Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Он је за собом увјек на узици водио своју, сваком познату, жуту кују Жују и чим би неко почео да га задиркује, он је пуштао узицу и подвикивао: — Држи га, Жуја!
Николица с приколицом водио је са собом кују Жују и у школу и остављао је везану у школској шупи. Његов отац узалуд се против тога бунио.
Међутим, нови учитељ опазио је послије недјељу дана да Николица доводи Жују и веже је у шупи, па је строго наредио: — Да те више нисам видио с том чобанском џукелом, јер ћу одмах звати
Једног јутра, кад је било вријеме за школу, Николица поведе Жују и упути се назорице за Стри- цем. Кад је стигао већ на ивицу Прокина гаја, дугачки дјечак спази да малишан с псетом
— отегну Стриц с дрвета. — Код нас долазе само они које је училељ истукао. —А мени учитељ не да да Жују доводим у школу — пожали се малишан. — Кад она не може, нећу ни ја да идем. — Па шта ћеш онда радити?
— Не дамо ми, богме, свог Николице. Хајде ти са мном. — Нећу! Баш нек ме вук поједе. — Ехе, појешће он Жују, а тебе ће оставити! Ово је упалило. Дјечачић уплашено погледа своју кују и скочи на ноге. — Хајдемо брзо!
— Хајдемо брзо! У логору дочекаше Николицу срдачније неголи се Стриц томе надао. Чим угледаше њега и његову Жују, диже се весела граја: — Ехеј, ево Николице с приколицом!
Чак је и мали Николица с приколицом ћутао мрко као да се дури и строго гледао своју нераздвојну Жују као да је опомиње: — Сад има да се мирује и главом и репом!
Тек су почели да планирају гдје ће смјестити грађевину, кад се Николица нешто присјети: — А камо кућица за моју Жују? Зар она, сирота, да чечи на киши?! — Тако је! — сложи се Јованче.
— узе да моли Николица с приколицом. — Не бој се, нико те не смије дирнути, јер ја одмах пуштам Жују. — Добро, хајде да се почне — пристаде Ђоко. — Дајте ми само какву сламку. — А шта ће ти сад сламка? — зину Стриц.
— Шта је?! Ко је?! — поскакаше дјечаци. — Она! Она главом! — Зар лисица? — ускликну Ђоко. — Да пуштам Жују? — пожури Николица. — Какву Жују! — викну Стриц. — Неће Жуја на њу. — Па ко је онда? Мечка? — препаде се Ђоко.
— Она! Она главом! — Зар лисица? — ускликну Ђоко. — Да пуштам Жују? — пожури Николица. — Какву Жују! — викну Стриц. — Неће Жуја на њу. — Па ко је онда? Мечка? — препаде се Ђоко. — Гдје је? Ништа ја не видим.