Костић, Лаза - ПЕСМЕ
соја, незнана рока, једно се дрво големо гледа, и сунца, и посред, леда векове траје, побратим кама, од смрти живећ, од јада сама, огромним грањем у небо ниче, кô преклињући свет-мучениче дижу му с' руке, огранци голи, рекô би вишњег
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Стефан Лазић, тај наш најфанатичнији хорацијевац, превео ју је, по своме обичају, до нечитљивости верно: Живећ без мане и чист од порока, Не треба копља маурски’ ни лука, Стрелама нити теретна с отровним, Фуску мој, тула...