Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Нагађали смо. То нам је постала забавица за доконог шврљања градским улицама. Бубуљичаво лице, жућкаста маља, шкрофулозне вјеђе поцрвењеле од плача били су нам
да се та булажњења лелујају на некој угодној граници, једнако далеко од срачунате лажи као и од стварније помисли. Забавица за једне ферије Апрèс мои ле дéлуге!... А можда уопће то није требало започињати. Али што се сад може?
Па ни онда кад је та наивност другима насушни хљебац, а нама само естетска играрија, забавица маште. Већ сам се био покајао што сам изазвао тај бесмислени разговор, али сад је било касно.
То да је, штовише, једна од најтипичнијих дјечјих забавица маште. Колико се сјећам, ја се таквим маштањем никад нисам забављао. Никад нисам желио бити бог.
Једно мало, драшкаво осјећање физичке угоде, веома сродно осјећању на љуљашки, само по себи недужно — безазлена дјечја забавица. А колико ли зла знаде нанијети људима! Ево како то изводим: малобројне су радости примитивна човјека.