Јакшић, Ђура - ПРОЗА
С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Насмејаше се и путник и женица. И ова узе једно по једно, и потрпа их у кола, која сад изгледаху од силних детињих главица као да се из бостана
— Но, но — смеје се путник — може се то још и поправити! Дакле, молим... — Дакле... дакле... — поче женица, а не може никако даље, јер се све клања од смеха гледајући на децу која се потрпала задовољно у кола, па се смеју од
Јел’ те, попо?.. ’Ајде, мама, и ти у кола! — зове је Рада. — Е, не сме мама, рâно; мама мора да чека бáбу! — рече женица смешећи се. — Па нека и попа чека бáбу! — одговори Рада. — Па кад неће господин-попа ни да сврати, — рече женица.
— Па нека и попа чека бáбу! — одговори Рада. — Па кад неће господин-попа ни да сврати, — рече женица. — А што се не би баш и скинули мало с кола... бар док се коњи одморе и наране?... Да отворим капију, ’оћете л’?
— ’Ај’те, децо, с кола, ’оће господин попа да иде — вели женица деци, и хтеде да их скине с кола. Али деца неће с кола.
— умирује их путник. — ’Ајде, рâно! Чујеш шта каже господин-попа: да ће се вратити — рече женица скинувши већ оно троје мањих. — Ајде, Радо, снâго моја, сад ће доћи бáба!
Црњански, Милош - Сеобе 2
У кући је, негде, морало бити много веселог света. Госпожа Хумл учини се Павлу врло чудна. Била је то женица, ваљда педесетих година, увела ружа, полугола.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ПАВЛЕ: Чини ми се да сам је видео једанпут кад је долазила к вама на грађевину. Колико се сећам, лепа и пријатна женица. АЉОША: Она мене оставила. ПАВЛЕ: Напустила вас? АЉОША: Да. Био је ту један певач, оперски певач, Пијерковски.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(Радуновић, М., 1988, с. 77) — Нека ти је жива женица и дечица, синови, ћере! (Ђорђевић, Д. М., 1958, с. 528) — На чукун унуци да оставиш! (колач) (Ђорђевић, Д. М.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
са једним краљевско-српским беамтером, да је с њим био »пер-ту«; а и нашем Јови допало се све код Швабе, и његова мала женица Катика, а још више волео је да чује кад Шваба стане да говори српски, или кад се као мало наљути па псује српски.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ФЕМА: Разумем, господине, немајте бриге. Збогом. АДВОКАТ: Слуга. ПОЗОРИЈЕ ТРЕЋЕ АДВОКАТ (сам) АДВОКАТ: Лепа женица, боља него њена партаја, јер први пут ми је таки пар голупчића донела. Сад треба гледати да јој се помогне.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Језера сува - небо измакнуто. СУБОТА І Зелена, жива, Субота је кристал: уз зверку звер је, женица уз мужа, уз крда стада.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Стојан ми набавио неку дебелу кокошку, а ја рекох биће добра за чорбу. — Море, паметна си ти женица и красна домаћица, само те то не држи за дуго, него наиђе нека луда, јогунаста даска, па човек да бежи у свет.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Жена ми је права лепотица. Кад идемо улицом, свако се у њу загледа и видим баш на свачијем лицу мисао: »Лепа женица !« А ја се топим од радости. Па како ми је кад помислим на растанак!... Прво ми дође у походе поп Цуца.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Заова јој, млада удовица Милуна Пејова, који погибе на дебеломе Бријегу у Конавлима, бијаше осредњег раста женица, једра, плава лица некако преширока, али ипак доста пријатна и доброћудна изгледа.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Зар не? Јер муж треба да зна где његова женица, углавном, проводи после подне. И јер мени просто може пасти на ум да дођем тамо где си ти, да те обиђем, просто да те
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Што ли све малограђанска глад за сензацијама и густа, паклинаста фантазија пучких женица нису измаштале и саплеле око те смрти!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Сутра, бићу твоја мала женица. Ау ревоир! Драгиша је оборио главу и заћутао. Онда је уздахнуо дубоко и дохватио се за главу.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Кој си ти? — загледа је Мане. — Де, несам кумита!... Што, јоште ли ме зар не познајеш? — смеје се женица. — Ја сам си Васка... Васка Гмитраћева, зар ме не познаваш...
Имам један абер за теб’ и поздравље... Мане се тихо искашља, па се крене и пође полако, а за њим пође и Васка, млада женица, која се силно пролепшала откако се удала..
— После краће починке, размишљајући како да отпочне, проговори женица: — Мори, зашто ме не нитујеш, бата-Мане, од кога си је, ете, абер и поздравље? — Па тој си је твоје знање.
Знаш: Манулаћ и Манча слично му долази, — та може да си заб’равила за кога ти рекоше... — Ама, де! — смеје се женица. — Мори, какав Манулаћ?! Ешек... пуле чорбаџијско! — Ја се веће једанпут превари’...
„Како је, рече, овој цвеће бледо и вене, такој, рече, бледи и вене и њојно лице од карасевдах“... — рече женица и предаде му киту белих хризантема — Јоште те је поздравила да гу прошћаваш, зашто је пролет дамно минуло, јесен
Било цвеће — било и Зоне!... — заврши дршћућим и загушеним гласом млада женица и обриса кришом сузе, па му пружи киту зимских бледих ружа.
Кујунџија сам, ама... „носено злато“... бива ли?... — Мори, ћути си, несрећо кујунџијска! — прекиде га женица и пљесну по рамену. — Како па то збориш!... Зашто, инћариш, инћару ниједан!... Све си ти тој направија!
— Што је овој?! — кликну Мане зачуђено кад разви мараму. — Шефтелија ?!... — Шефтелија! — прошапта женица и устукну поплашено два-три корака устрану. — Шефтелија?!... — прошапта Мане и заљуља се од неочекиване среће. — Ее!
Зоне ти, ете, даде овуј шефтелију? За мен’ ти даде?!... — Зоне... — Л’жеш ме, мори! — Не л’жем те, — куне се женица — две ми очи, не л’жем те... Оваква да се напрајим — ако те л’жем! — рече и сави кажипрст као куку. — и Зоне пратила?