Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Па онда — даје му бирташица упутства — кад метнеш пред њи’ да једу, а ти ондак оног жутог фурт чеши руком по леђи све док једе, халав је па гура свуд њушку и отима од други’, а кад га тако почешеш мало, онда
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Она пуна жена, мајка жутог детета, држала је у руци већ са свим мокру џепну мараму и сваки час брисала или своје образе или детиње челанце, па је
Црњански, Милош - Сеобе 2
Трифун је био командант параде тог дана и Гарсули, са запрепашћењем, виде да се око Трифуна, поред жутог барјака, са црним, двоглавим орловима, вију и два барјака од црвеног и плавог муслина.
Диже се зато, гегајући се, и сиђе у капију. Његова жена била је већ у колима. Седела је на високом сицу од жутог кордована, сва у плавим тафтама и белим ришевима, опкољена коферима, које је гуркала од себе, чизмицама које беше тек
Била је у црној, вечерњој, свиленој, кринолини, са корзетом од жутог броката и беле газе. Она је своје хаљине удешавала, да буду као у Ане и Варваре. Али је била остала то вече у папучама.
као цркве, шумарци храстова, букве, са испреплетаним грањем, са огромним, чворноватим, стаблима, са огромном кишом жутог лишћа, које вене и које је опадало. Прво га је зачудило Сунце, тог дана, тако огромно, светло, велико.
шуму, изазвали су били чудно шаренило, у зеленилу, и жутом лишћу, које је опадало, а и то жуто лишће било је шаренило жутог – мање, више, црвено, мрко, мртво.
Тамо је све било топло, благо, светло, тихо, а јесен је пролазила, једва чујно, у шушњу жутог лишћа, које је опало. У Кијеву, све је било огромно, пожар који је горео, а око куће Жолобова руже су цветале, и у
Црњански, Милош - Сеобе 1
И она заплака опет. Пошто је љубав тако бедна, она ће живети без љубави уз овог, сухог, жутог човека, што на кантару мери сребро и што јој лиже руке, понизно као псетанце.
Промена је била тако брза и ужасна да јој скоро помути мозак. Богатство, шарен живот у Будиму, понизна љубав њеног жутог девера; младост коју беше тек зажелела да проживи, све је то отицало у грчевима, у њеној крви.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
од стида окрећу главу кад виде виме и сунце које пролива нешто рујно да угаси жеђ мртвацима сунце је урна пуна жутог вина глава пуна снаге лик који се обраћа живима петао на њему види кресту јагње — чело бојно орао зна даје то
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог. Певаће ти: да сам ја љубио јесен, а не твоје страсти, ни чланке твоје голе, но стисак грања руменог увенулог.
Срем то више није. Што сад засја, преда мном, избледелим, од сласти, пре телесних. Не видим више ни знак, жутог, на брегу, дрвета. Јесењим зрацима Сунца, са Бачке, у прах небесних, лебде сад бат мој и шеве, са класја.
што су задирали дубоко, и бесно, али нису могли да исеку ни један јаук, из тела њиховог, пуног рана, окуженог, жутог, гробног, јадног. Пијем у славу кола Банаћана.
Стижем, затим, у варошицу Сан Вито, која је пуна багрења, белог, жутог, плавог, и, у којој је почело пролеће. Становништво се разбежало, али на општинској чесми има жена и девојака, које ме
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Да грдне пропасти, да грдна зла!” А нису знали, ни помишљали Да је кондуктер спасао живот једног великог, жутог пса. А могао је, с пуним правом...
што у град довлачи приплод и род, и носи, кроз маглу, благом косом, стабалце вишње, посуто росом, кошницу меда, жутог ко јантар, са саћем — и све то ставља на кантар.
С пролећа, шуму треба протрести јоште мало Јер пола жутог лишћа с дрвећа није пало; Зато се, ето, ветрина горопади. Ал година ради и кад ништа не ради.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Свуда јесен! Сто ветрова, као сто уздаха, веју Преко хрпе жутог лишћа које труне, Алејама што се баруштином пуне, Стазама где, као из давних давнина, Јеца марш поспаних сложних
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ујутру су по ливадама налазили гомилице жутог цвећа. Тола Дачић лаже по селу да ножем кољем псе Катићима и да их бацам у Мораву, јер њима стално нестају пси, па и
Одавно је из њега ишчилела радост од њиховог жутог светлуцања и танког, чистог звука. Прсти су престали да их се плаше. И веђе да се размичу.
Није због ђинђува пред дућаном... Некада, било му је слатко и крв да проспе за овакву гомилицу жутог сјаја. Кад се свршило то некада? Не зна Му међу. Шта ћете ми?
Снажним белим рукама Симка стеже решетке на отвореном прозору. Месец млечи велику гомилу жутог кукуруза. Ронећи по радосном стиду, дуго гледа у детелиште међу кукурузима са четири здепаста пласта.
да му суза не падне на гомилу месечине. Симка приђе прозору и испуни га. Брежуљак жутог кукуруза светлуца под багремом. Волела би да је тама и да га не види. Лако заборавља Ђорђа иза леђа, на кревету.
Не може да је одбије. Она надушак испи чашу. Свануло је. Изнад њеног кревета по зидовима висе венчићи сувог смиља, жутог као восак. — Волим Адама више од живота. Више... не умем да ти кажем. И тебе.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
свуда житко блато са разгаженим кречом, и безброј мутних пенушавих олучића, као по орању, кркоре између блатњавог жутог лишћа.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
”... Гледао сам и њихове боре и гримасе, и изнад њихових ријечи, које су ми шумјеле мимо ушију као шушкање жутог лишћа, опет сам себи говорио: како ли се измијенио! Гдје је сад онај некадашњи човјек?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
однос између ликова двојице браће: (1) контраст по телесним особинама: висок, дебео, црн Вук наспрам онижег, мршавог и жутог Аранђела; (2) контраст по карактеру: несталан, прек и расипан Вук наспрам упорног, суздржљивог и тврдичлуку склоног
Краков, Станислав - КРИЛА
У шатору се чуло пљускање воде. То је посилни поливао команданта. Крај свога жутог сандучета поручник Лука је пробао појас за спасавање, који је при искрцавању, сигурно за успомену, неопажено заједно
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
мале, беле и црне овце, а хитро, као да их луди ветар гони, летела су салом два зелена папагаја, пратећи једног црвено-жутог, и понављала углас: — Микики-Мики-Но! Микики-Мики-Но! Микики-Мики-Но! А где је нестао Цар?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Мирис га тај заноси и опија. Буди у њему давне успомене тај оријенталски харемски мирис жутог дафиновог цвета. Па се чорбаџи-Замфир сећа дахирета и решмета, и фереџа и бадемастих великих очију, и песме једне која