Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Шта ли је то прождрла? — мислио сам у себи. Приближим се жбуну... Сирота мала веверица је лежала, сва у крви.. — У мене се кожа најежила, жмарци ме подилазише, слутио сам да ће ми
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Прикучивши обали, подиже се. Иванко зинуо од чуда. То беше Дева. Чим изиде на обалу, упути се жбуну за којим беше Иванко. Овај стаде преда њ. — Откуд ти? — упита га. — Од Турака. Хоћу војводама. Јеси ме опазио?
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Било је три минута до краја часа, а један врабац отресао је крила у жбуну испод прозора. У суседној учионици неко је понављао маршруту Александра Македонског, док се на катедри, у самој равни
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Једнога јутра прамиња снег, обели поља, сакрио брег, свиле се врбе до речног руба, на сваком жбуну памучна ћуба. Сипа и веје са свију страна, чује се тужно грактање врана.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Само се мало промешкољи на мајској ливади, а зна да човек није ни мрав у ногавици ни буба што зазврнда у жбуну његове браде па падне на земљу, тешка као жаба.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
У жбуну леске испод куле сачекао је ноћ, а онда се, по избочинама, с муком попео да врха куле иза чијих је решетака бдела Злато
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Под скромном сенком дома мог Спокојство леност пружа, Где мирно дрема мали бог У жбуну мајских ружа. Ту бурних жеља силна моћ Не мори људске груди Спокојно овде пада ноћ, Спокојно зора руди.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице, црне као трњинице, трепћу ка дечаку радознало и прекорно. »Којешта!« — помисли дечак. »Откуда жбуну очи?
»Којешта!« — помисли дечак. »Откуда жбуну очи? Мора да ми се приспавало?« — хтеде дечак да утеши самог себе, али му страх као ледена вода кичмом слази.
Вила је сада његово лице — како би се и померила? Сав ужаснут, потрча Дрвосеча ка жбуну где је оставио врећу с лицима. Можда би неким другим ово ђаволско могао да препокрије?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Дјевојчице су и даље неодлучно стајале, а онда се из групе издвоји мирна Луња и пође према жбуну. — Радозналицо проклета, свуд ти мораш прва завирити!
Лежећи тако с главом на рукама, заклоњен шеширом, Стриц је задријемао и заспао. Одједном се грање на љесковом жбуну опрезно размаче и кроза њ се помоли ушиљено лисичје лице некаквог старца.
И управ кад је био изгубио сваку наду да ће ишта открити и уморно размакао грање на једном жбуну, спази пред собом у трави неког заспалог дјечака.