Јакшић, Ђура - ПРОЗА
тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...
Е, не мож’ поднети!... А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!... Него моја снâ.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— упита Лазар, видећи да Маринко све зна. — Ја бих чинио све, само да она не буде његова! Е, мој синко!... Још си ти жут око кљуна, па ништа не знаш!... А знаш ли Ти Шта бих ја овако сед урадио? — Шта? — Ја... ја бих га убио!...
— Ама ко је, тако ти бога? — Чекај, ја говорим реч по реч; не могу две наједанпут!... Видиш, ти си још жут око кљуна, па не можеш да сватиш сву ту мајсторију!... А ја понешто натуцам у књизи, иако нисам био у манастиру...
Насташе дани позне јесени. Сури облаци више се и не дизаху с неба; дрва оголела, једва овде-онде видиш по који жут листак како лелуја тужан и усамљен... Крушка је седео у хану крај огњишта. Он се грдно замислио.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ТАЈНА Кад мину месец жут за косама, Тада с небеских црних ледина, — Као кап паде та реч једина: Тад појмих шта је моја осама...
Задњи прам магле негде пуши, Кроз мочвар вриште луда јата; Жут поток с брега песак руши, Сунчево злато сја из блата.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
ја и плачем, кад погледам: неко убацио њено писмо; погледам ја на патосу, између кревета и ормана, стоји писмо... жут коверт. Отворим оно писмо, а слова само играју, трепере по оној артији.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Био је румен, па жут, па мрк, па црн на врху, а у долини, доле, плав, као неко небесно плаветнило, које је пало на земљу.
Дизали су се у висину. Летели су у некој топлој месечини, и прелазили лако – као жут лист на ветру преко друма – планинске врхове у плаветнилу, изнад земље, која је остала, са својим брдима и шумама, у
То је био повисок човек, жут и рошав у лицу, са великим, сивим очима и дугим црним брцима, који су му висили низ браду.
Пуковник је био огроман, трбушат, сед, човек. Капетан, жут, болешљив човек, очигледно, који је, сваки час, укрштао прсте, па их ломио, чујно.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Па Пери недавно прошло тек седамнаест година. Већ изгледа жут, преживео, никад испаван. Мати види све то, саветује га да се чува. Ко ће га у таквом друштву сачувати?
— ’Оди овамо к мени ближе! Пера онако тромо дође ближе. Отац седи, а Пера стоји. Жут, неиспаван, очи упале. — Лепо си газдовао: колико си у дућану потрошио, колико у механи, а новаца нема?
Црњански, Милош - Сеобе 1
Пола у несвести, опуштена, она је грчевито понављала: „Умрећу, умрећу.“ Дотле је његов брат изишао из кола, сув, жут, у дугачком ћурку од курјачине, са бројаницама од ћилибара у руци, као крупним, зрелим грожђем.
Живећи далеко од њих, Аранђел Исакович постао је човек пре времена сув, жут, са изнуреним коленима. Најрадије трговаше на води. Желео је да свуда прође лађама, непомичан и замишљен.
Скривала се са мужем и љубила му врат, груди, уста, уши. Аранђел Исакович, сасушен и жут, проживео је то неколико недеља као у паклу.
Затим, не надајући се злу, дође брату онакав какав се био растао, зловољан, пакостан и жут. И брат га дочека невољно – остарео, измењен. Но када снаху угледа, стаде као громом поражен.
белој постељи, у тами, Аранђел Исакович, мада је био потпуно при свести, опран, умивен, ван сваке опасности, чињаше се жут и помодрео, као да се бори с душом.
За један тренутак она га виде, као да је био закорачио у вис, у вратима, која постадоше видна. Плав кафтан, жут лик, са пљоснатим носем, брадица, ретка коса, за часак стајаху, као у продужењу сна, у светлости зоре, у вратима.
Поглед његов жут, са тачкицама црним, тада још није био згаснуо и она је памтила још ту светлост под дугим, при крају широким
Промене предела, кућа и лица, људи, са којима се сретао, начинише га самопоузданим и охолим, јер он, жут, црн, са својим сувим рукама, иако слабији од њих, није се мењао и остајао је исти.
и зидовима, обраслим бршљаном, плавим багрењем и трновитим, ситним ружама, него као неки суманут болесник, изгубљен, жут, поднадуо, срдит, са великим трбухом и опуштеном главом.
их испитиваше, преко тумача, о њиховим официрима, о разним чиновима старешина, особито потполковника и полковника, сав жут у лицу, од немоћног беса.
За време болести, кад јој је било добро, она не само да није налазила више да је жут и одвратан, већ јој се, све више, чинио цео од ћилибара, особито кад би јој својим немирним рукама грлио колена.
Ућутавши изненада, пође нагло капији, појави се пред светином, сав жут од стида, вичући на слуге, кијајући на припеци, опкољен калуђерима, који сад чињаху све да га задрже.
Матавуљ, Симо - УСКОК
За њима наљегоше војници, па момци; од тијех сваки доби коледу, по сребрн талијер, „капетан“ кувар жут дукат, па и они отидоше.
и трљао рањено стегно, па извади из једне мале торбе стијењак, који лагано упреде, па из једне кутије извади на прсту жут мелем и њим намаза фитиљ.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
И мирисне бербернице Која баш на углу чека да наиђе човек с брадом, А пред чијом фирмом мрда Као сунце тањир жут, Улица је ова крива јер је сама, као река Која својим током врда, Направила себи пут (...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Кад последњи растасмо се пут, Један брат кâ други болан и жут; Мене болна оздрави туђина, Каква за те беше то милина: „О Боже, рече, хвала ти на свему, И мени је, кад је добро
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине: — Откуд лисица црвена кад је жута! — Хм, жута? — бечи се дјед. — Жут је твој нос. Сава забринуто пипне свој ружичаст бабураст нос и вречи: — Црвена!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Радоснице играју се подно окна сенке. (Обликујем рондо.) Зрак кућевни прожму нана, ирис. У ормару жут осмејак: дуња! Пахне духан из сукненог гуња. Залелуја кућне душе мирис. За зрцалом гранчица од дренка.
Крсна слава, Марковдан: софром тамјан (тамниј бива око углова), а свијећа перасто жут заперак испреда; гости сједе, причају (политика тема је), згледају се, шапућу (неко се и прекрсти); кључа шљивка:
(Збаци рима чавке, свраке међу строфе, у размаке.) Разрок просјак спусти чело са венчања у опело. Жут коњаник психопата о црквена лупи врата. Болан сутон - а равница. Глас је сваки тужбалица.
Сентандреја - Васа Решпект. Давно беше - плусквамперфект. ПРВА ГРОБНА ПЕСМА Вечан кут. Време зри. Црвен, жут мрамор бди. А леже „во гробје сем темном, всјем нам неизбјежном“: Гаврил, Данил, Михаил, Сара, Ана, Јулијана..
У павит и зимзелен крут, у бршљан-вреже, куд плови њезин лабуд жут, слегла се самрт: па сувим звуком брсти лист и хладолеже лелуја срмом шумора, што тек је нацрт и бледа сенка
Проспе се књигом светлост с Јордана, па тече писмо, рачанске школе подгајен жарак, а шум тополе у жут ћилибар михољских дана тиховно своди са фрушких звона светао сазвук Сион Сиона. Проспе се књигом светлост с Јордана.
Не дршћи, руко - хартијо, не веј. ХРИСТОФОР РАЧАНИН: СЛОВО У ЗОРИ БЕОЧИНСКОЈ Тек листак жут сам међу иноцима. Са смежур-шака сплет ми вена зрачи.
Суварак ја сам, крцкав прасак сушке из тмушних шума крстом горе Фрушке. Тек листак жут сам међу иноцима. Кривуда писмо: рука ми је брена а иницијал сенина је сена, без јечмен-класја присећања трина.
У псалтир-ткању слово иже свело. За словну румен залази ми тело. Тек листак жут сам међу иноцима. СТЕФАН РАЧАНИН: У СЛОВНУ СЛАВУ Животу збир су минуси и нуле. У словну славу јасните се, фруле.
ИИИ Ни Петков сусед нити Средин женик, Четвртак жут је, наборан по лицу. С вокала дугог круни се у зреник и звуком коси зрелу камилицу.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
А небом дотле, по модрој води, скитница Мјесец пучином броди, у мору звијезда дукат жут. У саму зору маглица паде, озеблом шумом заигра кос, уморан Мјесец дому се краде, опрезно иде, плашљив и бос.
Кроз грање вири од страха жут и пита: „Бако, носиш ли прут?“ Бакица руке предано шири, унука зове, топло се смјешка, а Мјесец, лукав, опрезно
клизе низ Млијечни пут, док чика Мјесец, бескућник стари, сједи са жапцем у млакој бари и слуша пјесме уз фењер жут. Ту сунце јутром дјечака буди, с Прољећем коло играју људи, а љети прави ватромет гром.
„Дражи је мени мој скромни дом!“ Шуштећи шумом јеж мери пут, кроз грање месец светли му жут. Иде јеж, гунђа, док звезде сјају: „Кућицо моја, најлепши рају!
снијежног дана три се другара сложе да пођу на далек пут: слонче од порцулана, мајмун од сиве коже и лав од вуне, жут. Зима им дојади јака и сила Симе дјечака.
зимског дана, док се пахуље множе, на далек пођоше пут слонче од порцулана, мајмун од сиве коже и лав од вуне, жут.
“ Ту је и лавић, малишан љут, на њему сија капутић жут. Ујкину мачку веома криво, па ваздан фркће, најежен сав: „Кад не би крзно имао сиво, и ја бих био
вечити ноћник, без топла гнезда, у сваком оку блиста му звезда, или му видиш, по неки пут, у оба ока по месец жут.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
И сада непријатељ командује... Они се опет враћају, извукоше онога мртвога. Други седа... Извадише и метак из каре, жут је метак граната, разорна граната...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
путева засутих лишћем свелим са јабланова. СЕРЕНАТА Чуј, плаче Месец млад и жут. Слушај ме, драга, последњи пут. Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана.
ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ Насмешио се последњи пут. У прозору се сјаше као запети лук, као Месецу води, млад и жут, Риалто. Мирисаше болан своје беле руже и гледаше како галебови круже, тужни и бели, ко мисли на Ловћен, и смрт.
Да ли је то иста моћ, која све расипа и разлије? Месец, што котрља, вечером, празни свет свој жут? Она магла, и дим, што стреса, луком сребрним, кад раздире ноћ, на светли, незнан, Млечни Пут, што се губи у звезданим
Ни један миран пут, ни једна долина, све саме провалије и ртови. Мрак свуд, неки провидан, жут мрак, који гуши. Иза једне ужасне стене, танковрхи као конопља, љуљају се јарболи.
И ужас лица, страсних, давно покрила је магла, као месечев лик, што се јавља у надземаљској сети, жут, као образина златна, тавно, у гробу, над којим се бела сен авети, бела сен невесте, у бескрај за навек нагла.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Ама није мени сад до тога! — вели љутито Сретен. — А што је купус, господин-учитељ, мани се! Ама жут као ћилибар, па танак како свила, а добро како ћетена алвица! Ћу те зовем једанпут на један кеф да ручаш с мен’.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Тек ако на скретници промрмља: „Пролаз молимо, места!”. И задрхти фењер, ко диња у житу, жут. Путнички воз БЛВ 13 већ је стигао до Сталаћа.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Али све прође, простије но када Лист ових бреза, у дубоку јесен, За неколико тренутака пада, И бива жут, и труо, и однесен.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
црн као катран, угаљ, зифт, ноћ гавран, ђаво (враг); црвен као жар, рак, вампир; плав као небо, море; модар као чивит; жут као восак, мед, смиље, дукат, ћилибар, лимун; зелен као јед, јогурида; шарен као детлић, лептир; и динамичка, изведена
Добар као добар дан у години. Дочекао га као озебао сунце. Држи га као мало воде на длану. Жесток као жеравица. Жут као воштаница. Задувô се као да је лађу вукô. Замршено као арапска коса. Засукао бркове као да ће амове њима крпити.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ Слушала пуница то и дичила се, па запита зета: „За Бога, што си тако блијед и жут у образу?“ А зет одговори: „Ово ми се само у љето догоди“, а слуга потврди: „Јест, вјере ми моје, и у љето и у зиму
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
ПУТ У РАВНИЦУ О дуго нам трепери пред оком Пут дуг и жут од јаре. Са стране: само трске и баре Са жабљим и гуштерским скоком.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Лист јасена поверова да с брезом нешто није у реду. »Бити жут Док су у шуми сви зелени — сумњиво је и крајње недолично. Требало би припазити на њу, видети шта смера, шта хоће!
Тек на земљи, помешан с лишћем брезе, он виде да је постао жут, и осмехну се: »Шта има лошег у томе? Зар и ови око мене нису лагани и жути, сви жути?
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Та прикривана опакост давала је Милошевим очима чудноват, жут сјај од којег се Љубица стресала иако није могла да му се одупре.
присутних, у Милошевом оку које је гледало, око себе, тај полукруг људи што моле, све самих достојанственика, ухватила жут, зао поглед. Вучји.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
М. Митровић ЛXXXВИИ ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме? Жут је месец давно зашао за хуме, Далеке и црне к'о слутње; и снови У тој мртвој ноћи пали су на воду, К'о олово мирну и
Попа, Васко - КОРА
ми се појави Хтео бих да те видим Па очи заклапам Идем Од једне слепоочнице до друге Где си 25 Патос сам жут У празној соби у којој седиш Само да ме твоја сенка утеши И степениште сам дрвено Којим из собе на улицу силазиш Само
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Али кад сам погледао кроз прозор и спазио велики жут крст на цркви, учвршћен на кугли исте боје, учини ми се: као да видим насмејана огромна уста над страшно отеченом
У лименом жлебу, на зиду поред моје главе, гушила се вода. И мени се чинило да се онај мутан, жут и прљав муљ руши право у моје срце, да га плави, да га дави, да га гуши у оном најкрвавијем ропцу умирања.
И за мало, па само црвене полицијске капе стајаху око Илије Илића. Лежи он крвав, изгужван, жут, стење, превија се. Из косе му цури крв, црно празнично одело све у прашини, опанцима изгажено. — Шта је ово?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Само незнатан помак руке, и миш би хитро превалио десетке метара, прелетио као велик жут лептир с мирне површине зида на лице слијепца просјака на углу, затреперио у крошњи багрема, па нагло прескочио,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Слушала пуница то и дичила се, па запита зета: — Забога, што си тако блијед и жут у образу? А зет одговори: — Ова ми се само у љето догоди, — а слуга потврди: — Јест вјере ми моје, и у љето и у
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
мршав; Вук је врло висок ~ Аран је онизак; Вук је космат ~ Аранђел је напола ћосав; Вук је црвен у лицу ~ Аранђел је жут; Вук је непосредан, пуст и расипан ~ Аранђел је хладан, прорачунат, тврдица, и тако даље.
За један тренутак она га виде, као да је био закорачио у вис, у вратима, која постадоше видна. Плав кафтан, жут лик, са пљоснатим носем, брадица, ретка коса, за часак стајаху, као у продужењу сна, у светлости зоре, у вратима.
белој постељи, у тами, Аранђел Исакович, мада је био потпуно при свести, опран, умивен, ван сваке опасности, чињаше се жут и помодрео, као да се бори с душом.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
и то било, И онога ком’ је мило, Али, знате, човек мора, Из атора и декора, Ићи тамо сваки пут, Ма трошио дукат жут. Дукат — ни то није благо!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ПОГЛЕД 1 Поглед је — гине око. Неситом утол мрење. Нестати — то мој пут. И месец самртно кад жут, тáме то земљом врење — бубри у дојке, љуби он.
ПОГРЕБ 1 Зàпева му труба, у ковчегу опружен он, и жут. И другара војника чохом по кожи рука груба добује лагано. А небо плаво, и сенке шарају пут.
3 Зàпева му труба. у ковчегу опружен он, и жут. А небо плаво, и сенке шарају пут. СЕЋАЊЕ 1 У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Жена која нема деце а жели да их добије, треба да се пре сунца окупа у води са које се напио жут бик и у коју је стављено три зрна г., и после тога једно зрно поједе, да би зачела (СЕЗ, 19, 85).
К. употребљују и нероткиње у врачањима за децу. Такве жене рано ујутру заите воде с баре или реке где се напио жут бик, метну у њу к.
). У Гружи д. р. (која се тамо зове шипурак) употребљава се при бајању против жутице: увече се жут конац (који представља болест) завеже болеснику око врата, а црвен конац (који представља здравље) завеже се за
болест) завеже болеснику око врата, а црвен конац (који представља здравље) завеже се за шипурак, па се сутрадан жут скине са болесника и завеже за шипурак а црвен се завеже болеснику око прста, и том приликом се шипурку каже: »Ја теби
скине са болесника и завеже за шипурак а црвен се завеже болеснику око прста, и том приликом се шипурку каже: »Ја теби жут конац, а ти мени црвен конац« (СЕЗ, 58, 1948, 358). У околини Лесковца лек се тражи у шипу д. р.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Познато је коју скалу боја прелази камен при његовом хлађењу кад је усијан до беле жари: он постане жут, наранџаст, црвен као трешња, а напослетку, тамно румен. Све су се те боје појавиле при скрутњавању Земљине коре.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Какав Грк! — плануо би неки чисти. — Мелез! Пајац од крпа с једне стране плав, а с друге жут. Какав је то Грк који се зове Цветан! Мајка Српкиња, а отац Грк који више није Грк... А да је Цветан леп, леп је!
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
млечни пут; Доле се провиди и мирише нађубрена мрачна њива, Међ ноге ту прима послану жену Боз - и један месец жут, Огроман, истински први пут ноћас, месец жут (У чијем ли врту султанске кћери сад је скут?) о, ћут! о ћут!
нађубрена мрачна њива, Међ ноге ту прима послану жену Боз - и један месец жут, Огроман, истински први пут ноћас, месец жут (У чијем ли врту султанске кћери сад је скут?) о, ћут! о ћут! Под врбама сад пева, ко отац, месец жут.
) о, ћут! о ћут! Под врбама сад пева, ко отац, месец жут. Ах боже мој, шта је то за мене! Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак; Ја не разумем, откуд се онда
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Доста ја ћутах, трпех. (Загледа се у њега, хвата га за минтан.) Зашто, бре, сада такав да си? Зашто распасан, зашто жут, блед?... МИТКА (заглађујући се): Што ми је? Ништо ми није. АРСА Чуј, Мито.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Празне су нам пушке у рукама, још видимо према себе Турке: у кога се вишек’ догодило, за вишек му ево по жут дукат; ако му се и то мало чили, за вишек му ево десет дукат!“ Доста злата, ал’ џебане нема.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
ДРУГО БАР ПУТАР УРЕДИЋЕМО ТО КО ОД ШАЛЕ Рече му главни шеф сале ДОБИЋЕШ ОДМАХ ЗАСЕБАН ПУТ ДОНЕКЛЕ НАСУТ ОДНЕКЛЕ ЖУТ ДОСАДНО МИ ЈЕ КАМЕН ДА ТУЦАМ Рече путар ОД МУКЕ ПУЦАМ ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР — ВЛАДАР Е ПА САД ЈЕ ДОСТА