Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ЧЕЛНИК Када треба да сева, он чкиљи, када треба да грми, он жубори! Нити зна шта хоће, ни како ће, ал троножац не мисли да преда!
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
пред собом носе транспаренте снова и маште, у чијем крвотоку само песме шуме, за оне чија срца плоде мириси и жубори воде, чија су наручја пуна само облака, које као птице над земљом праве гнезда и водено цвеће лепоте роде.
завиднике који помодре од одблесака сунчаног дана што у нечије дворе продре, за човека који мрзи и воду зато што жубори иза туђега плота, и земљу, јер рађа и код другога, и селица јато које на туђу кулу слеће.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Прва његова збирка Песама изишла је у Београду 1863, друга такође у Београду 1866; Жубори и вихори изишли су у Београду 1883. У времену од 1877. до 1888. изишло је пет свезака његових приповедака. 1902.
). Своје лирске песме он је унео у збирку Жубори и вихори, али тај наслов, који би сасвим приличио поезији Ђуре Јакшића, никако не приличи сладуњавој, бледој,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
(1844, 5. јул) ЈАДНА ДРАГА Ветрић пири, Липа мири Кô и пре, Врело жубори По лисној гори Кô и пре, Ја сам млада Овде сада Кô и пре, Сунце бега, Ал' нема њега Као пре, Нема сунца
Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори, Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори; Ја се шетам, дружина са мноме, Ми идемо Стражилову томе, Под ногама она росна трава, А са стране брда мирисава,
погачице, Присмочити каке печенице, Повратити срце гладно, трудно, Воде ладне напојити жудно; Воду пијеш, а врело жубори, А над тобом липа мирисава, А славуји свуд поју по гори, А крај тебе цветићи и трава!
путник трудан рече, Ал' како је пусто вече, Како л' цвеће лепо мири, Како л' ветрић тио пири, Како л' река та жубори, Немој јоште кô да збори, И он узе врулу гласну, Оде свират песму јасну.
“ Па с' примаче, погледа га Како тече, како с' вије, Међ цветићи како с' крије, Како шапће и жубори: „Пи ме, пи ме“, канда збори.
Оце гледат бистро врело, Чини му се невесело: За водицом вода гони, Кô да неко сузе рони; Вода јечи и жубори, Канда цвили, канда кори.
И уз извор живо шета, Ал' што дале, већа сета. Врело јечи и жубори, Чини му се драга збори: Остављена канда кара, Њему милост преговара. „Прости, прости!
Сунце грану, а по гори Силан жубор већ жубори; Војници су већ устали, Па огледат мртве стали, А сувише те ајдуке, Што и сташе таке муке.
ПЕСМЕ ИИ (1851) МИЛЕТА И Свуд весеље и радост и срећа, Ветрић шушка око љупка цвећа, Врело бистро по шљунку жубори, Тице поју по лиснатој гори, Пастир песму уз врулу извија, Да травица стаду боље прија: Све весело, свако тера
Паде јунак, напи се водице, Те још уми своје бело лице. Тице поју, а врело жубори: „Одмори се!“ као да говори. Милета се бацио у траву, На десницу наслонио главу; Из далека звони клепетуша, Дивно
Ала, брате, дивни двоје људи! Свак их гледа, свако им се чуди, А од уста до уста жубори: „Е Бог једно баш за друго створи!“ Дивотом су коло истурили, — Ох, дивни су, предивни су били!
Немирно овде жубори ток твој — Таки је онда био и живот мој. (4) Колико сам евовде на обали Као младић био пута, Колико се ја овде
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Лако је аги горе на миндерлуку; гори мангал, иза крстā наслаго јастуке, а пред миндерлуком жубори наргила! И то после обилне вечере! МУСА: Јадно му је његово добро. Зар га не видиш како је уфитиљио?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Кроз грање пробија месец те осветљује тамнозелену воду која полако жубори, промиче, беласка се и милећи прелива се преко глатких каменчића, око којих се нахватала мека, зелена маховина.
Цвета се крстила, дрхтала, слушала у даљини како жубори река, шуштање лишћа, коње како спутани пасу, ударце мотике... Слушала је, стрепила, а ништа није могла да ради.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Стишан ромор: пуцка штица као суха котарица. Лепа старост: жижи вера с луталице калуђера. (Жубори ли крај Дунаја родно биље родног краја?) Пред Врч дрвен Арсенију простре светлост Метохију.
Маглена руна по врбацима разруни хујем орах богослов. Гдје ли жубори, кад букће слама, најлепши псалтир међу шљивама? Суморна журба - селидбен немир. Згубљено блекне овца Мраморка.
У цркви липе липов бог се светли, а саће јуна као квасац буја и попак жеже, и жубори гуја. Тек сјајак ланен (анђео ли, цвет ли?
У топлој влази чедног прапочетка жубори Дрво, Творитељско дрвце, што грана разум и весели срце. (О каквој злоби нигде ни поменка.
- Трзнем струнице: треперав инстинкт самоубице, танан, прошуми разорним рујем. Облином брега горе глогиње. Жубори простор осињим зујем. Болује шума пурпур-богиње, топло умире.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ „Какав кукуруз, ћути будало, то цврчку пуче танко гудало!“ Жубори поток сребрних прича, а Жућа, сав занесен, у себи шапће: „Причај ми, Тошо, причај читаву јесен.
У тој свирци трепти срећа плава и жубори пјесма заборава. Једног дана, испод крошње драге, заувијек се разиђосмо, друже, по свијету, к'о ракова дјеца, са
Црњански, Милош - Лирика Итаке
давно ту погнуту сенку, а да сам то хтео, у оној гори, познао грожђе, ноћ, и теревенку, и поток, што сад, место нас, жубори. И, тако, без туге, очи су ми мутне од неке боље, дуге. И, тако, без блуди, на уснама ми горка трулост руди.
Ништа не може да се задржи. И ја, куд све нисам ишао. А ето, овде, како весело тече овај поток. Он је румен, и жубори. Наслоних, дакле, главу о разбијен прозор. Неки војници, прелазили су, за то време, са крова на кров вагона.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— стадоше многи један другог запиткивати. — Он! — одговарају. — Хорије? — Јест, дошао! — Где је, камо га! — жубори маса и настаде гурање, тискање, пропињање, зверање, свађа; сваки хоће да приђе ближе.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
А бучје још шапће и под њим тихо, лагано жубори планински поточак... орони се неки камен и скомбрља у вир — зачује се пљесак и дојек се разлегне по врлети шумској...
зинула провалија, обрасла гором и шибљем, па хуји и шушти, а на дну ње вијуга се, као змија, међ' суморним стењем и жубори планинска речица, те казује путницима, да ова чељуст није мртва, да има живота...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ти си, као и ја, на јулијској жези, Док жубори вода крај тебе у виру, Сањао о срећи, награди, и нези, Сањао о добром, заслуженом миру.
РОСА ПАДА... Небо је сиво, месец блед, Тишина свуда, мир. Не шуми сад платана ред, И не жубори вир. О, чудна ноћ, о, чудан сат, Тајанствен, црн, и глух, У који као вити влат Мој болни дршће дух.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори. Ја се шетам, дружина са мноме. Ми идемо Стражилову томе.
Л. Костић XXXИИИ ЈАДНА ДРАГА Ветрић пири, Липа мири, К'о и пре. Врело жубори По лисној гори, К'о и пре. Ја сам млада Овде сада, К'о и пре. Сунце бега А'л нема њега Као пре!
Ти си, као и ја, на јулијској жези, Док жубори вода крај тебе у виру, Сањао о срећи, награди и нези, Сањао о добром, заслуженом миру. О!
- Ал' ћути, песмо, даље не говори! Небо и земља спе у томе часу! Само брз Тимок шуми и жубори... В. Илић Млађи ЦЛИИ ИЗ ЈЕДНЕ ШЕТЊЕ Горе сјај сунца, чар зеленог крша, Доле из крила суморне дивљине Отргнут Тимок
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Све оживело новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота...
Ћипико, Иво - Приповетке
арабескама, колонама, мозаиком, пенџерима са густим решеткама, са нарезаним куполима правога храма у коме живи, жубори, певуши у ноћи чисти извор бистре, питке воде. После него би се наслушао песме ноћи у чесми, враћао би се ка капији.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Прижељкујте у гори Славујићи нујни, Жубори-де, жубори Поточићу бујни! Остај тако марљива И за дочек спремна, Остај тако дарљива, Самоћо мелемна.
Прижељкујте у гори Славујићи нујни, Жубори-де, жубори Поточићу бујни! Остај тако марљива И за дочек спремна, Остај тако дарљива, Самоћо мелемна.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Громке експлозије сваки час потресају клисуру. Војници ћуте, а један поточић жубори. Иза једне стене њих неколико превијају двојицу рањених.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Да онако, као пре, мирно, ограђено, сигурно, њихова кућа стоји. Вода са чесме да свеже, слободно жубори, па да је баба спроводи по башти, да баба шврља по дворишту са мирним, истина строгим, али спокојним лицем...
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1889. ПОМЕНАК У тавно зеленом саду угодни хладак се шири, Санљиво жубори поток и ружа пријатно мири И плави поменак цвета.
У мудром збору народних отаца Разговор његов пристојно жубори; Да, он је једнак и кад клетве баца, И када речи благослова збори.
далеко тамо, где се гора диже, Окићена цвећем, плавом небу ближе; Где заносно славуј о љубави збори; Где поточић тихо жубори, жубори, Сневајући рајске чари и милину, Загледô се пастир у даљну даљину.
тамо, где се гора диже, Окићена цвећем, плавом небу ближе; Где заносно славуј о љубави збори; Где поточић тихо жубори, жубори, Сневајући рајске чари и милину, Загледô се пастир у даљну даљину.
Пред домом жубори река, А дом је Касимов био удобна пећина нека. Имање старчево беше магарац и мазга једна, А помоћници верни здравље и
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Све што живи захваљује свој живот Сунцу. И све што се креће, покреће Сунце. Ветрић који ћарлија, поток што жубори, сваки покрет у природи, нису ништа друго но изражај Сунчеве снаге.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Мрачна и пуста ноћ као уклета коб протегла се у вечност, а река Маћа сатански жубори. Згурени људи као посечени пањеви седе поред димљивих ватри, велики у својој издржљивости, а страшни у својој
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
све мутне речи између себе и бога, поуздаћу се само у своје руке, целиваћу гору или хајдуке, комични поток што жубори. Убићу каквога гнусног сањалицу, место сенки засадити му зелени врт по лицу; то крв из мене говори!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Јутрос, као и ти, лепа реко чиста, И моја сва душа жубори и блиста, Разлева се, расте, и хучно колеба... Гле, врело јој бива све шире и веће, И у њезинијем дубинама среће