Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ој сунашце жића мог убаво! Када зађеш, о зађи крваво, Сред копаља, звеке и мачева, Зађ' за гору душмански лешева, Кô што онда тим
Са коња је јунак сајахао, Мучно гледи — да л' му жића жао? Да ли жића, да л' другога чега И од жића јоште милијега?
Са коња је јунак сајахао, Мучно гледи — да л' му жића жао? Да ли жића, да л' другога чега И од жића јоште милијега?
Са коња је јунак сајахао, Мучно гледи — да л' му жића жао? Да ли жића, да л' другога чега И од жића јоште милијега?
На крај већ стиже, скочи на обалу, Потражи одма своју избу малу, Ту жића књигу вади из недара, На сто је меће, па књигу отвара; Још пером оштрим у срце се боде, Па крвцом својом вако писат
Та жићу мира Бог за одмор даде, Ал' је л' ту жића, де с' кости оладе? Месеца ето, те нојци помаже, Те жишком свету оће да нàлаже, Да мисли свет да сунце сјаје с
“ — Вођа испи чашу ледну. „Дед' нек иде и та друга, За јуначка жића дуга, Па ето ти још и треће Рад јуначке добре среће.
Што је да је, терај срећ(у), Гори жића уда свећу, Вељи имам дуг да вратим, Хоћу њојзи да га платим.“ Тако мисли па ослушну, Шта л' наблизу сада шушну?
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
зида ил у пећини у шуми било где иза где су и други болни и видар стоји на рубу провалије чува од пада на дно свог жића болноме треба да дојашу ноћу болничари да поглед на њега сврну и пошаљу извештај о стању поданика на двор
једно не долазе да нас подсете да су били у праву Престају постови престају молитве монаха укида се и строги типик жића испосници силазе из пећина ведри и беспослени се скупљају на тргу и ваде своје главе из торбе и говоре шаљив језик
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У Сербии, зорњачу тражим. А биће: атеист нису ни овде зенице, кад свиће, и дах је жића мање, него у туђини, чист. У Богу је ведро.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ноћ! – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – К’о проблем жића ноћ се шири тија; И дух њен канда мразним зраком блуди; Обалом пустом нêмо се развија Поема смрти и љубави кобне;
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
излив срца, Излив душе сретних дана, У њојзи је моја срећа, Љубав моја опевана; У њојзи је одзив раја На усклике жића млада, Са највишег негда виса, Са врхунца мојих нада. Али ко би данас смео Сећати се сретних дана!
И к'о нам жића сва горчина неста, Утрнуше старе и ропyће злости, И ми узбуђено пригнусмо се с места, Благујућ' у њеној раскошној
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА... И ако је ноћ вечита У што тоне жића дан; И ако је живот ништа, Или само шарен сан; Па баш да се свако вара Мислећ’: „Ја сам на то зван“ — Ипак, ипак
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
гледô у хладовини, Издишућ, црну земљу гребати, Или у часу смртног заноса Хомутом меким траве роснате Крваво врело жића гàтити. Газио ме је!... Па убићу га!
Довела бих је, Кад би ми вери додат умео: Да грешан човек руком сакатом У хладне жиле мртвој лешини Веселог жића крепке сокове, Вештином неком или мађијом, У једном часу може улити... Довела бих ти кћер!...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
У њојзи је одзив раја На усклике жића млада, Са највишег негда виса, Са врхунца мојих нада. Али ко би данас смео Сећати ме срећних дана — Не смем ни
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
А изрезаћу руком невештом На нагрђеном тако камену Жића ти лажног нацрт истини... ВЛ. ВАВИЛА: Ако ме преживиш! Та не видиш ли, да си сушта сен?
А та извесност На устима ми леди пољубац, Не дâ ми срцу јасно закуцат Да на дрхћућа недра притиснем Мог жића данак, сунце дана мог. КАП. ЂУРАШКО: Умреће! Сад збогом!
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
да си написао људски какву прокламацију да је полицији чисто мило да ти метне букагије на ноге, а ти: „Душо моја, жића млађанога”, један, два!... Има ли још што, господине Вићо? ВИЋА: Има на овој страни неки запис. КАПЕТАН: Читај!
Ћипико, Иво - Пауци
јесен и зима; густи зимски вео не застираше му погледа; у њеним плавим, непрегледним очицама гледаше одраз својега жића. Њему се чињаше да је излишна свака изјава, да би свака формалност вријеђала његове осјећаје.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И у мојој крви Овај грдни повор ја ћутим гдје врви, И од мога жића све остаје мање. И њихову кобну пјесму: тика-така Ја слушам, и срце све удара тише; И ја видим јасно: све више и
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
и врднути са стазе врлина ни сам црни ђаво, а камоли једна чедна и безазлена девојчица у пупољку свога млађана жића!... Уговорише да сутра пре подне цела родбина иде у амам, где и тако нису одавно били.