Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Глава је остала код Фочића на чардаку. Но неки Живан Јеротић из села Близоња, који је онде послуживао, ноћу је украде, метне у недра, склопи гуњ око себе, и тако главу у
Затим га запитам: „А где је Живан буљубаша, Раонић и Живко Дабић?” — „Отишли кућама”. — Опет му ја кажем за главу да ћути.
Кад се они букачи растуре, и кад нови кнез Пеја оде у доњу војску, почеше мени опет долазити буљубаше: Живан из Каленића, Арсенија Раонић из Лознице, Васиљ (Павловић) из Бајевца, и доведоше војске.
И опет вам кажем: ето нас до пет дана, ако Пореч-Алију међу вама уздржите”, — и растанемо се. Вратим се ја и Живан буљубаша, који смо ту на састанку били, и нађемо где нас чека стари кнез Никола Грбовић.
” — Буљубаша Живан рече: „Обоје није добро; али је опет боље реч погазити, кад је не̓отице, него браћу своју издати”.
Казао сам да смо на Врачар изишли с војском 1804. године, 6. маја. У нашој војсци био је Живан Петровић из Каленића који је био како мога оца Алексе, тако и наш главни буљубаша; и свагда се уклањао испред
како мога оца Алексе, тако и наш главни буљубаша; и свагда се уклањао испред Карађорђа, јербо је знао Карађорђе, да је Живан из села Каленића, где је он у руку рану добио. Поврати се Карађорђе из Пожаревца.
Кад то види стари буљубаша Живан, а он се поплаши, мислећи; кад Карађорђе отера Митрића малог буљубашицу, који је само избацио пушку преко заповести, а
Помисли̓ и фришко запитам откуда Турци долазе. Живан каже: „Неме Турака, него Карађорђеви момци отераше буљубашу Мањеницу. Данас њега, а сутра ће мене, да пизму покаје.
једно зато што смо имали два топа, а друго што је у нас ваљевске војске од свију највише било. А кад војску Живан побуни, ја виде̓ какво зло и пропаст хоће да буде; стога повичем: „Стој, буљубаша, ја ћу сад Мањеницу довести!
обичају дође Карађорђе и Катић и ондашње нахијске старешине, и после божествене литургије седнемо под ̓ледник; ту је и Живан буљубаша.
” Живан: „Од стрâ, господару, скривио сам јоште кад је кнез Алекса заповедао.” — Он се осме̓ну мало: „Та који се боји, онај бег
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— говори Смиља, а све одмиче. У то време беше у среској канцеларији неки Живан, први писар. Тај је Живан почео у срезу служити као »бесплатежни«, па је дугом службом дотерао до среског старијег
— говори Смиља, а све одмиче. У то време беше у среској канцеларији неки Живан, први писар. Тај је Живан почео у срезу служити као »бесплатежни«, па је дугом службом дотерао до среског старијег ћате.
Напослетку му је наручио да само ситније послове свршава, а крупније оставља док он дође... Јер чим се Живан прихвати каквог крупнијег посла, онда — дижи руке!
Онда ти он не зна шта ради ни шта говори; онда обично учини ма какву лудорију. Таман се Живан спрема да иде на ручак, кад ето ти бирова из Неменикућа, донесе му писмо од кмета.
Таман се Живан спрема да иде на ручак, кад ето ти бирова из Неменикућа, донесе му писмо од кмета. Прочита Живан кметово писмо и замисли се. Шта ће сад да ради?
Дуго се Живан премишља, па најпосле науми да причека до сутра. Дотле ће ваљда што измислити. Сву ноћ Живан није заспао.
Дуго се Живан премишља, па најпосле науми да причека до сутра. Дотле ће ваљда што измислити. Сву ноћ Живан није заспао. Превртао се, мислио. Сећао се свега што је у свом веку чуо и читао о чудноватим зверкама и дивљим људима.
Узгред буди речено, Живан је био прилично плашљив. Кад чује да се где јавио лопов, или курјак или хајдук, па макар то било богзна где далеко, он
Кад стиже у Неменикуће, људи се већ роје око суднице; али све мало подаље обилазе око апсане. Живан се здрави с њима по обичају.
Запиткују га има ли одиста дивљих људи, могу ли доћи чак и овамо, има ли их и репатих. Ћата Живан већ поче да се сплеће.
Напослетку навалише да отворе апсану, те да покажу ћати каквог су чудног звера уловили. Живан оклева, заговара још, али, нема се куд, мора видети кад је већ дошао.
Одвоји се неколико људи, дочепаше што год паде шака, па хајд' у потеру. И ћата Живан пође с њима, али некако све заобилазећи подаље и говори пандурима да се нађу поближе.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Оно што је Исаковиче, највише, заболело, било је, да им је речено да им је то њихов рођак, секундмајор Живан Шевич, удесио, који је, у одсуству свог оца, ђенерала, командовао, у Кијеву.
Боље да је ногом, Гарчулу, у кесилку! Павле није знао шта је кесилка, али није питао. Петар онда исприча, како му је Живан Шевич помогао да састави протокол, и каже, шта је све у Аустрији видео и доживео, па се и сам чудом чудио, колико је
Сербске официре представљао је син ђенерала Шевича, Живан, дерући се гласно, имја и чин. Виткович је желео да Костјурин, Исаковиче, прими лепо.
Виткович је желео да Костјурин, Исаковиче, прими лепо. Живан Шевич трудио се да их прикаже, као лоле, и бећаре, и глупаке.
Разговараће са њима, кад буду на идућем рапорту. Живан Шевич је, очигледно, желео да Костјурин обиђе Исаковиче и нестане у гомилу официра, који су још чекали у ходнику.
Поготке је бележио и јављао, вичући, весело, Шејтани. Секундмајор Живан Шевич, међутим, није се од Костјурина одвајао.
Били су обична погранична стража. Секундмајор, Живан, који је замењивао оца, ђенерала, био је дубоко увређен, што се Павле у Кијеву јавио у пук Прерадовича, а не његовог
Нуди му опкладу: Ако падне с коња, Шевичево је све што има. Ако узме препону, да га Живан, пред женом, пољуби у врх чизама. Затим му окрете леђа. Поче да скида седло са кобиле и да јој нешто мумла.
Трифун – који је ћутке слушао, кад је Живан Шевич причао, како Костјурин увек хоће да се напада – продера се сад: „Атака!
“ Тако је то причао Живан Шевич Исаковичима.) Тек при крају егзерцира, кад се Костјурин спремао да иде и да руча – подне је било давно прошло –
су му, док је посматрао одлазак тих нових трупа, „чудо“, и „чорт“, биле сталне узречице, које је довикивао Витковичу. Живан Шевич, који није волео коње, улизица, услужан, дрзак, завидљив, пројаха на свом коњу, прав, строг, поносит, са сабљом
И њихове жене. Живео је у кући, коју му је Живан Шевич био оставио, у Кијеву, код неке госпоже, удовице, капетана, која је имала младу, врло младу, ћерку.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁸¹ Друга би, опет магијски, требало да учине да дете остане живо: Живко, Живоје, Живота, Живадин, Живан, Живојин, Живорад и сл. Исти заштитни магијски смисао имају и имена: Трајан, Трајко или Постоја.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Обојици као да није било место овде. Мало даље цтојао је командант шанца, капетан Живан Протић. Упитам га да ли зна где је капетан Сировацки. — Хије овде и не знам где је, одговори ми он.
Владана, који су седели у једном заклону, за бедемом, на два корака преда мном паде капетан Живан Протић, командант шанца. Паде ничице, и тако оста непомичан — нити се окрете, нити рече јао, ништа.