Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Хај, чујте и почујте, така је од везира заповест!” Сад мој отац дозове одма буљубаше Живана [Петровића] из Каленића, Арсенију Раонића из Лознице, Ђукана из Орашца, Васиља [Павловића] из Бајевца и Коју из
” — Помози Боже, помислим ја, кад овај стари тако говори, који зна како је војевати. Одма ја одатле пошљем Живана из Кутешице у Суводање Милићу Кедићу (кога је Фочић окнежио, и који је такође код Бирчанина био буљубаша), и пишем му
Сад ја запитам Живана буљубашу: „Шта ћемо сада? Ми синоћ дадосмо веру за пет дана да нећемо ударати, а они без договора ударише и запалише
Чује то мој отац, пошље им свога буљубашу Живана из Каленића, попа Петра из Такова и кмета Весу Велимировића из Љубинића, да га поздраве: да одма из нахије изађе и да
Ми сви присуствујући онде скинемо капе и благодаримо на опроштењу и прочаја. Опет Живан и Карађорђе. После је овога Живана Карађорђе врло љубио и у 1806.
дошао у Ваљево, да идемо на Братачић пред Хаџи-бега, онда на Кличевцу седнемо да печено јагње ручамо, — он зовне Живана: „̓Оди, Живане, да ручамо!” — Живан: „Де-те ви, господару, ручајте; ја данас постим понедељник.” — „Ха, ха, ха!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Прими Тиосав паре па оде гунђајући сам: »Лепо мени вели Живана: ,Не свраћај, море, оном Цинцару!' Аја, не даде мени ђаво! Баш, ако ће...
била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи. Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути.
Страхиња наумио, па га не можеш никако намолити ни одвратити. Она се исплака, што никад дотле; изјада се Страхињи на Живана: рече да се можда неће ни удавати кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде
Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије. Додуше, Страхињу су сад волели сви и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима. Само су му неки помало замерали што је »пропалио« дуван, а још момак.
Могу ти казати тек да ми мало одлакне. Ти ваљда знаш нашег кмета? — Живана Душмана?... Знам, јакако... И кумови смо неки... Лане сте га тамо окметили. — А знаш и његову Радојку? — 3нам...
И овде се већ зуцкало... Па Живан, бој се, не да? — Не да... Баш уочи Ивањдане замолио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене. — Па шта би, добар човече? — Ништа!...
Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толико замиловао, па макар је и отели од Живана. И у том разговору стигоше горе до пред кућу.
— Већ ако овде у Овчини да упитамо... — рече чича Мирко. — Право велиш, богами! — прихвати Пурко. — Има у мог кума Живана. Ваш могу узгред сад свратити да заиштем... Даће ми ваљда. Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћемо.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Сусрет са Павлом, после неколико година, чинио му се као несрећа, брига, брука. Павле је Живана Шевича знао, из детињства, из Варадина, из Темишвара, али је сад мислио да има пред собом човека, подлог, без срца,
Међу официрима Шевича, први је дошао на ред Петар. Он је, пред хусарима Живана Шевича, дојахао пред трибину. Био је врло леп на коњу.
Петар онда ободе коња – неку, немирну, луду, артиљеријску, кобилу – па показа неколико егзерцира у швадрону. Људи Живана Шевича – који је био строг – изводили су покрете, као да их Петар води на неку шаховску таблу.
Довикујући му да остане међу њима (Оставатсја! Оставатсја!). А Живана Шевича су задржавали и питали, је ли то последњи Србин егзерцира.
Петар је, у пуку Живана Шевича био означен, на место, које се иначе капетану даје. Ђурђе је имао да оде у Миргород, у Шевичев пук, као
Матавуљ, Симо - УСКОК
Домаћица му, Живана, бјеше му сушта супротност, висока, суха, болешљива. Одатле њих двојица отидоше ка Ћором весељаку, уз кога се смијаху
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
“ И кад се Ђорђе родио, она је јатаган ставила у његову колевку и три је ноћи преспавао на њему. А једва се родио. Живана се два дана порађала.
Није ни долазио из воденице да види унуку. Три недеље је живела. Живана је плакала док је раседлавала његовог коња. Враћао се из трговине. „Неко зло у кући?“ улитао је. „Узе нам га Бог.
„Од њега ништа бити неће. Једва је дошао на свет“, одговорио му је Аћим, а бабе су говориле да Живана неће преживети порођај. „Те што ће да мисле и свете књиге читају, мајке мучно рађају.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозналошћу, па јој испричаше своју коб са Ђурицом. — Окупила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира... Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЧЕДА: Ама, како да се не смејем? Читај, молим те! (Даје јој визиткарту.) ДАРА (чита): „Живана Поповић министарка”. (Говори.) Па шта? ЧЕДА: Како па шта? Откуд се на картама пише „министарка”!
Или мисли можда да своје визиткарте растура по народу као прокламације? ДАРА: А, видиш, написала Живана. ЧЕДА: Па да, госпа Живка јој је просто, није министарско име. А где је она, бога ти, од јутрос?
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Он још сеђаше с др. Владаном и Комаровом недалеко од мртвога капетана Живана. Ђенералу су дрхтали образни мишићи, био је јако узбуђен, погледао је у Живана, а очи му се замутиле од суза.
Ђенералу су дрхтали образни мишићи, био је јако узбуђен, погледао је у Живана, а очи му се замутиле од суза. Седнем и сам поред Комарова. Владан ме упита: — Шта је? како изгледа?