Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
На трешњином стаблу познавао се отисак оштрих канџи. Значи да је Жућо изненада потјерао неопрезног Тошу, а овај, клиснувши уз дрво, изгуби свој дневник. Дневник је био прилично оштећен.
), а на посљедњој страни писало је крупно, псећом азбуком: „Овај дневник заплијенио је и прочитао Жућо пас, овдашњи чувар куће и псећи кнез. Ништа ми се не свиђа, прави мачји кашаљ. Не вриједи једне честите коске!
ЖУЋО, велики псећи кнез, носилац Зечје медаље с укрштеним коскама.
Идите за трагом псећег кнеза Жуће, то је тамо негдје. Заиста, сељаци иду у млин само кад морају, а псећи кнез Жућо одлази тамо сваки дан да прави засједу мачку Тоши.
Прве године Жућо је причао да је то била пилећа џигерица, друге године да је прасећа, треће да је телећа, четврте је већ нарасла у
Тошо, луђи си од сваког миша, глуп си као сам Жућо, шашав си као сланина која сама улијеће у твоја уста! Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога.
— Брате мој слатки, треба одавде што прије да бјежимо — рече један од њих. — Овамо сваке ноћи долази Жућо пас да јури крчмареве мачке. На те ријечи мени се сва кожа најежи. Куку мени ако ме Жућо нађе овако у џаку!
— Овамо сваке ноћи долази Жућо пас да јури крчмареве мачке. На те ријечи мени се сва кожа најежи. Куку мени ако ме Жућо нађе овако у џаку! Одједном онај други зец пропишта најтишим шапатом: — Шшш, буразеру, ево једног џака!
Сад се Жућо сваки дан шета испред Тришине воденице и хвали се кокошима и врапцима како је он Тоши дошао главе. Хвали се, хвали и
— Јест, јест, о мени и о моме старом непријатељу Жући — рече мачак, док је крчмар и даље викао: — Жућо лаже као пас, није он дошао главе Тоши.
тренутку Шаров помириса неки траг у кукурузима и поче да режи: — Опрезно, Тошо, овуда је малоприје прошао онај твој Жућо! Обојица добро отворише очи и полако кренуше кроз кукурузе према млину, Шаров напријед, а Тошо иза њега.
— Жив жив! — питали су врапци. — Жив, жив, јакако! — шепурио се Жућо. — Ено га сједи пред улазом у свијет, гребе по вратима и мијуче: „Жућове-јуначино, пусти ме да уђем!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Било па прошло, нек буде мир, секиру ратну бацам у вир!“ А Тоша вели: „Другару Жућо, прихваћам предлог твој, у овом крају сви нека знају, савезник ти си мој.
Вири одозго и злобно рече: „Попни се, Жућо, риба се пече.“ Пред млином стоји дедица Триша: „Остадох опет сȃм. Савеза јака у два лудака! Како их није срам?!
Два су другара у чуду стала. „Погледај, Жућо, високог ждрала.“ „О здраво, мирно, делије с млина! — ждрал се покрену сиви — Меље ли жрвањ, шта ради Триша, како
“ Тако им путник весело рече па разви крила дуга: „Остајте здраво, Тошо и Жућо, ја ћу у правцу Југа. Јесени сваке ждралови, ето, путују на југ да траже лето.
Одједном, ево, из ватре саме, изиђе пред њих Огњена вила. „Жућо и Тошо — тихо ће она — умем да бајем и знам да чарам. Замислиш само чудесну земљу такву и такву и — ја је стварам.
“ То рече, врећу на леђа врже, па јурну њивом што може брже. Застаде мачак у пола приче: „Чујеш ли, Жућо, друже, тако ми репа, мени се чини, кроз њиву неко струже. Канда је нека крупнија зверка?
„Погледај, Жућо, видим ли добро, овде је неки упао џак? Припреми зубе, па га извуци. Увек се хвалиш како си јак.“ Прискочи Жућа,
“ До воде сишли другари верни, кад ли на песку бојиште красно, репова рибљих лепезе сјајне. „Рођени Жућо, стигосмо касно! повика мачак. — Гозби је крај, неко нас јутрос претече, знај.“ „Ко ли је да је, дабогда пукȏ!
Мачак је очи дремљиве утрȏ: „Побогу Жућо, свануло јутро!“ Жућа се трже, заспао беше, у поток зури ко нека овца, узалуд стража, узалуд бдење, нема ни риба,
! Овамо колац, овамо прут, овамо пушку, страшно сам љут!“ „Бежимо, Жућо, батина ево! — повика мачак фрчући брком. — Табану ватру, петама ветра, спасавај кожу, у шуму трком!
медвеђим касом, деда је тужан по шуми лутȏ, другове звао жалосним гласом: Јутрошњи гнев је био и прошȏ, врати се, Жућо, врати се, Тошо.
Од куће сам већ недјељу пету у Бихаћу, у далеку свијету. Да ли ме се сјећа добри Жућо, је л' Шаруља теленце добила, шта ли раде јагањци и овце, да л' су здрави Дорат и кобила?