Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Неправда!...“ Као што видите, господине, њега нема!... Ах!... Живи га не могу више другом називати, он се сад са мртвима дружи...
Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија,
Са овим би се могла свршити приповетка о једној обичној женидби; човек дође, запрости девојку, прстенује, венча се и живи с њоме, докле не умре он или она... Али код мога побратима беше, како женидба, тако и живот буран и необичан...
— Ох, како бих волео да... Не! Не! Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Простак и дете од свашта се препадају, и малодушан човек у всегдашњем живи страху као зец. Јеја кад гди завиче, плаше се баке, јер то значи да ће ко умрети. А гди се људи рађају а не умиру?
Али бих ја хтео да он потом све по мојеј ћуди живи, и за мој атар да лаже; ако ли неће, а он је неблагодаран. Нипошто!
Наравоученије Ваља знати да је крокодил једна страшна звер која живи у води и на суву. По виду подобан је гуштеру, али је ужасно велик. Неки су тридесет ногу дугачки.
неких људи, не ваља им се више уверавати, баш ако ћемо их видити да се осуше од поста и покајанија и, штоно реч, да се живи посвете.| 55 Петао, пас и лисица Петао и пас велики путовали су скупа. Омркну на пољу и нађу велики храст, шупаљ.
Здрави разум и проницателно расужденије благородни је и прекрасни дар божји, о којему смо дужни док смо год живи старати се у совершенство га доводити, и без њега нити мислити што ни творити.
И тако одвећ сластима предат човек рад би као Метусал живити, само да се више наслади. Разуман се храни да живи, а безуман би рад живиш само да се храни и гоји. „Богатство ашче течет, не прилагајте срца.
Ленивац се није родио да живи, него да труне и да гније јоште за живота. Ако се убог роди, просјаком мисли скончати се, нити је општеству, нити је
Зец, док га ко не ухвати, он живи, пасе, скаче по међама или по снегу и плоди се. Ухвати ли га ко, ту ти му је и конац, зато је зец, и баш зато је
” Наравоученије Чувати се ваља онога који са својима лепо не живи. 89 Лонац и тенџера Лонац се уклањаше испред тенџере, а ова му рече: „ШТо ме се бојиш?
„Остров Родос у Архипелагу, то је остров! Хе, моја браћо, залуду сте живи кад остров Родос нисте видили! Ко остров Родос није видио, нити што зна, нити је видио!
Треће, он је здра|в, добро се плоди, са својом зечицом у крајњеј љубави и согласију живи, зиму и мраз не токмо ласно сноси, него и по снегу скаче као помаман.
Хоћеш ли знати, веле наши добродјетељни стари, какав је ко: не питај надалеко, гледај само како с комшијама живи. У египетскому отачнику стоји написано да у ливијској пустињи нахођаху се два пустиника, један несторијанин калуђер,
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
звезда вече се спушта међу гробове овде почива тиосав сарањен са свиралом овде почива мртав тиосав који је хтео да живи макар претворен у жабу боже прости макар претворен у дрво зелено припев јој улеће облачан ветар у маглу топлих
од свег срца, већ му се лице од напора криви, губи дах, застаје, предише, више не може, и пада мртав уморан, а ми живи.
Вешају нас брзо, вешто и лако. Висимо тако обешени до мрака, време је вечери, скидају нас, - ми живи, сви нас туку и псују; али ако.
ми изађемо из дима, краљица пада у несвест, а краљ трља очи и гледа нас запрепашћен: Сунце вам ваше, па ви опет живи! Растржу нас коњма на репове, распињу нас на точку, секу нам главе, руке и ноге - страшно!
Па опет на нас: те топузином, те топом, те вешај, те сеци, те кољи! А ми живи. Није ту нешто у реду, шапће народ, то неко штити судије од греха!
Деспот крај Дунава смишља, у соби пише, и на државном сабору у двору објављује Закон, који, ко живи муж, свакој удовици у Доњем граду, о!, у врећу сипа жито, у сланик со!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
јулија 1815. године; ту је онда које погинуло које са пашом живи’ у’ваћено око 600 Турака. — Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио нисам, а читуља је изгорела,
Мој отац имао је више сестара и браће од који’ само најмлађи његов брат Јаков јоште живи, који је у време Карађорђева рата био командант ваљевске нахије, а после дошао на моје место у Совет српски, а ја одем
Његово име наћи ћете често у мојим рукописима. Он живи сада са својим синовима и прочом породицом у Русији, у Хотину.
доведи кнегињу и оно мало дете (покојни Сима бијаше мален), пак да ја тебе и све што је твоје у Немачку претурим, те живи јоште коју годину у миру.
Зато ти укратко кажем, да четири дахије докле годе нама у руке не дођу мртви или живи, никаква мира дотле нема, нити о миру говори! И збогом!” — Везир Бећир-паша уплаши се, и рече: „Бег-Ђорђе, отур! отур!
да ћеш, честити пашо, јошт боље уредити него што ми иштемо; како то кнезови народу казаше, сва војска углас повика: да живи наш султан Селим и наш везир Бећир-паша!
по соби, те ти онај ћумур удари у главу мога Чардаклију и Теодора, а они с клупа попадају на земљу као пијани и мало живи, и једва се сете ода шта је, те с великом муком изваљају се напоље, пак седи у снег и премештај се с места пак на
Док једно јутро дође мој поочим, капетан новски, брзо иде и нагло повика: „Муштулук, муштулук, попе: живи бегови!” — „Та ја знам да су живи, но камо и да дођу, да се и они и ја курталишемо брига.
” — „Та ја знам да су живи, но камо и да дођу, да се и они и ја курталишемо брига.” — Капетан: „Бе кад су они живи, сад ми није бриге, а ни теби,
” — „Та ја знам да су живи, но камо и да дођу, да се и они и ја курталишемо брига.” — Капетан: „Бе кад су они живи, сад ми није бриге, а ни теби, макар кад дошли.
А ја одсад првога чујем да рекне, да ће своме брату Србину пизму или освету учинити, ја ћу десет Турака живи̓ пустити, а пизмеџија Србину главу ћу одсећи.
на то и на первашње писмо у име њега, да и̓ уверим да је надежда добра, и да ће бити спасеније, само нека моле Бога да живи Император Александар.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ни ода шта ти вајде није... Ради, скапавај, гледај па подај другоме нека ти изеде, а ти опет живи као скот!... — А зар је он мало њих упропастио, мој Радане! — рече један. — Дабогда да и ти читав останеш.
« Он се, опет, навикао па тако живи, састављајући крај с крајем, и где може што зарадити — зарађује. Еле, Среја свира, а коло се завило велико и
А он је испуни, намести у соби, па уведе ђаке и заноси се ваздан с њима, казујући им: како та тица живи, куд се сели, шта ради, како се зове — и шта ти им још неће казати!...
Сава је био живи ђаво — весељак, и говорљив, и шаљивчина, а Никола више озбиљан и ћуталица. Обојица младића око својих 25—26 година, на
Одмах ти ту они затурише разговор. Капетан се жали: како је тешка служба, како се мучно живи, како га неће да унапреде. Ђоша се, опет, жали: како рђаво иде радња, новац не пада, муштерија нема.
То се чудо рашчуло надалеко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар. Има неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући
— Било па прошло! Што то заподиреш? — Таја кажем само... — поче кмет. — О кани се, море! — прихвати Ђилас. — Живи се људи кашто и споречкају, па и побију... Људи су, чудна ми чуда! — Јест, јест!... Тако је!... Батали, кмете, батали!
свратио са својим стрицем, старим Јездимиром, па после разговора о свему и свачему, рећи ће снаси: — Вала, свак ти се живи чуди како се дајаниш... Јеси вредна, јеси паметна. Само си нешто слудовала... — А шта то, дешо?
— дрвени суд за храну са заклопцем заувар — од користи захира — храна, зимница, збрана летина звонац — птица што живи поред воде збухаћ — видовит човек; бесан, немиран во земан — време земља потакша — земља слабијег квалитета зенђил
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Свега, зар свега да се одрече?... Живи пламен горео је у души његовој... Срце га је болело за тим мирним и тихим животом... Зној му облио чело...
— А је ли?... Да ниси имао каквих гостију ово дана? — Нисам. — Да ти нису Турци долазили? — Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана... Јова опет поче ходати.., Он не знаде шта да мисли...
весеље; људи и жене прилазише њиховом прагу с поштом; они су одлазили својим комшијама и били дочекивани срдачно: нико живи није мрзео на њих нити они на кога... Весеље, радост, жалост... једном речју, све делише они са светом и свет с њима...
нећу те послушати!... Он ми је све!... Још ми је бог деце дао — нека су живи и здрави! — али он ми је одвојио!... И он, онако благ, онако добар, он сад лута шумом... бије се од грма до грма!...
Очи јој посташе живи извори. Она зајеца... дође јој да из гласа запева... И да би то угушила, онда стаде све дубље ронити главом у јастуке.
— Добро дошао, харамбашо! — Боље нашао! — Богу хвала, сви сте живи и здрави! — Хвала је богу! — Да те обрадујем, харамбашо! — Чиме? — Приновком.
Као да је град потро... И сад јадају и кукају. Нико живи не чује тугу њихову; нико не верује да они нису ништа криви. — Ох, Лазаре!... Лазаре!... Ваљда има жива бога!...
Лазар хоће, Иван хоће, Турчин хоће!... И она мора бити Лазарева, мањ да умре!... — Док Станко живи, она неће бити Лазарева! — рече он и устаде.
И све је ту, и она опет није његова. А није његова само зато што Станко још живи... Зажуде му душа да га нађе. „Само да га видим!... — мислио је.
Иван и Маринко исто тако. — Ја сам био мученик! — настави Крушка. — Да сам пао у постељу, нико ми се живи не би нашао!... Сироче од малена, ја не знадох ни за оца ни за мајку. И онда... ја завађао!... Ко се с ким завадио?...
Да ли сам ја полудео, што ли? — рикну он. — Зар овај нечовек починио толика неваљалства, па му још дати да живи!... Збогом, харамбашо!,.. Хвала ти на очинској пажњи!... Хвала ти на хлебу и соли!... Али... ја не мислим тако!...
— Шта? — привикаше са свију страна. — Вода куља!... И збиља, на неколико места избијаху живи водени кључеви на шајци. Замало и вода потопи дно и осетно се могло опазити како шајка тоне...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Сваки удар срца, смрт нечег што живи! Свака жеља стрепи да ће нешто стрти! У овај новембар чамотни и сиви, Не постоји Живот другде нег у Смрти.
Све је што живи на дну тмине С проклетством немим на свет пало — Све што не гледа у висине, И није једном засијало!...
што је прошло, с пуно вере неме, Кроз све дане дугих страдања и менâ: Чувај своју прошлост за суморно време Кад се живи само још од успомена. Па ћеш да запиташ једном, и ненадно — Нашто само сузе, нашто боли само?
Твој је дах да семе не смрзне у њиви; Твоја љубав да би било побожности; Твоја равнодушност, да може да живи Гордост очајања и горки чар злости.
Знаће да је само она земља светла Где никад још није пала суза срама; Где су деца на мач име оца метла Што живи у химни и у молитвама.
Својих решења и идеја, Својих начела имате и ви — Кад год се неком руши стреја, И гаси свећа где ко живи. Све се купује и све прода. Увек сте тачни за пазаре: Кад је на тргу и част рода, И тријумф нов и славе старе.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
А нана? Тек у тај пар он угледа ону стару жену и потрча јој руци: — Хвала богу, само кад сте сви живи и здрави! Кад је све добро! Стара жена бризну у плач: — Далеко смо од добра, мој синко! Остадосмо без куће и кућишта.
— А шта ће њима двома добро? Ни кучета, ни мачета! Док су још живи, биће им доста, а послије — народно је и било. Поодавно је већ како поп не може да махне косом, ни да закопа мотиком,
Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш. Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.
Ти си правник, ја лекар — шта нам је стало што ће се скрхати једно срце? — нек живи резон! Ми смо модерни људи, поштени људи.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И сви тресу жалосно главом и хвале покојника. Износе многе врлине његове, од којих за многе нико живи дотле није знао, а највише зна да приповеда каква Вавика или Бетика, каква Швабица, која се ту нашла и била на услузи
Ту ће свака свога видети, а све ће видети Тиму, нотарошевог писара, који у селу живи као мали бог са својих тридесет форинти месечно.
Фрајла Јула је могла у паузама да живи, али их фрајла Меланија није трпела, и зато она поче: — Па како вам се допада, господине, ово наше место?
Љуља се ластар и дрвеће и цвеће. — Гле, гле! Боже, баш к’о да су живи! — вели Јула и гледа слатко и насмејано на цвеће, на родин кљун и ружу, како се једно другом клања и приближује и пада
и цвећем им гробове засадили, а њих спевале паорске девојке: како су се волели, и како једно без другог није могло да живи на овом свету. А тек онај сан о Шаци како јој је живо остао у памети!
Нико живи не иде више сокаком. Изумире полако и бахат људи и топот коња и тандрк кола и торокање жена. Једна по једна клупа испре
А ја је једнако умирујем; јербо не волем, знате, свађу: волем сваки са сваким да лепо живи... Молим вас, слатка, ја сам се већ обезобразила, ал’ ви сте криви што умете тако слатку дињу да изаберете...
— Право кажете — потврђује гђа Сока. — Јест, бо’ме! Па опет људ’ма све нешто тесно док су живи! Гледам баш нашу господу парохе, поп-Ћиру и поп-Спиру само; тхе, а шта ћете! Једно, што кажу, тесно, а друго бесно!...
— А Прока Циканов? — Изешћете се живи ако га погодите. Пипав је до зла бога, зато су му и изденули име па га нико у селу друкчије и не зове него Прока
— Фала, господин-попо. Бог вам за то платио. Поред вас сиротиња може да живи! — рече бојтар и узе испред поп-Спире и Пере ракију и попи. — Па још за два сата пута стићете.
Па је лако било и милило се човеку онда поповати! Него попуј ти сад кад је све таксирано и по некој тарифи, па ’ајд’ живи ти сад ако можеш. — Не ваља, не ваља! — вели поп Спира.
« — »А, неће наш Шандор, ако бог да, бријати никога; није, фала богу, спао да од тога живи!« — »Него?« пита Сока гркиња. — »Па ићи ће у Беч да штудира хирургију и зубни докторат!... да намешћа зубе и вилице...
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога дана њихови живи, дођу на гроб, препоју их, окаде, заките цвећем. И то много.
Доста је њима после само помен и молитва. И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају. На тај дан, ма да мушки не иду на гробље, и чаршија је затворена.
— Лалê, лалê! Биље, травке, лалê! Живи тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе „расковник“...
Поред тога гледао је, погађао по борама лица и чела, ко колико има година и колико ће да живи. Питате га: — Колико имам година? Он почиње да вам се стидљиво уноси у лице и смешећи се, понизно да загледа у вас.
четрдесет и пет година. Толико, нема више... — Самог себе уверава. Тако исто и за живот, колико ће који да живи. И, као други просјаци, он нити проси, нити шта тражи. Ако му дате што — добро, ако не — он оде.
Такав је увек. Нити га ко зна од, чега живи, где станује. Само онако испружене главе, гегајући, не гледајући у никога, иде, вуче се тако по чаршији скупљајући око
Из очајања. Не знају шта да раде. Што више стари, расте, тим гори. Нити живи, нити мре. Дугачак, блед, а без крви снага, нежна му, нежна... више мртва.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Шушнуо му је чика-Гавра да у вароши М. живи једна удовица, зјело богата, а држи под своје једну девојку, коју је дала лепо васпитати, и даће је за трговца.
Онде се науче баронском животу, па кад дођу кући а оне се збуне, не знају живети као што се код куће живи. Барони не долазе да их узму, јер барони и баронски мираз траже, а не неколико хиљада шајна.
— Не питам те за таленат, већ за состојаније. Ваша мати, моја пријатељица, има кћер, треба да се живи са оно што има, као и ја, удове смо; дакле, состојаније и ви сами знате да значи имање, па имате ли каква имања?
Срећно је све текло, срећни пар лепо живи. Но, шта ће Алка девојка, другарица Мицина, сестра Маркова? Око ње једнако баје Јефта Ћирковић, а мати га добро
Рогозић живи за посао, а Свилокосић му је подручан као какав адвокатски калфа. Већ се и Свилокосићу досади бити матор јурат, па
Свилокосићу није мило било, али није на ино, први му је пријатељ Марко, њему све мора жртвовати. Но, он добро живи И са Ћирковићевом кућом, па може од стране Алке кивњу на се навући. Ипак није тако опасна ствар.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
и четири сата, упамтите ово што кажем, за двадесет и четири сат а, могу да прегазе до Ваљева, само њихови улани, живи били па видели, чувени су њихови улани. Једна парада и крај.
И сви тврде да све оне конце дипломатске држи у својим рукама министар председник, који сад није ту, и да нико живи не зна његову политику.
дужност; све то незапамћеном снагом провале и у једном једином значењу: потражити смрт зато што се жели и xоће да живи, одавало је слику анархије којој није било равне.
Нит' живи јадно, нит' мре. Сад запомаже и моли за опроштај: не жали, вели, паре, ако Бога знаш, иди код свију лекара.
Закопани тамо у оној земљи и слепи за овај живот којим се живи у позадини, ми смо готови да поверујемо чим се жена, са оном њеном урођеном моћи да обмане, стане пренемагати.
који не зна не слути и не осећа да неко огромно јачи стоји над њим, нити сања у каквој се смртној опасности налази И живи, миче се, мува тамо-амо и шепртљи нешто доле под мојим ногама.
'' Он је у рату, вели, ударио темеље, па је после само додавао циглу по циглу те сад може да живи као човек и да се никад не узноји. Знао је он шта ради и сваки паметан човек зна шта треба да ради.
Дакле, све нека иде како иде на овој пеги доле на којој се миче и за ову секунду за коју се живи.“ Тако је мислио Јуришић и седео на свом кревету у земуници, пошто је оне мраве ишчистио.
Јер та смежурана бабетина живела је некад и била млада а овај њен унук тек има да живи. Само ја никад нисам осетио оно што је живот у животу, никад млад нисам био, и сам сам себе негде давно изгубио.
Африка
Он је открио један нов инсекат који миметира цвет јадног дрвета на чијим гранама живи. Како инсекат није успео да савршено миметира цвет, цвет је од своје стране почео миметирати инсекат, добио неку врсту
па да се разуме откуд онолико несвесно огорчење код тропскога белца на велику небеску звезду од које у ствари све живи.
Тада бодлерова поетска слика, да је шума живи храм, претвара се у фантастичну стварност. Свако гигантско дрво у овој прашуми је огромна грађевина која живи и расте
Свако гигантско дрво у овој прашуми је огромна грађевина која живи и расте у својој архитектонској привлачности. Како се не узбудити онда тим!
И споменици су џиновски црвени мравињаци, тврђаве милиона термита, живи градови са торњевима и кулама, видни још издалека.
У средини су житнице, дворишта, тремови. Свака породица живи издвојено у пејзажу тропског биља, букетима зеленог растиња и жуте саване, као на острвцима.
Оне имају изглед чудноватих кртих кула које су повезане између себе зидовима, тако да свака породица живи за себе као у неком градићу.
Остатак дана проведох цртајући Кауру, која је необично живописно село. Племе које у њој живи, иако наго и примитивно, помуслимањено је пре неколико векова, кад је Сан–диако победио фетишерског поглавицу
Не увевши ме у град урођеника, црнац шофер довео ме је пред зграду у којој живи његов господар. Зграда припада представништву једне моћне трговачке компаније чије је средиште у Паризу и која носи
обраслим густим биљем и дебелим дрветима, која имају облик наших врба и пуштају изнад блата и воде корење као пипке, живи риба која на месечини излази из воде.
Његови синови растурили су очеву славу и богатство повикавши се у племена. Један од њих, Батуре, муслиман и марабут, живи као што је почео његов отац и као што живе Ђула: одевен у плави огртач и тргујући слоновачом, гумом и коритеом.
Кад човек живи са белима он више не примећује колико људи и жене живе удружено, као парови, као љубавници, као породица и као друштво.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
МИШИЋ: Но, чујем да у кући лепо живи. ЈУЦА: О, маните га, молим вас! Ако има што сира или путера, он донде чува и јести забрањује, док се не поквари и не
Црњански, Милош - Сеобе 2
Ова подунавска ландмилиција, што још живи по земуницама, и колибама, са својим овцама, свињама, и женама, има да иде у камералне територије.
После тога, из његових руку, противника нико живи више није могао да отме, док га Ђурђе не одбаци, унакаженог. Кола кирасирског пука, велика, тешка, црна, приближила су
Јест, јест, уобразио је, каже, да у њему Бакићева душа живи и да ће је у Росију, са собом, однети. А народ, тамо доле, у доњем Срему и Славонији, пита за цара Лазу.
Место да живи, као и остали официри – а могао је да живи као што имућни људи живе, весело – овај Исакович се потуца, ето, и лудује,
Место да живи, као и остали официри – а могао је да живи као што имућни људи живе, весело – овај Исакович се потуца, ето, и лудује, као да је нешто проклето попио.
Да неће да се жени. А што се тиче национа, нигде њихов национ не живи лепше, него у Вијени. Зашто се и Исакович, тамо, не пресели. Живео би лепо.
Да ли и капетан мисли тако? Исакович јој, брже‑боље, рече да има красног, јуначног, чувеног супруга, и дивну ћерку. Живи у престоници. Сретна је, очигледно. А лепа је, толико, да се људи морају окретати за њом, где год стигне.
Пас ће да трчи, опет, весело. Трчаће и ако му једне ноге нема. Пацов живи и кад му другови одгризу једну четвртину тела. Бика може да убије једном бритвом у леђа. Траје три секунда.
За неке се више није знало ни да ли су живи. Нестао је био дакле, заувек, онај његов свег, откуд је пошао, у ком му је све било познато, где се његовим, матерњим,
се они, преко писама, већ познају, а да Копша зна, и лично, његовог поочима и рођака Вука Исаковича, оберста, који сад живи, остарео, и инвалид, у Срему.
Исакович је није никад помињао. Дознао је, случајно, једног дана, од капетана Падованија, да она живи опет у Бечу и да је у неком театру, који плаћа неки гроф Дурацо.
и на бечку Хауптwацхе одведени, а за неке се већ причало да ће у Грац, на Шлосберг – а то је значило да ће бити живи сахрањени. Из тог затвора, у тврђави, на брегу, изнад Граца, ретко се ко враћао.
Теодосије - ЖИТИЈА
И говораху: — Заволевши да живи с нама, дошао је! И сви су желели да га виде. А кад је дошао празник Благовештење пресвете Богородице, први манастир
није утврдио ноге послушношћу на корену првога степена општежића дотиче врха ћутања и усамљеништва, и да пре времена живи по својој вољи. Ни по времену ни по узрасту теби не приличи да нешто такво сада иштеш, јер све треба у своје време.
Оставивши оца да царује, и земаљску славу н све красоте презревши као непостојеће, сиромаштво Христа ради и да живи заједно с нама заволе, и ево, како видите, Богом послан обилази пустињу и поцећyјyћи теши оне који Христа ради
Послаше му и злата, више него први пут, а приложише засебно и манастиру Ватопеду, где је син њихов одлучио да живи, злато много, а цркви свете сасуде, златне и сребрне, и часне завесе, златом извезене.
— И опет дадоше у манастир много злато, и купише од манастира осам адрфата, да се сваког дана док су живи даје, да они који к њима долазе, и страни и ништи који долазе, купљени хлеб једу и вино пију.
У почетку рекосмо колику љубав, колику жељу имађаше свети да се од свега ослободи и да у самоћи живи у ћутању, али му игуман (у ствари Бог) забрани То због ране младости.
Јер где се установи устав човечје природе, да живи мртвима пишу, или да њима нешто говоре, или да мртви живе слушају, и заповести њихове врше?
Ко зна да ли ћемо бити живи! Положивши наду у Бога и приступивши к дару, рече: — Као свима, и нама Бог жели спасење: отац мој и ја из земље
а мислим да је богољубивим душама које ово слушају и сада поучно до суза. Јер као по некој сагласности живи са мртвим договараху се, и овај као богословним језиком апостолски све поучаваше, а други, точећи миро из светих
Јер не даде се благодат Светога Духа једино апостолима него и свакоме који живи по благодати. Јер апостол Павле каже: „Сваком појединцу од нас даде се благодат по мери Дара: Христова“.
Договоривши се са свима својим великашима да испуни молбу његову и да живи у миру и љубави са краљем српским, и сви утврдише реч, заједно са краљем дођоше ка светоме и клањајући му се и хвалу
Не присиљавам те да месо једеш или да се ожениш. Остани и живи како хоћеш, само мене остављај! А он, смиловавши се па раздирано срце материнско, и многим сузама њеним тада задржан
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Главне психичке црте. — Целокупно динарско становништво, православно, католичко или муслиманско, живи или је доскора живело патријархалним животом, који је у знатној мери утицао на његову карактеристичну физиономију.
Деведесет од сто динарског становништва живи од земљорадње и од сточарства. Проценат сељака је већи но у ма којој другој јужнословенској групи.
Проценат сељака је већи но у ма којој другој јужнословенској групи. Највећи део динарског становништва, дакле, живи у сталном додиру са земљиштем и природом, са стварношћу живота.
Друштвена и економска организација. — динарско становништво живи поглавито у селима разбијеног типа са растуреним кућама.
У неким крајевима постоје и племена која се деле на братства, колена или трбухе (нараштаје). У задругама живи у заједници више потомака који воде порекло од истог претка.
Осећајност и симпатије — Изгледа да се дух који живи у задрузи и уопште динарска међусобна помоћ могу објаснити емотивним карактером и врло живом склоношћу за симпатијом
кристал јасним мислима: хоће слободу и самосталност свих земаља за које зна да су биле део његове државе и да у њима живи „сиротиња раја“.
Под овим именом он разуме сву ону своју браћу, која не живи у границама Србије и према томе немају потпуну моралну и интелектуалну слободу.
често преовлађују тужни тонови; али каткад из сентименталности и туге избијају и енергични тонови, све енергичнији, живи и страсни.
динарских брђана, хомогеном у том смислу, што није измењено миграцијама, што говори истим дијалектом и што живи од истих занимања, ипак има психичких разлика.
Родитељи не знају за жалост и тугу, ако су њихови јуначки погинули. Они знају да се тешко живи у њиховој сиромашној земљи, али се могу починити славна дела, умрети дивном смрћу и бити опеван у песмама.
Ово је област у којој се тешко живи и од чијег земљишта треба уз велике напоре отимати мршаве плодове. У овој се је средини развио чврст, готово челичан
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
„Овде живи пољски миш Живко Бркић са фамилијом и са хромим ујаком Цијукалом.“ Што су се примицали ближе чича-Тришином млину,
Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ
Али сам одолео, јер сам другу волео. БАБА РОГА Има једна пећина строга у којој живи Баба Рога. А ја сам, ваљда разумете, једно веома храбро дете.
у сивом дворцу, поред сиве рек, таворио је свој змајевски век. Једнога дана стао је на об, решен да више не живи ко роб. Па скочи у реку, и већ томе сл, а није знао уопште да пл.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
господине, реците ви мени, шта мени смета сад, кад сам већ ушао у саму тајну, да бацим један летак: „Мртви су устали, живи се спремају да их поново сахране”. СПАСОЈЕ (пренеражен): Нећете ваљда?!...
СПАСОЈЕ: И сад разумете ваљда зашто се ја буним против ваше изјаве и зашто не могу признати да сте живи. ПАВЛЕ: Разумем, да, разумем, али шта ћете, тешко је наћи ма какав излаз који би за вас био подесан.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Једно које није знало да хода девојчица је држала у наручју. Упитах је да ли још живи у кући крај рампе. - А где бих? Матори је железничар!
Сада су стајале с очухом као један јединствени живи блок који ме је одбијао. Мама се још није била вратила из продавнице.
ми је било девет или десет година, обећао сам мајци да ћу кад порастем постати богат и она неће морати да ради, нити живи у кући друга директора. Живећемо, само она и ја, у шумској кући, а јелени ће у сутон трчати крај ње.
- Бароница живи сасвим сама. - Претпостављам. Али, овај пут су с њом били: пречасни отац Лаврентије, госпођа њена мајка, мали
да се проигра: она нема ни златног зуба у глави, а и да има, не бих могао дозволити себи да пљачкам неког ко више и не живи у нашем свету. Што се Меланије тиче, пусти ту ствар на миру! Заплели смо се довољно и без тражења!
” потапшах по рамену самога себе и насмеших се на начин на који се смешио један женски живи рахитис који је пре две године, сам Бог зна како, успео Влади да упадне у регистар. - Кезиш се као идиот!
Шта је мој оклоп? Проматрао сам Грету како млатара ногама по ваздуху и одједном ми се учинило да огромна већина људи живи под оклопом. За сваког је тај оклоп различит, али је свеједно оклоп, тежи или лакши, шаренији или мање шарен. Оклоп.
- Открио сам нешто, Рашида! - запливам према средини реке заношен подводним струјањима. Открио сам да пола Каранова живи под оклопом као корњаче. - Открио си Америку! Будало! - Рашида узе ваздух у уста и загњури се.
Оне две мачке биле су професорке из школе у којој је Стари предавао. Ако сте видели оно што се зове живи рахитис, онда знате како су изгледале.
Даље сам морао да измишљам, али крај приче ми није падао на памет. Нисам знао да ли да га пустим да оде и живи са коњима који су на оном ступњу еволуције на коме је он био пре него што је решио да се конзервира, или да га
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
ВИИИ Сутрадан у десет сати је већ штатаријална комисија ту. „Штатаријум” је већ био објављен. Живи лопови повезани су за коље: њих деветорица; четврти, рањени, пред зору је умро. Пробуде путнике па и њих на испит.
Најзадовољнији је Чамча. Он са његовим умереним профитом сад ће опет веселије да живи. Чамча је изредан трговац, надмашио би све, но нема стрпљења; сад се хвата за једно сад за друго, па је „бон вівант”,
трговац, надмашио би све, но нема стрпљења; сад се хвата за једно сад за друго, па је „бон вівант”, лепо хоће да живи. Чамча је све испричао шта им се догодило, па сад код њега пуна кавана, и једнако приповеда.
Ако се која допадне, покуди овај или онај, или живи овај с оним у непријатељству, па је ствар покварена. Шамика лако би нашао коју, али чује мати или отац штогод, па онда
Пера тек каткад обилази око куће, да види како је тамо, запиткива млађе. Нема праве газдарице. Катица живи у првом кату сама за себе, у дућан никад не иде. Она већ има двадесет и осам година.
Али шта ће? Ваљда га тек неће на суд дати? Срамота му је; казаће: Ти си га тако одранио . Тако живи Пера. 3аиста Сизифов посао. И опет не да себи из главе избити. Почне па падне, па опет почне па падне; и све тако.
Већ се мисли да ће коју упецати, или која њега. Али увек се нађу какве незгоде. Сирота Катица усамљено живи, уређује своју башту, полива своје цвеће, учи сиромашну женску децу. Горка је њена судба.
Ако живот није сто година, не мора бити ни десет, може бити и један дан. Јуцина душа хоће један дан да по вољи живи. Та Шамика је дворио за време болести Јуцу боље него њен род. Из Талијанске донашао јој смокве, наранџе и лимунове.
Донео је и доста бонбона, шећерлеме. Сви се Шамики клањају. Па како живи Шамика? На балу поједе једно два јела, коју чашу вина.
— Но ви сте, Херр вон Кірић, вечити младожења, еwігер Јуд. — „Гумиласти”, ни ви нисте више „кабинетсштик”. Тако живи Шамика. Многи би помислили да је Шамика несрећан човек. Није тако. Шамика је са собом сасвим задовољан.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Ови живи за које се бринуо, ова жена, а још више деца коју је волео, премештаху се сваки час, из пролећа, у јесен, из лета, у
Није му било стало да је преотме, нити да живи, после, са њом, још неколико година. Погнуте главе по цео дан, он је чак имао луде мисли при томе, да после обавести
Диван, јер би тек сада знала да живи, онако како, пре, није ни слутила да се може живети. Нерешљива, у својим мислима, о свему томе, она је приметила да би
Зна он, уосталом, рекао је још, да је неко причао којешта о томе што његова снаха живи у његовој кући, у Земуну. Истина је међутим то да је његов брат на војни, и да је неко морао примити нејаку дечицу, а
и ако већ давно говоре да купује и жене, ипак није извесно да он не би могао да им буде ктитор, а кад се смири, да живи као прави светац.
Бујице пролећне нанеле су биле на тај живи плот траве и биљке што су сад, сасушене и труле, тешко мирисале. За ливадом, која се пела узбрдо, са неколико зрелих
је у сећању, са њеним снажним коленима и стопалама као у анђела, бесмртну, и виде је како је, чим је са њим почела да живи, опала и сва се повила, повезана око паса.
Да тргује, није се родио! Боље да живи и са тим трговцима, него овако, скотски и узалуд! Да није био војник, давно би се био скрасио негде са женом и децом и
сасвим стар и немоћан се осећао, при изласку из Осека, сутрадан, Исакович, враћајући се кући, без икакве жеље да даље живи.
Да су одмах добили по један чин више. Да се тамо живи и ратује господски. Да су цркве дивне и слатко православље. Овде га је чекала само беда и непрекидна жалост, што га је
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
У многим крајевима где живи српски народ, брижљиво се крије од странаца, па чак и од укућана, да се жена порађа. Порођај се зато обавља у мраку и
четрдесет дана закопавају у земљу, а поврх њега засаде „корен наранџе или лимуна да дете буде добро и здраво и да дуже живи“.
⁹⁸ У Црној Гори се сматра да „прије године не ваља детету казати како му је име, да живи до дубоке старости и да буде срећан“.
чују да је нероткиња успела да роди дете, да би дете било дугог века ухвате се за неки гвоздени предмет и кажу: „Да живи дете!
⁷¹ Понекад, уместо кума, дете може ошишати ујак или мушко дете (коме су родитељи живи).⁷² Смисао стрижбе као жртвеног чина јесте да детету на магијски начин осигура здравље, благостање, повољан развој и
⁸⁰ Пре истека прве године живота „не ваља казати како му је име, да живи до дубоке старости и да буде срећан“.⁸¹ Не ваља ни да дете види месец „јер би га мого попит“.
818) — Бољи је драм среће него сто ока памети (Вук, бр. 429) — Ђе су данци ту су и лијеци (док чоек још има дана да живи, ласно му је лијек наћи). (Вук, бр. 1247) — Бог срећу дијели, а ашчија чорбу. (Вук, бр.
² Обично у патријархалној породици живи више генерација заједно (тип задруге), али може бити и инокосна. У патријархалној породици се беспоговорно поштује
критеријуми за одређивање границе детињства могу бити социјални (“до поласка у школу“, „до завршетка школовања“, „док живи са родитељима“ итд.), етички („док не згреши“) и узрасно-биолошки („док не сазри“, „до пунолетства“, „до пуберета“ итд.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Траже се да дођу на поноћни бал код Небојше куле, мртви или живи, и заиграју валцер »На лепом плавом Дунаву« с вилењацима, вештицама, духовима и давним дављеницима. Траже се.
Трећи да сахране стару мајку. — Сирота старица! Ти је знаш? Хелен и ја смо је звали дође у Париз и живи са нама, али није хтела… Знам да није хтела. А знам и зашто. Није могла да се одвоји од гробља.
угља, по неуништивом даху прашњаве лобање града, чије смо име осуђени да носимо на својим путним исправама све док смо живи. Али, иза прстена аустроугарских грађевина постојала је плитка река на коју нам је било забрањено одлазити.
Овде се живи дуго и споро и углавном се умире од старости и досаде. На ниском каменом зиду преко пута опасне кривине, свакога дана
Друштво у коме се креће и живи сматра нашег средовечног хероја човеком на свом месту. За све. он је озбиљан и поуздан, неко ко стоји са обе ноге на
тако, без ичега на себи, без ичега у рукама, у животу, где су лукави и снажни зграбили све што је могло да се зграби. Живи у једним јединим фармеркама »левис« и у једној јефтиној индијској блузи. Уста су му горка, од чежње и цигарета.
Девојка му постаје неопходна као дрога. Када није са њом, као да уопште не живи. Настављају да се скривају. Упоређују своје генерације. Она му открива да је пун љубави, а да то уопште није знао...
још лелуја нека тајна љупкост, златни прах женствености, и та мистерија остаће нерешена све док обоје будемо живи. —Још увек се анализираш? — упита га она. —Wелцоме хоме! — узвикну.
– Не памтим кад смо изишли у кафану, као остали свет . . . – Који остали свет? – Онај који зна да живи! – Ти то зовеш животом? – Да ти не помињем позориште, балет, концерте... Погледај ми руке!
Јер, ако је он, који је могао да бира, дошао да сконча баш овамо, код нас, то значи да нигде другде и не вреди да се живи него овде. где одувек и живимо!« — Богу хвала што не наставих да пишем песме после гимназије!
мрачним степеништем које је мирисало на медикаменте до простране собе у неописивом нереду, типичном за мушкарца који живи сам. Тек кад је човек упалио стону лампу, из Нине провали дуго обуздавана бујица плача.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Ујак се смијао томе, а будући имућан и неожењен, могло му је бити да живи по вољи. Јан и сестра му Лудмила од првог тренутка завољеше ујака и нађоше начина да се с њим кришом састају.
и гарду и доглавнике, ма како то скромно било, а оно сада дознаде да је владика у вријеме мира скроман богомољац, који живи у манастиру, који готово нема никакве свјетске власти.
То ће ти најбоље умјети испричати брат владичин, Саво Марков, кад се с њим састанеш! — Па од чега живи владика? — А манастир има своје земље, шуме и стоке.
Да их је ко издалека посматрао, посумњао би јесу ли живи, тако лежаху непомично! Сваки турио камен под главу, покрио лице и груди струком, загрлио вјерног друга — џевердар.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
МЛАДОЖЕЊА: Мало. ДЕВОЈКА (изиђе напоље). ПРОВОДАЏИЈА: Баш лепу кћер имате, да је Бог живи! МАТИ: Бре добра ми је, сирота, и паметна, а радена, радена - ја не знам, откад је мало одрасла, сасвим сам одморна.
ДЕВОЈКА Е, нећу да! КУМАЧА: Море, па после да нам кажеш како се с мужем живи. ДЕВОЈКА: Чекај док се и ти удаш, пак ћеш видити. КУМАЧА: Ја потрчала да ти помогнем. Знам да си забуњена.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Овај се облик тек недавно, пре једног века, осамосталио и издвојио из општег тока песништва. Отада он живи као на каквој врло истакнутој маргини, мимо свих програма и пустоловина модерне поезије, као испад који се не узима
Значи, још се живи, ради и путује по свијету. (глас из Детињства) Чим изиђе из тих, омамљујућих успомена, из лирске омаглице
дух се смеје сопственим странпутицама, оживљава мртва места говора, укључујући их у живи језички саобраћај; добитак је вишеструк.
Истински, живи људи су искључени из игре; са њима се она не може успешно водити. Појављују се људи-симболи, људи-речи, људи-имена,
са различитим изговорима, непрестано нарушава, и детету се грубо, превремено намећу довршени погледи на свет у коме живи. Не подучавамо га слободном размишљању, него поданичкој верности.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
Улица. На среди види се застава маџарска. ЖУТИЛОВ: Иљен а сабадшаг! СВИ: Иљен! ШЕРБУЛИЋ: Да живи петнаести март! СМРДИЋ: Виват! ЖУТИЛОВ: Није слободно викати: „виват“. У слободи само има „иљен“. СВИ: Иљен!
Зар мислите да се тако лако купује слобода? О, мој Гавриловићу, куће падају и дижу се, а народност живи. ГАВРИЛОВИЋ: Да сте видили како је једна мати за сином плакала, и опет једна жена за мужем. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха!
ЛЕПРШИЋ: Шта, и ви кварите одборе, издајник један! (Удаљи се.) СМРДИЋ: Мађарон! ШЕРБУЛИЋ: Не заслужује да живи међу Србљима, него да се протера као сваки други Маџар.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
РАЦИОНАЛИЗАМ. — Основно осећање код Доситеја Обрадовића јесте љубав ка истини, потреба да живи у истини и ради истине, да и свој и људски живот удеси према захтевима истине.
Црна Гора је у сталним борбама са Турцима и Арбанасима; Далмација, под Млетачком Републиком, преплављена талијанством, живи својим оделитим животом.
и све то не умањује његову велику заслугу: да је уместо мртвог и туђинског црквеног језика унео у српску књижевност живи и усавршљиви српски народни језик. КЊИЖЕВНИ ТАЛЕНАТ.
целини; романтичари истичу оно што је најособеније и најексцентричније у личности, проглашујући право јединке да живи на своју руку и за свој рачун.
«. »Живи језик народа србског, вели он, јесте сокровишче мисли његових, јесте отпечатак духа и карактера његова, стољетијама утв
Он носи црквено одело само када служи архијерејску службу, а то бива врло ретко. Јака, жива духа, плаха карактера, он живи слободно као световњак. У својим религиозним идејама он нимало није догматичан.
дао је само оквир делу, али оно што је најлепше у њему то су високе рефлексије, филозофска дубина, снажан патриотизам, живи описи народних обичаја и традиција, рељефни херојски типови, лапидаран, пословички стил, у коме је кристализовано
После очеве смрти дошли су за њену породицу рђави дани. Она одлази у Србију, где живи код пријатеља. 1878. умрла је у Београду заборављена и у беди.
1828. учинио је нов покушај да живи у Србији. Он постаје прво члан »Законодателне комисије«, чији је главни задатак био да преводи законе за Србију.
Он, углавном обезбеђен материјално, прослављен као писац, члан многих страних учених друштава, живи у Бечу, непрекидно ради и објављује своја дела, с времена на време учини по какво путовање. 1841.
Он је задржао стару граматичарску терминологију и начин излагања, и у старе калупе прелио живи народни говор. Али иако је књига у изради несавршена, она је имала неколико важних новина и означавала велики напредак.
и страних утицаја, постане књижевни језик, није успео да херцеговачко наречје постане опште наречје, али је успео да живи и народни језик потисне мртви црквени и школски језик.
Милићевић, Вук - Беспуће
Он је сазнао у једном трену да не може више да живи међу њима; узрујавала су га та непромјенљива лица која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и његова
је она долазила, затитрала би она чама која је пунила ову зграду и губила се: у кући се осјећала једна младост која живи и једро срце које бије. Да се што не љутите на мене?
И он је помишљао, зашто се није раније тргао и оставио школу и дошао да живи у својим пољима; да би можда боље било да се није одвајао од своје земље, да дише с њом заједно, да с њом и њега бију
Уосталом, и онако су му новци били на измаку; они ће га се мало тицати. Он ће опет да живи сам за себе. Извјесно, инжињер није био сам. Гавре Ђаковић разабираше још један глас, и то, чинило му се, женски.
Откуда је дошло? Шта хоће тај човјек који мрзи себе и друге, који се подсмијева свему и себи, који живи од зла из којега је изникао?“ И он га загледаваше, посматраше и налажаше на њему своје црте. „Не, не, нијесам то ја!
Он убија жеље, сужује мисли, затвара очи, заглушује својом гласином све што се око њега чује, збива, гласно живи и ори. Он кликће кад опажа у њему пустош гдје се шири, наде гдје се ломе.
кућу, да га свуда сметају, узнемиравају, да се свуда на њих подстиче, да га они гурају у страну и да му не даду да живи оним животом који је био одабрао.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Братско поздравље!« А њему је толико и требало. Тек нека се зна »да у том и у том месту живи Петар Ивановић Бопчински«. Један му је допис био и штампан цео, а други у изводу. Његове, боже, радости!
се онда и за наредника, »Лепога Мику« названог, а такођер и за ту твоју »тетку« које да ми се каже од чега она живи?« Потписан: Јован Максић, указни поштар. И некако, ђаво би га знао како, али код тога света све може да буде.
А што му се цакли лице, цакли се од зноја. Од зноја, јакако! Јер он живи од свога рада и од својих руку, а не чека двадесет шести, као они готовани што се господом називљу.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
љубавна недра Да небеса земља свуче ведра, А небо се дивно запламтило Па красоте своје истурило, Пламти небо као живи пламен, Пламти небо, а пламти и камен, Пламти извор и поносна река — Заигра се срце у менека: Реко, горо, небо
Ја је згледа, затресо се лако, Ја је гледа, али се не мако, Плану срце баш у живи пламен, Опет оста као станац камен, Сретном сузом засузило око, Боже вели, о небо високо — Кажу Бога тамо на
Србијанче, огњу живи, Ко се тебе још не диви! Рваћане, не од лане Одувек си ти без мане! Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда
Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда главо, Тврд си као кремен камен, Де станује живи пламен! Ао Еро, тврда веро, Ко је тебе јоште терô? Ти си кано итра муња Што никада не покуња.
Ја сам други кнеже Павô: Павô беше соко сиви, Чудио се сваки живи, Е он шчепа Туре устим', А два друга рукам' пустим, Па заигра по мртваци Као муња по облаци; Ја у руци једној
О Јулије, чу ли, драги брате, Кадикада ја с' ражљути на те, Плану на те кâно огањ живи, А мој брате, за то ме не криви; Та и оно ведро небо горе, Тако увек остати не море, И оно се за часак навуче,
То је доста, ја не тражим више, — Збогом, браћо, мила и сувише, Били живи, весели и здрави Никада вас ја не заборави. (1844, јан.
„О јуначе, ћути, не говори, Гледни само преко оној гори, Красна ли је, ко јој се не диви! Тамо, тамо наша мајка живи, Ми би преко, ал' ево не смемо, Боже мили, па да не плачемо!
ту десницу руку, Оком плану, ријеч проговори: „Тамо, браћо, за оном планином Гнијездо је понајжешће гује, Тамо живи стари Мустаф—ага Што нам браће пуно уцвијели, А најљуће мене је уио, Но да мŷчим када све већ знате.
„О ако мора један ту од нас Оставити овај света крас, Ако умреш, ако ја оздравим, Ја не умем песму да ти справим; Живи, брате, у гроб идем ја, Живи, брате, опевај ми пра!“ То ти рече у јесење доба, Тад бијасмо слаба ал' жива оба.
овај света крас, Ако умреш, ако ја оздравим, Ја не умем песму да ти справим; Живи, брате, у гроб идем ја, Живи, брате, опевај ми пра!“ То ти рече у јесење доба, Тад бијасмо слаба ал' жива оба.
јунаци оне чарне горе, Што за појак смионо се боре, И ти гледа смрти у чељусти, Смионо гледа, те мени изусти: „Живи, брате, у гроб идем ја; Збогом остај, опевај ми пра!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Било је то у првом разреду основне школе. Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати: — Дјецо, ко зна какве је боје вук? Ја први дигох руку.
Међутим, једино је према сату одувијек имао неко посебно страхопоштовање гледајући у њему тајанствено биће које живи својим загонетним животом, чистим и мудрим као код каквог древног праведника.
Он само брише таму и страх, и оставља бајку да живи, дрвену, брауњаву, пуну лупе и пљускања. Не помаже ту ни пијецао, једва га чујеш, па умјесто да најави крај уклетој
Ипак сам био нераздвојан дјелић најпоносније поворке која је пловила пољем испод млада јутарњег сунца. — Ево нас, живи, здрави, посао завршили! — свечано је објашњавао дјед пред вратницама нашег дворишта.
пензионер добијао је сваког јутра чашу ракије и читав дан проводио у блаженом беуту, и не знајући у којој царевини живи ни чији крушац једе.
— А зар ти мислиш, куме Рожљика, да је калајџија Мулић догурао дотле да живи од овакве гвоздене поганштине, је ли?! Е, да видиш да није! Ево ти је, гладнице сељачка, наједи се!
— Шта ћеш, заувар је човјеку сиромаху да му и муха у нос улети. И настави тако да живи наш добри Ђукан као да се ништа догодило није, сиротује и пости, меће закрпу на закрпу, а онда се једног дана огледа
— Ево нас, друже Илија! Лакше му је сад и у највећој тмини. Погледа само у сат, а фосфорне цифре пулсирају као живи путокази и спремно најављују које је доба. А гледајдер изненада ове невоље ноћас!
Знаш како је, треба свом и кроз прсте прогледати, живи смо људи. ДОГАЂАЈ У МИЛИЦИЈИ У канцеларију командира милиције упаде црна Савка, сеоска луда, носи на рукама
Стевана мученичким невесело рече: , — Лакше је теби, Стево, ти водиш бригу само о мртвим споменичарима, а мени су живи о врату. Кад би ти само знао шта ту све има и у шта се све то изврће ...
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Па им се чини да су својом несрећом нарочити међу људима! Па, као, они знају оно што нико живи не зна! Могла би ти да будеш мало скромнија, и да престанеш да се заносиш. Боље да седнеш и да узмеш Куран...
На да не чујем ни кад први пут каже „мама”, а мајке му нема, већ негде мртва у пустињи живи... ХАСАНАГА: Није у пустињи, немо да лажеш, него у Имотском, у кадијином кревету!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Оне, који су помрли, спомињеш с побожношћу и поштовањем, а оне, који су још живи, гледаш чудом како су се променили...
И од тога дана за неколико месеца Стојан се поправио, замиловао са женом и отпочео да живи кô други ожењени луди. Седео је код куће, надгледао рад и ишао понекад са женом и матером по родбини и саборима...
Гледам ја и чудим се. Није она таква. Знам, и пре кад је тако мајка доведе у госте, а она живи враг. После вечере скупи око себе девојке, па дођу и младе жене. Отац, као увек, повуче се у собу да рано спава.
„А тако и треба, вели мој теча; није механа да се у њој банчи, ломи, већ човек да живи. И заиста, код њега је све смишљено, Тихо И темељито. Поштен је и чист као огледало.
Не би она ни дала да јој се Аница преудаје и тако учини грех, обесвети покојника, да се не мора, да има од чега да живи. Од куће и она два винограда не би ни човек могао да живи, а камо ли жена.
Од куће и она два винограда не би ни човек могао да живи, а камо ли жена. А она, мајка јој, већ више не може да јој као до сад кришом, кријући од снаха и синова, доноси.
А кад је он њу узео, увео у своју кућу, постала његова, од тада је могла слободно да гледа у свакога, могла да живи, јер није била своја.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Саме виле и јунаци арханђели небесни, поносити, бледи зраци, светле сенке, живи сни. Ту су многе дике старе, ту је многи српски тић, до Душана цар Лазаре, а до Марка Обилић.
кô плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међу јавом и мед сном. Срце моје, срце кивно, убио те живи гром! што се не даш мени живу разабрати у плетиву међу јавом и мед сном!
У развалинама живе душе није, тек једна гуја у њима се крије, паклена гуја, хладна, саможивна, немилост живи испод развалина, јер ко сиктање те ледене гује калуђеру седом ова реч се чује? „Зар опет була, будало стара?
канда свилен онај вез, — испода њ образ указа се блед: аскалонски се млади чини кнез, и један глед и један живи гред — на Делилу је пошô у полет: „Девојко, жено, друже, делило!
Је л' жив мој народ? Је л' му жив још бог? Но бог ће га сачуват, устреба л' — ал' шта делила, збори, живи л', зна л'?
Чело ногу богињиних седе младих врх степена, млад је женик живи пламен, а невеста бледа, нема. Млад је женик пламен живи, гори, збори, приповеда: „Што је теби, злато моје?
Чело ногу богињиних седе младих врх степена, млад је женик живи пламен, а невеста бледа, нема. Млад је женик пламен живи, гори, збори, приповеда: „Што је теби, злато моје? Што ме сунце не погледа?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи. Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу.
Царевић знајући да има још три вијека да живи, наговори жену да бјеже, па тако и учине Но кад они почну бјегати, Баш-Челик то дозна па брже потрчи и царевића стигне
Ако су живи, и данас им је добро. АЛА Био тако један човек убити сиромах, па имао неку ливаду на једном брегу, која од памтиве
И тако се Милош хранио из Дивоњина рога неки осам дана. Чуди се маћија како Милош живи кад код куће не добија јести, па помисли, можда му комшије дају, те ће она на њега пазити.
Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом. Чобан узме благо, начини кућу и, оженивши се, стане живети, и мало помало изиђе он најбогатији човек:
Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака. Отац га је дуго одвраћао говорећи му да н у занату има бриге п труда, и како би оставио оца сама!
Онда ће запитати она тичиће да ли је долазила змија шестокрилка да их поједе, и како су остали живи. Они јој сад рекоше да је долазила шестокрилка, и да их је одбранио један човјек, који је убио змију, те их тако за
Онда га анђео онде остави и рече му: — Ето ти што си желео, сад живи. Па узме ону двојицу и пође с њима даље. Кад дођу на једно поље, а ту голуб прекрилио поље.
Најпосле отиде анђео и најмлађему да види како и он живи, кад тамо, а он са својом женом у шуми живи сиромашки у једној колеби.
Најпосле отиде анђео и најмлађему да види како и он живи, кад тамо, а он са својом женом у шуми живи сиромашки у једној колеби.
ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА Кад је бог стварао свијет хтио је дати човјеку само тридесет година да живи. — Ти ћеш бити цар мећу свим мојим тварма, — рекао је он човјеку — бићеш млад, здрав, лијеп, јак, уман, и уживаћеш
— Господе, — рећи ће пас — кад ми је живот тако немиран, може ли бити да живим само десет година? — Драге воље, живи десет година кад волиш! — рече бог.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Гледај ти безобразнице, тек што је ступила у туђу кућу, пак побеснила! СОФИЈА: Чујеш, Максо: човек не може да живи осим људи. Што сав свет ради, морамо радити и ми. Видиш, ми имамо деце. МАКСИМ: Пак?
Или се боји; да ју муж не бије, или да се не разболи и не умре, па неће имати после откуд да живи, или кога да мучи. Али да не мислите да говорим у ветар, показаћу се сасвим умиљат. (Виче): Соко, о Соко! 5.
МАКСИМ: Само нека кува изобилно, па ће све добро бити. СВЕТОЗАР: Но ни она жена није добра, која живи ко Циганка, откида од уста млађима и мужу, и не да ништа јести. МАКСИМ: Каква је то луда пресуда?
СТАНИЈА: А шта је он? ЉУБА: Чиновник овде, био је заједно с Велимиром у Паризу. СТАНИЈА: Да га бог живи, види се добар дечко, шкода што је слеп. ЉУБА: Како слеп? СТАНИЈА: Та ете, мора тако млад да носи наочари. (Милану.
Сад време дојде што певаше људи за земљу Инђију: кадно земља испуца од суше, у њу живи попадаше људи, и Бог пусти тешку болезању, те помори и старо и младо. ЉУБА: Иди, мајка, бога ти!
ВЕЛИМИР: А који је народ просвјештенији од француског? ЉУБА: Зашто не приповедаш што мајки, како се живи у Паризу. Дела, вере ти (узме му новине из руке и метне на астал), приповедај што. ВЕЛИМИР: Шта ћу да јој приповедам?
СТАНИЈА: Ама које је то чудо? ЉУБА, Начине лепо собе, сокак, тавницу и што год оћеш; па онда тако раде, канда су живи. да видиш како се ту прави кур. СТАНИЈА: Шта је то?
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Намера је иста. (18. В 1989) 2 ОКО И у неоствареном живи намера: Да будем јачи, што ме мање има; А недремано око-камера Сваки мој микропораз читко снима.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Отплаках тако једно пола сата, а затим ружем за усне написах преко огледала: Живи брзо, умри млад и буди леп леш! И то се зове рођендан!
На пример, терају ме непрестано на књавање. Мени се, наравно, не совише! Коме је до књавања кад се живи тако кратко? Тако, кад нећу да заспим, а они ме љуљају. Господе, колико су ме љулали, кад се само сетим!
), да нам је обала најразуђенија, да наше пчеле носе највише меда, да само код нас живи човјечја рибица у Постојанској јами и нигде више, да је Хајдук Вељко стално спавао са лепом девојком испод неког
када се бркати људи најпре вређају и туку, а затим цмачу својим масним брковима равно у уста, одушевљени што су живи и што нису у ћорци или у були.
Хоћу да кажем, највећи број младих Београђанки живи у чаробном свету који се сакрива међу корицама различитих модних журнала или неког сличног поучног штива са сликама.
Али код Мишелина је све друкчије него код осталог света. Он некако успева да живи ван општих места и општих мишљења. Баш бих волела да успе у животу, кеве ми!
Мишелино се успут гребао са жаром правог ствараоца. Гребаторски геније! Када сам га упитала како може да тако мимо живи на туђ рачун, одговорио је: „Сви ће они једнога дана бити пресрећни што су ми давали по коју кинту!
Јер, шта? Пази да не треснеш у несвест — то је лично кева Незнаног јунака, која живи у потпуној, али потпуној, беди, мада делегације сваки дан бацају огромну лову на венце и церемонијал на гробу њеног
(Као да уопште постоји и нека прљава филозофија!) Казао ми је да је Представник душа од човека, са принципом: живи и дај другима да живе!
Тип, још увек полумртав од страха, све кравате оставио у Италији где живи; оћу да кажем, још га увек вата језа да га којим чудом онај новинар не нападне због буржоаске моде.
— Чућете одмах: човек који тако добро памти неважне ствари и толико живи међу бројевима, не би био у стању да схвати моју врсту болести.
— Кокан и Љиљана одлазе сваке недеље у планине ... — почиње маман. — Та зна зашто живи! — Ха, Кокан! — једва дочека матори.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Весељак Пијевац! Таквога створа никада није родила гора. Безбрижно живи, доброте пун, лукавства никад ни један трун, сва му је брига рођени кљун.
И данас Мачак унутра живи. Видимо уз њ све нова лица: ловци на гласу, синови млади, четири снахе, старица Цица, шеснаесторо унучади.
на крају свијета; кад ближе приђеш — од сребра двори, по њима мудра старица шета; над кровом плави вије се дим; ту живи Мјесец и бака с њим. Од синоћ Мјесец код куће није, а бака чека... пролазе сати...
Оно се тамо безбрижно ваља у густој шуми најљепшег чкаља, живи животом дембелан-краља. А мачку Марку казали неки: мачор је тамо господар први, сланину крка и сирац меки, а миша
На коме мору, познато није, уз оток неки залив се крије, од страшних бура спас; у њему живи рибица лијепа, рибица мудра, злаћаног репа, у ње је људски глас.
Гдје год стиго, неко би рекȏ: „Рибица добра живи далеко, напријед, морнару лијепи!“ И најзад Мачак, побједник мора, стиже до земље ледених гора, у крај сурове
На крају пингвин такође рекȏ: „Рибица добра живи далеко, још имаш много прећ. Нека ти барка још брже лети, и кад је нађеш, мене се сјети, па ми донеси пећ.
“ „О здраво, мирно, делије с млина! — ждрал се покрену сиви — Меље ли жрвањ, шта ради Триша, како се код вас живи? Је ли вам добро код вашег деде, да ли вам срце кудељу преде?“ „Шта да ти причам!
“ Хајдук је Ждерко и лопов голи, а ипак приче безмерно воли. Слушао Ждерко о жапцу Креки, који живи у шашу, о диву Брки, о цару Шоњи, о лисцу Мудријашу. Зинуо глупо и очи бечи, побожно гута мачкове речи.
Успут на свадби, због чудна госта, друштво од смеха попада с моста; једва из воде изишли живи. — Томе су крчмар и крава криви! — Пребише зато, од гнева злог, крчмару леђа, а крави рог.
Из „Хајдук Станка“ покраде Јанка Кȏ куца туђу кост, Андрићу Иви (нека нам живи!) однесе с Дрине мост. Његошу славном из „Горског вијенца“ откиде сјајно перце, пројури бесно народном песмом
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
То је прво дете што чекају. — Зидате нешто? — Ја сам по занату зидар. — Имате посла? — Колико да се живи. Затим, тражим посла у свим селима на језеру.
— О, кад размислим, не! Не верујем. Али има нечега дивног у томе што се живи, и баш зато што то не води ничему. — Шта сте рекли? — Да је живот у много часова диван.
— Шта сте рекли? — Да је живот у много часова диван. Чак и кад човек има да живи и умре у Хуенти и иначе. — Сигурно, сигурно... Али ја сам увек... Ево оца!
Брзо ће се поправити. Мора да је преживео тешке дане. Је л̓ га жена неговала? — Она само за њега живи. — Пипо воли свој дом? — Разуме се! Само два корака даље сретамо девојчице. Гледају ме радознало.
Ја не видим живописност, склад, поетичност. Огроман број елемената, или огроман број израза једнога истог елемента, живи трагично и херојски око мене. Живи у заједничкој борби и слози око мене. У сарађивању.
Огроман број елемената, или огроман број израза једнога истог елемента, живи трагично и херојски око мене. Живи у заједничкој борби и слози око мене. У сарађивању. Ја видим то, ја просто, искључиво и непосредно сазнајем то.
Моја мисао такође више не ради. Само да закључи да живи и да је ту једина. С времена на време она покушава да полети. Удара се о све око себе као слепа птица.
Зашто да живи, шта ће њему да живи! Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне. — Ајде, ајде, — рече други.
Зашто да живи, шта ће њему да живи! Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне. — Ајде, ајде, — рече други. — Претерујеш.
То због нас трпе овако жене, јер ми волимо да их волимо. И децу да волимо. — Шта ће му да живи, кад је то све исто, и кад ће то увек бити исто!
Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Под небо се стење диже. На висове стења тога Не достижу живи људи, Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди. — У подножју Вардар шуми И високо баца пене, И с тутњавом ломи
Ал' над висом, што се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе, Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он
Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада, Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, нити бежи од сељана.
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, — Векови су прохујали и многи ће јоште проћи — Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.
су прохујали од чудесне оне ноћи, — Векови су прохујали и многи ће јоште проћи — Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
А мени само ружни снови: како им птице растежу жиле, а они живи и црвени, до појаса из реке вире као жапци, над њима црнобрад неко с виолином у руци говори: ово је брат мој који
а ми смо осећали да силазимо негде испод нивоа земље, у вршкове траве подземних ватара полуохлађених ваздухом који ми живи још морамо да дишемо.
У пролазу смо одапињали лукове на чијој струни су стреле биле звоници, торњеви. Да ли то Слово живи у теби зато да још једном страда, мора ли да прође кроз тела, болнице и гробља пре но што постане шапат и сибилски
Његова плот, више пута препорођена, почиње да живи у својој драгоцености. Слово нек остане у словљењу или нека се врати у сам простор Слова. Но шта је његово тамо?
З Име ти је незнано, штедро ширином света, но како да се живи с твојим даром на који је свако лаком, са Примером који гали, а после је спорење с кваром'?
неће да се сахране да претвори у мумије но више се брине за мајке и остале установе пуне млека и за лишће што живи од хлорофила морамо хвалити све храниоце сад кад вече нуди своје румене тањире и од зрелине пева од зреле глади
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Ипак се нешто догађало. Чобанин не умеде да ми каже да ли је то увек тако. А шта и он зна?... Као да живи на неком другом свету.
Или их сурово бацају у јаме, као мрцине. Ни име им се не зна. А и ко ће бележити, кад то треба што пре склањати да се живи не би окужили. По шумама има још рањеника. Сносе их у шаторским крилима кроз која капље крв. Ту је и завојиште.
Котлину је обузимао ропац. Грувале су негде и бомбе, али они са ливаде ни да макну. Ко зна... да ли су живи. Командир је скратио одстојање и шрапнели као букети окитише храстове гране. Митраљез умуче...
Логика није догма, и свако доба има своје разлоге. Ту се родио, преко деведесет година живи и примио је аманет од својих да чува кућу и ову њиву. То је једина његова дужност.
погледа и слуха непријатељевог, узвикнимо сложно, једногласно, да наш глас одјекне преко брда и долина босанских, да живи наш Врховни командант! — Живео, живео, живео!
Војници их не гледају више. То су били некада људи, а сада су живи лешеви, који гамижу захваљујући само оним доброћудним трећепозивцима, који трапуљају по овој врућини за њима, чувајући
А пред стројем бежи један војник у плавој униформи, можда је још једини живи сведок непријатељске погибије и једини гласоноша. Наши војници га угледаше и припуцаше.
Ми смо ватром наших топова запречили један друм, да нико живи није могао да нам промакне. Гађала је непријатељска батерија с повећањем даљине и талас челика се постепено
Притискивала нас тешка мора од близине смрти и потајна радост што смо живи, све побркано са страхом, да и нас тако нешто не снађе. Неко јадно расположење, па нам се чини да сунце шкиљи...
А они из ровова посматрају жалосни крај својих другова, који су домалопре били живи, а сада непомични, обливени крвљу леже. Чудно... чудно.
— Уосталом и нашта ће, када је човек и тако одређен да погине. — Главно је да они из позадине остану живи — одговори потпоручник Александар. — А бре, овај мој шињел тежак је сто кила.
Предосећам да сада наилазим међу други свет, частан и узвишен, али који живи у вечитоме паклу. Иако с презиром мислим на позадину, ипак, ипак... човек нема шест живота.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Пажљив посматрач опазиће из очију му праву сањалачку душу, која живи више маштом но разумом. Тело му беше несразмерно развијено : руке дугачке, допираху до колена, ноге кратке са
Цело његово држање одаваше обичног сеоског левенту, који не ради теже послове, а живи боље од сељака. Вазда је одевен као да ће на сабор, пуши дуван господски на муштиклу »од пене«, носи чешће ципеле и
Онаких очију он још не виде; беху то црне сјајне очи, из којих вечито бије живи огањ. И кад цело лице добије притворан скроман израз, ове живе очи говоре друкчије, веселије, ђаволастије...
»Шта ви ту, вели им он, мучите овог јадног старца. Како ће, каже, да живи човек са дванаест динара месечно, побојте се Бога !« Те ти они, братићу мој, лепо мени попеше на четири рубље.
— А, ви сте Моравац? — Да, одговори он, а из очију му нестало оне сањивости, па бије из њих живи јасни огањ. Он беше веома задовољан, што му овако лепо испадоше ово неколико речи. Љубица га погледа пажљиво.
Нема никакве бојазни !... Дај да се живи !...« А Велимир се нагнуо Гојку па му шапће: — Камо ти нове, лепе хаљине, несрећниче!...
Љубица поцрвене изненада, саже главу и погледа га онако испод очију. — Кад не би требало да се једе и живи, одговори она смешећи се. Али треба зарађивати хлеб. — Хлеб ?... понови он ; какав хлеб !
Да се све то угуши, заборави, па да се живи кô и досад!... Устала је весела, спремила се, прикачила часовник на груди, пошто га је прво дуго обртала и
виде шта је урадила, увиде како је далеко зашла, и тога тренутка у ној се створи стална одлука: да се све кида, да се живи пређашњим животом, да се избегавају, по цену живота, овакви поступци.
Да се живи !... да се живи !... Гојко, нешто из радозналости а нешто због оскудице, оде до суднице, да покуша пречистити рачуне
Да се живи !... да се живи !... Гојко, нешто из радозналости а нешто због оскудице, оде до суднице, да покуша пречистити рачуне са досадањим
нека одлучност на лицу ; мати јој одлази и долази забринута, али се Љубица зауставила на једној мисли, па само њом живи, само јој је она у глави...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
МАЈЦЕН: Зашто мислиш да је он одговоран? ВАСИЛИЈЕ: Зашто? Зато што живи у облацима, у илузијама, у сновима! Зато што је помешао живот и позориште, па ни сам не зна кад је у животу, а кад је
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ништа жељно не очекујемо, ми ништа не оплакујемо. Нама је добро. Проклета победа и одушевљење. Да живи мржња смрт презрење. ЈАДРАНУ Заборавио си бијесне и грозне гусаре? И галије од Неретве, црне и крваве?
За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине. Ми смо за смрт!
Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине. Ми смо за смрт!
Развратан колут под очима мојим печат је шума, са болом својим. Дрвеће пуно пупова и звезда место мене живи. Све што сам ја реко шапутаће вам меко даље ноћи. Оне вас воде у моје осмехе и грехе, за мном далеко.
Да се свету насмејемо. Да одемо у ноћ, као да смо криви. Лако, као тица, која кратко живи. Наш вити корак не везује брак, ни невини занос загрљаја првих.
Од мојих другова остала су ми само имена. Калинфалви Јурка Ћула, Капдебо Елемер, Ђика. Где су, и да ли су живи, не знам.
Био је успео опет да добро скочи. Ми смо то сматрали као издају и били смо невесели. Он се бранио да жели да живи. Умро је после кратког времена, у болници, од запаљења мозга. Чолаковић је био мој левокрилни.
Ми смо, у Паризу, били жељни Париза, као Париза. Живели смо у њему онако како странац у Паризу и треба да живи, на улици. А учили смо и читали много.
Само, то више нису, ни жене, ни људи живи, него неке немоћне, слабе, и сетне, сени, што ми кажу, да нису звери, да нису криви, да им живот баш ништа није
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Поче да живи испоснички, као што су чинили многи у оно време. Хранио се зељем и шумским корењем. Недалеко од његове пештере, у
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Ја ћу вам причати о том срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада Нити икад после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита...
Ви сте стар, искусан човек, а дужност вам је лака: пропагација наше народне идеје у крајевима где живи наш народ под туђинском управом...
Сетим се једног познаника, Србина, и ми их имамо таквих доста. Човек доста имућан, живи од прихода; једе, пије, задовољан, и не трпи никог што ради, а он сâм ништа не ради.
и отишао некуд тако далеко, далеко од свог завичаја у неки непознати крај, у неку чудну земљу, за коју, ваљда, нико живи и не зна, и која се сигурно само у сну може сањати. Врљајући по тој земљи, стигнем у неки велики, многољудни град.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Али се сад на њихов разговор мало пажње обраћа. Сад се само живи, весели и ради... Ч'а Маркова се рпа расплинула. Од 'ноликог пласта корења, сад је остало само дно; но за то, на
Беху то јасне, али тужне мисли: »И шта могу ја њој дати?... Она хоће да живи, хоће да нађе одзив у мисли на сваки откуцај свога ватреног срца, хоће, без сумње, море љубави... А ја?...
Сад беху заједно и Ђокић и Љубиша. Ђокић беше узнемирен, као оно човек, који живи само једном мишљу, једном једином жељом, па осети да је дошао час, кад би му се жеља могла остварити.
— Шта, госпо? Зар још живи Андра Јапанац?! дрекнух ја од чуда и изненађења. — Да, господине. Живи и живеће још вековима на срећу српске просвете
— Шта, госпо? Зар још живи Андра Јапанац?! дрекнух ја од чуда и изненађења. — Да, господине. Живи и живеће још вековима на срећу српске просвете и радост њених носилаца.
Живко му притрча, дохвати га рукама за рамена и снажно затресе. — Какав воз!... Зар нису погинули ? Живи ?... Чувар се отимаше, мислећи да има посла с неким лудаком, али кад спази официрску капу, умири се.
— Живи!... Глас му задрхта, а из очију потекоше вреле сузе... — Хајде, хајде у кола! — О госпођо, добро дошли! — викну Мила
Поп Петар има добру жену, али за њега причају свашта... Тако се, ето, само у моме дому живи како је Бог заповедио... То виде људи, мило им, па ми зато и долазе...
трес — трес... Претвори се сав у ухо, а у очима сија живи пламен ненадне среће. Звецкање се приближује, звуци све јаснији, ветар нанесе и глас веселе песме...
И онај вечно весели, живи, девојачки осмех, што вазда трепери на уснама лепе, високе, танане девојке; и оне сјајне, вечно покретне, велике црне
све, све то стоји и живи пред очима детињим, од кад оно зна за себе. Миле су јој биле негда мајчине груди, али је и тада, чим стаде
Можда је привукла племенска крв. Све то може бити... Али може бити и друго. Тета је ушла у оно доба, кад се живи само љубављу. И срде, и душа, и сваки живац у њој ври читавом буром таквих осећања, жудних љубави...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
и сарадници, ни ви читатељи, а ни ја с вама не познајемо, али које Срета не може више да гледа нити од њих да живи. — »Ама, човече«, извињавају му се они, »дођи ће и на то ред, стрпи се, немој да си тако пргав!
платити за она пенџета три динара раденику-шустеру, а уз то вам очита једну папрену буквицу: како тај исти раденик живи од својих руку, а не живи готовански од двадесет шестог, као, на пример, ви.
три динара раденику-шустеру, а уз то вам очита једну папрену буквицу: како тај исти раденик живи од својих руку, а не живи готовански од двадесет шестог, као, на пример, ви.
И то већ није могао трпети и очима гледати. Нови Прометеј мораде донети светлости овоме народу који живи у најглупљој тами, — па или тај свет неће и надаље бити срамна и презрена Вандеја, или њега неће бити на свету!!
који продаје Сингерове шиваљке и једнако уздише за Београдом и булеваром и чуди се како тај свет може у селу да живи!! Већ је три дописне карте послао у Београд некој машамоди у Скадарлији. Ђаво од човека!
! »Устај живи, бори се, не клони!« — те су речи песникове ужљебљене у срце његово и ништа их није у стању истрти оданде, ништа!
Сад бар опет зна што живи! И кад тако уморан легне у постељу, да одмори од дневног рада и напрезања уморно тело и уморан дух и да га спреми за
Он га дочекује и крчми му пиће. Шта ће да му правиш, господин-даскало?! Нестрећно време! Ово више не може да се живи, господине. Држава те фатила за плаћање; па те не пуста како павук мушицу.
Е, па и њима једанпут догоре до ноката, па веле — ту Мића завали фес — веле: једанпут се живи, једанпут се мре, па скочише на њ. — Аферим! — викну гомила. — Ама, има бога, што ја говорим увек.
Не тражим ни пару ћар! — и махнувши само руком, у знак да је »било«, рече: — Хиљада година не се живи! Зар на онај свет ћу ги носим, тија бурики!?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
СА ЗЕЦОМ 96 КОРЊАЧА И ЗЕЦ 98 ВРАНЕ У СВАНУЋЕ 100 РАСПРАВА У ПАРКУ 101 МИШЕВО РОЂЕЊЕ 102 ШТА РАДИ МИШ ПО КИШИ 104 КАКО ЖИВИ ПОЉСКИ МИШ 106 МАЧКА 107 ЗАЉУБЉЕНИ МАЧАК 108 БАЛАДА О ОДБЕГЛОМ МАЧОРУ 110 КАКО МИ СЕ КРАЈ УВА ОГЛАСИЛА
А бисери а бисери — то већ нико не измери! Судопера врат свој криви: Боже, ал се овде живи! — — — — — — — — — Кад су светла утрнула, заћутали гости, судопера запевала тихо, од радости.
ЖИТИЈЕ ВЕСЕЛОГ ДИМИТРИЈА На крају улице најзабитије Живи Весели Димитрије: Он нема занимања, нити је Пријављен код општине и полиције.
Кад се сретнем са Димитријем, Не умем радост да прикријем! Он живи о јогурту и о буреку, И не боји се да га урекну, А над шкртошћу и похотом Смеје се на сав глас, грохотом.
Али њена највећа дужност — с тим се слаже свако дете Јесте да дуго живи. Мајка је најлепши осмех живота, и не треба се љутити Ако понекад нешто и згреши.
До Чачка, ето, није се стигло... Киша кад пада, мишеви сиви Са ибришимом јуре по њиви. КАКО ЖИВИ ПОЉСКИ МИШ На рубу шуме, у брвнари, преко целе године Пољски миш неуморно грицка старе новине.
” Уђе у воз на постаји Неврзе, И за осам сати вожње пребрзе, Стиже у град пун друштвених преграда, Где се живи углавном од нерада.
тих дана кромпир не једи, него у шетњу ти га изведи, далеко од града, у топлој њиви, закопај га, да би мого да живи.
У бараци, на ушћу Саве Живи шест зидара из Црне Траве Који наврат-нанос, збрда-здола, Сазидаше пола Дорћола. Црнотравци, срећан вам рад!
Слушај кишу, њен ромор, Или ветар кад хучи, И чућеш одговор. Почетак је у једној бубици Која живи у Доњој Стубици, Може је видети ко год хоће У лето, поподне, на улици: У топлој сунчевој струји Та бубица јасно
Нудим окућницу и имање, Сву некретнину више-мање, Ћилимове, сребро, посуђе — Само нек се живи весело!” „А на почетку распродаје Цењеним купцима нудим деду: Стар је, ал очуван, као да је Тридесет година држан
)” „Веровах у лепше земно устројство, За праведнији се борих живот, У којем ће предност имати чојство. Не живи се само за милихброт! Ал данас се не цени наше херојство: Ко беше Дон Кихот, сад је идиот!
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Јегуља се од вајкада сматрала као живи створ коме нико не зна ни почетка ни крај. Питање о томе како јегуља постаје, било је загонетка која је дражила
У средњем веку су јегуље сматране као живи доказ егзистенције божанства, и то као најопипљивији и најпоузданији доказ за ту егзистенцију.
Сваки живи створ мора имати свог претка који га је родио или непосредно живог, или преко јаја која из себе избацује.
Међутим, нико живи и никад од Адама и Еве није видео ситну јегуљицу, онакву каква би била рођена од својих предака, нити је ко икад видео
Запажено је да је лов бакалара, од кога у тој земљи искључиво живи читав један свет, издашнији кад су температуре ниске; помоћу просечне мајске температуре океана на географској ширини
У понекој од тих хладних слатких вода може опстати још само пастрмка, али и ова живи само у чистој и бистрој води, а јегуља у ма каквој, па и у устајалој блатњавој води.
прљаве, блатњаве воде, врло непријатног задаха на трулеж, за коју би се сваки кладио да у њој не може опстати никакав живи створ. Па ипак, с времена на време, у гротлу ври вода од јегуља.
дужину од 15—20 сантиметара, а то је у њеној петој, шестој или седмој години развића, према приликама у којима јегуља живи у своме сталном пребивалишту.
мужјак достигне дужину око пола метра (што бива између осме и четрнаесте године старости, према приликама у којима живи), појављује се код њега нагон за расплођавање. Код женке то бива доцније, од десете до осамнаесте године старости.
дане, кад се појаве први предзнаци и весници зиме, осећа се у слатким водама, по језерима, барама и ритовима у којима живи јегуља, велики и необичан покрет.
Ту је крај свадбеног пута и у тим се дубинама одигравају сцене које до сада нико живи није посматрао ни непосредно ни ма на који начин посредно, а у којима се, по свој прилици и завршава романтични живот
Ако се то понови још које године, јегуља остаје да стално живи у дотадашњој води и постаје изгубљена за расплођавање.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
негде скривени славуји, И природа цела зашумеће страсно, И пола, и горе, и баште, и врти, Све што у њој живи поздравиће гласно Свечани долазак равнодушне смрти. Заћутаћу тада.
ПРЕЛАЗНО ПОКОЛЕЊЕ Господ је тако хтео да ме створи У земљи где се монотоно живи; Промичу дани ни бољи ни гори, И, сиви, клизе у недоглед сиви.
Јер Бог је тако хтео да нас створи У доба кад се монотоно живи, Кад дани нису ни бољи ни гори, А људи млаки, једноставни, сиви... У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама!
Ко тужи тако? Живи људи? Ил̓ моја љубав, јади стари? Ил̓ туђе наде, туђе жуди? О, шта то мари, шта то мари! Ја плачем кад и други
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Јунаштво је цар зла свакојега, а и пиће најслађе душевно, којијем се пјане покољења. Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити! Вјечна зубља вјечне помрчине нит' догори нити свјетлост губи.
ти се турском вјером тврдом: имаш дома десет унучади и три сина, сва три ожењена, — све ћу ти их затворит у кућу, па у живи огањ изгорјети!“ Та ме сила, браћо, наћерала те помутит хоћах Црногорце.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И што је бивало свађе, несугласице па и смртних случајева, све се то свршавало у тишини. Једнако се гледало да се живи што тише, лепше и у што већем изобиљу: да су собе једнако окићене и што топлије, утуткани је, намештене; да по кући,
а иначе нигде, јер и њихов се сав живот састојао само у раскошном ношењу одела и непрекидном труду да се што дуже живи.
Жена би остала да сама простире постељу, па чак дотле је ишло да и њега, и те женске, заједно, покрива. Није лаж. Живи људи још то причају и куну се. Наскоро жена умрла, брат у манастиру, Светом Оцу Прохору, | умоболан свршио.
хранили од чивчија, да би се само могао | што више Софкином оцу, ефенди-Мити, новац да шаље, те да он што безбрижније живи, учи и што више научи. И заиста, када се Софкин отац вратио, био је први „ефенди“, господин.
Када ће и она већ једном ништа да не мисли, као остале девојке само да живи и због тога да је срећна. Целог дана, од јутра до мрака, и она да ради, да гледа како ће и што више дограбити да
кућу мало сиротнију и онда да ће му требати да њега навлаш пред | њима грди и говори им: како и он тамо у Турској не живи боље, и тиме њима даје као неке накнаде, утехе. А оно ево преваре се!
Шта ми радите? Јесте здрави и живи? — Ја ето — више као за себе продужи истим оним отегнутим гласом — никако у смрт, никако на онај свет.
Тамо на капији чу се неки тих, миран глас: — Како сте? Јесте живи? Софка, и сама чекајући га са свећом више главе, испред кујне, укочи се од онога тамо на капији гласа, није могла да
још — муцала је она чисто увређено. — Ту сам, куда ћу ја, газдо! Ту сам ја! — А како твоји на селу, јесу здрави, живи? — Живи, живи, газдо!
— Ту сам, куда ћу ја, газдо! Ту сам ја! — А како твоји на селу, јесу здрави, живи? — Живи, живи, газдо! — поче Магда, једнако вртећи се и чисто стидећи се што он, њен газда, чак и о њима, њенима, води бригу.
— Ту сам, куда ћу ја, газдо! Ту сам ја! — А како твоји на селу, јесу здрави, живи? — Живи, живи, газдо! — поче Магда, једнако вртећи се и чисто стидећи се што он, њен газда, чак и о њима, њенима, води бригу.
Ја, алат! — Живи ли сте? — чу како газда само ослови и брзо поред њега на капију промину. Арса трчећи за коњем, једва успе да испред
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Тужбе ветра у гранама голим Са звуцима мог срца се друже. За све које волим — бол и страва, Немир живи; а њих можда трава, Мир жељени с неба чува плава; Док тог срца у златној самоћи, Које досад невоље су тукле, Не
Упорно, тужно жаљење се јавља И јасно доба пролећнога неба, Снови и наде... и сви тако живи; Срећа се види... и све се понавља... Хајд’мо! — Ал’ куда да нам сада треба? Зар морам смрти, смрти што не годи?
душу у твој живот прен’о И све твоје мане, грехе и врлине Заволео тамном страшћу, драга жено, Страшћу ради које живи се и гине.
Свеж, оштар ваздух прашину дигне лако По пустим улицама. У ведрој самоћи Млаз златне зоре чека дрво свако И живи људи.
прошлој и пролећној срећи, О сновима што се никад нису чули; А јади ће бити суровији, већи За сваког што сања, што живи и хули.
Па ипак, нисмо ми ни за шта криви, Господо. Јесу протекла пролећа Немирна, лепа; али нека живи Суморна мис’о и нашег столећа!
Нећемо бити кужноме блату Састојци бедни ћивтинске средине Ниских видика а увела срца; Где нит’ се живи нити часно гине, И где се копни, поводи и грца; Где црна чама стално сипи на нас, К’о ситна киша, к’о страшна
свију ствари, Кад су нам сви људи немили и криви, А срушени вере старински олтари, — Једна лепа нежност још у нама живи: Нежност према земљи и родноме крају Чијим нам је дахом дух некада плењен, Где и сада звезде истим сјајем сјају,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Фала Богу, уморни ли бјеху ти људи! Да их је неко из даљега гледао, посумњао би бијаху ли живи. Сваки турио под главу камен, струку врх себе, под струком загрлио вјерну другу, дугачку пушку, па — као мртав.
га зли људи озлогласили у селу, да је он тобож вјештац и којешта друго, а у истини да је он пријатељ доброј дјеци, да живи осамљен јер му је то мило.
Ћаше боље бити, јер ко га је видао тамо? И како су га видали?“ рече Радоје. Сад се заметну живи разговор. Она четворица што носише Јанка, повиједаху све што чуше од другова му, о боју у дуги, и његову јунаштву, о
“ рече медик одлучно. „Ако свакога јутра осване помало бољи, као јутрос, брзо ћемо га извидати!“ Сад завргоше живи разговор. Било је ту некијех које је он видао, а у селу било их је мноштво такијех.
“ „Богме, Господару, у мал’ не би Косово“, настави Јован. „Измијенисмо неколико метака, кад ти стиже, да те Бог живи... Но ево нас сад, како си нам заповједио; сво ти кривца, ако је крив, па ради с њим како те Бог учи!
„Шта казује књига? Је ли што добро?“ запита сердар. „Зла није у толико што су живи поочим и сестра ми, а за друге ми није ни бриге!“ „А шта ти још пишу, Јанко мој?
Фала да је Богу, барем је јуначки погинуо!“ „Е момци! доста би причања, но да се сарањују мртви, а живи да иду дома!“ рече Мијајло. Сердар се диже с натегом.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
питали, па се на тако постављено питање даје обично духовит одговор са поантом (Питали миша: — у којем селу најбоље живи? — У оном где нема мачака). Питалица има са разним мотивима. У њима се најчешће збива шала или се ко излаже подсмеху.
Тако махнит по гори не скакао! Тако ме браћа не издала! Тако ме гром не убио, а ви сви здраво и весело! Тако ме живи огањ не сажегао! Тако ме земља сунцу не отела! Тако ме коњска копита не сатрла! Тако ме коњски репови не вукли!
— Ова клетва има два значења: кад је каже унука баби коју воли, — она изражава жељу да јој баба живи до крајњих могућности; а кад је каже снаха свекрви коју мрзи, онда изражава жељу да се свекрва што више намучи у
Грају као овце с попаса. Гуче као голубица. Долетели као осе на мед. Дријема као кобила пред сувачом. Живи кô риба у води. Завргао се главом као пас репом. Загледао се као теле у шарена врата.
— Није човјек што се мни, него што га други оцијене. — Што човек више живи, више и зна. — Жив ће човек све учинити. — Човек без заната као кућа без хајата. — По делу се човек познаје.
— Боље је ништа не знати, него којекако. — Тко више зна, тај боље види. — Што човек више живи, више и зна. — Мудрост свијетом влада. О ВЕШТИНИ — Боље је умети, него имати. — Што тко учи, то умије.
— Најцрња је хаљина сиромаштина. — Најскупља је сиротињска солда. О НЕВОЉИ — Свако у својој кожи живи (и својом душом дише). — Сваком је своје бреме најтеже. — Сваком своја невоља. — У невољи нема погодбе.
— Смрт је варалица. — Ко се у бари удави, оном друго море не треба. — Једна (је) смрт, а сто узрока. — Живи кадгод, а мртвац никад. — Мука живети, а жао умрети. — Свакоме злу смрт је лек. — Нико се смрти није отео.
— Мртви се зла не боје. — Ко ће данас изеденом јагњету помоћи, ако сутра курјаку и кожу здере. — Онако живи, да и после можеш живети. — Тко зло живе, горе умире. — Ум за морем а смрт за вратом. — Гроб је ближи од куће.
— Бобова. — А има ли горе од бобове? — Има: кад су празне јасле. 4 Питали миша: — У којем селу најбоље живи? — У оном ђе нема мачака. 5 Питао магарчић оца: — Што те оно данас зову на свадбу? — Биће нестало дрва.
2 Питао кнез агу: — Ма хоћете ли ви, Турци, вазда тако уживати, а ништа не радити? — Док смо живи, хоћемо. — А како ће ваша деца? — Нек’ се она брину.
Као и ала, аждаја има крила и лети, али обично живи у води, из које излази и прождире момке и девојке. Аждаја — како народ верује — може да живи онолико стотина година
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ — „О! како га не би виђео! он је мој први комшија.“ — „Па како је, Бога ти! Како живи?“ — „Вала Богу! здраво је, али се Бог ме доста мучи без ашлука: нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву
чобану говорећи му: „Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом.
Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака.” Отац га је дуго одвраћао говорећи му да и у занату има бриге и труда, и како би оставио оца сама!
„Е,” одговори им змија, „ви не гледајте од царскога или господског рода, него ону која ће доћи у царство да живи.” На то му реку отац и мати да би он сам себи изабрао коју хоће.
” Цар зажели дознати да ли се заиста више зна кад се наново про- | живи, па заповеди да и њему одсеку главу, и да га 89 девојка живом водом проживи.
Онда га анђео онде остави и рече му: „Ето ти што си | желео, сад живи.” Па узме ону двојицу и пође с њима даље. Кад дођу на једно поље, а ту голуб прекрилио поље.
” Најпосле отиде анђео и најмлађему да види како и он живи, кад тамо, а он с а својом женом у шуми живи сиромашки у једној колеби.
” Најпосле отиде анђео и најмлађему да види како и он живи, кад тамо, а он с а својом женом у шуми живи сиромашки у једној колеби.
Сестра се врло обрадује кад види | брата, и кад је брат запита како живи, она му одговори: „Добро, не може боље бити.
Прво сам видео сребрну ћуприју врло лепу, али је нагрђена где јој нема двеју талпи. Ко оно узе, убио га живи Бог!” Старац му на то рекне: „Оно су твоја браћа украла; како су чинили онако су и прошли.
” Кад хајдук види шта од њега би, он бежи без обзира, и дошавши у дружину пола мртав повиче: „Браћо хвала Богу кад живи побегосмо!
Узми ову маштраву, наточи је па ми | успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи.“ Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
има власт над овом ћелијом, нити игуман светога нашег манастира, нити други неко од братије да не смућује онога који живи у ћелији овој Светог Саве.
А за све друго остављам на вољу игуману и свој братији. Ако буду имали чиме помоћи брату који живи у ћелији овој, верујем у Бога да вам неће недостати прегршт брашна нити чанак уља, ако и моју, макар и грешну молитву,
Ако ли ко ово измени и смућује онога који живи у овом месту, или што узме што је у месту овом, или од књига, или од икона, или шта друго што буде у месту овом, нека
учитељем Христом хитају, страдају њега ради и многе муке трпе како би савршене венце примили на небесима, распињући се живи, одричући се своје воље, кољући се ножем својевољним, ономе који се заклао нас ради оставивши све што је у свету,
Ако ли их не прима, то нека се изабере један који живи целомудрено и да он буде отац најпре игуману, а потом и свој братији. Заповедамо да ни један од вас нема другога оца.
Ако ли се не нађе тако погодан у вашем чину, онда вам је за оца узети неког од калуђера који благоверно живи, али сви једнога, и да се поучавате од њега, а да он саслуша оне који хоће да се исповеде и да даје свакоме потребно
који овако о овоме рече: „Треба онај ко се покорава, ако хоће да показује потребан напредак и да се навикава да живи по заповести Господњој, да не чува сакривен ниједан покрет душе, него отворено да износи игуману своме све сакривено
Јер седења ради нико да не каже: трпим. Господу да буде угодно, братија да живи по Богу и никако да не завиди због седишта, угледајући се на световне људе.
игумана, и нека има стајање и седиште у цркви као и за трпезом и на осталим скуповима, а у јелу и пићу и у свему нека живи са онима који су у општежићу. И ако буде понешто радио, дозвољено му је давати неком другом од монаха да му ради.
покоравајући се, да и међу вама места има како би се Давидов испунио глас: „Колико је добро и колико красно када живи братија заједно“. (Пс.
кога видите да жели и љуби горе написано, било да је стар или млад, а такав ће се наћи међу вама, кога оставих да живи као мој ученик у овој ћелијици, таквог пошаљите у ово место, а не онога кога видите да није подобан.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Оћу да је изненадим! Само испитајте, онако изокола, као случајно, где живи, и то. Ако вам није тешко. ИКОНИЈА: Што да ми буде тешко! Могли сте нешто и попити, док стојите!
Ону што држи фабрику. А у ствари није фабрика, него радња за отварање рупица! и не живи у Канади, него ту, на Душановцу! и није му стрина, него швалерка! ЦМИЉА: Коме швалерка?
Чим је нешто фино, не верујем! Ајде, немој да плачеш, није важно! Не може да се живи, а да се никад не надрља! ЦМИЉА: Исте смо ти ми среће. Мени се, ко ноћас, слично десило, ако није и горе...
Да је сад мени да ме врате у фабрику, па макар и у трећу смену, није важно, важно је да се живи! ИКОНИЈА: Сећаш ли се ко ти је била мајка? ЈАГОДА: Говорила: шлосер, шибаџија, шамар, шушумига, швалер!
Не ваља, је л да, кад човек живи сам! Чек да ти прођем с десне стране! СТАВРА (док га Цмиља обилази, гледа у Анђелков гроб): Где ли је нестала она
А ујтру? Ујтру сви устали здрави као дрен! Нико ни једне огреботине! Мртви, а устајемо као да смо живи! ПРОСЈАК: То сам ја све у моје тело примио! То, што сте устали здрави, и као живи, то је моја заслуга!
Мртви, а устајемо као да смо живи! ПРОСЈАК: То сам ја све у моје тело примио! То, што сте устали здрави, и као живи, то је моја заслуга! МАНОЈЛО: Чекај да чујеш до краја, па онда види каква је заслуга!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ЈОВЧА Јест, моји су сви. Али, ако су моји, ако сам их родио, ја сам се сваком и одужио. Сваки има да једе и да живи. А Васка, она је моја и хоћу да је моја.
Нека то сада, после. СТОЈНА А, није газда! Ништа лошо са том Циганком не чини. Што кажу да тобож с њом живи, није, није истина. Ја сам ту и целе их ноћи дворим. Само, она не личи на Васку али, да има њене очи — има!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
С ким чловек највише живи и с ким има највеће посла овде на земљи него с подобнима себи људма? А како ћемо један с другим пребивати, ако један
како ни родитељи своје деце, и да чловек праведно и поштено у својеј кући о свом труду и муци са својом женом и децом живи, ништа туђег не желећи.
Он није одређен да у пустињи живи, него у миру у градови и у сели међу људ’ма и женама; и човек, будући од тела и крви, како га је бог створио, ако није
Ово је по вољи божјеј намереније јестества, не само при људ’ ма, него и при свему шта живи по воздуху, на земљи и у води.
Јер, како би се, иначе, бог славио кад не би било живи[х], а најпаче словесни[х] на свету створења, који[х] да нејма, вечни бог — чији би бог био?
стомака него ја, и у селу није научен био живити, а у граду, навластито при мору како што је Скрадин, лепше се живи. Кад онде дођем, нађем нечајана препјат|ствија.
што ће рећи зло море и непостојанство волна и ветрова, који, кад нас почну дизати у висину, рекао би - одосмо живи на небо! А кад ти нас почну низ брдо терати, тога опет летења и сијасета нит’ сам чуо ни видио.
Али овде моја марња ништа ми не помаже. Ко се просто смерти боји, у горем страху ваља да живи него зец, и ништа да не чини него да се плаши, зашто се сваки божји дан умрети може.
алкоран — коран (куран), света књига код Муслимана алтар — олтар алумнист — питомац, ученик у «опште житију» (који живи с друговима у школи и ту има стан и храну) алфавит — буквица, азбука, алфабет, абецеда алфа — а (грчко слово) аман
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Само се по себи разумије да је међу Јерковићима најодабранија она грана од које је живи фратар. Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до смрти“, био
Камо вам остала дица? — Сраме се, па се сакрила иза таре — вели домаћица. — Ајде вечерајте, живи били! Стипане, дај да се и ми заложимо. И ти ћеш са мном вечерати, Јеролиме!
— рече он фра-Тетки насамо. — Наши се људи више боје једнога мртвога неголи стотине живи. А боље по нас ако се приковођани припану, особито ове године, како је слабо родило!
— Па како људи? Како се живи, а? — пита Лис. — Вире ми, није лоше, а јето, ако бог подржи, с вама добро! — одазва се Шкељо намигујући другу до
— То је истина! — рекоше сви. — Бог да живи вра-Брну! — Знала би нам душа да је онај манитац остâ за гвардијана — настави Бељан.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
О ВРАТИ СЕ О врати се у собу Из блата под бели кров. Глупи те уморио лов По пољу и по добу. И све док живи у дубу Безгласни тихи црв Нека се и твоја крв Повуче у мук. А трубу Младости нек затрубе Други за друге и грубе.
горки, занесени, Ви руке по трави, ви уста у сени, Ви закрвављени и ви заљубљени, Зарастите у плав сан камени Ви живи, ви сутра убијени, Ви црне воде у беличастој пени И мостови над празно извијени, Заустави се биљко и не
И иду сада опет граду том На запуштен твој хум, у празни дом. СЕДИМ НА ТВОМЕ ГРОБУ Седим на твоме гробу сатима Ко живи крст у земљу зарити: О, тако, међу младим влатима Старити само, тако, старити!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И она, Симка, једва чека да га мртвог нагази дна метра у смоницу, па после да се вуцара са слугама, да газдује, живи као кнегиња, јер је и она ради дуката пошла за њега: кад су се први пут срели, гледала га је одозго и жмираво, стајали
Како то раније није видела и осетила? И како је могла да се уда за њега и да живи с њим? И можеш сада да спаваш, тако си ружан и мали, као гиџа. Хрчеш... Мајка и Бог казнили ме тобом.
Касније: не, није истина све оно што је вечерас изрекао оцу. Јесте: у Србији се и коле и псује, гази по блату и живи у мраку, и једе хлеб са софри на којима су некад хајдуци урезивали своју жетву, истим ножем клали Турке и секли хлеб
његово је то. Аћимов је он син. Његова крв и страст. Нека отац и живи у заблудама сељачким. А да ли сам сигуран да су то заблуде? Ако су и заблуде, отац и људи слични њему верују и гину.
Није јој замерао што пуним сном спава; он је рођењем осуђен на муку, а она живи на његовом хлебу само као сведок. Прсти су благо облетали око чврстог зрна на левој дојци, колено је било улегло у
“ „Прошао си свет. По теби су прошле године. Знаш све.“ „Мало је луди с више дуката од тебе.“ „Дукати нису живи. Не расту и не говоре...“ „То су твоје газдинске бриге.“ Смех је зајецао у празној каци. „Шта да радим?
смрћу казни ме, Господе и свети великомучениче, у паклу нек се кувам, само ми сина дај, њега ми, Господе, дај, да живи после мене. дете, једно једино дете. Не тражим много. Толико их се рађа у свету. Многа, јадна, умиру од глади.
Није луд да држи нероткињу.“ „Нек види мало како сиротиња живи. Заборавила, па се осилила.“ Душа ти у носу, а знала си да ме уједеш. „Поделићемо имање Катићâ као оштинску утрину.
Није разумела, па је питала: „А шта Ђорђе ради?“ „Наш је газда у Београду. Спанђао се с неком собарицом и живи у кафани.“ Она је претрнула, а Никола се радовао: „Та ће њему смрсити конце због пара. Ти си млада, ти си лепа, ти си..
и деца се бацају каменицама за њом. У њеној кући други да ужива и да јој се смеје што она, Симка, није умела да живи.
У Толу одавно сумња. Скочи, остави виле и јурну натраг. Па одједном застаде: неће она да живи с њим, само док дете роди, само Док затрудни, једанпут, једанпут. Израчунала је дан.
Веровао је да је то испричала некоме, зна се какве су собарице, ако није, испричаће, сазнаће се где се крије и како живи.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
То ни најрадозналији нису могли да докуче. На сва питања старица је, осмехујући се, слегала раменима и настављала да живи вечито сама као да је пала с неба. Нико јој ни године ни право име није знао. А и чему би?
се насмеја, сиђе на столицу, заигра и запева: Хеј, хај, хој, сав малени народ мој у ораху граду, у дебелом хладу живи живот свој!
Ако она не буде знала како да помогнеш своме сину, нико неће ни знати! — Никада за ну нисам чула. Где живи? — У пећини! На дну мора.
Звезде су му биле тако близу да их је могао дотачи руком. »Ко зна ко тамо горе живи?« помисли, посматрајући једну црвену звезду и утону у сан. Ко зна колико је спавао!
Више их нико није видео. Али путници из далека причају да на обали мора у кући од камена живи Златокоса се дечаком и мужем на чијој је капи извезена црвена жаба.
Издалека, оно изгледа пусто, али на њему још живи неколико рибарских породица. Остали су давно прешли у град. Тај град дечаци са острва не могу ни да замисле, али је
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
две реченице које му је диктирао кнез, пратио гипкост пера које му се, наизменично, опирало и покоравало, као да још живи, осетио како му се кнез нагло приближава, кроз сумњу.
тих тврђења можда би се могло и посумњати јер је Кнегињин јад почео одавно и она је, с њим, углавном била научила да живи. Истина, пред крај био се јако нагомилао.
Некад је то чинио из потребе, некад из обести а Љубица је учила да живи разапета између крајности, зависна од Милошевог зла.
А они цy открили да се ово велелепно здање, као да живи неку своју особену судбину, прилагођавало времену. Тако се сада сматра да, у доба аустријске владавине над Београдом,
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Србијанче, огњу живи, Ко се теби још не диви! Хрваћане, не од лане, Од увек си ти без мане! Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда
Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда главо, Тврд си као кремен камен Где станује живи пламен! Ао, Еро, тврда веро, Ко је тебе јоште тер'о? Ти си ка'но хитра муња, Што никада не покуња.
пољане: Лево Дунав, Банат, Бачка мила; Авала се десно заплавила; А подале, ти брежуљци сиви, То је Босна - и ту Србин живи“ - „Је ли, - Србин живи...?“ То је рекла, па се задрхтала; Очи свела, - па мирно заспала.
Бачка мила; Авала се десно заплавила; А подале, ти брежуљци сиви, То је Босна - и ту Србин живи“ - „Је ли, - Србин живи...?“ То је рекла, па се задрхтала; Очи свела, - па мирно заспала.
Хај, Србине, а мој живи брате, 3адркћем се кад помислим на те! Српска момо, селе моја мила, Ти ми неси гроба ни видила, Та ни гроба, ни на
хуји, запеваће негде скривени славуји И природа цела зашумеће страсно, И поља, и горе, и баште, и врти Све што у њој живи поздравиће гласно Свечани долазак равнодушне смрти. 3аћутаћу тада.
Трпи и живи!... Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О, благо оном ко не мисли ништа! Тај мање тужи, мање јада зна.
И, гле! тамо, он виђе оно некадање сунце, оно чудно и огромно сунце, што чињаше некада да све око њега живи, да лишће има мирис сна, и да види белу и хладну крв статуа где струји кроз мирни камен, и чини да и он живи и пати
око њега живи, да лишће има мирис сна, и да види белу и хладну крв статуа где струји кроз мирни камен, и чини да и он живи и пати дубоком и силном страшћу људи.
„Где су тренуци кад се гласно дивих Блиставој дражи њених ситних зуби! Кад сваки цветак мирисаше: Живи! А сваки славуј цвркуташе: Љуби! ------------------ „Љубави! срећо, којом живот сладих! Шумарци!
Па ипак нисмо ми ни за шта криви, Господо. Јесу протекла пролећа Немирна, лепа; али нека живи Суморна мис'о и нашег столећа!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Како што сам горду цару ада и његову зломе легиону спомен живи неба блаженога рад наказе веће оставио, тако данас лишавам Адама с бунтовнијем својим легионом блаженога жилишта
Попа, Васко - КОРА
му пропије Све зелене новчанице Пиштаљке звонцад и трубе У крошњи му гнезда свијају Пролеће му прсте креше Живи од пустоловина Својих недостижних корена И од дивних успомена На изненадне ноћи Кад нестане из улице Ко зна куда
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
филозоф био би онај који не би имао очног вида, слуха ни њуха, јер би тада могао да, несметано од свих чулних утисака, живи и ужива у чистом свету идеја. Но ја не бих желело да будем толики мудрац“.
Риђокоса је помилова по образу. „Не плачи, голубице моја! Човак не може, све кад би и хтео, да живи без жене. Чим Архимедес преболи своју рану, ожениће се тобом и поћи право у Александрију да оној покаже да му до ње
Али како је он чуо да ми својим очима не верујемо, осмелио се да нам каже; што хоће“. „Хм, чуо сам да живи у непријатељству са Диоклом“. „Е, па видиш, краљу, на његове исказе не смемо се ослонити“. „Шта да се ради?
Онај потоњи смениће убрзо онај први, па зато и дођох овамо да видим шта ће од њега да наследи. У овој вароши живи један јавни бележник који ми, боље но ико други, може дати поуздано обавештење о том баштинском питању. Идем до њега.
Човек је добар само онда кад једноставно живи, не тражи да зна више но што му је потребно и не тежи за већим благом но што му је мили Бог даровао у обилној мери“.
ми рече да врло добро познаје Ота, племенитог Герика, студента права, финог, галантног младића који уме добро да живи, али, при свем том, посећује редовно сва предавања, како се то овде и изискује.
„Дакле: смртоносан ваздух!“ „Апсолутно!“ „А шта је било са оном црвеном скрамом на живи?“ „Савесно сам је прикупио, ослободио примесе и измерио на ваги. Њена тежина износила је 45 грена.
Ловорике Наполеонових армија су давно свенуле, но зато свет може мирно да живи и безбрижно да спава. Шећкам се по вароши.
Скоро сви чланови онога одбора Академијиног већ су помрли, а да су и живи не би се морали ничега више плашити. Радо ћу Вам испричати како се све то одиграло“.
Борда је по самом завршетку тога посла умро, а Мешен године 1804. Деламбр живи: видећете га код мене. Он ће Вас тачније известити о том научном подухвату!
Он сматра тај положај као нешто што се разуме само по себи“. „У томе има право“. „Да, он је сада највећи живи научник Француске. Његово главно дело „Небеска механика“ довршено је.
Спремам се да пођем, но тада ми још нешто паде у памет: „А како је са честитим Масело-ом?“ „Врло добро! Живи задовољно на малом пољском имању које сам купила и поклонила му. Чим сазре прво воће одабере најлепше и донесе га мени.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Пишу: да су они хтели умрети, да онима ништа слађе није било него умрети. Је ли да је то лаж? Је л' да се свакоме живи?
Колико сам пута покушавао да пишем, па у безумној грозници сумње бацао перо питајући се: коме да пишем, зар су они живи, зар је То могуће, зар ми није ближе и само небо од њих?
Гнушај ме се, ако ти је мило, побратиме. Али не буди сувише строг и сети се како смо се патили, годинама живи сахрањени.“ Тако ми је писао. Али то је било и прошло. Нисмо ни ми могли бити свеци.
Изгледало је: као да пролеће буди живот само ради мртвих и да живи друге дужности и не познају већ да убијају и да плачу.
пространо, огромно, тамо преко зелених, рајских дубрава, и засени те испуни груди као новом неком надом, вољом да се живи и заборавом свега. Па се наједанпут раздрагано ускомешаше они што пристизаху на узвишицу: — Ено мора, ено мора!
Колико Богова, толико отаџбина. Изгуби ли се отаџбина, изгубљен је и свој Бог, изгубљен је разлог да се живи. Према томе: нападнута отаџбина, то је нападнута религија.
— Јест, јадни старац би свиснуо од мојих речи, зацело. Али ја га разумем. Он живи усамљен, заостао, потпуно сам, после свих својих давно умрлих другова, као одређен да види шта све раде они што су
живот не пружа; што човек верује у ту љубав, што се у њу нада, што је назире некако а не може да је дохвати, да је живи. — Али, побогу, само је изненадни страх био избезумио несрећне родитеље.
све, донеси ми, љуби ме, дај ми, закити се, украси ме, окити себе, молим те ... све моје љиљане, диши, удиши јако, живи, радуј се, живи! Кад сам мала била, а оно је сан био шта ли, онда сам замишљала, радовала се, заплакала наједанпут ...
све моје љиљане, диши, удиши јако, живи, радуј се, живи! Кад сам мала била, а оно је сан био шта ли, онда сам замишљала, радовала се, заплакала наједанпут ...
Дакле о томе сам сањао, уверен дубоко да не вреди ни живети, ако се и даље прљаво живи, и да је то: какав је човек у томе главна ствар живота.
Збогом! Послушај ме: ожени се и буди и живи и умри бољи од мене. Збогом! Збогом! Збогом! Кад сам оно јутро примио писмо мога пријатеља и то преко некога грбавог
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
А говоркало се и то да није умро, већ да живи, под кривим именом, негдје у Јужној Америци, гдје се поново оженио, основао нову фамилију, изродио дјецу.
се пећи, увјерио сам се да све то није кадро да онако присно и непосредно пољуља и угрози онај биједни суд у коме живи тај дух, та идеја, та вјера, као што то може да учини једна вулгарна морска болест или једна јача зубобоља.
није осјетио ни журбе ни дуга времена, једнако као ни она стабљика филодендрона која у углу већ годинама безгласно живи, у устајалом зраку и духанском диму, пружајући беспомоћно на све стране своје зелене дланове попут неке сторуке Ниобе.
xоће да све спознају опипом — прсти тих слијепаца са широко отвореним очима — и да из сваке мртве ствари избаве њен живи глас. Рука ми бојажљиво посегну, као да ишчекује неко откровење, и прсти такнуше жице.
Низови кротких, идиличних кућица на благој присојној падини. У свакој од њих живи и слика по један сликар. Махом старији, смирени људи, које је давно прошао укус за јетке распре и за ломљење копаља.
нечег“ , оног романтичарског окултног „нечег” које и по измаку својих времена још увијек по провинцијама истрајно живи.
Корак даље — и откриће се проширило, уопћило: гле! сваки људски створ, у сваком часу, живи и креће се под знаком такве једне невидљиве стрелице.
Остаци те везе били су у мени живи, бар као навика мишљења, још и онда кад су многа друга сјећања и осјећајне везе из ране младости већ давно биле
У њима стално живи притајена жеља за ослобођењем од тог робовања. Не, не зове се ово бити женскар, ово се зове само бити слаб према
” Помислих од чега ли живи, чиме ли је испуњен овај старац поред мене? Чиме се интимно храни? Испуња ли га још оно исто што га је испуњало прије
о своме Бућку, знао горљиво објашњавати како „све што је једном створено, све што је у једном хипу и само помишљено, живи и живјет ће до конца, неопорециво и неуништиво”...
Кад сам дознао да је то варошица у којој живи мој некадашњи двојник Иван, ријешио сам се без колебања и похитао тамо.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.
Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.
Хм, опет то није... Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче ? Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира. А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати.
Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза... Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...
Шта ли је тамо, како ли се живи?... Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја? Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.
Живео је као што живи звер, која свакога тренутка очекује громовито халакање потере. Дању се спавало а ноћу живело. И живот је тај био
У овом друштву се радозналост сматрала за велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си. Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па
Овака варошка, згодна као молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!... Како ли би то изгледало ? Намести је он, рецимо, код... где би то могло ?...
Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем ; ну он бар неће онако заповедати.
А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи. Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...
Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља... Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна.
Пије се, весели се... то стаје доста. А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш. Сад ће да се живи!...« Напослетку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Петар сад запита старца: — Па где је та земља? Старац му одговори: — Та је земља тамо на истоку, и у тој земљи живи само једна девојка, и она има дванаест џинова што јој земљу чувају.
Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с отим благом. Чобан узме благо, начини кућу и оженивши се стане живети, и мало по мало изиђе он најбогатији човек —
„Кад је, вели, нама бог дао, нека и сиротиња живи.“ Једне вечери овако сједећи, рећи ће сам себи: — А кад је мени овако бог дао, зашто се ја не бих и оженио, да
Цар му то допусти, те он доведе матер, па цар учини велики шенлук и вјенча их. Ако су живи, и данас су добро. ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку, која
— Е, — одговори им змија — ви не гледајте од царскога или господског рода, него ону која ће доћи у царство да живи. На то му реку отац и мати да би он сам себи изабрао коју хоће.
Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћy ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи. Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу.
Царевић, знајући да има још три вијека да живи, наговори жену да бјеже, па тако и учине. Но кад они почну бјегати, Баш-Челик то дозна, па брже потрчи и царевића
Онда везировић даде царевој кћери онолико јагода колико јој је било рогова на глави, и вјенча се с њоме. Ако су живи, лијепо им је и данас. У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ Био је један цар који се звао Тројан.
Везировић се веома зачуди, па окрену товаре и дјевојку кући те обрадова оца. Дјевојку вјенча за се, и ако су живи, и данас им је добро.
Онда ће запитати она тичиће да ли је долазила змија шестокрилка да их поједе и како су остали живи. Они јој сад рекоше да је долазила шестокрилка, и да их је одбранио један човјек, који је убио змију, те их тако за
Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака. Отац га је дуго одвраћао говорећи му да и у занату има бриге и труда, и како би оставио оца сама!
Сестра се врло обрадује кад види брата, а кад је брат запита како живи, она му одговори: — Добро, не може боље бити.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ОНА, И ЊОЈ Тамо где зима и лето, пролеће и јесен влада, Где човек живи у борби са људима и самим собом, Где безазлена невиност вечито пати и страда, Ветар потреса оголеле гране над твојим
листови из живота: Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука; Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота. Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.
Мрачан и ведар ја идем животом До старих, црних и светлих обала, Где дише пустош и мир са лепотом, Где пропаст живи и где нема зала. Где нема зала.
За лице твоје огледала није. Живи међ људма у музици блуда. Живи! И нек ти влага срце пије. Живи у земљи срамоте и луда.
За лице твоје огледала није. Живи међ људма у музици блуда. Живи! И нек ти влага срце пије. Живи у земљи срамоте и луда. РАЗУМЉИВА ПЕСМА И на овој земљи живот ме опија.
За лице твоје огледала није. Живи међ људма у музици блуда. Живи! И нек ти влага срце пије. Живи у земљи срамоте и луда. РАЗУМЉИВА ПЕСМА И на овој земљи живот ме опија.
Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба Упорно, кроз борбу и кроз видик сиви: Ту ћу га спустити, нек у смрти живи. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба.
сваке части вредно, Споменик ти диже зеленкасто-сиви: И сад име твоје, светло и угледно, Да би било лепо, на камену живи Са одбором, колом твојих другарица, С мирисним букетом вечних госпођица.
Видим снагу као дух да лута И бол што ми к'о победа сија. Гледам себе када видим тебе, Живи израз свију мојих снова, Једва могу и да познам себе, Моја прошлост и за ме је нова.
Море грли копно од искони, Капља камен без одмора дуби: Рад и живот по свој васиони, Човек живи кад уме да љуби. Често пута кад те видим гредом, Ја тек видим шта си била за ме, Успомене изађу ми редом, Тужно,
венце, нико је не буди; Осмехом дише, ударају звона; Разгледа небо, спушта се опело; Сад броји звезде, узимају тело: Живи што сања, у раку је скрише, Кад за зло не зна, кад не слути више. Кад за зло не зна.
неба: Она је тамо, ангели је дворе, Она је дивна, око ње су наде, И плаве мисли, и све оне пруге Велике среће; она живи дане Што човек каткад у часима туге Прозире, али лика им не знаде.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
и тупу сиву позадину, која врло брзо уступа место таласастом мору облака, који као да покушавају да се уобличе у живи лик. Чудно је да не могу да замислим лик у том сивилу све док не стигнем у другу фазу.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
свега, Американац Франклин ипак паметнији од свих мудраца у Идвору и прећутно одобравање мога оца, пробуди у мени живи интерес за Америку Линколн и Франклин били су прва два имена с којима су били повезани моји први појмови о Америци.
Док сам се школовао у Панчеву, летње месеце сам проводио у свом родном месту. Као и остали Банат, Идвор углавном живи од пољопривреде и у време жетве у њему врви као у кошници.
Радост у његовим очима, и топао стисак руке уверили су ме да ми је пришао као пријатељ. Испричао ми је да живи у Будимпешти. Помогао ми је око мојих торби и остао са мном све док ме није сместио у воз који ме је понео у Праг.
Са мном је говорио енглески, али по мишљењу његовог сина Кристијана, много горим од мога, иако живи у Америци већ двадесет година. Кристијан је био жутокос и имао је пегаво лице.
Питеру Куперу је тада било осамдесет и пет година, али се тако добро држао као да је намеравао да живи још толико. Његова појава изазвала је у мени такво осећање страхопоштовања да сам почео тражити и читати све оно што
дошао у Америку није имао никакав други циљ осим да заради само толико новаца да може, заборављен од свих, да скромно живи све до оног часа када га, како он то рече, господ не узме себи из ове ”долине суза”.
Његове речи су биле као сунчеви зраци који уливају живот у све оне које обасјавају. У њему сам гледао живи пример Американца соја Хамилтона, Џеја, Ливингстона и других великих људи о којима сам слушао на изложби у
Пријатељи су ми, међутим, саветовали нешто прихватљивије. - Отиђи и живи у Мекмиленовој колиби, читај свог Фарадеја пре подне, затим дођи на ручак касно поподне предложила је Меџ и њен
Тако њихове поруке стижу до осталих звезда и до свега што живи и постоји. Нисам могао а да мајци не испричам моје откриће о светлости, о томе да је светлост треперење електрицитета
Испричала ми је како ме је тада узела у заштиту. У шали је додала да би ме отац и његови пријатељи, да су живи, вероватно опет прогласили јеретиком, јер су неке друге легенде биле у супротности са мојим новим сазнањима.
Животи ових хероја који су умрли пре шездесет година и живот Установе којаје тада рођена, а живи још и данас, увек ће нас потсећати да је одбрана нације тешка стварност и једна од наших најсветијих патриотских
* Ових неколико закључних речи написао сам на дан када је овај добри Американац престао да живи. Успомена на њега ће нас увек бодрити у вери да је нашој благословеној земљи предодређено да постане прва идеална
Ћипико, Иво - Приповетке
Води послове у кући и дућану, а засве што је окосит, набавља својој породици оно што јој је потребно да добро живи. Извади из џепа новине и стави их на сто.
поточина, шпиља и гудура, чији се врси љубе с натуштеним небом оловасте боје, које је боје и земља гдје се тешко живи, а откуда су њу доље у град довели.
два рата чувају подигнуте тврђаве, дјевојка у мисли сажали јадну омладину што ондје, издалека доведена, под земљом живи, жељна свјетлости и распуштена живота; и тога часа осјети сласт независности.
Не треба тајити: она одскаче својом приликом од свега што живи на шкољу, а и подаље: очи су јој бистре и прозирне као чисто море над бијелим жалом на плитку, а коса јој је тамна и
главом и сједе, извинивши се да ће брзо довршити посао, па ће ми онда показати манастирске развалине, гдје сада она живи. Док су рибари посвршавали посао, ја сам се заклонио у хлад и подао се небризи.
Па и фратар им је обично осорит, љут, гдекад и шкрт; љути се ради малога бира и што мора да живи код њих у овоме забаченом крају,„где бог свога нема”.
Тај живи створ куражио би га, и он би се журио на трећи спрати. Ко је тај човек, сазнао је доцније. Био је то неки морнар са за
натписима, арабескама, колонама, мозаиком, пенџерима са густим решеткама, са нарезаним куполима правога храма у коме живи, жубори, певуши у ноћи чисти извор бистре, питке воде.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
више но било ко други у нашој књижевности заокупљен човековим настојањем да по мери свога ума доведе у ред свет у коме живи.
сна“ – уз то и „од бескраја обнажене“ – које се могу „пошумити“, као да су голети, „ужасним збиљама“ у којима се живи: Очи ће ти заувек остати заражене Ужасним збиљама које си негде живео, И којима ћеш опет пошумити Све провалије
Овде је реч узимана са самог извора, у ономе облику у коме се непосредно изговара, у коме у народу живи. Али, да би се бар донекле и летимично разјаснио овај другачији избор речи, ово посезање за народном речи са народних
од свеукупног свог звучног ткива; она не прихвата никакву накнадну меру, него у оквиру непосреднога исказа у коме живи твори целину коју намеће као стиховну целину.
Култура, међутим, живи у људима, у њиховој перцепцији и доживљајима, а не само у обичајима. Књижевност ту може имати нарочити значај.
Не треба заборавити да књижевно дело живи у све новијим и новијим читањима, тумачењима. Ето у то верујем и том се вером браним у овом општем расулу које би да
више но било ко други у нашој књижевности заокупљен човековим настојањем да по мери свога ума доведе у ред свет у коме живи.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: Па, мушко је, мора да вара жену. Тако је то од бога. ДАРА: Кад бих то знала! ЖИВКА: Е, па нек смо живи и здрави, па ћеш знати и то! ДАРА: Догод се не уверим, не верујем, па ето ти! ЖИВКА: Е па уверићеш се!
зато што је друго! Па и да није, биће друго! Е, неће тај више бити мој зет па да му је круна на глави. Живи били па видели. ДАРА: Опет ви! ЖИВКА: Опет, дабоме, него ваљда да га гледам и даље у кући.
(Хотећи да пређе преко ствари.) Како си ти, теча-Јакове? ЈАКОВ: Па, знаш како је кад човек живи на парче. Ђаво ће га знати каква ми је та судбина: на парче сам се школовао, на парче трговао, на парче био чиновник.
ЧЕДА: Гле, молим те, е, то нисам знао. ВАСА: А знаш ли ти, пријатељу, да си тиме учинио највећи грех који живи човек може учинити.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Ташана је осуђена да навек живи „доле”, у наличју своје варошко-врањске културе. Или би можда боље било рећи уз наличје, будући да је Парапута живо
] више се знало и памтило о њиховим чукундедама, прамдедама него о њима који су сада били живи [. . . ]”. 62 До промене је, чини се, дошло и зато што је Станковић - тачно онако као што је цео текст из верзије у
у првој верзији субјективни поглед полази од сопственог „ја” (од Софке), па иде ка родитељима, и то прво ка мајци која живи ту и затим ка оцу који је у Турској, да би на крају дошао до предака (до деде Арсе); у завршној верзији објективни
по комшилуку и у целој вароши више се знало и памтило о њиховим чукундедама, прамдедама него о њима који су сада били живи, о њеном оцу, о стричевима“.
страни, ефенди Мита не зна за обзире, као што ни раније није знао, кад треба обезбедити да се у хаџијској кући и даље живи по старим навикама. Тако је све враћено где је и било. Све су противречности развијене.
Јер је у Ђурђевдану и Увелој ружи та љубав истина у сећању, али на јави - оличена у девојчици из суседства, која живи с мајком, а зове се једном Паса, други пут Стана.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Али не погоди. Хајдуку не даде дружина да га погуби, пошто је њихов поглавица изрично наредио да се сви живи доведу. Иза деснога врха Демир-Капије, на једном брдашцу, сеђаше на овнујској кожи стравичан атаман.
Сутрадан му рекли да иде својој кући: нико му ништа не сме учинити докле су они живи и на броју!.. Али Арслану преко ноћи жена проказала страшну бесу, те овај изишао пред стрица одлучно и честито: само
Чудни старац не пита само за моје здравље. Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива Србија, камо при питању окрену главу, те да ли му се вреди прекрстити кад се
„Забога, није Косово то што ти мислиш, пријатељу! Ево, живи смо још, те како!..“ Окрећем се около и гоним коња насумице, а он осећа пут за брда и отимље ми се да пође брже.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
На челу јој још жарчији зраци, Лице сија, душу ти опија, Дуге власи живи су таласи, Кроз њих буја електрична струја.
Шта је њему завичај Њега море к себи зове, Мио му је позив тај. А под кровом наше среће Беше момче, живи плам. Он потоку једном рече „Ја ћу с тобом, нећеш сам!“ Питасмо га: куд ћеш, брате? А он: „С Богом!
Остала му душа чиста, Срце здраво, живи плам. „Срце моје — он сад вели — Роду, својти поклањам.“ »Нови Требевић« 1892.
Око храма светиње нам Биће бедем живи: Слози нашој, жртви нашој Нек’ се свако диви! Српство ћемо слошке бранит’ Од напада љута; Дижућ’ Српство,
ме моја стара баба-Анушка, Она неће да остане више сељанка; За њу ј’, вели, да постане вел’ка госпођа Па да живи у палати, права бољарка.“ Златна риба нашег старца не укорава, Већ срдачно отпушта га: „Иди, биће све!
Па сад дижем чашу, — е гле самртника! — Нека живи твоја и збиља и шала, Збиља као збиља, шала као шала, А срећица бољих времена им дала!
Он победи Атињане код Краноне (322), па заузе и расели Атину. антипод (грч.), становник који живи на супротној тачки земље; кад је једнима подне и лето, њиховим антиподима је поноћ и зима. апсентирати (по Франц.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
РУЖИЧИЋ: Троја пада, но Хекуба живи, Да као сова унучад преживи. САРА: Ја имам један леп план; истина, ја сам слаба жена, немам толико разума, толико
(Сасвим тихо.) Ох! (С једном терцом више.) Ох!... Либри прудер, води ме у Париз, води ме у Париз. Видиш како ноблес живи? Ах, по два мужа, разумеш? По два мужа, ах, ах, а кукавне просте? МИТАР: Е, оне имају по три.
ФЕМА: Либри прудер, ја сам већ истерала жељу са ноблесом. Сад оћу мало да будем проста, да видим како се и просто живи. МИТАР: Но, фала богу! Једва јој нађо лека. ФЕМА (чешећи се): Да, просто! Сасвим просто! (Сари.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ИX ПОЧЕТАК ЗАБОРАВА Ту изгубљено сећање пустињу храни Пред малим жбуном ватре тицом убијеном у лету Ту је живо што живи а нема га у свету Што траје почетак у крају а прошли су давно дани. Ту је све име или реч.
мисао већа од главе И то је одбрана земље Страшни су ратници под земљом, војници одбране, Залиха снаге спремна ако живи клону И то је одбрана земље Велика реч ни из срца ни из главе Већ из земље ко биљка ил цвет Расте, и то је одбрана
Откуд та моћ да себи одолевам, а не одолеше виногради родни! Је ли то чудна жеља да се живи без себе? Жеља за песмом без песника? Од прошлости и заборава време што се диви издајству мога заустављеног лика?
Грлицу опева камење што оста У пределу који расте лаковерно. Јеси ли живи стуб града ил мртва Бели бедем дојиш превару све већу?
ватром Пустите ме да корачам Према себи као према своме циљу Пустите ме да говорим води Да говорим земљи И птици која живи од ваздуха Глас мој испружен као живац Пустите ме да говорим Док има ватре у мени Можда ћемо једном моћи Да то што
се касно остварује Обећање цветова за порозна Времена којим сјај путује Времена којим сјај путује Цвет си што живи у мртвом телу А не зна име догађају Који расцвета ружу белу За потонули пламен у мају За потонули пламен у мају Сјај
та светлост икад сјати Да л ће та светлост икад сјати Да л варком чараш по мом челу Или си можда јава позна Цвет што живи у мртвом телу Сјај који себе не упозна Сјај који себе не упозна БОЛ И СУНЦЕ И Сунце које подгреваш у новом Свету
хтео Да учиниш стварним туђе речи Да похвалиш туђе срце Онда ћеш зажалити што си песник Јер песма се не пише она се живи Песма није песма ако није радосна Ко никад није похвалио туђе срце Тај се предао на милост и немилост речима МОРЕ ЗА
је твоја слушкиња И говорим ти као што птица лети кроз лишеност Ко љуби опасност љуби изгубљено време и пламен Случај живи у недостатку страсти Ја препливавам да и не мора узалудног Треба љубави моја Објаснити мирис Дефинисати ватру Мало
смислу разумљивости погубној Чудовиштима лепоте ноћи белога стиха Болесној ватри колери рђаво вољеној речи Срећан ко живи после свега што је рекао Срећан ко изађе из опеване шуме ко преброди опевано Море и општа места од свега
речи, треба ми време; Време је да сунце каже колико је сати; Време је да цвет проговори, а уста занеме; Ко лоше живи зар може јасно запевати!
Краков, Станислав - КРИЛА
крај постеље, носећи под тесном болничком кецељом мирис похотљивог меса, Мија је осетио своје тело, дотле костур, како живи. Он се покренуо, и бол је жигнуо кроз смрскане кости кука и кроз рану из које је гумени дрен бацао гној и воду.
Петровић, Растко - АФРИКА
Он је открио један нов инсекат који миметира цвет јадног дрвета на чијим гранама живи. Како инсекат није успео да савршено миметира цвет, цвет је од своје стране почео миметирати инсекат, добио неку врсту
па да се разуме откуд онолико несвесно огорчење код тропскога белца на велику небеску звезду од које у ствари све живи.
Тада бодлерова поетска слика, да је шума живи храм, претвара се у фантастичну стварност. Свако гигантско дрво у овој прашуми је огромна грађевина која живи и расте
Свако гигантско дрво у овој прашуми је огромна грађевина која живи и расте у својој архитектонској привлачности. Како се не узбудити онда тим!
И споменици су џиновски црвени мравињаци, тврђаве милиона термита, живи градови са торњевима и кулама, видни још издалека.
У средини су житнице, дворишта, тремови. Свака породица живи издвојено у пејзажу тропског биља, букетима зеленог растиња и жуте саване, као на острвцима.
Оне имају изглед чудноватих кртих кула које су повезане између себе зидовима, тако да свака породица живи за себе као у неком градићу.
Остатак дана проведох цртајући Кауру, која је необично живописно село. Племе које у њој живи, иако наго и примитивно, помуслимањено је пре неколико векова, кад је Сан–диако победио фетишерског поглавицу
Не увевши ме у град урођеника, црнац шофер довео ме је пред зграду у којој живи његов господар. Зграда припада представништву једне моћне трговачке компаније чије је средиште у Паризу и која носи
обраслим густим биљем и дебелим дрветима, која имају облик наших врба и пуштају изнад блата и воде корење као пипке, живи риба која на месечини излази из воде.
Његови синови растурили су очеву славу и богатство повикавши се у племена. Један од њих, Батуре, муслиман и марабут, живи као што је почео његов отац и као што живе Ђула: одевен у плави огртач и тргујући слоновачом, гумом и коритеом.
Кад човек живи са белима он више не примећује колико људи и жене живе удружено, као парови, као љубавници, као породица и као друштво.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
СТАНА: Куку! Зар мртва?... (Гледа усплахирено у Салију.) Човек си, видим, Али у твојој црној зеници Кô да се живи ђаво згрчио, Те онде дува мехом пакленим, Да муње спреми грозне поруге Што ће се мојој бољи смејати, Кад сина
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— Није свакоме дато, оче прото, да живи, што но реч, по нотама. — Мени је, видите, то дато, ја имам моју дијететику и то ми је светиња.
— Две мање него ти, Трбо. — 'Ајде, бре! — »Трбо« мало поћута, па онда додаде: — Мопе, нека смо ми живи и здрави, па макар ми ти и украо папе.
Мој предлог одобре. Мртвога Руса његови земљаци завуку у један жбун, с обећањем да ће, ако остану живи, доћи с попом да га опоју и погребу, а сад би, веле, било греxота остављати борбу за живе ради њега мртвог.
Чинило ми се као да још једнако чујем јауке и ропце тешких рањеника. Они живи људи по логору око мене изгледали су ми као становници гробља, што су тек ноћас устали из својих мрачних боравишта, да
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Лево Дунав, Банат, Бачка мила, Авала се десно заплавила, А подаље ти брежуљци сиви, То је Босна — и ту Србин живи. „Је ли, — Србин живи...“ То је рекла, па је задрхтала; Очи свела, па мирно заспала.
„Је ли, — Србин живи...“ То је рекла, па је задрхтала; Очи свела, па мирно заспала. — Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од ТОГ
Ја не умем жеље крити, Та жеље нам живот чине; Ја још живим, а ко живи, Тај за рајем својим гине. И ја гинем срцем живим, И ја гинем непрестано — Ја за тобом гинем злато, Злато моје —
“ А кад сване зора бела, Кликће као соко сиви, Она ти се прва јави: „Добро јутро, још смо живи! Од јесени до јесени, Од пролећа до пролећа, Од дан’ на дан бива јача, Од час’ до час’ бива већа.
У њој урезаних некол’ко имена, — С њима с’ певô, плакô, ништа им не скриви, — А сад су ти мртви, — макар да су живи. ЛИИ Тетка Мико, уђи и ти У мој оквир црни, Одатле ми најдавније Спомене разгрни!
“ ЛВ Да л’ то беше санак Као и све друго?!.. — Ја уснух себе Више ова света; У оном вису, Куд не стижу живи; Нађох се тамо — За часак само; И за тај часак Прегледах тајне, Чудества многа, И видех оком Или душом само,
ЛXИИ Гроб је трулеж, — он не уме Брзо пепô стварат’ — Ту смо близу, кад ће мртве Живи огањ згарат’. Ако тада будем имô Живих пријатеља, Сетиће се мојих тијо Прошаптаних жеља.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Чуо сам... То је нека отровна змија. — Врло опасна. А знаш ли како је хватају? — Не знам — вели онај. — Она живи у топлим пределима. Кад упече сунце, измигољи се на стену и сунча се.
Заставник с барјаком у руци полетео је први. Наши су на отвореној пољани, сви живи, а Турци у рову, и сви мртви... Кипислцауф!
Али нико нос да помоли. Бугари обично добацују како нагни треба да се предаду. У Србији се лепо живи и — ваздан којешта.
Даха нисам имао. Гледали су ме зачуђено. Неко упита: — Остадосте ли живи? — Са вама беше још један. Освестио сам се мало, и онда се окретох да видим где је Груја. Што ли је застао?
— А, до поручника Косте „Турчина“. Сила је то једна... Умирио је он Бугаре, да се живи не чују... Хајде, Станко, роде мој, одведи господина потпоручника до нашег рововца...
Сигурно су официри. Играли су карата. А и шта би друго радили, кад су готово живи закопани. Не хтедох да им се јављам, већ продужисмо даље. Наишли смо на главни ров.
Једва сам једном подишао под планину и тада осетих мало свежину. У почетку су Бугари гађали равницу и нико живи није смео да се појави преко дана. Али сада је и њима ваљда додијало. Или им је понестало муниције.
сефте је то њему!... Прошетаће се мало, па ће доћи. Пио сам ја са њим толико пута... А, вала, људи, у каквом паклу живи тај горе... да му човек све опрости... Бугари му чак и име знају.
Али Полета ми објасни да су говориле фламански. Тада сам сазнао да су оне Фламанкиње. А Фламанци су народ који живи у северном делу Белгије и у француској Фландрији. Иначе, иностранство их сматра за Белгијанце.
У позадини непријатељској већ горе магацини... Из овога убиственог оклопа нико живи не може умаћи, нити ко може оним несрећницима притећи у помоћ.
И нигде се нису преварили. — Вала, иако су нам били противници, такав народ заслужује да живи — размишља мој пријатељ. — А где је гробље наших војника? — Наших? — као да се чуди вођа. — Цела земља.
Сигурно су ту експлодирале разорне гранате... Чисто нам је данас непојамно да су ту, тамо, свуда лежали живи људи, и да је између њих праскао челик. Све је то одиста тешко замислити. Трагови се све више губе.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ни тај језик нико није знао, а што је ствар још тежа, нико га живи уопште ни знати није могао, никада. Језик тај се ипак, поред свих апсурдности, изграђивао током читавога столећа и
у оквиру овога доба — био је и јесте и данас једини у чијем тексту и архаична, књишка, славенска, црквенска реч живи несмањеном енергијом, са пуно смисла.
— Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити. Калуђерски живи сасвим сека-Неда, Нит' хоће у очи коме да погледа; Затвори се сама к'о дувна у кући, Кроз пенџер погледи, ником не да
Жалосни се сваки дан чује глас у граду Да мразови људе живе, здраве краду, И превозе в царство разјарено смерти; Који живи остају, оним' она прети Одгристи им образе, или уши, или нос, Или да ће код обуће многи кући доћи бос. 1799.
Кам' блаженство у ваздуху? Бе ли свијет а под земљом? Себи живи на свијету, Свету ради, не надај се: Нема хвале по заслуги Нит' живота после овог!
Врази су злобом нападали тако на Рајића крепка, Живи у слави пак он, — врагове прогута тма. Храбра Иракла врагова љут полк диже на небо.
нећу ниједно гледат девојче, Све су једнаке, сунце у марту све су; Нећу ни ово моје да видим, нећу да чујем Ни да живи; знаће, кад ме не буде, ко сам. Сад ми се мирис и светлост по соби проспе, Пјесне укаже се лик, чудесно мио и леп.
Нашто сунцу небесном Живи топли жар? Танко чувство срцу мом, Мили неба дар? Да вам сродно дише груд, Па милине биће свуд, — Вели млада
Мати ме словенска је Њежно дојила, В сладкем домољубји ме Је одгојила. „Бог вас живи вечни час!” Пела змирај бом на глас: „Бог вас живи, мамица, Врла Словенка!
„Бог вас живи вечни час!” Пела змирај бом на глас: „Бог вас живи, мамица, Врла Словенка!” Кадар се можила бом С тобој, мој јунак, Мора страшних топов гром Трести земље тлак.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Моћ у лицу, у осмејку лежи, У речима милозвучним живи; А свемоћност у бистрој је капи Што по лицу притворности веште У одсудном затрепти тренуту.
Убиј ме сад!... ЈЕЛИСАВЕТА: Та још си млад. КАП. ЂУРАШКО: Кад тако кажеш — ја ћу живети. ЈЕЛИСАВЕТА: Живи! Али сад даље, одлази! Јер тако ми се чини, Ђурашко, Да са Станишом Ђурђе долази. (Капетан Ђурашко одлази.
Ма Латини су!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад су нам браћа. А кћи је њина твоја госпођа!... ВЛ. ВАВИЛА: Бог да је живи! РАДОШ (за себе): Ал’ не да буде моја госпођа!... СВИ: Бог да је поживи! Живела госпођа! ВЛ.
ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Показаћемо Турчину Да је Косово крвав споменик. — КАТУНОВИЋ: Али да јоште живи осветник! ПРВИ СЕРДАР: Живимо јоште ми! ДРУГИ СЕРДАР: Још су нам оштри мачеви! КАП. ЂУРАШКО: Реч ви је плам, браћо!
Ал’ ево, госпо, Из живих уста реч се разноси: „Станиша живи, потурчио се, Те с Арслан-пашом и са Османом Тражити пође круну Балшину....“ ЈЕЛИСАВЕТА: Мртав и живи?
“ ЈЕЛИСАВЕТА: Мртав и живи? Ох, страшна часа! Кад с оштрим мачем мртви устану И безброј живе војске подигнув Мртвачким гласом дрско заишту
(Ђурашко притисне Јелисавету грудима и скоро силом пољуби.) ЈЕЛИСАВЕТА (отискујући та): Ох, иди, иди! Још живи он. А та извесност На устима ми леди пољубац, Не дâ ми срцу јасно закуцат Да на дрхћућа недра притиснем Мог жића
Станојло с голом сабљом излази.) СТАНОЈЛО (ударајући на Ђурашка): Ту си, неверо! Копиле црно гадне матере, Сад ако живи, нек те оплаче. КАП. ЂУРАШКО: Ти си оплакан — можеш гинути! (Бију се. Станојло пада мртав.) КАП.
ПЕРЈАНИК: Он се још бори. ЈЕЛИСАВЕТА: Дакле, још живи! ПЕРЈАНИК: Жнаш, господару, ђе су најгушћи облаци онђе и муња сијева — тако донекле виђасмо капетана у небројној
Светлости! Душо! Јелисавето! Збогом!... ЈЕЛИСАВЕТА: Још живи он — На уснама се леди пољубац... Запали сунце! Мрак! Поноћ! Сан! У Венецији свакад је дан... Пуштај ме! Идем!...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
блуди, тобом звезде трепте, Тобом зло се цери, тобом самрт коси, Анђео и демон тобом с неба слећу — Тобом Господ живи, светови се крећу.
(1910) ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК Давно раскрстивши с Боговима палим Не преза, не стрепи, мирно живот живи, Не зна шта је мрзим, ни волим ни жалим: Одвратно му небо и видици сиви.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
кордоном турског оружја, покушава да се обнови из себе саме; писана књижевност наслања се на усмену поезију, која живи интензивно, црпећи своја надахнућа, етичка начела и племениту осећајност из сведочанства средњевековне епохе,
века. Виталан и делотворан све до нашег времена, живи и десетерачки стих, састављен од десет слогова, најраспрострањенији - епски, са цезуром после четвртог слога, и
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Ал’ и Турци наваљују, Крвожеђу х’јене љуте Сипајући пламен живи На кров куле нападнуте... Поноћ гледа силу беса, Па се јежи, стрепи, стреса, Вихор диже урнебеса, Риче страшно,
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
СИВИ ТРЕНУТАК И наједном засиви, као прегорело је све, а све живи. Друже у тајни, чуј, мукотрпно се ово срце мимо све језе отисне.
ОН 1 Трипут кô прутем праснуло о врата. На смртни роди се знак, да живи мрењем. 2 Син, а копривом, као кћер је, трипут, за алчицу од злата, нажари му баба уво, и животом као смрћу
Ја славим те и волим, Вечни, вечни мој! ПОБЕДНА ПЕСМА Да живи Давид, Филистина гром, Избра га вечни Бог, вечни га штити Бог. Саул тисућ, ал’ Давид десет поби тисућа.
Саул тисућ, ал’ Давид десет поби тисућа. ПЕСМА ПРОРОКА Човек, плод жене, мали век има да живи, И куд мора да гре, мучан души му пут, и многе патње пун. Рађа се кано цвет и посечен он падне.
Видим пала тела и крв рањеника. Твој мач, Сауле, увек је махао. Саул и Јонатан! Драги, док бесте живи, Ни смрт вас није могла раставити, Орли брзога лета, а лавови чврстог срца. Како су најхрабрији, тамо, попадали?
Алилуја! ПСАЛМИ И Нек буде хваљен Господ у слави, Да живи Бог, творац моје славе. Одмаздом шине оног ко зада ми злед, Народе ми гони под моју моћ.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Да се као и пре, онако мирно, тихо, сигурно у кући живи, готови, ручава, вечерава. Да опет настане оно онако лепо, пријатно пролажење дана, оне вечери, спавање, разговор шта
— она остала код оца, па са Младеном почела да живи, не би то било криво. Главно је да она није његова жена, а као друга, оваква, распуштеница, могла је да поднесе.
Ти имаш све. Све је твоје. Ја ништа више! И као дужних који целог века неки дуг носи, целог живота живи и труди се да то једном скине, а дуг велики, тешки, па кад то дочека, однесе повериоцу, који је већ и сам дигао био
штедња или раскош у њој не може ни да помогне ни да упропасти радњу, трговину, да кућа сада може раскошно, слободно да живи, креће се као што је ред, обичај, и како је она целог живота желела — диже руке од свега, није се мешала ни у шта,
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
, од б., од српскога цвећа«. У популарном српском роману »Рајко од Расине«, од Ч. Мијатовића, стара Српкиња, која живи у највећој беди и пере туђе рубље да би зарадила за хлеб, неће ни за какав новац да дâ своју саксију са б.
Када се, за време епидемије, вади живи огањ, провлачи се стока испод б. жила (С. Тројановић, Ватра, 97). Б. се употребљује и у врачањима за преношење
За време заразе врше се кађења с. (С. Тројановић, Ватра, 188). Кад постоје опасности од заразе беснилом, вади се живи огањ из с. (іб., 71).
Од глогиња кува се теј против срдобоље (ЖСС, 312). На г. се, кад се јави епидемија, вади живи огањ (и то кад је епидемија код људи; а кад је код стоке, онда се вади на липовини, С. Тројановић, Ватра, 81).
Д. се гранчице налажу на »живи огањ« (С. Тројановић, Ватра, 68; 99; 125), који се вади у лустративном циљу; на д. се чак понегде и изводи жива ватра
у ватру »тобоже за птицу, која живи у ваздуху и храни се само оваквим миром« (ГЗМ, б, 270). Ово је, извесно, мртвачка жртва, јер се жртва »тицама« има по
Од Бадњег вечера до Нове године чобанин, у Херцеговини, гони стадо ј. прутом (ГЗМ, 6, 1894, 380). На ј. изводи се живи огањ (С. Тројановић, Ватра, 77). У приповеци »Ноћило, Поноћило и Зорило« (упор. Софрић, 124) расте ј. у доњем свету.
На ј. вади се живи огањ (С. Тројановић, Ватра, 72; 75). Ј. има велики углед код босанских Каравлаха. Кад су Исуса шибали ј.
Л. има велики значај и у култу; »Л. је дрво благословено« (С. Тројановић, Ватра, 68). На њеном дрвету вади се живи огањ (СЕЗ, 17, 134; С. Тројановић, о. с., 75) и тим огњем пали се прва ватра у новој кући (ГЗМ, 19, 1907 328 ид). Л.
О високом религијском значају л. сведочи и чињеница да се од ње изводи »живи огањ«, који се употребљује за обнављање ватре, за лустрацију људи и стоке, и за лек од многих болести (Вук, Рјечн., ѕ.
, ѕ. в. живи огањ; ЖСС, 310; БВ, 16, 401; СЕЗ, 17, 134; ГЗМ, 6, 372; С. Тројановић, Ватра, 75; 79; 81; 105; 152; 237).
мој чланак »Сахрањивање под прагом«, СЕЗ, 31, 1924, 127 идд. Кућна змија, која је инкарнација претка, живи у темељу, Караџић, 2, 1900, 189). Као (посредну) жртву прецима треба, вероватно, схватити и п.
Ћипико, Иво - Пауци
га у благајну прими, већ му удари у образ корећи га што допушта да син Раде, на његове очи, са Божицом у суложништву живи. Илија оде од попа Вране зловољан. Што попу пада на ум?
—Ево невоље, — вели газди, не могу кукуруза ни продати ни даривати! ... Де, живи били, ви и сви ваши, узмите га ви! ..... Али да, — досјети се, — немате ни ви готових пара.
Зашто смо ми живи? Чудо!” Па му паде поглед на изблиједелу српску тробојну заставу са грбом, што је над газдиним столом; газда је био,
одмах водити својој кући: викла је бјежати, па би могла и њега одбјегнути: тежа је и живља Илијина кућа, а он потанко живи. Чекаће црквене наповједи и лијепо се по закону вјенчати.
Госпа Пава власница је лијепе, простране куће, за трговину најзгодније у мјесту, а живи од своје ренте и позајмљује намало свој новац, понајвише варошким трговцима, обртницима и гдјекојему сељаку.
А људи не могли подмириват' и дуг растао; а сада више нима помоћи: живи се у презавици и страху. Набрзо неће ни овако... — Ко зна да ће бити боље!
Засве што је година зло понијела, једнако осјећа се пољем живи тежачки рад, и свијет живи тим дахом, не хтијући да се преда очају; та ваља покупити оно што провидност даје, јер
Засве што је година зло понијела, једнако осјећа се пољем живи тежачки рад, и свијет живи тим дахом, не хтијући да се преда очају; та ваља покупити оно што провидност даје, јер живити се мора!...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
На гунгули и вреви она не живи, ту страда као крхка стабљичица у олуји. Артемије Срећом ти разбојници су будале. Да је јужни бедем напала обучена
Најзад, они су живи, зар не? Носе и дале главе на својим ижџигљеним шијама, не труну под земљом као они који нису имали среће да преживе,
видим рођеним очима и само у то, али ипак, кажем, ниједан разуман човек не би учинио оно што је он учинио, отишао да живи на месту где никад пре њега нико није живео, за које сви остали људи верују да је уклето и заобилазе га у страху.
Погледајте ону тројицу момака како се играју. Ено их како безазлени, чистих душа клипају, радосни што су живи, срећни у своме блаженом незнању, очишћени од порока“.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
мрачни ките се лузи, И ветрић шумори немо и живот поздравља млад Подмлађен зове нас свет, са песмом кликнимо друзи: Да живи над! И ти, О мили анђеле мој!
Трпи и живи!... Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О благо оном ко не мисли ништа, Тај мање тужи, мање јада зна!
Чудни су пути којим страсти воде, Ал' све што живи ове путе зна: Садашњост њина непобедљив град је, Прошлост је њина пепео и пра'. Па кад је тако - тако мора да је!
Залуд је, дакле, кукњава и плач: У борби с њима не помаже ништа Блажена мудрост, очајнички мач. ИИИ Све што год живи - свом се паду клони; Променом време означава ход; Оно нам даје веру и обара, Слаби и снажни цео људски род.
Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада. Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, кити бежи од сељана.
(О ГОРДИ, РАЗВРАТНИ РИМЕ) О горди, развратни Риме! Ти сузе видô му ниси, Но зато он вечно живи, а вечна мумија ти си. Царице векова тавних, где му је гробница света?
Умреће истине људске, и море столећа тавни' Покриће гробове њине. Ал' светли живи Крон, И с њиме, крај зрачног трона, у чистој, небесној правди Живеће вечно он. 1889.
) Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, Векови су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава. 1889.
су прохујали од чудесне оне ноћи, Векови су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава. 1889.
На висове стења тога Не достижу живи луди, Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди. У подножју Вардар шуми И високо баца пене, И с тутњавом ломи
Ал' над висом штô се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе. Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он
Векови минуше тако. Древни се идоли скрише, А разврат једнако живи и груба сила с њим, Ја се колебам снòва, и ја се не смејем више Над смрадним гробом тим.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Говорена реч, велите, умире често чим се роди, а живи у најбољем случају док још има кога да је се сећа. Писана реч, напротив, дужега је века, а има их које вечито живе.
Онда видимо небо обасуто безбројем ситних сјајних звезда. „У то звездано небо упире човек свој поглед од када живи на Земљи, и мучи се да са те књиге, коју је сам Бог над нашим главама расклопио, прочита њена тајанствена слова.
Но тај највећи говорник што га је земља икад видела није више овде, него живи у изгнанству, на острву Аигини. Распитујемо се код пролазника за Аристотела.
оникса, сардоникса, карнеола, јасписа и граната, резао је он уметнички израђене геме, камеје и печатне прстене; сада живи и исхрањује се од тога посла. Та је уметност била достигла за време александриског доба свој врхунац.
Сидеричне године броје кораке наше Земље, а тропске, како откуцава њено било. Цела наша природа дише и живи ритмом тропских година, а сидеричне не остављају у њој трага.
Да ли си икад на то помислио? Ни за шта ти смисла немаш, до за твоје звезде и бројеве од чег’ нико живи никакве вајде нема.“ И Кеплерова супруга развеза језик, разјапи вилице и засу га грдњама.
проналаске из оптике, и толико га озлоједила да се зарекао да неће више ни словца публиковати о том предмету догод Хук живи. Са Хуком је тешко изаћи на крај.
Хранећи биље, оно је хранило и све животиње, од најмање, па до највеће, човека. Све што живи захваљује свој живот Сунцу. И све што се креће, покреће Сунце.
је једини и последњи изданак велике патрицијске породице чији, родослов иде чак до самог почетка камбриума; ниједан живи створ нема га старијег. Ова збирка овде претставља родослов наутилусових блиских но изумрлих рођака амонита.
стигао на средњу станицу и да ће онде, са још оном двојицом коју је ту затекао, провести зиму да се у пролеће врате живи и здрави. Дође и пролеће, а од Вегенера и његових другова ни трага ни гласа. Морало се мислити на помоћну експедицију.
То је био први дан на Земљи која је, после тог пољупца са Сунцем, постала живи свет. XXВИИ СВЕТО ПИСМО И ПРИРОДНЕ НАУКЕ Београд Наше последње путовање одвело нас је даље но што сам намеравао: у
И у овоме моме писму стоји само оно што сам наследио или стекао у своме животу. Па као што у нама живи целокупна историја живота на Земљи, тако ћемо и ми живети у нашим потомцима. Зато смо бесмртни.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Све што око божије, Са небеса гледи, То не живи никада У жалости, беди. ПОДАЦИ О ПИСЦИМА Захарије Орфелин (1727–1785), презивао се Стефановић, а сам се назвао
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ТАШАНА (уплашено): Зашто, дедо? Немој, страх ме је! МИРОН (утишава је): Не бој се ти. Буди мирна, весела, здрава. Живи и диши са својом децом, кућом у име и славу Бога... А ја имам да видим ко су ти што хоће да си мртва, да ниси жива!
А ја имам да видим ко су ти што хоће да си мртва, да ниси жива! Ко је умро — умро, ко живи — нека живи! И да видим ко ће смети: ни саме хаџије, хаџи Риста, ни нико... Не бој се ти само. Ништа није.
А ја имам да видим ко су ти што хоће да си мртва, да ниси жива! Ко је умро — умро, ко живи — нека живи! И да видим ко ће смети: ни саме хаџије, хаџи Риста, ни нико... Не бој се ти само. Ништа није.
дакле, да би ви, живи, што више поживели... СВИ (упадају): Хоћемо, дедо! Како да нећемо да живимо. Само ти нам кажи, поучи...
А међутим у тој кући деца, деца расту. А деца хоће сунца, зеленила. И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи! И зато нека сваки од вас, помажући сироте, не чинећи зла другоме, живи и радује се животу.
И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи! И зато нека сваки од вас, помажући сироте, не чинећи зла другоме, живи и радује се животу. Нека се радује богатој трпези; радује меканој, топлој постељи; здравом и добром сну...
МИРОН (умирује је): Не бој се ти! Не бој се ти, само живи, буди здрава и весела: за све остало ја сам ту... ТАШАНА (у забуни постиђена): И знаш, дедо, срамота ме.
СТАНА (носећи испред себе софру, тобож себи самој): И баш не може да се живи од овог хаџи-Ристе. Све он мора да види, свуда свој нос да завуче... Е баш се од тога старога ништа не може.
Затварај све, и не пуштај никога. СТАНА (досетивши се, са осмехом): Е ако, ако, снашке. Није него! Не живи се да... ТАШАНА (уплашена, унезверена, са страхом гледајући на капију): Затварај, Стано! Не пуштај, Стано!
НАЗА Нема сам као ноћ! САРОШ Да. Од кад поче понова да прима госте, да живи, одем јој и ја. Али, она ме нападе. »Свима ћу«, вели, »да опростим, само теби не.
ЏАФЕР БЕГ (грлећи Сароша): Кардаш, бре! РЕШИД БЕГ Докле ће се овако, Џафер-беже? ЏАФЕР БЕГ Док се живи, Решид-беже. РЕШИД БЕГ Ох, много је убав живот! Много је сладак! (Чочецима баца новац.) Де, бре, де!
Пилићима квочку нико не може да замени а камо ли детету матер. Зато она мора да живи. Али да би свој грех испаштала, била кажњена целог живота, овде, у овој кући, има Парапуту, онако унакаженог,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Све што је крива линија, то он тегли и прошива за машину. Рукави његови су били чувени, као живи. Мајстор га је ценио; мало мало па звизне неку поруку свом млађем калфи, Костици; или му хитне пакет искројеног комада
— „Не знам шта је сад с њим, а синови његови, знају сви, живи су, и отели се обојица од сиротиње. Старији је адвокат у Букурешту, богаташ, али је узео презиме свога добротвора,
„Бесне Лазарићи, кувају на два шпорета.” „Шта ћеш, кад једна страна живи дању, а друга ноћу.” — Старац и Петар ноћу никада нису излазили, ни у комшилук ни у варош. Тоша, напротив.
полусестру, напуштено и збуњено дете, решила је да усвоји и младу служавчицу, која не види сунца зато што од малоће живи као туђе слушче, напуштена и збуњена и она, без неге мајчине, без доколице да гледа сунце.
Хајде, полако, даће Бог да буде боље, ако и не сасвим добро... Тако се једино и живи... Него, треба мало боље да видим и оног Србу. Чудно говори и много зна, тај балавац...
Српски не зна говорити, мада годинама ту живи, и углавном од српских кућа зарађује, јер Немице домаћице само оштре своје ножеве и маказе.
Тамо на крају варошице, забелела се била лепо окречена кућица, и у њој млад пар почео да живи, и ради, и јагми да откупи малу њивицу са десет гранатих ораха на међи, и са ђермом. Зачас, нестало све.
— Куд ми баш сад мећете под нос Швабу! Знам да је одличан, да је први, да првичи међ првима, и да не може нико ни да живи од њега, чичка швапског! Скоро је две године млађи од Србе мога, али га је стигао, и престигао.
Видим да господин Штаб, варошки инжењер, лепо зарађује, и лепо живи, и богами је лепо израдио оне послове око канала и рибарских насеља.
Кад господин жупник каже, ваљда и вреди тај фабрички инжењер... Него, реци ми, богати, какав свет живи у тој земљи у коју се спремаш? Говори ли се тамо швапски? — Говори се француски. — Не говори се швапски!
Свет је ишао да види нос. „Јесте видели нос?” и кикот. Живи људи весели су што нису мртви. Госпа Нола опет погледа на сат: Доцкан је веће, неће Лука вечерас свраћати овамо...
Примали сте нас на велику бригу и велике трошкове, примали сте децу чији су родитељи живи... Примили сте туђина који слабо зна ваш језик, ево једва уме казати вам што мисли и што је дужан казати вам.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Обично људи кад у какво страно место дођу, распитују како се у том пределу живи, гледе какви су занати и рукоделија, и проче, но млади господичићи који путују да себе изобразе, или, боље,
« Опростите, господична, тамо толико држе на брак колико ми на аљине, то јест у месецу се само дотле у браку живи док је мужу или жени по вољи, а како им се не свиди, они се раставе, и на овај случај муж мора узети девојку, а жена
Прводаџија почиње фалити Вршац како је то лепа варош, како се добро живи, најпосле рекне: ми се задржавамо, а не гледимо за чим смо; со тим узима родитеље девојкине и у другу собу одлази, а
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
је све своје године Зарадио змијоглави штап Узјахао је штап Вратио се на земљу И ту нашао и своје и себе Живи без година без смрти Окружен својим вуковима СВЕТИ САВА Око његове главе лете пчеле И граде му живи златокруг У
и своје и себе Живи без година без смрти Окружен својим вуковима СВЕТИ САВА Око његове главе лете пчеле И граде му живи златокруг У риђој му бради Засутој липовим цветом Громови с муњама играју жмурке О врату му вериге висе И трзају се
босим следим вам булке Пусто месо луди на мени Напушта ме напуштам га Груди разбијам шта ће ми више Води ме живи траг ваших зуба Од стене до стене од звезде до звезде Води ме из круга у круг СМРТ ЦРНОГА БОРБА На спавању му одсекли
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
да се родим, он банкротира па покупи сву своју банкротску имовину — у коју сам и ја спадао — и пређе у Смедерево да живи. Тај поступак никад у животу нисам могао опростити моме оцу.
Ето, нека буде апотекар! — Ах, апотекар! — узвикну Атропа. — То је одиста дивно! Живи међу самим парфемима! — Дабоме да је дивно! — настави бакалин осетивши се потпомогнут.
Он је тако исто први разред гимназије сматрао као наследство и као посед са којега га нико живи нема право да крене.
— дере се катихета и тегли грешнику уши као да се дочепао крајева хозентрегера. Ми остали премрли живи. Има нас тридесет и четворо у разреду и, ако Христова наука има случајно тридесет четири основна начела, видимо да
недеље по двадесет речи, које смо морали научити напамет, и да смо то успели постићи, сваки од нас би морао постати живи џепни речник. Можете мислити какви су изгледали оних четврт сата одмора, испред часа немачког језика.
су ми подједнако задавала муке да сам их ја још тада сматрао као две сестре уседелице, пакосне на све што настаје да живи, те управо створене за то да загорчају младост.
Мени ни данас још никако не иде у главу тај појам: мртав језик. Ја разумем да изумре један језик а да живи народ, али да изумре народ а да живи језик, то никако не разумем. И још, да тај језик живи под именом мртав језик!
Ја разумем да изумре један језик а да живи народ, али да изумре народ а да живи језик, то никако не разумем. И још, да тај језик живи под именом мртав језик!
И још, да тај језик живи под именом мртав језик! Замислите, молим вас, какво је то занимање: професор мртвог језика?
Према томе, кад човек умре телесно, живи духовно, и онда вероватно и обратно: кад умре духовно, он живи телесно. Овај је други случај у свету много чешћи, и
Према томе, кад човек умре телесно, живи духовно, и онда вероватно и обратно: кад умре духовно, он живи телесно. Овај је други случај у свету много чешћи, и могу вам рећи да се тај телесни живот претпоставља духовном,
од тих фраза је и она: да је боље бити мртав лав но жив магарац, коју реч мртви лавови признају, али је не признају живи магарци, а кад већина нешто не признаје, онда то остаје само мртва књишка мудрост.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Делови људског тела разбацивани су на све стране. Од заглушне хуке, рике и ломљаве није се чуо ни јаук рањеника. Живи су занемели од ужаса, прибијени уз земљу.
Тек иза села застадосмо да се прикупимо. Коњи су бректали. Но, хвала богу, живи смо и живећемо још целу ову ноћ. Падала је јесења киша.
Сада су лихвари први који сахрањују државу, иако смо ми још живи. Пред радњом Лука сјаха. Рече ордонансу и Исајлу да чекају пред вратима, а он сам уђе. — Помаже бог!
Али тада сам сву љутњу и бес, који се скупљао у мени, чини ми се, од мога рођења, сручио на његову главу. А он да живи још сто година, па неће добити такве и толике батине... Даљи поступак је ишао по надлежности.
Заћутасмо... Друмом је промицала бескрајна колона бескућника. Чини ми се као да сваки односи собом покоји живи део домовине. Неповратно?... Будућност нас и не занима толико, јер је садашњица сувише мучна и тешка...
А ми без домовине, без куће, без огњишта. Снег сигурно и тамо пада... тамо, око наших кућа, где живи поробљена сиротиња без игде ичега.
— говорио Лука дубоким и важним гласом. — И то пита мој посилни Исајло, који живи боље него командант армије. — Немам само његову плату — смеје се сада шеретски Исајло.
Оставили су га ту, на миру да умре... Мало даље лежао је изнемогао коњ... А живи једва одмичу. Отупели су, бескрајно равнодушни и свеједно им је да ли виде мртвог човека или животињу.
Објашњава да му је у грлу застао пексимит и замало да га угуши. А на брежуљку, између мртвих, леже и живи костури, и чекају последњи час.
Они не знају шта је то глад, нити могу замислити да живи створ може месец дана издржати само, и једино, о пексимиту. А и тога је било понестало.
Војници се распитују за оне мртве. Рекоше како су то помрли војници из околних логора. Они живи чекају ауто, који треба мртве некуд да однесе. Ишли смо лагано.
Али ја не могу да се отргнем од једне мисли, која ми изазива страшну слику... да ће овај живи човек, који лута као авет по овоме ветру, који још говори, мисли, да ће и он сутра лежати искежених вилица.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Човека љубим ја сада. Ко да то није понор! Човека. Али, где живи он од неколико љубазних речи Као од мало зрна лана; У пролеће му се душа дрветима лечи, У јесен је већ уморна и онда
Обесиће се о крушку радо, Нашто живот му овај; Та више му се и не живи! О једну једину крушку у шљиваку, И ветар ће му њихати ноге у мраку, Збогом!
О беде! Рудници Затрвени У Боливији где је планина Сан Симон. И живи од пабирчења осмеха Као од два-три зрна пшенице: Не нађе у тајни греха Чари, па бескраја не нађе у звуку меденице.
У стању да пође за пуком, Банда кроз поља кад засвира, Замишљено да живи о црном Луку, о хлебу и на сену: О, на трулом плашћу иза манастира!
не проповеда индивидуалност, а онда сумња Томина разбијена у његовој само личности, с правом може наставити да живи у теби. Имам ли права ја да очекујем да ће се бог, понаособ мени, јавити?
Зар она, девојка, коју жељах да живи крај мене Никад довољно голом, њен глас и танка половина; Како је лагано ништи ноћ и шума и планина, Нека је други
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Дубоко, на дну мора где зраци стижу тек у подне, Седефна ружа стече свој мир. Могла је тако да живи годину, сто година, читаву вечност. Нико јој више није био неопходан. Никога није тражила.
Ветар до њега не допире, не рањава га трње и камење. На меко седа, по меком хода. Ни птиче у златном јајету тако не живи! Али, зашто не расте? Зашто му једино глава бива све већа?
Гладни су му били и желудац и око: само је храну сањао. Тако је од туђег смеха и своје туге почео да живи Дрвосеча, надајући се, ипак, да ће се једнога јутра пробудити са својим старим лицем, ружним, истрошеним, али својим.
Какав ужас! Савет стараца донесе одлуку да се Белко искључи из племена. Нека се настани негде у близини, али нека живи сам. Погнуте главе, без отпора прихвати Белко своју судбину.
Ако су живи, сигурно то креште и данас. ЗЛАТОКОСА На обали реке давно, тако давно да је већ и име места заборављено, живела је
Престаде дечак да плаче. Очи су му цветале као море у подне: живи Сребренка, живи! Надјачава и мреже и таласе, бржа од ветра, сребрнија од галеба!
Престаде дечак да плаче. Очи су му цветале као море у подне: живи Сребренка, живи! Надјачава и мреже и таласе, бржа од ветра, сребрнија од галеба!
ДЕЧАК И ПРИНЦЕЗА У шуми од бетона расту стаклене куле. У врху једне од њих, високо у облацима, живи дечак блеђи но кромпирова клица. У врху друге — живи девојчица, ломна и издужена као пузавица.
У врху једне од њих, високо у облацима, живи дечак блеђи но кромпирова клица. У врху друге — живи девојчица, ломна и издужена као пузавица. Нити дечак види девојчицу, нити девојчица зна дечака.
Нити дечак види девојчицу, нити девојчица зна дечака. Али, дечак је чуо да у врху стаклене куле живи једна зачарана принцеза. Рекао му је то Јужни ветар. Северни је потврдио речи Јужног.
гордом птицом, извуче је из процепа, рукавом своје кошуље преви јој крило, и крене, храбрећи самога себе: »Једном се живи! Једном умире! Једном се човеку пружа прилика да чак и саму Смрт надјача!
Шта сада? Себи је реч задао, а од себе нема узмицања. На крају, једном се живи, једном мре! Могао је већ на робији иструнути, могла му је пустиња кости осушити.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Она и сад живи. На обале крша Ја долазим често кад ноћ тиха броди. Слушам како вјетар, окупан у води, У смоквама старим полако
На ухо бих шапнуо јој ти'о Све што живи и дише у мени. 35 Откад са мном драга није, Не смијем се као прије; Многи бећар шалу збија, Али ја се не
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ У песми се од свега тога сачувало веома мало. И у песми он живи у горском крају, али не у родопском, него у дурмиторском.
Душмани ти под ногама били како Шарцу под копита чавли! Такав је јунак коме је народ дао да живи неколико векова, од Душановог до хајдучког времена, да другује са свима јунацима и да им буде старешина.
Љуба хајдук-Вукосава је ведра јунакиња, надмоћна и умом и срцем. Она не тугује, него се бори и побеђује. Она је живи пример женског јунаштва у мучној историји наше земље.
испод калпака и недара испод доламе, наоружана оружјем и љубављу и мржњом, она је оваплоћена жеља народна да све што живи и што је у живљењу угрожено ступи у борбу за слободу.
Он је рекао своме ујаку: Но ја с тобом друговати нећу кад си тако страшљив међу друштвом. Он је наредио да се живи одеру ован и јарац — да би показао разлику између јуначког и кукавичког држања на мукама.
), Кравцов каже: „Све те одлике епа као жанра одређују његово место у историјској поетици. Он живи у одређеним историјским и социјалним условима, он је поетска форма засебног сталешког гледања на свет.
Узмимо, на пример, песму Женидба Душанова. Ту је главна личност Милош Војиновић, царев сестрић, али који живи у планини као чобанин.
и замкове“; 3) „на дворовима владара и највиших великодостојника она, очито, није дуго остала“, него је „остала да живи као поезија мјесне властеле и с њом повезаног народа, долазећи, преливајући се од једних другима“.
га оштром бакрачлијом: по три копља упријеко скаче, по четири небу у висине, унапредак ни броја се не зна; из уста му живи огањ сипа, а из носа модар пламен суче.
А виђе га старац Југ Богдане, виђе зета јутру на уранку; плану Јуже како огањ живи, Страхинићу зету проговара: „О мој зете, бог ми с тобом био! Што си, зете, јутрос подранио? А у образ сјетно, невесело?
Кад то зачу стари Југ Богдане, плану Јуже како огањ живи, Страхин-бану зету проговара: „Страхин-бане, ти мој зете мили, биђех јутрос да памети немаш.
Плану бане како огањ живи, у иједу и тој муци љутој не шће викнут ни призвати слугу, за сеиза ни хабера нема, но сам оде к ђогу у ахаре.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
до једне воде Гњурну се и тако оде ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ Замислите земљу Србију У Србији село Словац У Словцу живи Вукола Највећи ловац Кад Вукола крене да лови Поведе и своје керове Љута паника хвата Велике и мале зверове
желије Где се седи селије Где се воли врелије Где се мисли челије Где се прича зрелије Где се ћути целије Где се живи смелије Одатле су делије БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА Била једном једна Ката У Перлезу близу Ченте Лепа као са
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Е, ово ће већ ићи. Грицкао је замишљено тврду стабљичицу непознате биљке и одједном се огласио: „Овдје живи храбра чета харамбаше Јованчета.“ — Ол рајт! — повика Ник Булибрик. — То ће бити добро. — То, то!
ципеле на коме је стајао натпис од крупних штампаних слова исписан широком мајсторском оловком Лазара Мачка: „Овдје живи храбра чета харамбаше Јованчета.“ ИX Настављало се уређивање логора.
Дјечака подиђе лака језа. — Овдје, кажу, живи дрекавац! И он је често, за кишовитих прољетњих ноћи, слушао из Прокина гаја отегнуто и продорно кричање непознатог
Овдје он, дакле, живи. — Дрекавац! Одједном се Јованчету следише ноге. Спазио је како испод једне веће сиве стијене излијећу грудве земље
— Их, можда њега и нема — неувјерљиво поче Мачак. — Сјећаш ли се што је учитељица причала да је то нека птица која живи по мочварама и... — Па да, тако је — сложи се Јованче. — Хајде онда улази. — Хајде ти први — поче да затеже Мачак.
Па зар он већ годинама највише не ратује и не надмудрује се баш с њима! Како би он онда и могао да живи на земљи, а да не зна гдје су они, чим се баве и какве подвале смишљају. Тужан би живот био без тога.
Чича главачке допаде до логора и разрогаченим очима забуљи се у дјечаке. — Па ви сте још ту?! Живи сте, а? — Живи, живи! — умири га Јованче. — А мене спазише на ивици Гаја, па кад распалише од механе из пушака, у-ух!
Чича главачке допаде до логора и разрогаченим очима забуљи се у дјечаке. — Па ви сте још ту?! Живи сте, а? — Живи, живи! — умири га Јованче. — А мене спазише на ивици Гаја, па кад распалише од механе из пушака, у-ух!
Чича главачке допаде до логора и разрогаченим очима забуљи се у дјечаке. — Па ви сте још ту?! Живи сте, а? — Живи, живи! — умири га Јованче. — А мене спазише на ивици Гаја, па кад распалише од механе из пушака, у-ух! — стресе се чича.
Нек буде онако како сте се договорили на последњем састанку у Гају: они који остану живи, састаће се једног дана опет у Прокину гају, наложиће ватру у логору Тепсији и око ње ће причати о онима који се нису
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО Ти си небесни хлебац, — живи нас! Рекао си: рашири ти уста, и напунићу ти их! Испуни ме твојим даром! Испунио си ми уста моја.
И змије и гуштери и сваки живи гад бежи од њега нит се сми које прикоснути к њему, и волили би — вели — у ватру отпузати неголи под њега близу доћи.
шњиме то јагње за трпезом сећаше и са шњиме јеђаше и пијаше и на крилу му спаваше (сву ту налику указује како се муж живи са својом женом).
А хлеба тај човек ни мало и не једе. И сами не знамо како се живи.« Их, кад зачу цар тај глас, дор поплаветни од срдиње горке.
по бедену бојном приготовљеном од Патрићија мајсторијом, — свуда изокола њих тушта губљаху, тако да нису они живи мртве им могли стачати жећи их на ватри.
И тај мир докона и утврди међ њима више им се не завађати док су живи обојица ама лепо спажати им се на коншилуку, без штеточињења, у љубави. Тако и садржаше се за живота им њихова.
томе ни Богу), — или ни мало не спава, пак полуди, не једе, не пије, радити ништа не може со тога у великом сиромаштву живи, проси ли, — то је мухтоједац и туђоизелица! Ни себи има, а ни за душу може коме што добро учинити.
под ноге их ударати да нам је слободно по својој вољи ходити и више зла чинити, тако да се међу собом наједајући, зуби живи изгриземо, својој браћи и ближњим из уста хлеб преотимљући, пресецајући и засецајући путове, грабећи сиротињско добро
многоискусан, таки свачију ћуд и нарав може распрознати: што се у коме леже, с пропитањем исто ко је и с чим ли се живи. А ако ли хоћеш и од смесе и од растворања ових стихија може се увеџбати што смо ми из њих склопљени.
Ласка с добром а доконава с злокобством. Не о једном хлебу живи се човек. Што ли се светујеш о туђој каквој смрти, а не гледаш где твоја за вратом ти чамећи стоји и згоду мотри!
Данас их милујемо, а сутра их жалимо помрле. Данаске ходили су живи и здрави, једри, румени и весели који били, јели и пили с нама уједно.
ИЗ МЕТАФРАСТА Та бољи је жив пас, него ли мртав лав. Живи знаду то јер ће помрети, ја мртви што знаду? Низашто они не знаду, нити које хвајде више од њих има, ни плаће а ни
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Али ипак, кад се махну шале, озбиљно признају да се диве родољубљу тога света, који може да живи без толиких ствари, без Благоја танц-мајстора, без паркова с гарнизоном бандом и без Пашонине сале!...
А Митанче још једнако живи одвојен од родитељске куће. Мајка му кришом шаље новаца и иначе га помаже, али отац, стари Петракија, још никако да се
на гласу чочек, а сада је као неки анђео хранитељ и казначеј у овој дружини младих ченгија: носи фењер и кишобране и живи у успоменама. Пустише ченгије да измакну, а после се и сами разиђоше...