Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
— То је оно од чег’ подлост зебе, Што прожимље дворе и колебе, Па се купи, збира и саздава Као светлост права Око жртав’, мученичких глава — Врле крепећ’ худе застрашава. Тело ј’ смртно, траје па дотраје, Карактери остају да сјаје.
Прелазећи од руке до руке Све то јачи богодани мачи. То је оно чега с’ подлост жаца: Светлих жртав’, сјајних образаца, То је пропаст пустих пудљиваца, У коју их лудост њина баца.
Шта нам слога вреди, ја сам добро знао И њојзи сам много, много жртвовао; Ал’ ти кол’ко жртав’ смеш принети слози, То промисли сама, — Боже, ти помози!