Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Али чича Пера ћути н мисли у себи: дао Бог — пшеница је, те јој не треба ни копања ни прашења, но чекај док узри па жањи. А дотле, ваљад’ ће дати Бог, те ће се и ова напаст опаметити и тргнути. А ја ћу се већ чувати што боље могу.