Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Хајд’мо у болницу! У болницу! — повика гомила. — А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај! Хај! забога! Ах, моје вино! Моје вино! — Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. Рече и оде... . . . . . . .
„Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Кажу нам будите потпуно спокојни, чуде нам се зашто се забога плашите, кажу нам да то нипокоју цену, кажу да то неће, да не сме, да не може бити!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” па ободе дората и оде. Сва војска потрча, потрча и ја; а Немац Мата тобџија повика: „Забога, господине прото, оста топ сам. Куда ћу сад ја с топом?
Пођем ја и дођем кући у Бранковину, да се спремим за Русију, ал̓ ето ти Дамјана из Кутешице к мени: „Хајде — нели — забога, ено Турака на Дрини и није и̓ врло млого; излазе те пљачкају пак опет на Дрину, а ми седимо на Симину Брду.
Кад ја виде̓ да идемо опет у ордију, паде ми мраз на образ; али опет се прикучим њима двојици и рекнем: „Забога, бегови, немојте тако, да идемо обојица, но да се један вратимо у Шабац, да оне бегове доведемо на ово место”.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Дају ти, али по дупло. Најпосле зажмурим, па хајд, оном нашем Чивутину, Узловићу поганом. »Дај забога и побогу!...« Види, где ти је преша, па шиша како он хоће.
« Окрени, обрни — немаш куд! Дам му облигацију... — Их, Радане, забога! Зар баш даде?! — узвикну један између њих упрепашћено. — А ја шта ћу, мој брате!...
— Колико, господине? — Педесет и четири села — равних десет дуката и два талира! — Их, забога, господине! Много... — задиви се Ђука толикој штети. — Ах, то је све крив Радан. — Нека га вала, Ђуко!...
— Да није хајдук? — окупише запиткивати. — Није, браћо! друга напаст!... — Шта, забога! — Казуј, брате! Радош се прибра мало, па им којекако исприча на што је нагазио. — Ала, брате, зар баш као дете!
Прича он њима, а они се чуде, машу главом, узвикују: — Их, брате, забога! — Е чуда, људи! — О, бог с нама! Али кад им каза шта је вампир узвикнуо — сви се замислише. Дуго су ћутали.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
тек ја њега познајем!... Али није, забога, не познајем га! Чим изиђосмо из болнице, сретосмо нашег друга Мишу на фијакеру.
Онакав газда, па сад спао на то да прегрће туђу шишарку и да купује по селима коже за Чифуте. Зар ти, забога, није жао да ја под старост чекам од другога кору хлеба, и да ова наша дечица служе туђину?... — Па онда поче јецати.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Па то сте ваљда у биртији одсели? — Наравно. — Ех, »наравно«! Какво »наравно«!? А, таман посла! — Зашто, забога? — Па тако ето, не шикује се то вама, код нас толиких...
Само једну чашицу. — А, захваљујем лепо. — Ама само једну. — Не, не, верујте... не пијем. — Чашицу, забога... — Ах, ни капи, ни капљице — брани се гост, устаје и клања се и благодари — никад не пијем. Верујте...
? Па га сад онај зграбио лепо, па право кући с њим! Ху, отровала би’ се, а држала сам к’о у воску! — Забога, мамâ, а што се ви толико кренкујете! Није то ништа тако страшно!
(Тако је гђа Перса пред странцем ословљавала свога попу.) — Ама шта је било, Персо? — запита поп Ћира. — Та ништа, забога; наљутила се госпоја Сида што сам је двапут понудила компотом, а знаш је да је увек така кад су врућине и кад јој муве
— клања се гђа Габриела. — Пардон, пардон, ако сам вас штагод узнемирила... к’о и увек, и данас сте у послу. Забога, гнедиге, та кад се ви одмарате, то би’ само волела знати... — О, баш напротив. Ни најмање ме нисте узнемирили.
Запишите слободно кад ме видите код вас! — Та немојте опет и ви бити тако на крај срца! — умирује је гђа Гециница. — Забога, зар између таких људи па да дође до тога?!
— Фелер! А зар је Јуца попина под фелером? — А да шта ви мислите? — Та здрава је к’о тресак, забога! — Е, чини вам се то само, слатка. — Ју, страсна и велика! А какав то фелер има? — пита Пела зачуђена.
Бог зна ’оће л’ и жив остати! — О, о, забога, шта чујем! — Е, а сад збогом снаш’-Пело. Журим се! Збогом! Збогом! — рече па се пожури, ал’ се наједаред саплете на
— Али, Персида... слушај забога... — Нећу ништа да слушам, ништа да чујем! Пунктум! — виче гђа Перса, подобна раздраженој лавици.
— Ал’, Персо, забога! Та ти и не знаш како је све то ишло док је дошло до густога. — И нећу да знам, и не треба ми да знам!
Ја кад волем неког, ја сам онда мелем, а кад га мрзим, онда му не треба гори пелен! — Па, забога, Персо, тридесет скоро година живимо к’о пријатељи!
— Та умете ви паори, знамо ми већ вас и ваше политике! — умеша се гђа Перса. — Забога, Николајевичу, зашто ниси добро отворио очи кад погађаш кола; кад знаш добро паоре, гром их спалио и сас обешењацима!..
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Ко е слушио моја шпекулација? ЈУЦА: Ја не знам. ЈАЊА: Не знаш, шкиљи! А ко е шушкио на моја врата? ЈУЦА: Забога, у соби није било никога! ЈАЊА: Никога, проклето кост, само тебе!
ЈАЊА: Никога, проклето кост, само тебе! Немаш твоја кујна, као газдарица, него да си скиташ по собу? ЈУЦА: Забога ваљда знам шта ми је посо? ЈАЊА: Алопу! Знаиш да изгубиш глава твога господара.
Ево, дакле, листа! Изволите записати колико вам је могуће. Што више, то боље! ЈАЊА: У! Забога и побога, господин нотариус, сад да си чини трошка на ова оскудна времену! Нема људи новци. То не можи да буде.
Ти си ону Езопову лисицу што вичи: „Цили мили, кир Јања!“ А овамо му метиш штранга за врат. ЈУЦА: Забога, али шта имате сад опет против мене? ЈАЊА: Што имам, анатемата, што имам?
Оћиш да му кажиш: „Мене је драго, мене је чест!“ Да дођи опет? Проклета! ЈУЦА: Забога, та то је учтивост. Тако сви, који су најмање воспитани, раде. ЈАЊА: О, тако ради! Да зови нотариуса на свого мужа!
О, талас его!⁸ Да си отвори земљу, да ми гута код тако неваљало жена! ЈУЦА: Па не морате дати, забога! Не може вам нико отети. ЈАЊА: Видиш алопу!
ЈУЦА: Богме, он мени мора купити шешир, макар му сви по кући поцркали! КАТИЦА: Забога, мамице, како га можете сад вређати, а знате каква му је нарав. ЈУЦА: Шта?
ЈУЦА: Пак кад му је така нарав, да одим као просјакиња? Забога, девојко, ево ти већ деветнаест година! КАТИЦА: Ах! Мица се јошт јесенас удала!
КАТИЦА: Жалосна, да зовемо доктора! ЈАЊА: Шкиљи, да ми вучиш јошт која крајцара из џепу? КАТИЦА: Забога, да не пропаднете! ЈАЊА: Да пропадним! Да дођи једну ветру, да ми узми за косу и да ми носи у луфту!
ЈАЊА: Ух, ух, ух! Како је ту слатку реч. Оћим и ја да прођим свет под мојом старостум. КАТИЦА: Забога, папа, шта вам сад пада на памет! ЈАЊА: Ћути, шкиљи! Оћим и тебе да донесим зрно бисер и златну минђушу, знајш!
Кир Диму, мој стари пријатељу, човек поштен, вредно трговац... МИШИЋ: Забога, за њега да дате вашу господичну кћер?! ЈАЊА: Зашто не, господин нотариус, човек кој има трговашко дух у себе!
! ЈАЊА: Зашто не, господин нотариус, човек кој има трговашко дух у себе! МИШИЋ: Добро, забога, али онако стар. ЈАЊА: Што му фали, не иди у кафана. МИШИЋ: И то није највећа добродетељ у кафану не ићи.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Твоје презиме из првог брака. Већ две и по године како смо се узели, и ти се трагови још вуку. РИНА: Али, забога, Милане!
РИНА (обучена, изненађена и узнемирена): Шта је, забога, да се није десило што? АНТА (Ани, која је допратила Рину): Ана, још једну чашу воде! АНА (изиђе).
АНТА: Разуме се да сам узбуђен, бићете и ви узбуђени кад чујете. РИНА: Дакле, ипак се десило нешто, говорите забога! АНА (доноси чашу воде). РИНА (Ани): Удаљите се! АНА (оде). РИНА: Говорите, говорите, да није ко тешко болестан?
АНТА: Мртав? Хм, мртав! Добро би било, али у томе и јесте ствар што није мртав. РИНА: Али ко, забога, о коме говорите ви? Немојте ме мучити? АНТА: Патите ли ви од срца? РИНА: Да!
АНТА: Рекао сам вам, морамо издалека поћи: дакле, сећате ли се ви свога девојаштва? РИНА: Па да, забога! АНТА: Ви сте, разуме се, пре но што сте постали жена, били девојка? РИНА: Али, господине.
Ви сте ишли за сандуком, а и ја сам био на погребу. РИНА (нестрпљиво): Али, забога, што ми причате те ствари већ хиљаду пута причане и препричаване? Довде ми је дошло; не желим ни да мислим на све то.
АНТА: Није то, забога, некаква Савета, већ је то аутентична Савета и, кад будете саслушали, ви ћете се у то уверити. РИНА (седне
АНТА: Видео сам га! РИНА (цикне престрашено): Кога? АНТА: Њега! РИНА (очајно): Кога, забога? АНТА: Вашега првог мужа. РИНА: Ово је ужасно, ово је мучење на које ме стављате!
И ја још не верујем, нећу да верујем, не могу да верујем. То би било ужасно! МИЛЕ: Али шта је, забога? Ти си тако узбуђена.
МИЛЕ: Али, забога, његов је леш нађен, утврђен је идентитет... РИНА: Било их је тада који су сумњали и тврдили да све што је нађено
Па да, ко би се обрадовао ако не би ти као најближи рођак? РИНА (нервира се њиховим разговором): Али, забога, ви говорите о свему, само не о ономе што је у овом тренутку најважније. АНТА: Па да, господин мени: робија.
XИВ НОВАКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ НОВАКОВИЋ (улази узбуђен): Забога, забога! РИНА (похита му у сусрет): Ти знаш? НОВАКОВИЋ: Сад на путу, срео сам се са господином Тадићем и он ми каже:
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Твоја мајка верује да ћеш већ нешто бити. То, уосталом, верују све мајке. А ти? Шта ти верујеш? — Забога, Рашида! — окренуо сам је према себи. — Удавиће ме рођена савест ако наставиш да ћутиш! — Ти немаш савести.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Ја сам се предомислио, да идем у Пољску Кракову, да донесем платна. — Забога, па зар тако далеко бисте ишли? — Чекај, немој да трчиш напред. Видиш, ја сам већ на леђа пети крст пребацио.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је видити? ПРОВОДАЏИЈА: Стотина моја, а? МЛАДОЖЕЊА: Добро, забога; кад ћемо је видити? ПРОВОДАЏИЈА: Истина, мало је... МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је просити?
Њене другарице удале се вајкада, а она сирота... ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет. Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има.
МАТИ: Забога, и други људи немају; али се знаду помоћи; а ми, канда је пало неко проклетство на нас. Ко даје иљаду, он проноси:
Да ми је да се девојка отисне, канда би се родила. ОТАЦ: Само је ти дижи нависоко, па ћеш добро. МАТИ: Забога, ти знаш да је девојка под фелером, па се мора мало више око ње.
(Мати одлази.) ОТАЦ: То богме. Само нека су од Бога срећни, и нека се пазе. МЛАДОЖЕЊА: (Новце забога!) ПРОВОДАЏИЈА: Као што ја момка познајем, није лепо да га у очи фалим, а чућете, то јест, и од други како је добар,
МАТИ: Само срећу од Бога! ОТАЦ: То и ја кажем. МЛАДОЖЕЊА (проводаџији тихо): Новце, забога! ПРОВОДАЏИЈА: Ако буду паметни и вредни, то јест, биће и среће.
ДЕВОЈКА (кроз плач): Нити знам каква му је кућа, нит има ли што, него ајд па прстен. МАТИ: Забога, девојко, људи нам кажу да врло добро стоји.
Него, знаш шта је? Од твоје свадбе неће, чини ми се, ништа бити. ДЕВОЈКА (жалостиво): Забога, мамо, зар да останем овако? Та ако вам није гриота, да вам је срамота од људи.
МАТИ: Дакако. ОТАЦ: Јес чула, једанпут је било комендије у кући, више неће бити. МАТИ: Али забога, кад је боља прилика. ОТАЦ: Ти си луда жена, па мир! ТЕТКА: Немој тако, Јово. ОТАЦ: Ајде, ћути ми ти.
УГЛЕД 7. ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊЕ ДЕВОЈКА: Шта је тата тако викао? МАТИ: Од Марића нема ништа. ДЕВОЈКА: Забога, мамо, тако лепа прилика! МАТИ: Ја знам, ал ти се не да отац ни осолити. ДЕВОЈКА: Тако марите за мене!
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
Зар после нећемо опет живити заједно? ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам увек говорио да се тако не пише. Забога, све се може на леп начин казати. ШЕРБУЛИЋ: Претерани, господине; млади, па претерани! НАЂ: Али тиме шкоду себи чине.
Волио је сићи с кола и ући пешке у варош него да га сјајно вуку. ЗЕЛЕНИЋКА: Је ли то све истина забога? ЛЕПРШИЋ: Права, цела истина. ЗЕЛЕНИЋКА: Та то је мађарон! ЛЕПРШИЋ: И ја сам казао.
ЗЕЛЕНИЋКА: Та је ли то истина, забога! СМРДИЋ: Тако ми солдат каже. Но умро нам је војвода. ЗЕЛЕНИКА: Слаба штета кад није родољубац да ваља.
СМРДИЋ: Видићемо. Па онда за мога синовца: обећали сте му службу, па ништа! А други могу вући плаћу. ЖУТИЛОВ: Забога, нудио сам га да буде подсекретар, па каже да није за то. Шта ћу да радим? СМРДИЋ: Дајте му што је за њега.
ЖУТИЛОВ: Али, ево у булетини другојаче стоји. СКОРОТЕЧА: Не знам, тек код нас је велики стра. ШЕРБУЛИЋ: Забога, куд ћемо сад? ЛЕПРШИЋ: Али како може Сентомаш пасти? СКОРОТЕЧА: Чујемо да су мало топова имали.
ЖУТИЛОВ: Шта, лелкем? МИЛЧИКА: Да Маџари долазе. СМРДИЋ: Је л’ истина, забога? ШЕРБУЛИЋ: Еј, тешко нама! ЖУТИЛОВ: Шта ћемо радити! СМРДИЋ: Да бежимо. ГАВРИЛОВИЋ: Куд знамо бежати?
Него да поделимо касу, па да бежимо у Србију. ГАВРИЛОВИЋ: Забога: како ће се каса делити кад није наша! ЖУТИЛОВ: Ја знам, ви би волели да падне Маџарима у руке. 10.
(Чује се топ.) Што је то? СМРДИЋ (уплашен): Маџари! ШЕРБУЛИЋ: Еј, наопако! ЗЕЛЕНИЋКА: Куд ћемо сад? ЖУТИЛОВ: Забога, пропали смо! ЛЕПРШИЋ: Брже да се пошаље пандур да види шта је. (Истрчи напоље.
СМРДИЋ: Брзо да се бежи. ЖУТИЛОВ: Нанчика, брзо спремај што имаш. ЗЕЛЕНИЋКА (испод кревета): Забога, поведите и мене. ЛЕПРШИЋ: Госпођа ујна, брзо да се товари! (Побегне.) ШЕРБУЛИЋ: Еј, наопако, еј, наопако!
Народ тако не говори. ГАВРИЛОВИЋ: Ја видим народ пишти по обалама и пропада. Забога, да се скупимо и дамо штогод на сиротињу. Није право да изгине. ШЕРБУЛИЋ: Богме, нико не даје ни мени.
ЗЕЛЕНИЋКА (осврће се): Нема нигди столице да могу пасти у несвест. Је ли то истина, забога? ГАВРИЛОВИЋ: Засад је тако. ЗЕЛЕНИЋКА: О, сени Милоша Обилића, Ајдук Вељка и других јунака, чујете ли?
Сремац, Стеван - ПРОЗА
А, болан, колика је била; видео се мозак... а сад се не види. — Забога, Јово — моли га домаћица — ти, како си почео, још ћеш нам и госта отерати. — Ка - - јô! Лево круг марш!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
После царев син отиде у двор, а баба остане у рекавици. Кад дође аждаја, стане је баба питати: — Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем.
Кад изиђе пред оца, загрли га отац па му рече: — Забога, синко, где си? пропаде царство! А он одговори: — Ко је томе крив? Него дај ми коња и шта треба да идем тој царици.
Кад му буде осамнаест година, запита матер своју: — Забога, мајко, како ти ниси више деце родила до само мене? А она уздахне и заплаче се, али му не смеде казати да је имала
и онде нађе једне велике и богате дворе, и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћер, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних пауница?
подрум, кад тамо али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиће глас: — Забога, брате, молим те, умрех од жећи; дај ми чашу воде!
Затим опет изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде! Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч.
Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиће глас из бурета: — Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде!
Он узме длаку од курјака, па га пусти. Иза тога царев син опет, дуго путујући, срете једног човека, па га запита: — Забога, брате, еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?
Кад једанпут, али змај већ да их стигне, онда коњ под змајем повиче коњу под царевим сином и царицом: — Забога, брате, причекај ме, хоћу да цркнем тебе вијајући. А овај му одговори: — А што си луд те носиш ту алу.
Онда змија повиче из пожара: — Чобане, забога, избави ме из ове ватре! Онда јој пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изиђе, па њему на руку, па по руци
Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати. У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: — Забога, синко, где си? А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.
Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку, само онога маторога пса да оставе. Слуге стану говорити: — Забога господару, штета је! А газда им одговори: — Што рекох то да учините.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Но под приклад, ево команданта! 4. МАКСИМ И ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ (Софији): Седиш, седиш! СОФИЈА (устане): А да шта ћу забога? МАКСИМ: Лези те одмори твоје кости. Струнила си се. СОФИЈА: Нећеш да плаћам шваљама, а неправо ти је што шијем.
Нит ме вици шетња, нит ме види честито црква, па све ти није право. МАКСИМ: Ал да куваш; то оћеш. СОФИЈА: Та, забога, не кувам себе ради. (Приступи му умиљато.) Не бој се, не бој се, нећемо пропасти. МАКСИМ: Иди од мене!
) Шта ради мама? СВЕТО3АР: Фала богу, здрава је. Поздравила вас и она и Ката. СОФИЈА: Благодарим. Зашт не дођу, забога? СВЕТОЗАР: Е, знате женске работе: час ово, час оно, па не могу да стигну. СОФИЈА: А што тебе нема?
ДОКТОР: Шта, мој разум у рјеку! Забога, удавиће се, удавиће се! ШАЉИВАЦ: Да видите чуда, неће да потоне. Да ли би тако било у свакој води, не знам; али у
ДОКТОР: Руку на свог господина? МАНОЈЛО: Држи само! ДОКТОР: Тиранство, тиранство! МАНОЈЛО (Путнику): Забога, господине, свршујте! (Чува главу.) ДОКТОР: Шта сте наумили са мном?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Лењива траго, не заслужујеш ни онај лебац што га мњавиш! ПЕРСИДА: Забога, милост... СУЛТАНА (замане): Сад ћеш се обрецивати наопако! Мислиш да сам ти ја винцилирка, да се кривиш на мене?
Само ти мени уз нос, пак ћеш добро проћи. Куд си се заузела, куда ћеш? ПЕРСИДА: Та забога... СУЛТАНА: Их! Докле ћеш ме јести, Луциферу, тако да ти рекнем!
Шта си стала као проштац насред собе? ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Али докле ћеш ме јести, забога и побогу! Зар не видиш каква ти је соба? Како ти је намештена постеља? Како ти стоји огледало, а?
Какве си ми аљине начинио? Каква је оно свила, какав крој? Оћеш да ме начиниш последњом у вароши. ТРИФИЋ: Та, забога, ти си сама изабрала. СУЛТАНА: Тако, јошт ме гризи и једи, доведи јошт кога да ти помогне.
Ту свакојака јела, ту по две-три слушкиње, а ја сирота? Пасуља, па и то ако скувам сама, ако оперем сама. Али, забога, гди ми је милостива госпоја, ево већ дан увелико.
Оћеш и ти беснити као она, а? Скорпије и змије што сте ви! (Удари је.) СУЛТАНА: Јао, уби ме, не дајте, забога, јао! ПОЗОРИЈЕ 2. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШЊИ ТРИФИЋ: Кој враг, каква је то вика?
ТРИФИЋ: Драга моја, шта ћеш ти овде? СУЛТАНА: Ја сам твоја жена. ТРИФИЋ: Ти моја жена ниси! СУЛТАНА: Шта, забога, гди сам ја? Помагајте! (Туче се по глави.) ТРИФИЋ: Ова је с ума сишла! СТЕВАН: Пијана је.
СТЕВАН: Аха, ето мајстор Срете, сад ће је он научити памети. ПОЗОРИЈЕ 3. СРЕТА, БИВШИ СУЛТАНА: Јао, забога, не дајте ме, не дајте ме! ТРИФИЋ: Је л’ то твоја жена, мајстор Срето?
) Кући! СУЛТАНА: Јао, не дајте ме, не дајте ме! ТРИФИЋ: Драга моја, како ти не би ишла твојој кући? СУЛТАНА: Забога, ово је моја кућа. СРЕТА (увати је за руку): Знам, само ти ајде са мном.
СРЕТА (увати је за руку): Знам, само ти ајде са мном. СУЛТАНА (отргне се од њега): Не дајте ме, забога. СРЕТА: Оћеш да те вежем? СУЛТАНА: Јао, помозите ми, забога! Трифићу, нећу више таква бити!
СУЛТАНА (отргне се од њега): Не дајте ме, забога. СРЕТА: Оћеш да те вежем? СУЛТАНА: Јао, помозите ми, забога! Трифићу, нећу више таква бити! СРЕТА: Пело, данас морају бити чизме господину готове.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
ЈЕЛИЦА: О, молим; изволте бити комотни, као у својој кући. (Изиђе.) МИТА: Забога, шта радиш? Црко од глади! АЛЕКСА: Ћути, Мито, добро ће бити; наговори само твој трбу да се јошт мало претрпи.
МАРКО: Забога, господине, како добисте овај прстен? АЛЕКСА: Кад човек не жали мало трошка, може све постићи. Цјељ је мога путешестви
БАТИЋ: Сад ће господин барон моћи ваљда у полицију. (Шчепа га.) МАРКО: Станте! Прстен најпре и новце, забога! БАТИЋ: Тако? АЛЕКСА: Ово је на мене потвореније, и ја нећу оставити, макар девет села потрошио!
ЈЕЛИЦА: О, татице? МАРКО: Таки, велим; јер ти знаш тко сам ја кад се расрдим. ЈЕЛИЦА: Али, забога, татице, ја не знам, какво је ваше срце! МАРКО: Јошт говориш? ЈЕЛИЦА: Ах, боже!
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем. Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде, чисто се овесели: „Где си, забога, Агатоне, ја никог ближег од тебе немам!” ТРИФУН (накашљује се): Овај...
Зар не? ДАНИЦА: Хвала, то је врло љубазно од вас, али, ја мислим, тетка жели да се иселимо. МИЋА: Али зашто, забога? То би вам био само један тежак издатак. Овде сте становали бесплатно, па тако би и даље становали.
Па да, то би било сасвим оправдано? ДАНИЦА: Оправдано? МИЋА: Па да, забога, ви сте тако лепушкасти и мили, и могу вам рећи чак и да ми се допадате, врло ми се допадате. (Покушава да је помилује.
(Одлази са осталима.) ПОЈАВА ВИИИ ДАНИЦА, ТЕТКА ТЕТКА (долази кроз средња врата): Где си дете, забога, што се задржа толико? ДАНИЦА: Па ето, нисам још ни послужила госте. ТЕТКА: А где су ти гости?
САРКА: Да те поведем? ГИНА: Нека, иди ти у своју собу па ћу ја већ лако. САРКА (прилази јој). Како да идем, забога, а тебе да оставим тако уза зид? (Хоће да је обухвати руком.) 'Оди, наслони се на мене!
МИЋА: Како „и ја”? Па ја на првом месту, ја пре но сви остали. ДАНИЦА: Ама, шта је то, забога, шта се то дешава овде, као да је пуста кућа? МИЋА: Одиста, навалили сви.
МИЋА: Не видим, зашто се морала разболети због тога? ДАНИЦА: Па како, забога? Ово је... ја просто не могу да појмим како су се господа и госпође могли уселити.
МИЋА: Боже мој, боже мој, тако лепа девојка а тако груба. Па, забога, ми би се морали некако споразумети; седећемо заједно, у истој кући, тако рећи под истим кровом.
СИМКА: Па тамо још гори кандило? МИЋА: Ја сам га, боме, угасио. СИМКА: Како да га угасиш, забога? Па то је горело за душу покојникову. АГАТОН: Па ако, Симка, горело је недељу дана, па шта ће му више. МИЋА: Дабоме!.
АДВОКАТ: Па и ви треба да се смејете свему томе: нема ту ничег трагичног. ДАНИЦА: Али како да не, забога, кад се тетка просто разболела од једа. АДВОКАТ: Умирите се, све ће бити у реду. ДАНИЦА: Хвала богу!
Смем ли? АДВОКАТ: Али смете, забога, ја остајем при речи коју сам вам дао. ДАНИЦА (необично задовољна): Извините, молим вас; одмах ћу се вратити, али
АДВОКАТ: Ви сте, дакле, човек од закона? АГАТОН: Како да не, забога; био сам двадесет и седам година срески начелник.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Шта мислите, да ли ће заиста бити отпуштена? Ту је и Просветни Савет, забога; ваљда се то не ломи баш тако лако !... запита Љубица узбуђеним уздрхталим гласом. — Ех, Савет!...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Жигове удара нарочити чиновник у белом, свечаном оделу, и благо укорева народ: — Полако, забога, доћи ће сваки на ред, нисте ваљда стока да се тако отимате! Почело жигосање.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
(Јеврему.) Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу... Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар... Виси овако, ево овако, на прозору, а онај ћосави потпоручник под прозором.
ПАВКА: Ју, ју, ју! (Крсти се.) Па кажу онда: није истина кад тако новине за понеку пишу. МАРИНА: Томе би, забога, требала власт да стане на пут, а грађанство би требало да се гнуша.
Младић је честит... СПИРИНИЦА: Прилика је врло добра, и ако је да мене питате... СПИРА: Па чекај, забога. Зар не видиш да сам ја зинуо да кажем... СПИРИНИЦА: Али ти, кад зинеш, не умеш да затвориш уста.
СПИРА: Нисам ни пар речи рекао! СПИРИНИЦА: Не даш човеку до речи да дође! ЈЕВРЕМ: Ама, умирите се, забога! СПИРА: Па то кажем, прилика није рђава, млад човек, адвокат, добро ради. ЈЕВРЕМ: Знам, али – опозиција.
овога часа. Ено их тамо у соби кувају... СПИРИНИЦА: Ију, а ви мене овде држите читав сат. Што не говориш, забога? (Одјури.) XX ЈЕВРЕМ, СПИРА ЈЕВРЕМ: Што не иде, не иде! Ако хоће после избора, добро, можемо да разговарамо.
ЈЕВРЕМ: А зашто, Павка? ПАВКА: Како, забога, зар не видиш како се све тумбе обрнуло! Остави што ми се од куће направи кафана и што већ нико у кући ни о чему
) ДАНИЦА: Шта ти је? ЈЕВРЕМ: Тек што нису дошли, разумеш ли, тек што нису дошли! ДАНИЦА: Ко, забога? ЈЕВРЕМ: Ко? Депутација! Знаш ли ти шта је то депутација? Грађанство, цвет грађанства, народна свест; демонстрација.
В ПАВКА, СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ПАВКА (за њом Спира и Спириница): Шта је, забога? СПИРА И СПИРИНИЦА: Шта је? ЈЕВРЕМ: Та говори шта је, узбуни целу кућу? (Дигне испуштени телеграм.
СПИРИНИЦА: И почне да се увија око тебе. СПИРА: Ама, не прекидај човека! СПИРИНИЦА: Остави ме да кажем, забога! СПИРА: Не мораш ти да кажеш, нека каже Јеврем! ЈЕВРЕМ: Па то сам хтео да кажем.
) XИИ СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ СПИРИНИЦА (улази, за њом Спира и Даница): Где си, дете, забога? Тражимо те по целој кући... СПИРА: Имамо важан разговор с тобом.
СПИРА: А квартир за петнаест дана. Ето, тако треба рећи! СПИРИНИЦА: Па тако сам и рекла. ДАНИЦА: Та остав'те се, забога, ваших објашњења. Кажите ми јасно и разговетно: шта је то било, кад је било и поводом чега?
ДАНИЦА: Ето, на пример, јесте ли гласали ви, теча-Спиро? СПИРИНИЦА: Није. СПИРА: Ал' остави ме, забога, да ја одговорим. Нисам још гласао. ДАНИЦА: Е, па, ето ви, на пример, могли би гласати за Ивковића?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
„Забога, Цицо, где си досад била? Ниси се ваљда у црној земљи крила? Брже би дошла из седмогодишњег рата... — Четири сата.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Она, као увек, спавала би подбочене главе о руку, обучена, чак и са папучама јер, забога, сутра, чим зора, она мора да порани, прва она да устане, толики је посао чека!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Неко из народа повика: „Та отварајте забога. Хоће ли овлики народ ваздан чамати овдје?“ Заповједник и часници пошто видјеше, почеше се смијати; наредио војсци да
“ „Био све у старога знанца и биће још за неколико“, одговори Јока и уздахну. „Шта би, забога?“ запита Петар у чуду. Сви остали обрнуше се к Јоки. „А ето, имамо рањеника у кући!“ одговори она. „Рањеника? кога?
“ Сердар плану, па је стиште иза десне шаке и трзну њоме. Жена се преви и паде на кољена, па хукну од муке. „Аман! забога!“ једва изговори. „Чујеш ти бабо!“ говораше он кроза зубе, једнако трзајући њом. „Чујеш ли ти!
А он је зар с тога скитач што је к нама утека’ од витешке невоље! А, бабо!?“ и замахну чибуком. „Аман, забога! Не ломи ту руку што ти је ђецу одњивила!“ кликоваше јадница.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
А пролог: насред цркве божје, рече старац то, и учини оно, и сотвори блуд. [Х]оћемо ли се, браћо, забога, једанпут освестити?
азбука, алфабет, абецеда алфа — а (грчко слово) аман — узвик преклињања и вапаја или милости и опроштаја; побогу, забога амвон — проповедаоница; узвишено округло место у средини цркве анатема — проклетство Апелес — старогрчки сликар
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
изведи... Бакоња одлети. Залуду га стриц, који с осталијема чекаше гомилу, устављаше. — Шта је, забога? — запиташе Срдара. — Како шта је? — викну љутито Срдар. — Зар још не знате да смо покрадени! Уто Бакоња доведе коње.
Уто Бакоња доведе коње. Срдар окрочи бољега па га гоњаше у воду. — Удрите га! — виче Срдар. — Не забога у воду! Нека враг носи шта је понија, а чувај се ти! — моли гвардијан. — Удрите кад вељу, а за мном ко оће!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„У коју то?: „У царство електрицитета“. „Како, забога, дођосте онамо?“ „Читајући дело „Де магнете“ енглеског научника Ђилберта“. „Личног лекара краљице Јелисавете“.
Стражар ме зауставља, но ја му, као да сам из сна пробуђен, добацих: „Та, забога: идем господину Лавоазијеу!“ - „Пасе!“ одговара ми он, навикнут на надмене и расејане посетиоце великог научника.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Господо, мииир, господо... псссст, псссст, господо забога, молим, господо... шшшшт... Преко пута њега, на кревету донекле ипак почасном (по прикованом ћебету на зиду више
Ах, псссст, пссст, господо, ужасно, за име Божије... шшшт, забога. И најзад, на једвите јаде, павиљон попушта, утишава се наједанпут жагор. — Је ли, а? Има ли жаба реп?
— Не, не. — Излет, то је променаде. — Ну да. Ја врло волим излет. Ви пустите мене, да? — Наравно, забога. — Ох, ја очень, ја врло, врло задовољна. — Или да узмемо други пример: треба вам шешир. — О не треба, не.
— Забога, господине, — узех реч скоро јецајући — покушајте да се отресете тога очајања, покушајте да се ослободите тих окова, по
— А ви појмите моју ситуацију, забога, појмите моју ситуацију. У вароши се налази још свега један фијакер и моја жена узеће га да отпутује својима.
Стога брзо направих важно лице, узех свој бележник и захтевах од свога првог клијента податке по предмету, о коме ћу, забога, кроз неколико дана имати част да пледирам пред судом општине београдске.
— Са електриком? Је л’ са оном Теслином? — Па јес’, са Теслином. — Па добро, па како су, па причај забога милога, Ико? — Како, како су?
Брзо! Ох, брзо, забога! — Хвала душо, сретна била! И ја потрчах, остављајући старца који је благосиљао, па чим је стигох: — А мама Ваша
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Али гдје је Звонко? Увијек он некуд шмугне! Но, сигурно је доље, код кола... Само, забога, да не би што такнуо!... Али неће, без бриге, разуман је он у тим стварима...
Да ме непрестано повријеђујеш!... Учинило ми се да му у гласу трепте сузе. — Али чиме, забога?!... Напросто те не разумијем!... Ето разговарамо, измјењујемо мисли, ћаскамо.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда змија повиче из пожара: — Чобане, забога, избави ме из ове ватре! Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе па њему на руку, па по руци
Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати. У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: — Забога, синко, где си? А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.
и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћеп, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних паyница?
подрум; кад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиђе глас: — Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми чашу воде.
Затим опет изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од, жеђи; дај ми још једну чашу воде. Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч.
Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде.
Иза тога царев син, опет дуго путујући, срете једнога човека, па га запита: — Забога, брате, еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?
Кад једанпут; али змај већ да их стигне, онда коњ под змајем повиче коњу под царевим сином и царицом: — Забога, брате, причекај ме, хоћу да цркнем тебе вијајући. А овај му одговори.: — А што си луд те носиш ту алу!
После царев син отиде у двор, а баба остане у рекавици. Кад дође аждаја, стане је баба питати: — Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем.
Онда рече свекрва снаси: — Како, ћерко, забога, остаде трудна са змијом? А она јој не хтедне одмах казати, али кад је свекрва заокупи неколико дана једнако за то
Жена, како га види, зачуди се па му рече: — Забога, чоече, откуд ти овдје? А он јој све по истини каже, и вели: — Бјежи, жено, да бјежимо!
Она му одговори: — Забога, да ли ти нијесам још ону вечер казала каква је гора! — Како каква је? — упита је он опет, а она му одговори: — Да
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Како је замахнуо секиром, мој отац, који је стајао у близини, осетио се веома нелагодно, и опоменуо га је: “Забога, Мане, не ударај у оно у шта гледаш, већ у оно у шта намераваш.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА (за време обе сцене она мери и кроји): Не може да се стигне, бога ми! Не прелива нам се, забога, већ једва везујемо крај с крајем. САВКА: А лепа плата. ЖИВКА: Па и није.
РАКА: А, није, ја сам га видео у сали иза фуруне. ЖИВКА: Па, забога, идите, идите, нађите га! Али брзо, одмах! ДАРА и ЧЕДА (одлазе у собу).
ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури задњим вратима.) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога! ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили? ЖИВКА: Па тако је то, дабоме, кад човек једанпут у години носи цилиндер.
ЖИВКА: Па где си га оставио? РАКА: Не знам! ЖИВКА: 'Ајде, тражите га, тражите га, забога, мора се наћи! (Разиђу се сви по кући да траже цилиндер.
ДАРА: Па јесте! XВИИИ ПРЕЂАШЊИ, ПЕРА ПЕРА (на задња врата): Извините, ја... ЖИВКА (скочи као опарена): Шта је, забога, има ли нечег новог? ПЕРА: Има. ЖИВКА: Говорите! ПЕРА: Видео сам га. ЖИВКА: Кога? ПЕРА: Њега, господина.
(Плаче.) А ти... ти ништа? ДАРА: Како ништа, забога, још како сам узбуђена; само, право да вам кажем, ја чисто не верујем у толику срећу.
ЖИВКА: Слушај, обуци се па да идемо на Теразије да чекамо. ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде! ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем
” – сигурно ће почети да муца. Убио га бог са суклатом, сигурна сам да ће муцати. ДАРА (прекоревајући је): Али, забога, мама!
Е, одлепићеш се, синко. Још после подне ћемо се возити на министарском фијакеру. ДАРА: Али чекај, забога, мајка, треба најпре скочити... ЖИВКА: Напослетку, и не марим за госпа-Драгу.
ЖИВКА: Носи натраг, немам кад да је пробам. ДАРА: Али, забога, мајка, Што не пробаш? ЖИВКА: Тако... Донеси после подне... ДАРА: Па то је часком.
XXИИ ПРЕЂАШЊИ, ЧЕДА ЖИВКА (Тек што се Чеда јавио на вратима): Говори! ЧЕДА: Чекајте, забога!... ЖИВКА: Ако ми одмах не кажеш, пашћу у несвест! ЧЕДА: Али чекајте, да вам кажем све по реду.
Кажи твоме мужу нека каже: да или не, иначе ћу га гађати столицом! ДАРА: Па кажи, забога! ЖИВКА: Да или не? ЧЕДА: Да! ЖИВКА: Шта? ЧЕДА: Министар. ЖИВКА: Ама ко, убио те бог, да те убије, ко министар?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Пошто се Софка већ задевојчила, мајка мора на њу припазити: „- Јер, забога, - говорила би јој тада мати, сва срећна - откуда ја смем допустити да Софка ма каква изађе. Таман!
Текст, наиме, не гласи како је малочас написан, него овако: „Јер, забога, - говорила би јој тада мати, сва срећна - откуда она сме допустити да Софка ма каква изађе. Таман!
можда читава кућа запалила”; (2) „Она, као увек, спавала би подбочене главе о руку,обучена, чак и са папучама ↓ - јер, забога, сутра, чим зора, она мора да порани, прва она да устане, толики је посао чека!
Модалност им је велика, што се види по учесталости модалних речи („ко зна”, „богзна”, „ можда”, „забога”); интонација узима маха, мобилнија је, са јачим контрастирањем, са осетно убрзанијим говорним темпом; најзад, као да
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Црногорци, Личани, брђани уопште, дошли да покају прошлост и да се и мени подсмехну. „Забога, није Косово то што ти мислиш, пријатељу! Ево, живи смо још, те како!..
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Опет ти кажем, девојко, ја оћу ноблес у мојој кући. ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?
Код ноблеса се не говори ти, него милостива госпођа. ВАСИЛИЈЕ: Забога, гди сам ја? ФЕМА: Ти си кућу помео, драги мој. Ти си може бити тражио просте људе, пак си дошао код ноблеса.
ФЕМА: Ја опанчарова жена, у ови аљина опанчарица? Ах, саме даске морају од жалости плакати! ВАСИЛИЈЕ: Али забога, колико сте ме пута назвали вашим зетом? ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима?
ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима? Сад ће ме сместа грозница уватити. ВАСИЛИЈЕ: Али забога, мајсторице... ФЕМА: Та триста те врага однело, нисам ти ја никаква мајсторица...
ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Оћеш да се љубиш с њиме? (Василију.) Напоље се вуци! ВАСИЛИЈЕ: Забога, мајсторице, имате ли душе? ФЕМА (пође, пак се тргне): Ух, што не смем да му се приближим, да га сама истерам.
(Седне на столицу.) АНЧА: Мајсторице, шта ћемо за ручак? ФЕМА: Ух! (Стресе се.) АНЧА: Мајсторице! ФЕМА: Ју! Забога! (Треска се на столици.) АНЧА: Мајсторице, вами је зло?
ЕВИЦА: Забога! (Оће да побегне.) РУЖИЧИЋ (увати је за руку): Хелено, стани! Тако је Дафна бјежала од Аполона, и претворена била у
Скорб и туга ишчезава Равње свака со свјета, Љубов тепла гдје почива, Пријатељство гдје цвјета. ФЕМА: Забога, какве небесне речи! САРА: Право, право зато се он замислио. Видите, мадам де Мирич, шта мислите сада?
Благо Нама! ВАСИЛИЈЕ: Сад дај решконту, не могу више да чекам. ЕВИЦА: Какву решконту? ВАСИЛИЈЕ: Забога, решконту, ја сам је код тебе оставио. ЕВИЦА: Ниси ти мени никакву решконту дао.
ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности! Евице, то је лепо? Тако ли ти мене милујеш? Дај решконту, забога немој ме убити! ЕВИЦА: Ја не знам шта си ти полудио. ВАСИЛИЈЕ: Полудио. (Плаче.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Долазили су с тешичке, дакле с турске стране. Били су поплашени и задувани. Сви потрчасмо пред њих. — Шта је? — Забога, господине, изгибосмо, Било нас је петоро у патроли, ишли смо до под Тешицу и нигде не наиђосмо на Турке; кад смо се
: ...О, напред, напред! — ми пођосмо по шуми прикупљати људе и приправљати се за други јуриш! — Ух, забога, господине, зар још не спаваш! Видиш ли да се ово већ бели зора; како је то врашко писање по сву ноћ!?
Или можда се то тако ваља код команданта. А мене опет потпр'о Комапов: »дајте коња«, па »дајте коња!« — Али откуда, забога, да вам га дам, кад коња нигде нема? — Ал' ви га нађите... ма где! ма како!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— Забога, помагај! Ход' те амо, слуге, Принесите огња, избав'те ме туге! — С жеравицом прибјегоше к мени моји Руси, И со смјехом
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ВИЋА (отворио је први листић хартије): Ово је неки рачун, шта ли? КАПЕТАН: Читај, ти само! ЂОКА: Али, забога! КАПЕТАН (Боки): Пст! (Вићи.) Читај! ВИЋА (чита): „Веш дат баба-Сари на прање”. БОКА: Ето, видите!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Зову је: — Хајде, нане, хајде да ручамо. — Не могу, малочас нешто окусих, па сам се заситила. — Ама, хајде забога, седни макар. Она једнако тамо, тобож нешто радећи, остаје, не долази.
Ћипико, Иво - Пауци
— Учинили сте лијеп посао, — одговори Иво, не могавши се устегнути. И настави нагло искрено; — Забога, је ли баш то управо сада требало?...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ја сам ту Јању виђао неколико пута и ово овако говорим не по чувењу, него по виђењу. Нисам склон претеривању, забога, па зар нисам монах коме је забрањено свако одушевљење телесним обличјем. Дошла је и та ноћ.
„Да“, рекао сам, „трње у реду, али, забога, никако не глогово.“ Није обраћао пажњу на оно што говорим, али ја сам му ипак напамет изговорио места у јеванђељима
Човек изгуби вољу да с њом има посла. Док је ослободи оне љуске, жела га остави. Хтео сам да кажем: Па, забога, Кирча, данас је барем била лако обучена. Имала је на себи само танку хаљину.
нас сачекују Лаушева жена Јелена и његови доглавници: Милош Јевтовић звани Дадара и Исидор Алимпијевић звани Кирча. Забога, зар је Јелена тако лепа?
Верујем да му је Јања била прва жена, али зар је то, забога, разлог? Видели смо ми да је воли, али томе нисмо придавали никакав значај.
У реду, трчкара Дадара око војске, нека трчкара, не смета, биће и то од неке користи, али забога, шта чека у главној ствари, шта оклева. Зар му је тешко да прескочи тих неколико степеница до њене одаје.
Неће ни да чује за то. Хоће да сачува коњички одред. Зар се, забога, на овом кршу може употребити коњица? Зар може у галопу испасти кроз капију и начинити јуриш на разбојнике?
После је до његових ушију допрла препирка међу војницима о томе ко је више допринео победи. Тај се Дадара, забога, дигао. Хоће, ништа мање, него уз сам бок господару.
ми је потпуни мир, али он се овде у овој помахниталој кошници, у овом проклетом орловском гнезду, не може наћи Шта се забога дешава са овим људима? Крећу се као муве откинутих глава, на лицима им непрестано титра неко отужно усхићење.
Чинило ми се да их он не слуша, него да ме гледа својим свињским очима и смишља нову гадост. Зашто нисам отишао? Забога, волим ли ја ово понижење?! Шта се то збива са мном? Целе ноћи нисам ока склопио.
У реду: јагње у пољу, на ражњу па чак и у рукама свеца. Али забога, откуд јагње које жари и пали. То место код Јована је одвећ неразумљиво: „И опазих силна анђела где јаким гласом
над главом, и оно што ће он учинити то је да клисне одатле јер му може опасти сама у шаку, а он неће, неће лоћка, јер, забога, па она не припада њему и забрањено му је да је загризе сочну и слатку, а уста му окорела од жеђи.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Паула приђе тачно оном прозору којем не треба. — Забога, дијете! Отуда не излази сунце. С те стране залази, пред вече, зар ти то не знаш, тешко мени! — Паула поцрвенела.
” — Како говориш, дијете, забога! Земља ће родити и хранити док је земље, али кога ће хранити, то је питање! — „Е па добро, Нано, онда није вајде,
Спира Омега (професор грчког језика) лепо рече неки дан: (Бранко говори малко кроз нос): „Станите, забога, Каленићу! не разабирам акценте, куд брзате, није то тројка, не касате са дванаест ногу.” И Бранко је писао песме.
Од ње научио талијански... Али, драги Павле, сад је по свему томе опет пало нешто сетно. Како, забога, да се тако разболиш? откуда ти баш та, тако ретка болест?
Али кад му је отац умро, напустио је права тако рећи пред последњим испитом. — Зар не жалиш, Стефане, забога? — Не жалим. Доста школе, сад долази право учење. — Зарио се у књиге, и сам је радио.
Загледају се људи у своју децу и премиру. С друге стране, вајкају се, не знају — као људи, забога како да се држе према суграђанима који су се, ето, затворили и ћуте.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
»Хи, хи, хи! ту знам да штикле страдају.« Ни најмање, госпоже, јер месечне жене не носе ципеле. »Забога, какве су то жене?« Оне су сасвим необичне жене, јер, прво и прво, ништа не говоре.
Отац. Ако буде од бога суђено, оно ће бити. Младожења (прводаџији на уво). Новце, забога. Прводаџија. Гди је млада невеста? Мати дозива девојку и младожења је дарива; на које она одлази. Прводаџија.
Што је суптилније друштво, то се она брже прекратити мора. То је оно: посвирај, пак и за појас задени. »Али, забога, књига је малена«. Е, зар се, опет, све велике удају?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
“ — Али како је, забога, ваш деда могао дочекати Колумба? — И ја сам се увек то питао, али, знате, у историји се мора рачунати са тим
— бранио сам се ја. — Ију, а откуд ти знаш да је то истина? — Па ви сте то говорили. — Али забога, дете, оно што ми говоримо не мора бити истина! — брани се средња тетка. — Ију, ију!
Па ипак сам му, из учтивости, рекао: — Али како, забога? — Тако, господине, не умем. Понесем ја кући акта, какав важнији предмет о коме ми треба добро размислити пре но га
Ја: Ах, да, сећам се. Ја сам пред смрт питао жену: пошто су диње на пијаци? Новинар: Али, забога, то се тек не може забележити као последња реч једног књижевника.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Кад Михата паши доведоше, сједе њега паша уз кољено, па чобану Турчин говорно: „А забога, чобане Михате, је л’ истина, што ми љуђи кажу, е ти имаш у Призрен дворове, око њих је камена авлија, у авлији седам
Паша му је ријеч бесједио: „А забога, чобанин-Михате, буд ли има благо без хесапа, што одврже тебе у хајдуке? Што ли љуби Туркиње ђевојке?