, и сам избаци посљедњи адут: — Жао ми било, друже политички. Ниси ти сељак, не знаш ти шта је крава.

— Јест, јест, имаш ти сто руку, није теби Вјеровати — узинатио се сумњичаво Вачкоња, а мени одједном дође нешто жао тога инокосног сирака, истуреног сама самцита пред бездушни фронт овакве три позадинске, коморџијске набигузице.

— Ја сам старији човјек, мени сан лако неће на очи, а ти си, брате, млад, шта је то с тобом? — Нешто ми дошло жао, куме. — Мислиш на плави лончић, а? — Вала, баш и на њега. Како си погодио?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГИНИЦА: Више ми се и не тражи. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Како си спавала? ХАСАНАГИНИЦА: Тако, да ми је било жао да се пробудим. Сањала, као дојим онај ђурђевак, сав мирише на моје млеко. Цео дан ме боли груди.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И заиста. Ено старојко и још неколико њих устали. Држе се за столице; хтели би оро, али као да им је жао да прекидају песму, па само стоје, заносе се по свирци и рукама, по такту, одобравају: — А, ха... Тако! О-о-о-о!

То као да и снашка Паса осети, и би јој тако жао на њих, што они Томчу тако цене. И, да би Томчи то као накнадила, брзо се диже, руком позва девојке; оне пођоше за

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

толко душанова крв, што теби може зборит смелије, угледније што те је славит знао, — мислиш ли тако, онда нам је жао: до страшног суда још претрпи се а не верујеш ли, — посрби се!

Како га је жељна била душа јој је излетила, а остаде бело тело, оста мртва Валадила. Жао беше старом краљу, Рамсениту од Мисира, што радошћу превеликом уби ћерку, уби сина.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше.

Дворани изићу на чардак к Стојши па му кажу шта вели змај, а Стојша се осече на њих: — Идите кажите змају, ако му је жао зеца, нека ми изиђе на мејдан.

ништа не манка ође до само три ствари: тица што збори, дрво што пјена и вода зелена. Ово би жао једноме од ова два брата и рече: — Одох тражити ове три ствари, да баш ништа не манка. И тако крене.

сê краву, па не могу ништа умусти, а хранити краву само за онога главоњу, то би ми се звало лијепо господарство. Жао човјеку краве, а тешко му опет имати с врагом посла, стога оде најприје сам да се освједочи и да види шта је.

Једном се, тако, дигне цар да иде у лов, а синчић му обисне о врат и удари још јаче у плач. Цару то буде врло жао, па намисли да се ради дјетета ожени поново, а та друга жена нека чува ово дијете у његову двору.

се царев нашљедник, који је био већ дјечаком нарастао, мораде у простака прерушити и по свијету поћи, али му је врло жао било што је отац са њим тако учинио.

него одма бјеж'те одовле, е кад дођу 'ајдуци, ако вас овђе затеку, нећете ниједан живе главе изнијети, па ми вас је жао да погинете.

морало бити да га с веселим срцем дочека и предусрете, говорећи му: — Мило ми је што си приспио, али ми је врло жао што ми се честито није намјерило него кртоле на бистру воду. — Остав се, куме душе ти!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Жао ми је само што се љути, кад ја свашта чиним. ЈЕВРЕМ: Макса је човек који непрестано с упаљеним фитиљем оди. (Седне.

МАКСИМ: Само ако се што не догоди. СОФИЈА: А, на сваки начин, на сваки начин. МАКСИМ: Нама би иначе било жао. СОФИЈА: Можете се зацело надати. СВЕТОЗАР: Дакле, ја се праштам. СОФИЈА: Збогом, Светозаре; поздрави код куће.

Еј, тешко мени! МАГА: Али немој да се љутиш, молим те! НИКОЛА: Иди, иди, па гледај децу. МАГА: Ето, жао ми је, кад се једиш, а ја ти желим угодити. НИКОЛА: Ено се и краставци покварили. МАГА: О врагу!

Толико сирће! НИКОЛА: Иди, иди, не стој! Док тандрчеш и тешкаш се, могла би полак посла свршити. МАГА: Ето, жао ми је, гди се љутиш. НИКОЛА: Та иди само, нит ми помаже љутити се, ни певати. МАГА: О, тешко си га мени! (Одлази.

ДОКТОР: Ви сте неки особити човек. (Манојлу) Одлази! ((Манојло отиде) ДОКТОР: Мени је жао да сам вас отоич увредио; али ви знате каки су учени људи кад им се за право не да.

ДОКТОР: Нижи чиновника. ПУТНИК: Многи од нижи чиновника имају високе куће. То зависи од богатства. ДОКТОР: Жао ми је да путовањем не постајете плодни у знањма. Зар нисте никада чули о парламенту. ПУТНИК: А, то је друго.

КУЗМАН: Зар и ти држиш на сујевјерија? ДАМЈАН: Не држим, него би ми жао било да те нисам опоменуо. КУЗМАН: Ти се јако за мене бринеш!

КУЗМАН: Ти се јако за мене бринеш! ДАМЈАН: Та, комшије смо, па ми је жао, да ти се што случи. Истина, не ваља сваким гаталицама веровати, али је човек тек спокојнији, кад га савест ни у чем

— Један вели: да сам се ја само учио; а у себн мисли, да и без науке више зна него сви који су учили. Другом је жао што није учио школу, да може више говорити, а не зна, да би се тек онда научио ћутати и којешта не булазнити.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Убио Бог и онога који те је довео на мој врат! Али зна он шта ради, жао му је да ми и један сат, један минут прође у миру без једа. ПЕРСИДА (О, боже, боже!

ПЕРСИДА: Јесте, милостиви господине, ваљда није добро спавала. СТЕВАН: Ваљда јој је жао било што нас је толико мучила. ТРИФИЋ: Моја децо, овом се није чудити.

Али данас ме је мајстор Срета научио да је лако тући, али врло тешко трпити. ТРИФИЋ: Ох, ох, сунце моје, како ми је жао! (На страни.) Бог те живио, Срето! СРЕТА: Како ми ђаво обрну памет, те је нисам познао! (Лупа се по челу.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

И шта сад? Прелијем старог кечупа по бифтеку? Овако? Јао, опростите — просух вам старог кечупа по лонама! Баш ми жао! Стварно ми је жао!

Овако? Јао, опростите — просух вам старог кечупа по лонама! Баш ми жао! Стварно ми је жао! У ствари, да ме вечерас нисте извели на једно овако фино место, умрла бих а да не бих никада дознала чему служи стари

Хоћу да кажем да нисам фолиранткиња која воли да завлачи људе све док начисто не поблесаве, јер ми је некако жао тих зацопаних типова. А, какви су тек швалери!

— запрепастих се ја. — Каква змија? Да сте га само видели како је убио тутањ из „Три грозда“. Готово ми га је било жао, онако престрављеног, на часну реч!

За ту прилику аранжирао је неколико неодгодивих састанака са личностима од обостраног значаја. — Баш ми је жао што не могу да вам се придружим...

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Но ништа. А шта ћемо с прстеном? ЈЕЛИЦА: Ја не знам, татице. МАРКО: Морамо га натраг искати. Биће Батићу жао, али шта ћу му. Свет је широк — господин барон, учините ми љубов и позабавите се код моје Јелице, док се не вратим.

Ја се чудим да сте се могли рјешити овде пребивати. ЈЕЛИЦА: Само ми је жао што ми је прстен код тога несуђеника, кога ентберовати не могу, јер ме је мати на смрти заклела да се без њега не

Господин Вујић, треба знати да се у ствари тек полак случава што се год приповеда. МАРКО: Мени је доста; само ми је жао прстена. ЈЕЛИЦА: А што, татице, зар не да? АЛЕКСА: Ништа, ништа. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, ја ћу плакати.

(Пође.) Јелица: Јошт једно: јесте ли се и ви догодили у Мадриду кад је горело море? Мита: Нисам, које ми је врло жао, но кад сам после стигао, видио сам на брегу печене рибе у великом количеству; и то ме је могло увјерити какоје ватра

Што се пак господара Батића тиче, њему на сваки начин мора бити жао; али кад помисли да је господична у Бечу воспитана, то ће се лако моћи склонити да другу себи партију тражи.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Заплака старац за ноћних сати: „Младости моја, врати се, врати!“ Плакао рибар, а мачак слуша, жао му старца, боли га душа, тешку му тугу блажи: „Мачак ће поћи — тако је рекȏ — рибици доброј, тамо далеко, да твоју

КРАВА: Шаљу нам јесен добри богови, куд око бациш — сена стогови. Прикане драги, мајка ти здрава, је ли ти жао што ниси крава, под овим сунцем најлепша справа?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Срећа је за вас да нисте били. — Било ми је жао ујака и ујне, и хтела сам доћи, али сам се страшно бојала да пређем тих неколико километара преко леда.

Не смета вам што ћете јести са свима нама? — Напротив, биће ми врло пријатно. Немојте тумачити рђаво, али ми је жао да је ваш вереник баш сада овде. Могли бисмо можда прошетати заједно: овако бих имао непријатно осећање да вам сметам.

је свеједно умрла ту или напољу, или упали обоје под лед: не бих могао више издржати жену а и мени би било сувише жао. Јесте ли видели како је лепа? Обукао сам се, увио девојчицу у мараму и отишао право у ноћ.

Језеро се после сасвим смирило. — Ја сам био вољан, али се отац бојао. И после, кад се Зидар већ враћао...! — Жао ми је да сам вас забадава узнемирио. Обећао сам да ћу вас други пут употребити. — Не чини савршено ништа...

Постао је као дете. — Диван младић. Треба му рећи да ми је жао што је пропатио. — И још како! Ја сам њин најбољи друг и ми сви кажемо да је он најбољи међ нама. Ви сте га познавали?

— О, говорило се да Кампосов дух седи сваке ноћи у барци. Нико није смео да оде са њом ноћу. Арманду је било страшно жао што се тако говори о Кампосу, чије је тело на Сијера Невади. — Лепо је од вас да хоћете да обиђете Пипа.

— Лепо је од вас да хоћете да обиђете Пипа. — Било би ми жао да прођем кроз Хуенту а да га не види. Био је онда врло искрен са мном. Моје вође застају.

— Верујте да ми вас је искрено жао! Али како мислите да останете заувек девојка? Мислим да је то тешко у овако малом месту.

Јер нико више неће веровати; ни ја више нећу веровати. Али сада: да! Веровали или не веровали! Жао ми је живота ове последње биљчице, као и мога.

мало више ове биљчице, а ипак тако мало да је могу и ишчупати док размишљам ово а да немам никакве гриже савести. Жао ми је и свршетка покрета чамца који се њише. Или не, све је то лаж јер је мисао. Нећу да мислим.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

говори као да је од шупљикавог метала тако и сија и каже врло јасно да је чуо наша хтења и зна снагу наше воље жао му је што се наш глас кукавно извија сад хоће да и њега сви чују доста је слушао наше кукумавке изгореше му нокти

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ВИДА: Ни ја, боме! ГИНА: Уосталом, ја се толико и не љутим; није да кажеш да сам му род неки па да ме је жао. ТРИФУН: Како ниси род? ГИНА: Па тако, род му је прва жена Прокина, а не ја.

АГАТОН: И зато ја предлажем да се, у име протеста, одмах овог часа иселимо из куће. САРКА: Ух, баш ме жао моје собе! АГАТОН: Нећеш ваљда да дочекаш она да нас избацује, она? ГИНА: Ију, зар би и то могло бити?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Занемео и збуњен, стајао сам оборене главе, наслоњен на ограду. Тешко ми је било што више немам оца, жао ми је мајке, плакао бих, али су ту око мене људи. Гутам пљувачку и гризем усне. Локомотива писну.

Била је баш изишла. Наслоњен на прозор пушио сам и мислио. — Шта си се замислио? — запита ме сестра. — Жао ми је мајке. Она остаје сада сама. — Не жали је. Она је сада ипак срећна.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Јаднице !«... Беше јој жао ових глупих ширета — жена, јер она не познаваше њихово стање ни намере. Она им одговори пријатељски: — Ваши људи тамо

Беше им жао да остану свако за себе сами, па иђаху заједно не знајући куд ће; ућуташе и свако мишљаше за себе... »И откуд је баш

Одоше обоје у празну учионицу. Ту су у последње време седели и проводили разговор. — Јадник, жао ми га опет! рече Љубица. — А је ли он вас жалио... оно пре, кад вам је послао наредбу.

чекате учитеља ?... Тхе, шта ћете.. мора се!... А ја баш то гледам оногај... сваки дан, па... па ми баш, овај... жао ми, није вајде... Љубица почиње зверати очима... Шта ли ће сад бити, шта ли ће јој рећи ?... Ето га, иде оно страшно..

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

60. Добро дошли, кићени сватови! А за Мару гиздаву ђевојку! Е се Маре од рода дијели Али јој се жао од’јелити; Јово Мари тако говораше: “Што т’ се, Маре, жао од’јелити Од твог рода и од миле мајке, И од браће и од

Е се Маре од рода дијели Али јој се жао од’јелити; Јово Мари тако говораше: “Што т’ се, Маре, жао од’јелити Од твог рода и од миле мајке, И од браће и од братучеда, Од сестрица и мили невјеста?

“ 62. Изведи, брате, сестру на углед. — Извео би је, ал’ ми је жао. — Жао, не жао, извести ћеш је, Извести ћеш је, и нама дати, И нама дати, и наша бити. 63.

“ 62. Изведи, брате, сестру на углед. — Извео би је, ал’ ми је жао. — Жао, не жао, извести ћеш је, Извести ћеш је, и нама дати, И нама дати, и наша бити. 63.

“ 62. Изведи, брате, сестру на углед. — Извео би је, ал’ ми је жао. — Жао, не жао, извести ћеш је, Извести ћеш је, и нама дати, И нама дати, и наша бити. 63.

78. Златни топи у град ударише, Лепу Мару у двор уведоше. Лепа Маро, јел’ ти жао мајке? — Зашто би ми било жао мајке, У мог драга бољу мајку кажу, — Лепа Маро, јел’ ти жао бабе?

78. Златни топи у град ударише, Лепу Мару у двор уведоше. Лепа Маро, јел’ ти жао мајке? — Зашто би ми било жао мајке, У мог драга бољу мајку кажу, — Лепа Маро, јел’ ти жао бабе?

Лепа Маро, јел’ ти жао мајке? — Зашто би ми било жао мајке, У мог драга бољу мајку кажу, — Лепа Маро, јел’ ти жао бабе? — Зашто би ми било жао бабе, У мог драга бољег бабу кажу. — Лепа Маро, јел’ ти жао браће?

— Зашто би ми било жао мајке, У мог драга бољу мајку кажу, — Лепа Маро, јел’ ти жао бабе? — Зашто би ми било жао бабе, У мог драга бољег бабу кажу. — Лепа Маро, јел’ ти жао браће?

— Зашто би ми било жао бабе, У мог драга бољег бабу кажу. — Лепа Маро, јел’ ти жао браће? — Зашто би ми било жао браће, У мог драга бољу браћу кажу. — Лепа Маро јел’ ти жао сеје?

— Зашто би ми било жао бабе, У мог драга бољег бабу кажу. — Лепа Маро, јел’ ти жао браће? — Зашто би ми било жао браће, У мог драга бољу браћу кажу. — Лепа Маро јел’ ти жао сеје?

— Лепа Маро, јел’ ти жао браће? — Зашто би ми било жао браће, У мог драга бољу браћу кажу. — Лепа Маро јел’ ти жао сеје? — Зашто би ми било жао сеје, У мог драга бољу сеју кажу. 79.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Што нисам знала, то сам измишљала! Глумила сам, ко да је глава у питању! На крају ми га је било и жао. ВАСИЛИЈЕ: Кога? СОФИЈА: Тог батинаша. ЈЕЛИСАВЕТА: А можда је све то било срачунато! СОФИЈА: Шта срачунато?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини. О ничег нек те није жао. Зато сам ти ту мисао дао тужној голој и белој, невеселој. Гледај у јесен мирно, како се губи дан и љуби.

Садржај је био такозвано право прве ноћи (иус примае ноцтис). Нимало ми тога није жао. То лето послао сам своме брату и један роман за Бранково коло, часопис који је излазио у Сремским Карловцима.

Пред полазак, телеграфски сам позвао своју матер, из Иланче, да дође да се видимо. Било ми је жао те старе жене, да ме не види пре него што одем. Међутим, мој телеграм, случајно, преко телефона, био је саботиран.

Спрема се да упражњава велику уметност трговачког путника. Мени га је жао и ми се згледамо тужно, па да бих га развеселио, кажем му: „Продај, Милошу, једног од оних твојих ајгира у Башахиду,

Имао је банку. Ја сам своје критичаре, банаћански, цакнуо, и отишао. Ни данас ми није жао. У Паризу, тада, нашу групу књижевника био је захватио талас одушевљења, да уђемо у француску књижевност, у књижевност

Вечна су само тамница и вешала, њих ће ти радо нудити и брат. Што ти је жао нашег покољења? Зар то није весела маскарада: данас је укус цар, а сутра барикада, Христос, па Нерон, па Лењин.

Хиљаде година вуку нас за нос, песници, месије, цареви и комунисти. Шта ти је жао нашег покољења, укус се мења, укус се мења. Свеједно родиш ли сина или кћер: вечно су исти човек и кер.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Ајде са мном... хоћеш? Сироче: Сад нема ко да те веже, је л па ти је жао? Госпођа у црнини: Да... тешко... Сироче: А мени је жао што немам кога да вежем...

хоћеш? Сироче: Сад нема ко да те веже, је л па ти је жао? Госпођа у црнини: Да... тешко... Сироче: А мени је жао што немам кога да вежем... Госпођа у црнини: Ајде са мном па ћеш мене везати... Хоћеш?... Ајде!...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Тако данас, тако сутра, па почеше луди с њим да праве шале где стигну, где стану. Он се бори, бори, па малакса... Жао ми га јадника! Није био рђав!... Сад је паметан, озбиљан човек, не заноси се као пре.

Повукао се готово сâм за се, па се слабо с ким и дружи. У сиротињи је, али га многи помажу. Свима нам га је жао, али сам је крив... — Како сад луди с њим? — Лепо!... Сад га не исмева нико, воле га луди; а и жалимо га, јадника!

— говорили су. — Па и није био рђав човек. — Није, али ето, кад га ђаво носи да ради што нико не ради. — Жао ми га грешног! — Тхе, шта ћеш? Ко му је крив!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Штрпнеш пуце од чардаклије, па га заложиш са дренком и тамњаником, пипнеш мирисну дуњу, па те жао да је кидаш... омиришеш је па приђеш шептелији, загризеш онако на грани, па осетиш како ти усна за усну пријања а кроз

Чича Пера је био права анђеоска душа. За њега су сви говорили да неће ни мраву на жао учинити. Такав је био од како га памтимо.

Јес’ богме: па онда то и није оно зло које он очекује. И, готово, сад му би криво: и пшенице му жао и страх га од већег зла. У таквим мислима чича Пера дође пред општинску судницу.

Збогом, Јуло, поздрави ми Кају, жао ми што и она не беше да чујем шта ће она рећи, но већ свеједно и ти си рекла. И тако се сврши мисија баба Сокина.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Зет си ми, могу да се послужим твојим говором; ако те је жао могу и ја теби написати један па да ти вратим зајам. ИВКОВИЋ: Хвала! Пиши ти са твојим људима пашквиле.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Другом јаму копао, Па сам у њу пропао. Ал је шкрипац гадан! Ал је дрипац јадан! Сад, када је пао, Дође ми га жао. Кад заплаче дрипац, Кад га стегне шкрипац, Знај, то се, кратковек, У њему рађа човек.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

СЕРДАР ЈАНКО Укрешите који да пушимо! То је душа вјери пророковој, неће бити жао ефендији. ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Гавранови грачу и бију се, цијèнê брзо меса бити!

МУСТАЈ-КАДИЈА И МОЛИ МОМЧАД ДА НЕ ПОЈУ ОНАКЕ ПЈЕСНЕ ПОКРАЈ САКУПА ЦРНОГОРСКОГА, ДА НЕ БУДЕ ОД ГЛАВАРАХ КОМЕ ШТО ЖАО, НЕГО НЕКА ПОЈУ СВАТОВСКЕ ПЈЕСНЕ, И ОН САМ ПОЧИЊЕ ПОЈАТИ.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Свака би после, изишавши од матере, а као убијена, највише њу, Софку, гледала, као да их је ње највише жао, што ће им она отићи, што њу неће моћи више гледати и што ће она, ма да није ни за шта крива, тамо у туђини патити.

Да те није жао, што си постала баба? И ефенди Мита јој приђе, пољуби се са њом. — Како си, пријатељице? Јеси рада пријатељима?

Па одједном прекину, и, као да се она сутра удаје, поче да жали, нариче: Јао, јао, јел’те, дико, жао, Јел’те жао, што се растајемо. — Тето, хајде! Софка се диже. Осећала је да неће моћи издржати, да ће пући.

Па одједном прекину, и, као да се она сутра удаје, поче да жали, нариче: Јао, јао, јел’те, дико, жао, Јел’те жао, што се растајемо. — Тето, хајде! Софка се диже. Осећала је да неће моћи издржати, да ће пући.

Пева заносно из свег грла. Амам звечи: | Јао, јао, јел’те, дико, жао? Јел’те жао, што се растајемо Растајемо, а... И немогући више од севдаха, баци тас од себе.

Пева заносно из свег грла. Амам звечи: | Јао, јао, јел’те, дико, жао? Јел’те жао, што се растајемо Растајемо, а... И немогући више од севдаха, баци тас од себе.

А поред тога ваљда су хтели да се тиме пред њом као откупе за све оно што је њој њихов Марко, можда, на жао учинио, а без њихове кривице и воље. Можда је и сасвим унесрећио, заробио, убио, што ју је довео овамо, код њих.

Софку је ње више било жао него себе. Узалуд јој је Софка од свакога јела, од ручка, вечере, увек остављала да, кад дође, има шта да једе,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Лепи, несрећни дани. Провидан сумор пао На моје дане лако. Сад мије на све жао, И тешко, тешко тако! Живот у сну не буја У ове часе глуве; Вечерњи дах лелуја Уморне гране суве.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Тишина бијаше настала. „Не памтим да нас се мање окупило на овај год!“ рећи ће Саво Петровић. „Ваистину, жао ми је да сте се и ви измучили по овоме злу времену, оно јест, потребно је било да се скупите, јер имаћемо доста

Пошто сваки исприча, Владика опет понови расијано: „Е жао ми вас је, жао!“ Сваки се поче бранити од тога сажаљења, наводећи како и Црногорке иду у дрва на два пушкомета

Пошто сваки исприча, Владика опет понови расијано: „Е жао ми вас је, жао!“ Сваки се поче бранити од тога сажаљења, наводећи како и Црногорке иду у дрва на два пушкомета даљине, а камоли неће

Нећу, Илија, рекох му, да ти врћем жао за срамоту, него овако те молим, кани ме се! Ти лијепо знаш, Илија, да ја никоговић нијесам, нити да би се од страха

“ одговори он лагано, „нема ту лијека. Што је било, било! То је свршено, нити се ја за то кајем, вјеруј ми, но ми је жао оне несретне цуре и оног доброг поштеног старца, што их више нећу видјети... Фала нек је Богу...

А, може бити, као што рекосмо, не тај страх, него и њена дјевојачка савјест. А како бјеше болећег срца, жао јој бјеше Јанка. Можда јој пролијетало кроз главу да не само има разлога да га тјеши, него да је то њена дужност.

„Зашто?... Не бих ти умио казати зашто, али је ред да то буде!... Би ли ти жао било, Стане?“ рече он милосно, узевши је за руке. „Мени би мило било да останеш!“ рече она шапатом.

Ноћу је долазио, те заложио што би му оставили, а зором га нестани. Сердару и свијем жао је и криво то било од Јанка. Особито се стари чудио и жалостио.

Зовну је два-три пута, али му она не одговори, јер слатко спаваше. Види човјек, е њу никакве бриге не море, а опет жао му је будити, јер видјеше да је уморна, пак се врну да леже, рекавши наглас: „Е фала Богу!“ „Тата!“ шапну нечији глас.

Никада дотле он на њу не замахну, а додуше ни она му до тада не даде узрока. „Чујеш, Јоке!“ започе он. „Жао ми је, вјере ми, што смо до овога дошли, сад кад смо ближи гробу но дому.

Па, да ти право кажем жао ми је и досад, јер није у тијем годинама, да може удовати... Дакле, што би ми? Ко би нас припазио још ово мало дана?

„А што ћеш, сердару! Жао нам га је валај и прежао! Фала да је Богу, барем је јуначки погинуо!“ „Е момци! доста би причања, но да се сарањују

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Благословена (слатка је) вечера с правдом стечена. — Није ми жао на мали део, већ на криви. — Тешка је незаслужена казна. — Неправедно тециво на треће колено не силази.

— Једна (је) смрт, а сто узрока. — Живи кадгод, а мртвац никад. — Мука живети, а жао умрети. — Свакоме злу смрт је лек. — Нико се смрти није отео. — Не бојим се смрти, него зла живота.

Дједе Раде, тако ти свијета и вијека, је ли ти жао умријети? — Јест, тако ми свијета и вијека, као да сам се јучер родио. — А учини ти се колик вијек?

Кад путник то чује, буде му врло жао, и отишавши господару на орање, стане му говорити да то није право, и заиште да би му продао онога роба да се онако не

— Кад осиромашимо. — А кад је најбољи? — Кад умре. 6 Питао Турчин рају: — Је ли вам жао што Николу потурчисмо? — У нас, ага, кад окинемо псу уши, зовемо га „кудров“, а реп, зовемо га „кусов“, — пас био и

Виле ником не чине зла докле им ко не учини што на жао. На високим планинама оне воде коло. На то коло човек не треба да нагази.

хвалити какав је лијеп град начинио, вила га прекори да он то без ње не би могао учинити; цару на тај укор буде тако жао да удари вилу шаком по образу, а она се на то расрди, те све изворе и студенце по Котору отрује и све госте цареве

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” Дворани изиђу на чардак к Стојши па му кажу шта вели змај, а Стојша се осече на њих: „Идите кажите змају, ако му је жао зеца, нека ми изиђе на мејдан.

” Он узјаше на коња и отиде по траву. Кад дође на ону ћуприју зачуди се њеној красоти, али му чисто жао буде што јој нема и оних двеју талпи, па кад | дође на среду, погледа и с једне и с друге стране, и види испод ње где

ја хоћу вјенчати овога младића.” На ово цар пристане, а ни младићу не би жао, те ствар погођена: вјенчају се по закону.

” Па- | сторка је загрли и пољуби се с њоме и с њеном кћерју. Здраво јој жао буде што оца није нашла код куће, али полазећи даде и маћији доста новаца.

А кад чује шта је са женином кћерју било, жао му буде, „али јој је” рече „мати то заслужила код Бога, јер је на тебе бадава мрзила.

Кад онај с бравима опет наљезе, и види још један опанак, онда му буде жао што онај први није узео, па свеже своја два брава крај пута за једно дрво, па се поврне да га узме, да оба састави.

Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше.

Краљ каже све ово посланику и пристави: „Поздрави свога краља, и захвали му од мене на питању и моли га, да му не буде жао на одговор моје самосионе шћере, еле јој не могу ништа.

ништа не манка ође до само три ствари: Тица што збори, дрво што пјева и вода зелена.“ Ово би жао једноме од ова два брата и рече: „Одох тражити ове три ствари, да баш ништа не манка.“ И тако крене.

струк босиока што га он гоји и у камари мирише, па да је мишљела да се он приправљајући оне обједе жени и да јој је жао | било, јер се надала да не ће друге него њу вјенчати.

Из почетка у радости није марила што је толишно дете родила, али после дође јој на жао гледајући другу децу која су се с њезиним родила где нарастоше на женидбу и удадбу, а њезино остало као биберово зрно.

Скочи домаћин знајући, шта се догодило, пак принесе свијећу, и рече му: | „Жао ми те, али ми је мило ђе сам оклад добио, јер је дан бјељи од млијека.“ 8. ЉЕНИВИ СЛИЈЕПАЦ.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Није онда ни чудо што мишје цвеће! На тавану мишеви, у зидовима мишеви, испод патоса, у сандуцима, под креветом! Жао ти да платиш мало мишомора! Твоја кафана, твоја ствар!

ГОСПАВА (од једног до другог): Кажи ми неку лепу реч, утеши ме! Сажали се, кажи ми да ти је жао! Пусти барем једну сузу за мене, биће ми лакше! Узми ме за руку! Помилуј ме!

Иконија! Ја сад на души носим убиство! Кажи ми макар да знаш како ми је! СТАВРА: Нама је свима жао... ЦМИЉА: Шта жао, проституткиња једна! Ја тебе, мацо, никада не би флашом!

Ја сад на души носим убиство! Кажи ми макар да знаш како ми је! СТАВРА: Нама је свима жао... ЦМИЉА: Шта жао, проституткиња једна! Ја тебе, мацо, никада не би флашом!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Требао си свима у кући по нешто да донесеш а не само њој, па овима да је жао. ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка.

Требао си свима у кући по нешто да донесеш а не само њој, па овима да је жао. ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Мени је жао да људи који не мисле, не суде и не поступају следујући правилу здравога разума, себи [х]уде и вреде. О, колико би сви

Само ми је жао било што ми је буквар издерат био, будући [да је] из њега учио мој брат Илија, пак га је у таково состојаније метнуо

Мени би жао било то чујући; и заисто ја сам весма њега љубио. Но, ко ће мени извадити из моз|га пустиње и пустињике и све којекакве

И, да нам није жао да се одвећ не трудите, ми се сви не би[смо] наситили никад вашег разговора.” Владика, испивши чашу, почне све друге

Гди ученија нејма, ни латинскога језика, ту нејма ни живота. Нама[х] би[х] куд у свет тумарио да ми није било жао оставити мојега доброга и благонаравнога старца, кога сам с правом синовском љубовију љубио и почитовао.

разговор учини: „Мој синко, чини ми се да се нећемо више у животу видити; ја знам да ћеш ти куд либо за науком поћи. Жао ми је што ти више не могу дати; живећи у једном манастиру имућ[н]у, нисам желио да моји[х] особити[х] новаца имам.

услаждавамо се и не можемо се наситити гледајући изображенија њи[х]ова; чини нам се као да су до јуче на земљи били и жао нам је што нису и данас међу нами.

У том манастиру нађем неколико Болгара монаха, од којих један одведе ме кроз Кареје у Хилендар. Како ми је жао било чути да је учитељ Евгеније, не могући трпити ту којекакве калуђерске кабале, пре четири месеца то чудновито место

Зар је бог као човек? Он боље види и познаје што је у срцу моме него ја исти. П[релат]: „А није ли ти жао да те рибе изеду?” Ја: „Шта га сам и ја риба изео, које чудо да и оне мене једанпут изеду!

Бог сâм зна како ми је жао било ове преслатке људе оставити! Већ сам ту рекао да ћу се одсад крепко чувати да се с никим живим тако не пријатељим

Молим вас, искарајте здраво господина Торнбола. Гледајте само његов посао! Како да мени није доста жао било с такови сердечни растати се пријатељи, седне и напише ми некаково прељубезно писмо, метне у њега неколико

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Један трак растоке бијаше модар, а други зеленкаст. Бакоњи би жао, помисливши да вода мрви земљу, ону лијепу црницу што се накосила као да бјежи од свога непријатеља.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Нисам те видео... да, да, седам годила. Париз, па одмах служба, државни чиновник... (Он! Жао ми, шта моту?) добро вече, Ђорђе. Стигох сад, са кочијашем из Паланке... (Није ми се обрадовао.

дужности и неком морању, да нариче, мучећи се што не може мртвог именом да ослови: што ни имена нема, још више јој га жао. Да каже „леви“, никако не може. ...Свануће га је затекло у оделу на миндерлуку у његовој соби.

Симка затвори врата за собом. Вукашин се постиде. Запали цигарету. Она није способна све ово да схвати. Жао му је ње. Искрено. Али, ко зна да у њеној пажњи према њему није било и рачунице. Сигурно.

“ Није је гледао. Говорио је врло тихо. „Лези ту и скамени се.“ Није веровао својим ушима. Било му је толико жао себе да смалакса у покорном ћутању, и, одоздо, са даљине од петнаест година, без љутње се загледа у жену која је тада

“ „Знам те као кошуљу.“ Тад су му се очи замрсиле у очеву браду, и није знао друго до: „Вукашину ће бити жао ако му не дођемо на свадбу.“ „Срам те било.

Много је тукла. Из брњице јој текла крв... Трчећи, згазила жуто пиле. То више пута. Грешком, било ми ј е жао. Пила сам млеко уочи причести. Била сам дете, опрости ми, Господе. Покојном оцу много пута сам смрт зажелела.

Војник колута очима и више се не брани. Толи је жао војника, пусти га да удахне, чује пуцањ, опет га стегне. Пусти га, окрене се, види: војници јуре сељаке, опет га стеже

— Чекаш да и мене везаног спроведу у Паланку? Да ме осуде на робију? — Такве ни на робију не осуђују! — Жао Ти... — Оцу Ти се о глави ради, а ти... — Где је Мијат? — Не тиче ме се. — А Тола? — Знаш и сам, није као ти.

Кад ли је овом последњем ударен колац? Склопи очи и гадљиво се стресе. Последњи пут је послушао Аћима. Овога ми није жао. Није ни био човек. Против ножа и овца би се више борила. „Дајем ти сто, дајем ти двеста, узми све што имам.

“ смејала се. ,,Дао ме у службу. Има нас... један, дна, три... шест, седам, и... Љуба је осми. Било му је жао што није сироче. Дуго је гледао и чудио се што му је у почетку била толико ружна. Као да је Симка лепша од ње!

И имања. И жене. Још је млада. Тек је сад стигла. Посушиће преровске момке. А ти — у смоницу. Е, баш ми није жао. Ко је у округу више од мене зарадио за петнаест година? Нико. Па онда, што ти је жао?

Е, баш ми није жао. Ко је у округу више од мене зарадио за петнаест година? Нико. Па онда, што ти је жао? И моје и Вукашиново туђин ће да пождере. С ким ли се смотала? Наговарао је да с Толом... Дуго мисли. Није, није.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Напокон и владарка 3емље Сребрних Бреза чу за необични вез и позва Златопрсту у свој двор. Жао је било 3латопрстој да се растане од помајке, али није смела да одбије владаркину наредбу.

— Помози, синко! — зајаука старица, али дечак, не осврћући се, одлете дале. Жао му је било старице, али жао му је било и да упропасти другу жељу.

— Помози, синко! — зајаука старица, али дечак, не осврћући се, одлете дале. Жао му је било старице, али жао му је било и да упропасти другу жељу.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

У исти мах му је ваљда било и жао младића па му је обећао да ће га, кад обојица буду у смрти, даривати невидимком какву пожели, ако мртви знају да желе.

Попа, Васко - КОРА

глави планете А њега нема СВИЊА Тек када је чула Бесни нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И било јој је жао Што се истргла Из наручја каљуге И што је вечером с поља Тако радосно јурила Јурила капији жутој КОКОШКА Верује Само

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Киша више није падала, али мрак беше потпун. Тада се сетих да сад наилази месташце где се мој побратим венчао и би ми жао што бар није дан да понова видим село и јасно оживим старе, тако пријатне успомене.

рекао: — Побратиме, ти си увек био човек, остани то до краја, молим те — он се благо и постиђено насмешио: — Жао ми је што идеш. Тако ми је добро било уз тебе.

— Ко, је л’ ја? — Па ти, дабогме. — Е јесам, признајем. — А што, бре? — Па ’нако, жао ми, сетио сам се. У десном реду, код средњег стуба, поднимљен на дугој маљавој и кошчатој руци, лежи на свом кревету,

„Збогом, Нато, а мислим, — волео сам те много, али морам да умрем, ето. И Леону ће бити жа... жа... жао, и урлаће сваку ноћ, а у школу нећу никад поћи; а кад би један овде имао срца...

— Ти, ти, ти, — шапутала је она кроз уздрхтале прсте — да знаш како те волим и како ми је жао да умрем. И њене дубоке, сјајне и ватрене очи овлажише се.

Он пак чинио је њој у томе по вољи, не из каквога страха од ње или какве потчињености, него зато што му је било жао нејакога створа, па је то наравно после прешло у навику, те се постепено извргло као у неко њено стечено право да му

“ А да му је кафане жао било, о томе нема ни говора, па се није то једанпут десило да је он њу пакосницом и злом женом називао и пребацивао

сам, вели, и рат ратовао и главу сам држави на располагање давао, али сам онда више главом управљао, и сад ми је рата жао.

) — Немам част познавати Вашега зета — одговара Шљивић. — Жао ми је да га не познајете. Међутим, морали сте, свакако, добро познавати чувеног Шапчанина Жагора који је измислио

се Светлана окренула према мени, па ме гласом у коме је било пуно саучешћа, упитала: — Је л’ те, Вама је баш толико жао? Пуне су вам очи суза.

због тога што је у себи садржавало и онога сажаљења, одговорих са немало презирања: — О не, Ви се варате да ми је жао!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?... Све једно. А жао ми Мата! ... Шта да чиним са њим? Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако. Па сад...

— Што, нано, откуд то? — Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш. Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за

да опет мало пијемо... Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава... Видиш како он лепо са њим! ... Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— Како куда? Идем са побратимом главом по свијету, када га ти не хтједе даривати онако како је заслужио. Цару би жао кћери, кан̓ ти кад му је једна, па поврати младића и даде му тражен прстен.

Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше.

Кад то чуше дивови, у чуду се загледаше, па му рекоше да им не баца камена, јер такога нема надалеко, па им се жао растати с њим. А старац им вели да он не може друкчије или га неће ни бацати.

— Би, — рече старац. — Кажи ми, а што је јуче твоје лијево око плакало а десно титрало? Нама је дјеци то јако жао, те се договорисмо да те за то упитамо, па макар са све трију пала глава ма̓м доље.

То ти ми је врло жао, имам три сина, па да су прави, макар обишли сав свијет, они би се сложили па у свијет те нашли мој трс, и онда би ми,

Боже, трчи лисица, трчи да се све вија прашина за њима, док једва једном стигоше до царскијех двора. Жао момку дати цуре, ал̓ шта ће: ако је не да, неће добити златнога коња, а по томе неће доћи ни до очевог трса.

Ја знам шта је теби тешко: теби је жао изгубити златну јабуку, али ја ћу ти и ту помоћи. Сјаши с коња, привежи га за плот, на њену нека остане цура и чека

Сјети се е то су оба помрла, а његов нож свијетао, као да га је сад, забо у земљу. Е жао му за браћом, јако, боже, жао, али шта ће: изгладнио је, ижеднио, стога се пожури да што прије стигне до кyће.

Сјети се е то су оба помрла, а његов нож свијетао, као да га је сад, забо у земљу. Е жао му за браћом, јако, боже, жао, али шта ће: изгладнио је, ижеднио, стога се пожури да што прије стигне до кyће.

Кад дођоше кући, боже, отац весео, весео, грли синове, љуби их, е драго му, драго што види синове, а жао му, жао до бога, што му најмлађег и најмилијег сина нема кући.

Кад дођоше кући, боже, отац весео, весео, грли синове, љуби их, е драго му, драго што види синове, а жао му, жао до бога, што му најмлађег и најмилијег сина нема кући.

На ово гар пристане, а ни младићу не би жао те ствар погођена: вјенчају се по закону. Једно вече, стојећи он са женом својом на прозору, угледа, недалеко од куће

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Из мисли се тргох. Бацах поглед доле, Никог није било. и дође ми жао: “Можда је чекала, можда много воле, А ја? — ја сам свиреп, бездушан и зао.

И ја бих тада... Мој љиљане бели, Што су ми тебе пакосно однели? Што ти бар сама?... Зар те није жао? Куд гледаш дуго сном где нема мис'о Потеза својих?

Дан божији опет земљу плача виде. Ал' нам дође жао те гробнице мрака, Те судбине, с које полумесец иде, Што ће сад друмови пожелет Турака.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

При крају септембра, када се завршила берба, био сам спреман за пут у Кембриџ. Било ми је жао што идем јер весели дани у Војводини настају тек после бербе и кад проври ново вино.

При крају септембра, када се завршила берба, био сам спреман за пут у Кембриџ. Било ми је жао што идем јер весели дани у Војводини настају тек после бербе и кад проври ново вино.

Када је Нивен схватио шта ме мучи, било му је жао па ми је дао једну малу књигу под насловом ”Материја и кретање” коју је написао Максвел.

Било им је жао што их напуштам, говорили су ми то, али ми нису завидели, јер нису мислили да Берлин има било шта што Кембриџ нема.

Чинило ми се да се Француска још није потпуно опоравила од рана задобијених 1870-71. година и било ми је жао. Две године раније пролазио сам кроз Париз на путу из Порника у Идвор и понео сам собом много лепшу слику о њему.

Ћипико, Иво - Приповетке

— Скини га с главе, да га окусимо! — и пружи према њој руку. — Да—ну! — излане она и одмаче се. Младићу је жао што се она не љути, и стаде се бацати у коврљак гњилим маслинама. Учестао једну за другом.

Старији брат Спасоје све је узбуђенији што више размишља; жао му је што је доље силазио и брата собом повео да обојица лудо настрадају.

Знала је из чувења да се оно простире у неизмјерну даљину и да га око не може захватити. И чисто јој жао што се преда њу доставило оно голо високо брдо, иза кога је сигурно доре и камо ће она домало отпловити.

И већ се сложила с мишљу да ће се далеко иселити, преко свијета, и није јој жао, јер тамо ће наћи Спасоја који јој се све више у мождане усељује.

Све свакидашње навике у памети су јој, и радо би се к њима повратила, а жао јој што се није срчаније с познатима на одласку поздравила, већ онако хладно, савладана хитњом и узбуђењем.

Умрло јој дијете у путу, а она иде даље, да у туђему свијету потражи свога човјека. Жао јој дјетета и мучи је мисао што ће он рећи, — може је замрзити и помислити да га у путу није пазила.

Око подне са Спасојем обједује. Залажу се; он журно, она полако, како се научила. — Што си невесела? Зар ти жао што си дошла?... Ето, можеш се похвалити да си била у Америци... Једи и пиј! Немој послије да се тужиш на ме!

Сада јој је несумњиво жао што се нашла овдје, што ће до часа бити све свршено!... При тој помисли, нешто унутарње силно је потискује да

Ред је ићи; Антица то зна, и није јој жао. Дапаче, она у себи осјећа жељу да се чим прво кући поврати, и ту жељу не може никако да у себи утуче.

Ко зна гдје су сада! Антица часом умуче, но затим одмах настави: — Није ми жао што одоше: нека живу својим животом. Што би код мене? Нека се широм свијета плоде... Они су отишли, а ја сам остала...

— доврши старица тишим гласом. — Али вам је жао умујети? — опазим ја под утиском пошљедњих ријечи, осјетивши тугу у звуку гласа старичина: . — Да ми није жао?

— опазим ја под утиском пошљедњих ријечи, осјетивши тугу у звуку гласа старичина: . — Да ми није жао? Нека ме овако старе, само да ми је живјети! Да је могуће увијек живјети!.. .

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

КАЛЕНИЋ: То може одиста да вам пође за руком, а државу то баш ништа не кошта. Није држава садила шуме, па да јој је жао да се секу. Сасвим то може.

Има их који мисле да је после овога он просто онемогућен... ДАРА: Сиромах отац! ЧЕДА: И мени га је жао, али за све има да благодари својој жени. ДАРА: Па како, зар ти одиста мислиш да би отац?...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ал’ у то се неки лептир Лудо наврзао, Па на свећу, па на свећу — А мени га жао. Чим ја почнем, ево ти га Да скочи у плам; Бацим перо, од свеће га Даље отерам. Ја хартији, лептир свећи.

“ Ал’ кад плачеш што се смијеш? — „То је оно: ја сам Бог.“ А сад дланом очи кријеш... „Жао ми је ђав’ла свог.“ Имаш право, имаш право, Ти већ стижеш неку цел.

»Стармали« 1883. ДРАГОМЕ ЉУБИ НЕНАДОВИЋУ * Љубо! И ја видим Близу шездесету, А жао би ми било Да с’ не састанемо Још на овом свету.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

“ Моја лепа фрајлице, жао ми је што сте мене ради та ваша мала устанца заоштрили. Ја на моду нимало не вичем, него на злоупотребленије, на

МИТАР: Видиш ли ти да ти мати лудује? Она ће све с њеном проклетом модом да спири и измоди, пак онда? — Не, не, жао ми је, ал’ не може бити... Кој враг, какав је то пандур? ЕВИЦА: То је Јован. МИТАР: Јован, пак шта се тако наружио?..

ДЈЕЈСТВО ИИ ПОЗОРИЈЕ 1. ЕВИЦА и ВАСИЛИЈЕ ЕВИЦА: Ах, слатки Васо, како ми је жао кад помислим шта се с тобом збило!

Као лежим ја на кревету, а ти си дошла, па ме питаш што ми је те сам тако невесео. Ја кажем да ми је жао што не могу да начиним јошт једну аљину, него све морам у старом јанклу да идем.

ФЕМА: Узети моју кћер... САРА: О, маните фрајлицу, она је јошт зелена. ФЕМА: Слута је она, а не зелена; жао ми је што се и назвала мојом,... али нека... шта су се господин филозоф склонили?

РУЖИЧИЋ: Мир тебје, Хелено, очеса твоја звјездоносно блешчат. ЕВИЦА: Мени је врло жао што не могу вашим језиком говорити, но ја ћу се постарати да што скорије научим. РУЖИЧИЋ: Изјашчно, изјашчно!

Петровић, Растко - АФРИКА

Узео сам штап и убио је. После ми је било жао што сам то учинио, јер није ујела девојчицу! Није ли овај начин размишљања потпуно црначки“?

Иако је све у ствари шала, иако никад нећу отићи да је видим, било би ми жао да то бедно девојче не постане ипак онолико лепа колико је сад њена сестра.

сам се навикао на њега, гледајући га на леђима Самбе док идемо, или хранећи га бананама и шећером, било ми је доста жао кад је нестао.

Не могу ипак да кажем да ми га је одвише жао када га исплаћујем. За време пута он се олењио и искварио, интригирао против осталих црнаца, тиранисао носаче које сам

Одједном видех да ме је уистину жао растати се. Зашто не бих заувек остао у једном крају света где је живот тако прост и тих као што је међ њима!

Док силазимо на плажу, блештаву и златну под сунцем, ђале, гриоти, прате нас певањем о слави фетиша. Жао ми је да их прекидам ситничарским запиткивањем.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ДРУГИ ТУРЧИН: А и у твоје зираве очи давно се гавран загледао!... Ну без шале! А жао ми је онога крштенога пса те не шће вјером промијенит, но јогунасто издахну на вељим мукама!... Јунак бјеше, дина ми!..

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

су загубе и скрбне дјела гледати и слушати што бивају убијства и повреде у биткама међу војскама и нихне противнике. Жао е што од мерке правителства бивају толике загубе у едном мјесту, гдје толико невина домочадја и немоћне лјуђе се газе!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Радује л’ се она свећа, Или јој је жао Лете л’ и сад уздисаји — Ко би каз’ти знао. ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ И Све што даље време хити, Све се већма прошлост

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Мој школски друг... Али шта да му радим. Да ми је рођени брат наишао сатерао бих га у ред. Било ми га је ипак жао, те му приђем и загрлим га. Он ме пољуби... Обојици нам потекоше сузе... Мрак је пао увелико.

Духнем на њега... Он застаде, одупирући се чврсто ножицама. Било ми га је тада жао. Принео сам руку земљи и он хитро пође. Тада ми паде на памет, шта би радили Бугари да ухвате мене.

За мене ће то бити гаранција, да вас ставим на најистакнутије место. Ако вам се што деси, неће ми бити жао, јер сте настрадали од топова којима ви управљате.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Твога лица бијелог И срдашца весела У свем колу не бјеше. Ал' ми жао остаде, И жалићу до гроба, Ђе ти очи не згледах, Образах ли јаготке.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: И није — и мило ми је. То значи: и жао ми је Што те онако црна судбина Из Венеције злобно отиште. ЛЕОНАРДО: Можда и тако мислим.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— поче Дуле, а чело му се намршти — диже га спа'ија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô!

Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао. — Шјетио си се, море бити, оне пјесме: „Јао мени до Бога милога ђе погуби' од себе бољега?

Слободно је мореш отјерати, Давиде. Давид: Давно би' ја то учинио, али ми се не да. Жао ми је. Нешто би ти казô, ама ме је срамота... Судац: Ништа се ти не стиди. Давид: Ти кажеш да је оћерам.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЖИКА: Што му не скинеш, па нек иде го! МИЛИСАВ: Не могу, немам то срце! Видим нема, па ми га жао! ЖИКА: Е, па тако ти је то! Кад имаш срце... не можеш да имаш гаће.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

— Зашто је клас п. мали као шака? Једном је ђаво упалио п., и она почне горети; Богородици би жао, сиђе с неба, ухвати шаком за клас, и угаси ватру: и клас остане онолики колико је Богородица ухватила (ібідем.

Ћипико, Иво - Пауци

али, фала богу, имате се од чега наплатити, одговори Војкан умиљато. — Знам да могу, али мени те жао! Ево видиш, таман сам тебе тражио; накупило се преко сто шездесет круна, а то ти је преко четрдесет талијера што

Диже се и отвори кућна врата. Једнако снијег пада; захватио је са свих страна, као да је накастио цијели дан падати. Жао му је, боји се неће бити кола, ни уметања, а паљење из кубуре не може да савлада његове забрекле момачке снаге.

Илија затеже даме у благајну упише, жао му; и боји се старога господара. Али која вајда? Ко ће од бољега бјежати? И, одлучивши се, пође жупнику, попу Врани,

— Помози сада или никада, господару! ... Порубало ме за порез. —Немам готових, а жао ми те: даћу ти кукуруза. —Имам, господару, жита у кући. —Чекај, будало!

Али да, — досјети се, — немате ни ви готових пара. Газда се љути, вели: — Увијек си ми за напаст .. . а жао ми те! 'Ајде—де, узећу га ја, кад си баш најашио. —Добар је, болан, господар, — опази Васо.

Ждрале и Крило надимак им је у селу. Нико лежи уз ватру, под кабаницом. Над њим стоји јунац. Нешто је болешљив, жао га Илији, јер га већ хвата у плуг, па га је привео к ватри.

Чекајући мисли на жедно благо, а особито жао му кобиле. Локве, гдје се вода између стијена сакупља, безмало пресушише свугдје, па сада и благо мораће се појити

Жедан гледа у капље што над гуњац падају, и жао му сваке што сукно прије њега попије. Тако ишчекујући није ни опазио иза себе Маше. — Раде! — јави се жена.

Код своје жене бијаше је као заборавио, а сада опет пробудила се снажна жеља за њом и, као негда, мори га... И жао му што је досада осјећао њену силу над собом; цурио се пред њом као пред попом Враном.

Ма нека и жене, родиће ми сина! А да, заправо, жена и није за друго!...— Па, напивши се ракије, преврну: — Је ли ти жао што немаш дјеце? Нероткиња си, штирка, а веле да су штирке љуће...

До неколико дана вратиће се из војништва гдје га је за два мјесеца узело. Што ће он рећи, хоће ли му бити жао што је земље купио за скупи новац?

Раде, брате, — вели му, а над поплашеним очима затрепташе трепавице и поникну, — неће ти жао ако ме у недјељу Радивој из кола својој кући поведе? — Па и земан је, — одговори Раде. — Да са срећом буде!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

најмањег трага горчине, но чисто, непатворено задовољство, прачисто задовољство сневача из еденских вртова, мој боже. Жао ми је да заспим, јер зар може сан бити тако угодан као ова магловита мешавина сна и јаве, зар се неће, мој боже, твоје

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Но кмет у овом часу већ беше у занос пао, Те ћата устаде с њега, јер ипак дође му жао. Подиже шубару само, дотера на њојзи боре, И онда, псујући санћим, замаче у своје дворе.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

То би га врло обрадовало. Баш ми је жао што није овде! Сигурно је задржан својим наставничким позивом у Кембриџу. А сада да Вас упознам са присутнима.

Нисам имао разлога да им завидим, но ипак ми беше жао што нисам међу њима. Они су се могли посветити сасвим науци, а мени беше то отежано.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Две злоће, знам вас, и зна вас сва околина. Нити је мени жао новаца, ни брашна, и то зна сва околина. Нека буде како 'оћеш. Од сутра већ, и плата ти је већа, и део у брашну.

Изгрдим момка, оног пустог коцкара Милана, кога би требало и да избијем, али ми одједаред дође жао што је слуга, и окренем се и шмркам.

Тражи, наћи ћеш новац. Ти си крива што остављаш новац којегде!... Јулице, немој да ти је жао на мене сада; ја сам болесна, немам стрпљења... Ево ти кључ од мале касице, узми што ти треба... а новац ћеш наћи...

Нано, ја знам све, добро, али мати ми је, и мени је жао ње— Ти, Нано, купиш сав свет, па би, ја знам, скупила и њу, али она унапред поручује да овамо не би дошла нипошто...

Немој се кајати, мени је онда тешко и жао. Ми ћемо ти помагати, бриге ћемо делити. — То те и чека, сине; ја те, ето, бригама разговарам и тешим.

Срба, писала сам ти, не само да није свршио медицину, него, рекла бих, није честито ни почео. И теби је жао, видим; штета за младића способног и снажног.

Буде и смешно. Гробар — пет кућа је назид'о за пет синова, али му жао и мука што ја стојим и не може да шчисти ону килу пшенице у своју торбу.

Тројка наша помало рамље — насмеја се једног дана Бранко, коме је било жао што се Павле тако оделио. Бранко и Милан се виђали врло често; чак су неке ствари заједно прелазили.

Бранко иде Милану. Под обема мишкама носи књиге и белешке, вуче ноге, нечега му је жао, скоро би могао заплакати. „Беда ме знала шта ми је.

Нисам волела никада да имам деце, али сад ми је, верујте, жао што нисам имала сина, па да се види шта је за Париз! — Како се госпођа апотекарка баш озбиљно узбудила, сва господа

Одједаред Милан строго упери очи у Павла: — Куда си ти, Павле, управо пошао? Говори слободно, неће ми бити жао. — Павле каза право и отворено. Па додаде: да би он дошао да види друга и да се нису путеви случајно поклопили.

Оца ми је жао. Он је човек сур и мрк, и тешко сноси сиротињу. Нити је песник, нити има моћ адаптације... Ако мајка твоја може њему

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Он изјави Роксанди да се уморио, замоли је да седну мало, и — — љубезни моји читатељи, мени је жао што вам не могу повест довршити, јер је баш овде морао какав пацов стари рукопис тако страшно изгристи да се ни под

Колико, на пример, људи обештаду другоме помоћ, па баш у највећој нужди почну се извињавати да им је врло жао што реч не могу испунити; колико пути жене (а и људи) обећају тајну чувати, пак се тајна пређе прочује него да нису

да није, као што смо видили, Судбина у протокол ставити дала да мора избављена бити; друго: да није и њој самој било жао да тако млада и зелена (ово је само општи начин говора, иначе је она била увенуто-жућкаста) у земљи труне.

« Гимнософиста: Мени је врло жао што сте тако тврдо себи представили девовати; иначе ја сам мислио за мене вас испросити.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Настала је мучна тишина. Али Живадин прекиде: Господине потпуковниче, мени је јако жао што су моје речи дале повода да тако мислите. Ја се извињавам. Али...

Људи занемели. Иако готово на сваком кораку виде понеког мртвог војника, стоје сада скрушени и збуњени. Жао им мајке, а не знају ни шта да раде са дететом.

Тек тада је Танасије дознао за судбину својих другова. А неки су и кроз Албанију помрли. Много му је било жао кад је чуо да је Крста возар умро од глади када су ишли преко пиринчаних пола. А каплар Вучко удавио се у реци Маћи.

— И шта велиш... хајд да се помучимо узбрдо до Луке, добро, добро, постараћемо се, када ти је толико жао... — Ама не мораш, побратиме. Одавде је лепши изглед...

— Извините што сте толико чекали — говорио је расположен, бришући се убрусом. Жао ми је што немам ничим да вас понудим... Но, сад можемо!

А Солун је далеко. Иако сам међу људима, осетио сам самоћу и било ми је жао што сам напустио осматрачницу. Тамо су бар моји добри другови...

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Шта хоће та девојка? — питали су се у себи, не усуђујући се да гласно изговоре ни једну једину реч. Би 3латокосој жао, али и за њу као и за младића узмицања није могло бити: људи око њих све више су сужавали круг.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

''Тамо далеко! Јер нас усуд прокле И на нас паде тврда туча с неба...'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао... Но хљеба нема... Збогом! Хљеба... хљеба...'' 1906.

''Тамо далеко! Јер нас усуд прокле И на нас паде тврда туча с неба...'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао... Но хљеба нема... Збогом! Хљеба... хљеба...'' 1906.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Али за одмазду Турци су добијали одмазду, осветничка хајдучка рука враћала им је жао за срамоту. У сталној борби на живот и смрт хајдуци су често били врло окрутни.

„који може стићи и утећи, на тијесну мјесту причекати, за рањена прихватити друга, И на оштру ударити ђорду, коме није жао погинути“.

једну тако сложену личност као што је Марко Краљевић (на крају песме Урош и Мрњавчевићи): На Марка је врло жао краљу, те га љуто куне и проклиње: „Сине Марко, да те бог убије! Ти немао гроба ни порода!

“ Ал' је сестра срца жалостива, жао јој је брата рођенога, она цикну како љута гуја, ману главом и осталом снагом, из главе је косе ишчупала, оставила

Кад је била на воду Бојану, угледа је Мрљавчевић Гојко; јунаку се срце ражалило, жао му је љубе вијернице, жао му је чеда у кол'јевци, ђе остаде од мјесеца дана; па од лица сузе просипаше.

Кад је била на воду Бојану, угледа је Мрљавчевић Гојко; јунаку се срце ражалило, жао му је љубе вијернице, жао му је чеда у кол'јевци, ђе остаде од мјесеца дана; па од лица сузе просипаше.

Тад јунаку грђе жао било, па на страну одвратио главу, не шће више ни гледати љубу; а дођоше два Мрљавчевића, два ђевера Гојковице

Ти нијеси посјекао Марка, већ посјече божјега анђела“. На Марка је врло жао краљу, те га љуто куне и проклиње: „Сине Марко, да те бог убије! Ти немао гроба ни порода!

Зло ти вино напокње било!“ Ја кад бане књигу проучио, мука му је и жао је било: у образ је сјетно, невесело, мрке брке ниско објесио, мрки брци пали на рамена; у образ се љуто

далеко се чује, жута хрта за уши подбила, те се с њиме коље низ планину, а Турчину очи испадоше, колико му нешто жао бјеше, те он гледа што се чини с њоме.

Не гад’те ми пред господом вина!“ А мени је жао, беже, било, жао било двеју сиротица, па ја узе до две сиротице, одведо и доле на чаршију, нарани и леба бијелога и

Не гад’те ми пред господом вина!“ А мени је жао, беже, било, жао било двеју сиротица, па ја узе до две сиротице, одведо и доле на чаршију, нарани и леба бијелога и напоји вина

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

су да је зао Пошао је да им каже Да не може тако више Видеше га неке страже Опалише и убише Ником није било жао Мислили су да је зао ГЛАВА МИ У ТОРБИ КО ДВЕ ПТИЦЕ Ко грлице Гладне ми вилице Ко два коса Лете испод носа

питу ћу да те смажем Имам колтове од сребра Да ти бушим твоја ребра Могу стати па бирати Куда ћу те просвирати Жао ми је јадног метка Јер си ружан као четка ПОНАШАМ СЕ ПОПУТ ПАШЕ Понашам се попут паше Сви се само мене плаше

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Тога дана свима је било жао напустити логор и започету колибу. Николици је било најтеже, њему је ваљало оставити и кују да чува логор.

Што да се радујеш туђој невољи, па ма ко то био. Чак им је помало било и жао што, ето, одлази онај због кога су се одметнули у шуму, изграђивали логор и доживјели много узбудљивих и необичних

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

се шњиме, А сад мрзи ме и гледати на њега; С руком не могу се дотакнути к њему, Толико што уздишем и сузим за њим! Жао ми га је што се растасмо, С милокрвства стајао бих при њему, Ал' од зла задуха му, клоним се!

А велики бијаше бољарин и богат. Пак што да чини, како је сваком човеку жао овај свет оставити и умрети (лише богатицам), чудно је и до свога издахнућа све се копирка и мисли се еда би како

Ал' ето наскоро изненада дође и господин нагледати свој виноград и смотре га да је обрат и покраден. Жао му би на то, те заповеди својим слугами да имаду таки онога слепца довести пред њега.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

и оне још страшније речи: Је л’ ти жао што се растајемо, растајемо, а не састајемо!... страховито му тутње у ушима и разлежу се по грудима његовим, и он се

Певају другарице: Је ли ти жао старих стазица, старих стазица и другарица? Зона се љуби с њима, а оне је гледају, смеше се на њу очију пуних суза, а

Доле свилена сукња и шалваре од јума басме. Све то разгледају другарице и питају је: је ли јој жао куће и мајке, је ли јој жао што ће да иде у туђу кућу туђој мајци, што неће више код мајке да ноћи!

Све то разгледају другарице и питају је: је ли јој жао куће и мајке, је ли јој жао што ће да иде у туђу кућу туђој мајци, што неће више код мајке да ноћи! А њој очи пуне суза и готова је да заплаче.